Paracelzus

[BK]

 
Istorija medicine i zdravstvene kulture

Paracelzus - alhemièar ili lekar
Ivana Jankoviæ (1), Du¹anka Parojèiæ (2), Dragan Stupar (2)
(1) Apotekarska ustanova Valjevo, (2) Farmaceutski fakultet Univerziteta u Beogradu
   
     
  „Postoje dve vrste ratova na zemlji: jedan zahvaljujuæi
tvrdoglavosti – jer svaka sila je lo¹eg i nezakonitog
porekla.
Drugi je rat na¹ih delova tela – bolest.
Prvi ima ponos i svoju blistavu rasko¹ kao osnovu,
drugi se dogaða u telu i neminovnost je kod koje vi¹e
nema mesta ponosu.“
Paracelzus   
     
     
  UVOD
Tokom èitavog Srednjeg veka provlaèila se mistika koja se naroèito ogledala u procvatu alhemije. Bila je to sistematièna filozofija, koja je predstavljala me¹avinu vere, astrologije, numerologije i postupaka za pretvaranje i obradu metala. Za neke bila je potpuno nerazumljiva, za neke samo preèica do bogatstva, a nekima je bila ceo ¾ivot. Alhemija je prodrla u sve delove tada¹njeg feudalnog dru¹tva. Po¹to je bila osnovna misao vodilja u svim profesionalnim delatnostima, postala je i sastavni deo medicine i farmacije. Otuda ne èudi ¹to je iz perioda alhemije ostao saèuvan veliki broj alhemijskih rukopisa sa mediko-farmaceutskim sadr¾ajem, u kojima su izlo¾eni osnovni principi i mi¹ljenja vezana za alhemièarsko shvatanje bolesti, terapije i uèenja o lekovima. Ta su dela bila namenjena samo uskom krugu najpozvanijih, odnosno bila su priruènici lekarima i apotekarima onda¹njeg doba (1).
           
  ALHEMIJA
Zapadnoevropski Srednji vek nasledio je alhemiju (I) iz starog sveta posredstvom Arapa. Meðutim, poèeci alhemije moraju se tra¾iti mnogo dalje, u skoro svakoj staroj civilizaciji, kao ¹to su Indija, Egipat i Grèka. Polazna taèka alhemièarima bila su uèenja Leukipa iz Mileta (oko 450. god. p.n.e.), Demokrita iz Abdera (oko 400. god. p.n.e) i Empedokla iz Agrigenta (oko 450. god. p.n.e.), koji postavljaju teorije o atomima i elementima kao najmanjim, nedeljivim èesticama materije. Demokrit je tvrdio da se atomi pojedinih tela sastoje od iste materije, koja se meðu sobom razlikuje samo po velièini i obliku. Leukip daje teoriju o atomima kao najmanjim, nedeljivim èesticama materije. Smatrao je da se sve sastoji od istih èestica, a oblik zavisi od njihovog odnosa u prostoru. Alhemièari su pretpostavljali da, ako se sve sastoji od istih èestica, onda se mo¾e naterati jedna materija da njena praèestica zauzme drugi polo¾aj. Oni koji su radili sa metalima, primetili su da metali i rude dobijaju druga svojstva ili boju ako se me¹aju ili tope i verovatno na osnovu toga verovali da se iz odgovarajuæe me¹avine mo¾e dobiti zlato (2).
Za alhemièare fizièka stvar bila je izraz su¹tine i principa koji su le¾ali u njenoj osnovi. Osnovni cilj alhemièara bio je dobijanje sintetskog zlata, odnosno pronala¾enje specijalne supstance koja bi omoguæila pretvaranje neplemenitih metala u plemenite, prvenstveno u zlato i srebro. Ovu supstancu alhemièari su nazivali Peti element (Quinta essentia), Kamen mudrosti (Lapis philosophorum), Eliksir ¾ivota (Elixir vitae), Veliko majstorsko delo (Magisterium (II)), Veliki eliksir i Crvena tinktura. Po njima ovakva supstanca bila bi lek, koji bi leèio od svih bolesti i produ¾avao ¾ivot ljudima – „Aurum potabile“ (teèno zlato). U svojim eksperimentima i¹li su toliko daleko da su hteli da stvore „homunculus“, odnosno ve¹taèko ¾ivo biæe (3).   
