Marko Andjelkoviæ, profesor Biolo¹kog fakulteta i dopisni
èlan SANU
Nauku o ¾ivotu je zavoleo na prvoj «nauènoj
ekskurziji». Posle svr¹enog osmog razreda, po¹ao je sa
profesorom biologije Zdravkom Vuèkoviæem i jednim svojim
drugarom da u peæinskim izvorima despotovaèkog kraja skupljaju
gamaruse. Profesor je tom prilikom na specifièan naèin upoznao
dvojicu uèenika sa biolo¹kim radom. Marku Andjelkoviæu se
profesorov pristup veoma svideo. Bila je to ljubav na prvi
pogled, koju æe, ka¾e, samo jednom, kratko, izneveriti. «Bio
sam u drugom razredu èuvene Druge beogradske gimnazije, kada
je, ako se ne varam, lansiran «Sputnjik». Pod uticajem tog
dogadjaja poèeo sam da razmi¹ljam o fizici kao svom buduæem
pozivu».
Veæ u treæem razredu je znao da æe studirati biologiju.
Maturski rad «®ivot pèela» kod profesora Ljubice Markov (reæi
æe «jedne divne ¾ene») je konaèno raspr¹io sve pritajene ¾elje
roditelja i strica lekara da upi¹e medicinu. «U familiji su
govorili: ti si odlièan djak, ¹ta æe ti biologija?», seæa se
danas ugledni istra¾ivaè i nastavnik na Katedri za genetiku
Biolo¹kog fakulteta u Beogradu.
Dobra kuæa Marko Andjelkoviæ je u Institutu za
biolo¹ka istra¾ivanja «Sini¹a Stankoviæ» od prvog dana
svoje nauène karijere.
- Nikada nisam ostavio Institut niti
prestao da se bavim genetikom populacije. Iskoristio sam
zakonsku moguænost raspodele radnog vremena, 70 odsto na
fakultetu, 30 u institutu. Institut je veoma dobra kuæa
- ka¾e prof. Andjelkoviæ. - Nema dobrog univerzitetskog
nastavnika bez solidnog nauènog rada, a na¹ Biolo¹ki
fakultet veæini nastavnika ne mo¾e da pru¾i soldine
uslove za nauèni rad. Najzad, ima u tome i malo
nostalgije. Prva ljubav zaborava nema. Svi moji
saradnici rade u na¹oj laboratoriji u institutu. Dugo
godina sam bio i rukovodilac Odeljenja za genetiku, koje
postoji od osnivanja instituta... Institut je nastao
spajanjem dva Akademijina instituta: za ekologiju i za
genetiku i razviæe.
Ali za ovog rodjenog Doræolca biologija je bila sudbina,
kao ¹to je to za nekog politika, a genetika biolo¹ka
disciplina kojoj je jedino mogao da se preda bez ostatka. Tri
lekcije iz genetike u okviru evolucije, koju je predavao
profesor Radoman, bile su dovoljne da de¹ifruje tajnu svog
nauènog poziva.
- Bio sam na treæoj godini studija a moja generacija jo¹
nije imala genetiku kao poseban predmet. Bili smo genetièki
neobrazovani. U ¹ali volim da ka¾em da sam samouk genetièar,
mada to nije taèno. Èitajuæi ud¾benièku literaturu, ja sam se
kod svojih tada¹njih profesora sve vi¹e interesovao za ovu
biolo¹ku disciplinu, ali na Biolo¹kom fakultetu nije bilo onih
koji su se time bavili. Govorili su da budem strpljiv jer æe
se docent Marinkoviæ uskoro vratiti iz Amerike i dr¾ati kurs
iz genetike - prièa profesor Marko Andjelkoviæ.
Vratio se ka¾e profesor Marinkoviæ, vreme je prolazilo, ali
predmet jo¹ nije bio formiran. Na izmaku strpljenja jednog
dana je pokucao na vrata profesorovog kabineta i samouvereno
saop¹tio: «®elim da se da se bavim genetikom, ali o genetici
ne znam ni¹ta. Da li se sla¾ete da probam?» Prijatno
iznenadjeni profesor se slo¾io.
