Ispovest placenika

[Bred]

Ispovest Gabrijela, jednog od osnivaèa Centra za obuku u Obrenovcu
Motiv plaæenika nije novac veæ uzbuðenje
Radim ono ¹to najbolje znam, èemu sam posvetio svoj ¾ivot, i za mene nema drugog posla. Ovako razmi¹lja Gabrijel (pravi identitet poznat redakciji), vojni specijalac rodom iz Sarajeva, koji veæ èetiri godine u Iraku radi za vodeæe svetske firme iz oblasti bezbednosti.

Pre godinu dana zajedno sa jednim biv¹im pripadnikom srpske tajne slu¾be do¹ao je na ideju da u Obrenovcu otvori trening centar u kome æe se obuèavati ljudi èija je ¾elja da vojnu karijeru nastave u nekom od kriznih ¾ari¹ta. Zbog svojih intenzivnih obaveza u Iraku, u poslednja tri meseca nije u dnevnom kontaktu sa centrom u Obrenovcu, ali èesto u Bagdadu i Mosulu sreæe ljude koji su tamo zavr¹ili obuku.

©ta je motiv za nekoga ko je svoje najbolje godine proveo u balkanskim ratovima da se otisne u jedan drugi rat, u njemu nepoznatu zemlju? Gabrijel ne krije da je za njega motiv, uvek bio isti - uzbuðenje.

- Ponekad mi se posao koji radim zgadi, ponekad si prinuðen da radi¹ na mestima na kojima ne bi radio i sa ljudima sa kojim ne bi radio. U toku same operacije ne mogu reæi da je izraz „u¾ivanje“ adekvatan, ali je najbli¾i onome ¹to ¾elim da iska¾em. Naravno, novac za koji radim, sam po sebi izuzetna je motivacija. Meðutim, pribli¾nu sumu sam uspevao da zaradim i u vlastitoj zemlji - iskren je na¹ sagovornik. Zarada je u rasponu od 4.000 dolara meseèno (za pra¾njenje konvoja) do 30.000 dolara (za èuvanje visokih zvaniènika).

Gabrijel je miris Iraka prvi put osetio pre èetiri godine, i taj miris mu se oèigledno uvukao pod ko¾u. Priseæa se da je u Irak prvi put do¹ao sredinom 2003. u sklopu poslova koje je radio na Balkanu.


U Irak u¹ao poluilegalno
- Sleteo sam na improvizovanu pistu u potpunom mraku, na mesto gde su se jo¹ uvek vodile borbe izmeðu regularne Sadamove vojske i koalicionih snaga. Drugi put odlazim u Irak poèetkom 2004. na zahtev britanske kompanije sa ispostavom u Sarajevu. Tada smo u Irak u¹li poluilegalno preko tursko-iraèke granice. Na tim pute¹estvijima bilo je i sme¹nih situacija, ali i trenutaka kad smo bili na rubu krvoproliæa, ali smo imali i sreæe i znanja. U toku ¹estomeseènog neprekidnog rada, nismo imali nijedan gubitak - ni ¹tiæenog osoblja ni operativaca na terenu. Rekao bih da nas je pored temeljite pripreme i planiranja do u najsitnije detalje, ipak najvi¹e èuvao dragi Bog.

Dok je radio za jednu stranu firmu na poslovima takozvanog dubinskog izviðanja u Sunitskom trouglu, Gabrijel je, sasvim sluèajno, posredstvom prijatelja dobio ponudu od momka kojeg nije poznavao da se pridru¾i timu jedne od najveæih kompanija na svetu.

- Veæ nakon dva dana sam bio u Bagdadu. Put je bio relativno jednostavan: putem Interneta sam dobio poslovno pismo koje slu¾i kao osnova za dobijanje privremene jednomeseène vize na bagdadskom aerodromu. Najèe¹æe se putuje preko Beèa ili Frankfurta za Aman u Jordanu, a potom za Bagdad. Veæina velikih kompanija anga¾uje turistièke agente koji vas èekaju u Amanu. Ukoliko ste dovoljno dugo u ovom poslu, uvek imate nekoliko adresa na koje se mo¾ete javiti i dati do znanja da ste „spremni i slobodni“ i èesto posao doðe u roku od par sedmica. U na¹oj bran¹i èesto va¾i izreka da je adresar ponekad bitniji od novèanika.

Imao je prilike da u ratnom Iraku sretne dosta ljudi iz biv¹e Jugoslavije. Najvi¹e ih je iz Bosne, i to su mahom oni koji su radili za Sfor, ima i ljudi iz Srbije, Makedonije, Hrvatske, dosta ljudi sa Kosova...

- Veæina ih radi na logistièkim poslovima, pri velikim kompanijama poput KBR i drugih. Vrlo je mali broj ljudi koji rade na poslovima bezbednosti. Cenjeni su i kao mehanièari i monteri, mada kajmak sa tih poslova skidaju dr¾avljani Filipina, Indije, ©ri Lanke, itd.


Na¹i ljudi te¹ko napreduju
U oblasti obezbeðenja, meðutim, na¹i ljudi imaju prepreku jer vrlo te¹ko napreduju u karijeri. Da bi do¹li do liderskih pozicija moraju da budu znatno bolji od Amerikanaca, Britanaca, ¹to je i razumljivo, jer su vlasnici tih kompanija Amerikanci i Britanci.

Sa velikim iskustvom iza sebe, ¹ta Gabrijel mo¾e da poruèi onima koji bi krenuli njegovim stopama.

- Najbitnije od svega je da ne idu ukoliko im je novac jedini motiv. Odabraæe pogre¹an posao, s najveæim stepenom rizika, najslabije plaæen, bez re¹enog osiguranja, bez adekvatne opreme, podr¹ke. To se pokazalo kao istina vi¹e puta, u kojim je, na¾alost, stradalo nekoliko ljudi iz na¹ih krajeva, meðu njima i moj dobar prijatelj. Ljudi koji rade na regrutaciji prepoznaju ovu slabost, to su ljudi koji nemaju emocije i za njih ste samo broj.

I na kraju pitanje da li se ikada pokajao. I gde vidi svoju buduænost.

- Nikad se nisam pokajao. Volim i ¾ivim ono ¹to radim. Nameravam da se bavim ovim pozivom dok me god zdravlje slu¾i, naravno uz ambiciju da napredujem jo¹ vi¹e, mo¾da jednog dana da imam vlastitu kompaniju. I, naravno, da budem uz svoju suprugu vi¹e vremena jer, u su¹tini, ona je ta koja uz mene najvi¹e trpi, te moji roditelji i prijatelji. Za mene je ovaj posao u¾ivanje, ali moram misliti i na meni najbli¾e, koji sa neizvesno¹æu oèekuju dan kada æe me ponovo ugledati.

Istra¾ivanje je raðeno uz pomoæ
Danskog udru¾enja istra¾ivaèkih novinara

Milorad Ivanoviæ - Tanja Nikoliæ Ðakoviæ