     
Doba XVI veka obele¾io je ¾ivot i rad Paracelzusa, mo¾e se reæi najveæeg alhemièara ovog perioda. On alhemiji prilazi kompleksnije, verujuæi u njenu moguænost tumaèenja prirode. Bio je lekar, lekaro – apotekar, filozof i alhemièar. Paracelzus uvodi hemiju u medicinu (hemijatrija) i poèinje da primenjuje terapiju kakva nije bila karakteristièna za to vreme. Njegova pisana i praktièna dela su od velikog znaèaja za farmaciju, medicinu i hemiju (2, 3, 4).   
     
     
  ®IVOT I PUTOVANJA PARACELZUSA
Aurol Filip Teofrast Bombast fon Hoenhajm (Auroleus Phillipus Theophrastus Bombastus von Hohenheim), poznatiji kao Paracelzus, roðen je 10. novembra 1493. godine u Silbruku blizu Ajnsidelna u kantonu ©vajcarske. Bio je sin poznatog lekara Vilhema fon Hoenhajma (Wilhelm Bombast von Hohenheim), koji ga je upoznao sa domaæim biljnim drogama i uputio u njihovu terapijsku primenu.
Paracelzus, kao veoma mlad, poèinje da se interesuje za alhemiju, hemiju i medicinu. U ¹esnaestoj godini upisuje univerzitet u Bazelu, gde se prijavljuje na studije hemije, hirurgije i medicine. U alhemiji Paracelzus je video moguænost leèenja bolesti lekovima boljim od onih do tada kori¹æenih.
Na svojim èestim putovanjima trudio se da stekne praktièna iskustva, odnosno da se upozna sa medicinom obiènih, ne¹kolovanih ljudi. U ogromnoj potrebi za novim saznanjima o leèenju i izradi lekova, poseæivao je i mnoge visoke ¹kole i ¹kolovane lekare. Godine 1524. nalazio se u Salzburgu, 1526. god. bio je u Strazburgu, a veæ sledeæe godine dobio je mesto gradskog lekara u Bazelu. U tom svojstvu smeo je da dr¾i i predavanja na tamo¹njem medicinskom fakultetu, gde se zadr¾ao do 1528. god. Inaèe, svoj pribor za izradu lekova uvek je nosio sa sobom, da bi mogao da prika¾e svoja lièna iskustva. Izrada pojedinih alhemijskih preparata trajala je ponekad danima i nedeljama. Paracelzus je posude sa lekovima nekada ostavljao mesecima na suncu ili zakopane u zemlji, posle èega bi ih vi¹e puta destilisao ili proèi¹æavao (5, 6, 7, .
Bio je osoba veoma nezgodnog karaktera i preke naravi. O ovome najbolje govori nadimak koji je dobio – Luter medicine. Paracelzus se suprotstavio svemu onome ¹to je do tada predstavljalo svetinju: Galenovo uèenje proglasio je zastarelim, predavanja nije dr¾ao na latinskom veæ na nemaèkom jeziku i, konaèno, spalio je Avicenin „Canon medicinae“ na javnom trgu. Ovakvo pona¹anje bilo je razlog da ga tada¹nji autoriteti proglase jeretikom, a njegovo uèenje oznaèe kao jeres (6, 7,
   
             
  PARACELZUSOVO UÈENJE
Paracelzus je, kao ¹to je veæ pomenuto, odbacio Galenovo uèenje, odnosno nauku o èetiri telesna soka (humoralna teorija) i sve ¾ivotne funkcije svodi na hemijske procese za koje ka¾e da su isti u ljudskom organizmu kao i u prirodi i neorganskom svetu. U delu „Volumen Paramirium“ iznosi svoju “nauku o sferama”, u kojima tra¾i razloge patolo¹kih promena. Smatrao je da posebne sfere svojim uticajem na èoveka dovode do pojave pojedinih bolesti. Takvih sfera ili, kako ih Paracelzus naziva, entia ima pet: ens astrorum (kosmièki uticaji koji zavise od klime i zemlje), ens veneni (otrovna supstanca u krvi koja dovodi do bolesti), ens naturale (prirodni nedostaci), ens spirituale (psihièki nedostaci) i ens deale (bolest koju je poslalo proviðenje; bo¾anski uticaj).