Tako je buduæi doktorant profesora Dragoslava Marinkoviæa
zakoraèio u jednu u nas dotad malo poznatu oblast savremene
nauke.
- Istina, mene je u to vreme privlaèila problematika vezana
za selekciju i oplemenjavanje organizama, ali me je oblast
kojom se bavio profesor Marinkoviæ uputila u pravcu genetike
populacije u naj¹irem znaèenju i u njoj sam ostao do dana
dana¹njeg - ka¾e Marko Andjelkoviæ, od poslednjih izbora i
dopisni èlan Odeljenja hemijskih i biolo¹kih nauka SANU.
Pored akademika Marinkoviæa, Andjelkoviæ «svojim
profesorom» smatra i Ditera ©periha, najpre profesora
Medicinskog fakulteta u Beèu, a zatim Biolo¹kog fakulteta u
Tibingenu, koji je, kako ka¾e, bio i ostao jedan od najveæih
eksperata za inverzioni polimorfizam kod drozofile subobskure
(Drosophila subobscura).
- Bio sam kod prof. ©periha u Beèu na nauènom usvar¹avanju,
a u Tibingenu njegov asistent. Pored istra¾ivanja inverzionog
polimorfizma, istra¾ivali smo gensko-enzimski polimorfizam,
koristeæi tada posve novu metodu elektroforeze, ¹to je
poèetkom sedamdesetih godina bio hit populacione genetike -
ka¾e.
Profesor Andjelkoviæ se, praktièno, od doktorata (Genetièke
promene izazvane selekcijom za sposobnost parenja pri odsustvu
svetlosti kod Drosophila subobscura, 1978) bavi fundamentalnim
istra¾ivanjima. Istra¾ujuæi polimorfizam amiloznog lokusa kod
drozofile, na primer, interesovao se kako za varijabilnost
strukture gena, tako i za varijabilnost genske regulacije.
-Poku¹avao sam da oba aspekta genske varijabilnosti spojim
i odgovorim na pitanje kako genska varijabilnost i koji njeni
aspekti doprinose adaptivnim procesima u populaciji. Taj
nauèni zadatak privodim zavr¹etku, mada se na tome jo¹ radi.
Pored prouèavanja populaciono-genetièkog aspekta
inverzionog polimorfizma drozofile subobskure, problem
klasifikacije tog polimorfizma kao tzv. rigidnog, takodje je
bio predmet Andjelkoviæeve nauène radoznalosti:
- Èuveni profesor Teodosijus Dob¾anski je prouèavajuæi
inverzioni polimorfizam drozofile pesudoobskure (Drosophila
pseudoobscura) do¹ao do rezultata koji su jasno pokazivali
zavisnost promenljivosti frekvencije odredjenih genetskih
aran¾mana od promene ekolo¹kog faktora. Zbog toga je taj
polimorfizam nazvao fleksibilnim. Rezultati dobijeni na
drozofili subobskuri nisu pokazivali tako jednoznaènu
povezanost promenljivosti sredine i inverzionog polimorfizma
pa je taj polimorfizam okarakterisan kao rigidan. Sve vi¹e
rezultata do kojih sam dolazio naveli su me da preispitam
opravdanost svrstavanja inverzionog polimorfizma drozofile
subobskure u rigidan tip. Bila je to tema i mog pristupnog
predavanja u Odeljenju hemijskih i biolo¹kih nauka SANU - ka¾e
Andjelkoviæ.
Tom prilikom je prikazao sintezu rezultata izuèavanja
inverzionog - olimorfizma populacija drozofile subobskure na
centralnom Balkanu. - Mislim da sam uspeo (radovi su dobro
primljeni) da poka¾em da taj polimorfizam nije rigidan veæ je
zbog stepena njegove slo¾enosti kompleksnija interakcija sa
sredinom. Dok jedna vrsta inverzioni polimorfizam ima
zastupljen na jednom od svojih pet hromozoma, ova ima na svih
pet. To znaèi - veli prof. Andjelkoviæ - da se delovi te
slagalice mnogo suptilnije menjaju u zavisnosti od
specifiènosti uslova sredine.
