Neodluènost

[Bred]

Mnogi ljudi pate od te¹ke neodluènosti koja uni¹tava njihove ¾ivote. Èesto preziru sebe zbog „nesposobnosti“ da se odluèe. Ili poku¹avaju da jednostavno „preseku“, na silu, na slepo pa ¹ta bude da bude. Mnogi di¾u ruke, pu¹tajuæi da umesto njih odluèuju drugi ili da se odluke nekako, sticajem okolnosti, donose same od sebe.

Naravno, samoprezir ne vodi nièemu i ni¹ta ne re¹ava, osim ¹to èoveka zakopava jo¹ dublje. Ali osoba koja svoju neodluènost do¾ivljava kao sramnu slabost o tome ne vodi raèuna. Ona oseæa da sebe mora da kazni jer ne funkcioni¹e onako besprekorno kao ¹to, u naduvenoj predstavi o sebi, smatra da bi morala funkcionisati.

Oni koji na silu i slepo „seku“, samo da donesu bilo kakvu odluku, prepu¹taju svoje ¾ivote pukom sluèaju.

Oni koji problem neodluènosti poku¹avaju da izbegnu ude¹avajuæi da drugi umesto njih donose odluke, padaju u zavisnost od tuðe volje, èesto poni¾avajuæu i pogubnu.

Oni koji èekaju da se stvari same od sebe re¹e gube svako ¾ivotno usmerenje, postajuæi obiène igraèke i ¾rtve okolnosti.

Sa neodluèno¹æu se valja otvoreno suoèiti kako bi smo je prevladali.

Na koji naèin?

Neodluènost nije slabost ili mana koja se da ukloniti snagom volje. Neodluènost je posledica koja ima svoje duboke uzroke. Valja nam dakle tragati za uzrocima.

Neodluèna osoba mo¾e biti, i najèe¹æe jeste, uhvaæena u procep izmeðu protivreènih ¾elja, te¾nji, ciljeva, oseæanja. I to prinudnih, u smislu da ih do¾ivljava kao nu¾ne tako da joj je nemoguæe da napravi izbor i da se odrekne bilo koje od svojih protivreènosti.

Uzmimo primer èoveka koji oseæa da mora biti omiljen meðu svima i da istovremeno mora da svakog iskoristi. Te dve te¾nje oèito ne idu jedna sa drugom. Ili ¾ene koja bi i da ostane sa nekim èovekom i da ga napusti jer joj se èini da ga istovremeno i mrzi i voli. Iznutra razapeta liènost ne mo¾e da napravi izbor.

©ta osoba tu mo¾e da uradi? Da upozna, ispita svoje protivreène i prinudne te¾nje, ciljeve, ¾elje, stavove, da sagleda njihovo znaèenje, njihovu te¾inu, njihov uticaj na njen ¾ivot i potra¾i njihove uzroke kako bi se oslobodila unutra¹nje prinude i povratila moæ izbora i odluèivanja.

Neodluène osobe èesto teskobno oklevaju jer se u¾asavaju proma¹aja, poraza, neuspeha. Njihovo oklevanje i kolebanje prostièe iz potrebe da se osiguraju od neuspeha, ¹to je naravno nemoguæe. Da bi prevazi¹li svoju neodluènost ovi ljudi moraju prihvatiti jednostavnu èinjenicu da neuspeh nije smak sveta i da ne moraju (niti mogu) u svemu i uvek biti prvi i najbolji.

Su¹tinski posmatrana, neodluènost je izraz nepoznavanja sebe, vlastitih potreba, oseæanja, ¾elja, te¾nji, ciljeva. Te¹ko mo¾e odluèivati onaj ko ne zna ni ¹ta stvarno jeste ni ¹ta zaista ¾eli. Dubina neodluènosti je direktno srazmerna stepenu udaljenosti od vlastitog biæa. Upoznajmo sebe da bismo mogli odluèivati.

‚Prilo¾io siMOn1960

Izvor (http://www.iza-ogledala.com)