Srednjovekovna materia medica bila je pod uticajem astrologije, jer je tada¹njih sedam planeta (Mesec, Venera, Merkur, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn) trebalo da predstavljaju sedam osnovnih elemenata: aurum, argentum stannum, plumbum, ferrum, cuprum i hydrargyrum. Paracelzus je smatrao da se svaka stvar, pa i ljudski organizam, sastoji od tri osnovna elementa: sumpora (Sulphur), ¾ive (Mercurius) i soli (Sal). Po njemu bolest i poèiva na principu ova tri elementa, tj. na „Tria principa“ ili „Tria prima“. Tajnu silu koja omoguæava tro¹enje i obnavljanje ovih elemenata Paracelzus naziva archaeus i ona je odgovorna kako za ljudski ¾ivot tako i za tok bolesti (7, 8, 9).
U knjizi o èetiri osnove „Paragranum“ (napisanoj 1530. godine), govori da medicina stoji na èetiri stuba, i to: astrologiji, filozofiji, alhemiji i lekarovom „virtusu“, odnosno njegovom odnosu prema pacijentu. Tvrdio je da kamen mudrosti “lapis philosophorum” izraðuje po svom, a ne po receptima alhemièara, koji su bili nerazumljivi. Pisao je da njegov kamen mudrosti „èisti srce i ¾ile“, èoveku donosi zdrav ¾ivot i deluje na njegove potomke do desetog kolena (3, 10).
Prema Paracelzusu quinta essentia je su¹tina, ono ¹to ima sposobnost da izleèi, i ono ¹to je potrebno izvuæi iz biljnih ili ¾ivotinjskih sirovina. Quinta essentia ima mnogo, one su razlièite i imaju razlièita dejstva – neke èoveku produ¾uju ¾ivot, a neke ga podmlaðuju. Poku¹avao je da pomoæu vinskog alkohola (III) (Spiritus vini) redestilacijom iz vina dobije Quinta essentia Vini. Ovaj proizvod ima po njemu konzervirajuæa svojstva, kao i sposobnost da iz biljnih, ¾ivotinjskih ili mineralnih sirovina izvuèe njihove Quinta essentia. On u knjizi „Archidoxis“ opisuje pripremanje i izvlaèenje quinta essentia iz bizmuta, galice, raznih soli, dragog kamenja, bisera, smola, bobica, razlièitog semenja i plodova, trava, cveæa, mo¹usa, cimeta i kamfora. Crocus Veneris (oksid bakra) je za njega quinta essentia bakra, a Crocus Martis (oksid gvo¾ða) quinta essentia gvo¾ða (3).
Paracelzus je ustolièio hemiju u medicinu (hemijatrija) i u terapiji je koristio hemijske lekove (chymica) koji sadr¾e sumpor, olovo, ¾ivu, bakar, antimon i gvo¾ðe. Pod pojmom “hemijski lek” u doba alhemije podrazumevao se onaj dobijen postupcima ¾arenja, topljenja, kristalizacije, destilacije, precipitacije, rastvaranja ili me¹anjem etarskih ulja sa ¹eæerom. Iako je bio i alhemièar, Paracelzus je potpuno odvajao „alchemia medica“, odnosno uèe¹æe alhemije u pripremi leka, od „alchemia transmutatoria“, tj.nastojanja da se elementi pretvaraju jedan u drugi (poku¹aji da se dobije sintetsko zlato). Alhemiju je video kao bitan deo medicine, njen èetvrti stub. Govorio je da nas „alhemija uèi kako treba pripremati lek“. (Modus praeparandi rerum medicinalium) (3, 11, 12, 13).