Profesor Marko Andjelkoviæ je, sa saradnicima, na ¹irem
prostoru i u du¾em vremenu prouèavao pona¹anje populacija
subobskure u prirodnim uslovima ¹to je bitno razlièito od
odredjenih laboratorijskih istra¾ivanja gde je razne vrste
polimorfizma «lako naterati» da se pona¹aju ovako ili onako.
Lekcija prof. ©periha
- Kao vrlo mlad asistent na
usavr¹avanju kod profesora ©periha u Beèu nauèio sam
jednu dobru lekciju. Pozvao me je jednom prilikom u
svoju kuæu, na veèeru, ¹to je za mene bila posebna èast.
Poznavao je prof. Marinkoviæa i raspitivao se o nauènom
radu iz genetike kod nas. Dobro se seæam da sam rekao da
grupa profesora Marinkoviæa i jo¹ neke istra¾ivaèke
grupe rade dobre i moderne stvari, a druge grupe ne¹to
nemoderno. Upitao me je ¹ta je to «nemoderno». Nije
èekao moje obja¹njenje, nego me je dobronamerno,
kolegijalno, pouèio za èitav ¾ivot rekav¹i: «U nauci
nema moderno i nemoderno, postoji samo ne¹to ¹to je
nauèno opravdano ili nije». Ljudi koju tu lekciju nisu
nauèili i dalje prave gre¹ke, ja sam je, na sreæu,
nauèio u pravo vreme.
Profesor Diter ©perih je, smatra va¾nim
da napomene prof. Andjelkoviæ, imao nameru da kompletnu
laboratorijsku opremu pokloni beogradskom Biolo¹kom
fakultetu. Zbog èinjenice da na¹a zemlja nije èlan EU,
na¹i carinski propisi su zahtevali preobimnu
birokratsko-papirolo¹ku proceduru, koja je za vreme¹nog
profesora bila neprihvatljiva. I ©perihova laboratorija
je umesto u Beogradu zavr¹ila u Debrecinu (Madjarska).
-Radili smo u prirodnim uslovima i uoèili da se inverzioni
polimlorfizam menja u zavisnosti od stani¹ta na odredjenom
lokalitetu (Goè, Jastrebac). Posmatrali smo hrastovu i bukovu
¹umu koje su vrlo dobro fitocenolo¹ki diferencirane. Znamo da
se te ¹ume razlikuju i po proseènoj vla¾nosti, i po proseènoj
osunèanosti, i po proseènoj temperaturi, odnosno da su po
svemu ekolo¹ki diferencirani sistemi. Dobili smo znaèajne
razlike u frekvencijama pojedinih inverzionih tipova.
Interesantne rezultate u ekolo¹ko-genotoksikolo¹kom smislu
dobili smo i prouèavanjem inverzionog polimorfizma drozofile
subobskure u zavisnosti od ritmike dnevne aktivnosti jedinki
ove vrste. Tu u adaptivnim procesima odredjenu ulogu igraju
genski kompleksi sadr¾ani u pojedinim inverzijama.
I ranije se znalo da se frekvencija inverzija i inverzioni
kompleksi kod drozofile subobskure u Evropi (kasnije su
utvrdjeni i u Ju¾noj Americi, gde je uneta vsrta) znaèajno
menjaju sa geografskom ¹irinom, ali je profesor Andjelkoviæ sa
saradnicima taj fenomen registrovao na jednom relativno malom
prostoru (Srbija i Crna Gora), od Apatina do poluotka Lu¹tice,
koji karakteri¹e bogatstvo biolo¹kog diverziteta.
- Da je reè o rigidnom polimorfizmu, on na tom malom
podruèju ne bi smeo da se znaèajno menja u nekim aspektima. Mi
smo na tom podruèju dobili preslikavanje klinalnog rasporeda
kakav se sreæe u celokupnom arealu ove vrste.