Jedan od Paracelzusovih ciljeva bio je pronala¾enje univerzalnog leka – leka za svaku bolest, koji je nazivao arcanum (IV). Za arkane je tvrdio da su najvi¹e znanje o lekovima. “Nauka o signaturama” (V) mu je pomogla u otkrivanju ovakvog leka. Ovo uèenje o signaturama govori o tome da su biljke i minerali oznaèeni nekim prirodnim simbolom koji ukazuje na moguænosti njihove medicinske primene. Smatralo se da su oblik, boja, velièina neke biljke, odnosno njenog lista, cveta ili ploda povezani sa nekim organom ili nekom bole¹æu. Koren mandragore i ¾en-¾ena koristio se od davnina kao univerzalni lek za sve (panacea) upravo zbog sliènog oblika sa figurom èoveèijeg tela. Tako je Paracelzus za bolesti oka koristio vidac ili vidovaèu (Anagallis arvensis), koji i ima oblik oka, a bolesti koje „iznutra pale“ leèio je listom koprive (Urticariae folium). Kantarion (Hypericum perforatum) je preporuèivao za leèenje rana i uboda, jer listovi ove biljke izgledaju kao da su isprobodeni, a zapravo mnogobrojne crvenosmeðe taèkice koje se vide predstavljaju sekretorna skladi¹ta. Meðutim, èesto je i gre¹io primenjujuæi ovakvu terapiju, na primer, kada je tvrdio da se bodljikavom stabljikom èièka leèi unutra¹nje zapaljenje ¾eluca. Uprkos netaènih pretpostavki, alhemièarsko uèenje o signaturama je odigralo va¾nu ulogu u razvoju sistematike biljaka, jer su prikupljeni morfolo¹ko sistematski podaci o mnogim biljnim vrstama (3, 7, 9, 12, 14).
Paracelzus je govorio da treba razlikovati ono ¹to jeste arkanum od onoga ¹to nije. Uvideo je i bio svestan odnosa toksiènosti i doze. Pisao je: „Sve stvari su otrov i ni¹ta nije bez otrova; samo kolièina èini da neka stvar nije otrov“ ili „Dosis sola facit venenum“ (11).
U tekstu je veæ pomenuto da je koristio hemijske lekove u terapiji koji su uglavnom sadr¾avali metale. Bio je pobornik uvoðenja metala u terapiju, pre svih antimona i ¾ive. Preparate antimona (VI) koristio je kod digestivnih tegoba kao stomachica i vomitiva. Terapeutska svojstva antimona je sasvim sluèajno otkrio monah Valentin (Basilius Valentinus, druga polovina XV veka) dok se trudio da pronaðe kamen mudrosti. Kasnije se antimon koristio u obliku pilula koje su se nazivale „veène pilule“ i davale su se kod stomaènih tegoba, zbog vomitivnog i purgativnog efekta. Metalne pilule, koje su bolesnici gutali da bi pokrenuli probavu, imale su s jedne strane mehanièki efekat, podstièuæi peristaltiku creva, dok je sloj antimonoksida na njihovoj povr¹ini izazivao hemijsku reakciju i nadra¾aj na povraæanje. Upotrebljavale su se i èa¹e od antimonovog stakla (Calix vomitivus) u koje se ostavljalo vino da odstoji, kako bi nastalo Vino stibiatum (Antimonovo vino). Vino stibiatum, koje je sadr¾alo kiseli antimon tartarat, nastao oksidacijom antimon oksida u vinu, takoðe je imalo vomitivni efekat.Takve èa¹e upotrebljavale su se i za pijance, kako bi se odvikli od navike konzumiranja alkohola. Paracelzus je koristio u terapiji i neka hemijski dobijena jedinjenja antimona, kao ¹to su: Oleum antimonii (Stibium chloratum, koji se dobijao oksidacijom antimon sulfida) i Stibium sulfuratum rubrum. Meðutim, primena antimona imala je veliki broj protivnika. Pobornici i protivnici antimona tvrdoglavo su zastupali svoje teorije i bili u sukobu vi¹e od sto godina (12, 15, 16).
Paracelzus je 1530. godine klinièki opisao sifilis i poèeo da koristi preparate ¾ive za leèenje ove bolesti. Za „Mercurius vitae“ („®iva ¾ivota“) ka¾e da je arkanum bolji od svakog drugog. Tvrdi da obnavlja sve delove tela, kako starog tako i mladog èoveka, i vraæa izgubljenu moæ. Protiv primene ¾ive nije bilo toliko otpora kao kod primene antimona, jer je bilo potrebno brzo i energièno suzbijanje ¹iroko rasprostranjenog sifilisa. ®ivina voda (Aqua mercurialis), koja se dobijala od “mlade ¾ive” (¾ivin sublimat), koristila se za spolja¹nju primenu u obliku masti i melema kod luesa (3, 7, 12, 17).