Sa svojim amerièkim prijateljima D¾efom Pauelom, sa Jelskog
univerziteta, i Èarlsom Tejlorom (Karolina) prof. Andjelkoviæ
je na ostrvu Mljetu kod Dubrovnika prouèavao specifiène
aspekte ekologije drozofile subobskure.
- Posmatrali smo izbor stani¹ta, kao zanimljiv vid genetike
populacije. Jedinka bira stani¹te zavisno od genotipa. To nije
sluèajno rasprostiranje jedinki u prostoru, veæ one tra¾e
stani¹te u kome æe se svojom genostrukturom najbr¾e adaptirati
- istièe Andjelkoviæ. - To je prva ostrvska populacija u ovom
delu Balkana koju smo analizirali.
Istra¾ivanja ovog tipa su vr¹ena i na Fru¹koj gori, s time
¹to su u obzir uzete i neke druge vrste drozofile (Drosophila
melanogastar Drosophila similans i dr.) kao ¹to su ¾ute mu¹ice
koje sleæu na vino ili pivo. «Pored razmatranja pona¹anja u
uslovima prirodnih stani¹ta, interesovali smo se za adaptaciju
ovih vrsta na specifièna stani¹ta, kao ¹to su vinski podrumi»,
ka¾e prof. Andjelkoviæ, uz opasku da je u ovom sluèaju «nauka
bila spojena sa hedonizmom istra¾ivaèa i u¾ivanjem u
fru¹kogorskim vinima».
Kao docent, pre èetvrt veka, prof. Andjelkoviæ je dr¾ao
nastavu iz predmeta Genetièke posledice naru¹avanja ekolo¹kih
sistema. Od poèetka devedesetih dr¾i tri kursa: Osnove
genetièke toksikologije, Populaciona genetika i Osnova
genetike i genotoksikologije. Dr¾ao je predavanja i na drugim
fakultetima Univerziteta u Beogradu i na Univerzitetu u
Podgorici.
- Poèeo sam sa ekogenotoksiènim pristupom i
genotoksikologijom - prièa prof. Andjelkoviæ. - Krajem 70-ih i
poèetkom 80-ih zagadjenja su u celom svetu bila sve veæa i to
me je navelo da u svoj nauèni rad ukljuèim i aspekte
genotoksikologije i ekogenotoksikologije, koja je praktièno
poddisciplina genetike populacije. Isti fenomen ali za
specifiène uslove zagadjenja sredine.
Na¹ sagovornik ka¾e da se zagadjenje prirodne sredine kreæe
u dva pravca. Ima sluèajeva kada nema agensa koji neposredno
deluju na genetski materijal. To znaèi da neæe izazvati
nikakve promene na genetskoj mapi, ali mogu deformisati i
drastièno izmeniti sredinu. Neki vidovi aerozagadjenja ne
sadr¾e mutagenu supstancu ali izazivaju drastiènu promenu
sredine. ©ta imamo kao posledicu? U promenjenoj sredini, pri
postojeæoj raznovrsnosti organizama, menja se njihov adaptivni
sistem i prirodna selekcija deluje u pravcu koji diktiraju
novostvoreni uslovi.
S druge strane, obja¹njava profesor Andjelkoviæ, ako su
mutageni faktori sastavni deo zagadjivaèa, izazivaju mutacije
koje naru¹avaju adaptivni sistem populacije, pri èemu prirodna
selekcija menja pravac i intenzitet svog delovanja. U tome je
znaèaj prouèavanja i za¹tite op¹teg biodiverziteta i
utvrdjivanja genetske raznovrsnosti za razvoj ¾ivog sveta.
Primena genetike populacije se sve vi¹e ogleda kroz
konzervacionu genetiku. Utvrdjivanje genetske raznovrsnosti
organizama koje èovek gaji i koristi ima za cilj pobolj¹anje
samih sorta i rasa. Utvrdjivanje genetske raznovrsnosti kod
ljudi, pak, daje mnoge dragocene podatke i mo¾e se iskoristiti
za pobolj¹anje op¹teg kvaliteta ¾ivota (preventiva u medicini,
specifiène terapije).
Andjelkoviæev radoznali nauèni duh privlaèe i balkanske
klisure, ti specifièni refigijumi bogati endemskom florom i
faunom.
Bibliografija prof. dr Marka
Andjelkoviæa sadr¾i vi¹e od 220 jedinica, citiranih oko
300 puta. Od 86 dosad publikovanih nauènih radova
(ekolo¹ka genetika, genetika populacije, genetièka
toksikologija i ekolo¹ka genotoksikologija) 44 je
objavljeno u renomiranim medjunarodnim èasopisima:
Experimental Gerontology, Evolution, The American
Naturalist, Genetics, Genetica, Genetic Selektion
Evolution, Japonese Journal of Genetics, Mutation
Research, Animal Behavior, Hereditas, Genes and Genetic
Systems i drugim. Ovome treba dodati i 40 nauènih
saop¹tenja na znaèajnim medjunarodnim skupovima.
Koautor je knjige «Genotoksièni agensi»
(sa Dra¾enom Zimonjiæem i Nade¾dom Savkoviæ), Nauèna
knjiga, Beograd 1990.Uèestvovao je u realizaciji
dvadesetak nauènoistra¾ivaèkih projekata pri èemu je
èesto i rukovodio radom u okviru projekata i projektnih
zadataka. Uèestvuje u radu ekspertskih tela resornih
ministarstava.
U profesorovom kabinetu u Institutu za biolo¹ka
istra¾ivanja «Sini¹a Stankoviæ» uoèljiva je fotografija
profesora Dob¾anskog, grafièki portret Sigumnda Frojda sa
legendom What's on a man's mind (©ta mi je na umu?) i
geofizièka mapa Srbije sa idejom vodiljom tragièno uklonjenog
s prestola kralja Aleksandra Obrenoviæa – Srbija preèa od
svega. Ova misao tako nedostaje danas ne samo srpskoj nauci,
nego i politici, pre svega politici, jer ona bitno odredjuje
èitav dru¹tveni ¾ivot. Pitamo profesora gde je mesto Srbije u
svetskoj nauci?
- Ne postoji svetska nauka sama po sebi - ka¾e Marko
Andjelkoviæ, u svetu medju genetièarima znano ime. - Nauèna
istra¾ivanja se ne vr¹e u nekom nedefinisanom prostoru, nego u
konkretnoj dr¾avi, u odredjenom istorijskom trenutku. Svaka
dr¾ava defini¹e svoju nauènu politiku ili bi trebalo da je
defini¹e. Srbija, na ¾alost, nikada nije imala jasno
definisanu nauènu politiku, nema je ni danas, ali su uslovi za
nauèni rad ranije bili manje restriktivni a odliv mozgova
manji. Sada su, medjutim, vrlo male moguænosti odla¾enja u
renomirane laboratorije na usavr¹avanje, posle èega sledi
povratak i nastavak rada u zemlji. Uprkos svemu, sticajem
okolnosti, uspeo sam da formiram skladan istra¾ivaèki tim
polazeæi od stava da su ideje uvek individualne, a realizacija
kolektivna.
Istra¾ivaèki tim profesora Andjelkoviæa èine: docent Marina
Stamenkoviæ-Radak, nauèni saradnik Tatjana Saviæ, asistenti
Predrag Kalajd¾iæ i Gordana Ra¹iæ, istra¾ivaè pripravnik
Aleksandra Patenkoviæ. «Oèekujem da Marina bude lider tog
tima, koji æe biti pro¹iren novim saradnicima», ka¾e.
Kada se umori od predavanja, laboratorijskih i terenskih
ispitivanja i ekspertskih poslova, prof. Andjelkoviæ se na
koji dan skloni u Slankamen, na obalu Dunava.
Ova velika reka na ovom delu svog toka kroz Srbiju
privlaèi interesantne ljude, razlièitih ¾ivotnih istorija,
zanimanja i karaktera. Ali, zajednièka im je ljubav prema reci
i ona ih povezuje. Uz pecanje (tzv. varalièarenje), to
dru¾enje me relaksira i puni baterije.
Miloslav Rajkoviæ