U svojoj praksi koristio je i lekove biljnog porekla kao ¹to su: slo¾ene destilovane vode (Aquae destillate compositae), destilovana ulja (Olea destilata simpliccia - destilacijom dobijena etarska ulja), biljni balzami, jednostavni i slo¾eni ekstrakti (VII) (Extracta simplicia et composita – alkoholne ili vodene iscrpine jedne ili vi¹e biljnih sirovina, kod kojih je menstrum ili rastvaraè delimièno ili potpuno uparen, tako da mogu biti teèni, poluèvrsti ili suvi), smole, biljne soli (Salia herbarum – talog dobijen sagorevanjem biljnih droga, uglavnom je sadr¾ao kalijum karbonat) i slièno. Osim toga, vinski alkohol koristio je za izradu eliksira (VIII) i tinktura (IX).
Eliksiri su tamne teènosti koje sadr¾e alkohol i ¹eæer, a dobijale su se ekstrakcijom biljnih droga, preparata ili hemikalija, ponekad i destilacijom. Najpoznatiji je Elixir composita vitae – takozvani ¾ivotni eliksir, alkoholni ekstrakt vi¹e droga dobijen destilacijom.
Paracelzus je smatrao da æe leèenje oblikom koji se zove tinktura, kako su alhemièari jo¹ nazivali kamen mudrosti, biti zdravije i plemenitije. Tinkture su teèni preparati koji sadr¾e ekstrahovane satojke droga, a razlikuju se od ekstrakta po tome ¹to kod njih rastvaraè kojim je izvr¹ena ekstrakcija nije uklonjen, kao kod ekstrakta. U Paracelzusovo vreme mnogo se cenila Tinctura martis pomati, koja se izraðivala me¹anjem 1 libre Limaturae Martis (X) puri i 3 libre sve¾eg soka jabuke (Pomati fructus). Ovaj rastvor se posle tri dana stajanja uparavao na polovinu, a zatim se dodavalo 3 uncije alkoholnog rastvora cimeta (Aqua cinnamomi spirituosa). Rastvor se zatim filtrirao i koristio kao digestivum i aperitiv. Ovaj alkoholni rastvor kompleksno vezanog Fe (II) i Fe (III) sa organskim kiselinama bio je poznat i pod nazivom Tinctura martis aperitiva Aroph Paracelsi (3, 5, 18).
U vreme kasnog Srednjeg veka koristila su se ulja dobijena suvom destilacijom biljnih ili ¾ivotinjskih sirovina (Olea destillata chemica). Spomenuæemo samo nekoliko, kao ¹to su ulje od benzoeve smole (Oleum benzoe), od kamfora (Oleum camphorae), od voska (Oleum cerae), od petroleja (Oleum Petrae), od asfalta (Oleum asphalti) ili od æilibara (Oleum Succini). Meðu njima posebno izdvajamo Oleum philosophorum, ulje od cigle, koje je Paracelzus naroèito cenio kao guturalia (sredstvo za gu¹u). Preparat se dobijao ¾arenjem smrvljene cigle u prahu i natapanjem praha u maslinovom ulju. Alhemièari su verovali da poma¾e u leèenju tumora i èireva, kao i bolesti grla. Preparat je bio poznat pod velikim brojem naziva kao ¹to su: Oleum Lateritium, Oleum empireumaticum ili Oleum de lateribus Messue. Verovanje u lekovitu moæ nekih droga mineralnog porekla, kao ¹to su preparati na bazi jelenjeg roga (Rasura cornu cervi i Liquor cornu cervi succinatus albus), ili pak bezoar (XI) - kamen iz ¾eluca divokoze (Lapis bezoardicus orientalis), prisutno je i kod Paracelzusa i njegovih sledbenika. S obzirom na to da se bezoar dobijao od divokoza (Capricerva orientalis) iz Perzije i istoène Indije, Paracelzus je ovu uvoznu drogu, koja se mnogo upotrebljavala kao vennenata (protivotrov), nazivao i Capra Indica ili Mondares Capra Montana (5, 18).
Paracelzus je dao znaèajan doprinos balneologiji, baveæi se prouèavanjem lekovitih izvora tj. mineralnih voda. Ovde mu je poslu¾ilo hemijsko i geolo¹ko znanje koje je ranije stekao. Posebno je prouèavao vodu iz Fefer banje, na èije je lekovito svojstvo ukazivao (7, .
Veoma je znaèajno pomenuti da je Paracelzus poèetkom XVI veka, posle skoro dva veka zabrane, uveo opijum u evropsku farmakoterapiju. Preporuèivao je „crne pilule“, poznatije kao „kamenèiæi besmrtnosti“ na bazi opijuma, kao analgetik. On je pome¹ao opijum sa sokom od limuna dodav¹i tom preparatu cimet, karanfiliæ, muskat, ¹afran, pra¹ak od korala i bisera. Osim ovoga u Paracelzusovim delima prvi put se spominje naziv Laudanum. Preparat koji se spominje pod tim imenom sastojao se od soli zlata, bisera, asfalta, mire i aloje. Ovaj Laudanum Paracelsi nije sadr¾ao opijum iako se ovaj naziv vezuje za preparate opijuma (19).
Paracelzus se bavio i prouèavanjem razlièitih bolesti. U njegovim radovima nalaze se dosta dobri opisi bolesti za koje se smatralo da nastaju nagomilavanjem odreðenih toksina u telu. Takve su artritis, giht, ateroskleroza itd. On ih naziva tartariènim bolestima, jer njihov nastanak uporeðuje sa nastankom sre¹a (tartarus) u vinskim baèvama. Prouèavao je i bolesti rudara u Koru¹koj, opisao je profesionalni merkurijalizam i bolesti koje nastaju udisanjem ¾ivinih i arsenovih para, te se smatra zaèetnikom medicine rada. Dao je dobre opise i nekih psihièkih bolesti kao ¹to su: manija, epilepsija, histerija i druga konvulzivna stanja (2, 7, 12). 
   
Napisao je mnoga dela iz medicine i farmacije, kao i iz filozofije i astrologije. U najznaèajnija dela, koja je ostavio iza sebe, spadaju: „De Arcanis“, „De Elixiriis“, „Methodus Pharmacandi“, „De transmutatione metallorum“. Samo jedno njegovo delo – „Velika hirurgija“ („Die grossen Wundartzney“) ¹tampano je za njegovog ¾ivota (1536. godine). Sabrana dela Paracelzusa objavljena su u Bazelu, posle njegove smrti, u periodu izmeðu 1589. i 1591. godine (2).
U Paracelzusovim delima mogu se sresti i mnoge beznaèajne metode leèenja. Tako npr. on ka¾e da telo sadr¾i svoj vlastiti „balzam za leèenje“ i kod leèenja ubodnih i prostrelnih rana, ni strelice, ni pu¹èane metke ne vadi iz njih, veæ na ranu stavlja razne lekove i èeka da doðe do gnojenja i da gnoj istera ova strana tela. Paracelzusova mast, Unguentum sympatheticum, koja je krajem XVI veka osvojila sve farmakopeje, tipièan je primer farmakoterapije sa uplivima misticizma i praznoverja. Ova mast se ponegde mo¾e naæi i pod nazivom Unguentum vulnerarium magis Compositum (Slo¾ena magièna mast za rane) ili samo kao Unguentum magneticum, zbog verovanja da ima toliku moæ da deluje na daljinu, kao magnet. Paracelzus je tvrdio, a to je u¹lo i u sve kasnije farmakopeje, da ova mast leèi sve rane, ako nisu povreðene arterije, ¾lezde, nervi i ostali va¾niji delovi tela. Bilo je potrebno dva puta dnevno namazati vrh oru¾ja kojim je naneta povreda ovom ma¹æu. U lak¹im sluèajevima moglo je i dva puta nedeljno. Oru¾je umotano u platno trebalo je da se èuva na mestu koje nije suvi¹e vruæe, jer se verovalo da bi to ¹tetilo rani. Isto tako, na oru¾je nije smela da padne pra¹ina, i nije smelo biti na vetrovitom mestu, jer bi time ¾ivot bolesnika bio ugro¾en. Ako, pak, bolesnik nema oru¾je kojim je povreðen, onda je leèitelj trebalo da uzme malo krvi sa rane i da tu platnenu krpu zave¾e sa ¹tap, kako bi se dobio utisak “nekog oru¾ja”. Paracelzus je delovanje ove masti obja¹njavao kao moæ “spirita”, koji se nalazi svuda, ima ga i u krvi èoveka i u metalu oru¾ja. Zbog toga je svejedno da li se leèi rana ili oru¾je kojom je naneta. Ovaj preparat opstao je u farmakoterapiji sve do XVIII veka, ali ne iz razloga ¹to se pokazao efikasnim, veæ zato ¹to su ma¾uæi oru¾je rane uglavnom uspevale da zarastu, bez infekcija koje su se javljale kada bi se na njih stavljala ulja ili pomasti. Kao ekscipiens za izradu Unguentum sympatheticum koristila se mast starog medveda i ljudska mast (Adeps hominis). U njen sastav ulazile su droge biljnog, ¾ivotinjskog i mineralnog porekla, kao ¹to su: santalovina (Santali rubri), hematit (Haematitis ili Lapis haematitis), prah u vinu ispranih ki¹nih glista (Lumbricorum lotarum pulvis) i mnoge druge. Ima i nekih ingredijencija koje su u okultnoj medicini u¾ivale veliki ugled, kao ¹to su: egipatska mumija (Mumia) i mahovina koja raste po ljudskim lobanjama (XII) (Usneae cranii humani ili Hypnum sericeum). Interesantno je da je i sam Paracelzus smatrao naroèito va¾nim da se uzme mahovina sa lobanje nekog ko je prethodno obe¹en, kao i da se ona skuplja u podne. Samu mast izraðivao je s jeseni. Jo¹ èudnije je da je rane pacijentima previjao krpama namoèenim urinom i da je u leèenju imao vrlo uspeha (9, 20).   
           
  PRISTALICE I PROTIVNICI PARACELZUSA
Paracelzus se mo¾e okarakterisati kao fenomen u istoriji medicine i farmacije. Bio je neshvaæen u svom vremenu, a njegovim teorijama posveæivana je neznatna pa¾nja. Pisao je: „Znao sam da se ne dopadam nikome, osim onima koje sam leèio.“ Ipak, bilo je i onih koji su ga po¹tovali i sledili. Matijas Tilingus (Matthias Tilingius, 1634-1685), profesor na Univerzitetu Rinteln, napisao je 1674. god., u uvodu svoje studije o hemijatriji, da se Paracelzus prvi bavio hemijatrijom, èak sto godina pre nego ¹to ju je zvanièna nauka priznala. Njegova ¾elja je bila da osvetli i reformi¹e medicinu, ali na ¾alost, Paracelzus je nai¹ao na nerazumevanje zvaniène nauke XVI veka (5).
Nauènici su se, u zavisnosti od toga da li su bili za ili protiv Paracelzusa, podelili na paracelziste i antiparacelziste. Meðu paracelzistima nije bilo puno imena koja su ne¹to znaèila za medicinu i farmaciju XVI i XVII veka. Neki koje istièemo su lekari: Kaspar Pucer (Caspar Peucer), Piter Sorensen (Peter Sörensen), Martin Ruland (Martin Ruland) i Johan Baptist van Helmont (Johann Baptist van Helmont, 1579-1644), koji je sebe nazivao “mudracem vatre”, jer je, poput Paracelzusa, verovao u njenu moæ da èisti. Ostali, kao ¹to su Adam fon Bondestejn (Adam von Bondestein), Osvald Krol (Oswald Croll, oko 1560-1609) i Gehard Dorn (Gerhard Dorn), uglavnom su posmatrani kao ¹arlatani i prevaranti.
Glavni ciljevi antiparacelzista bili su da doka¾u da je Paracelzusovo uèenje zabluda i da lekari ne treba da slede „Tria principa“, veæ Galena i Aristotela. Znaèajna imena meðu antiparacelzistima su: Tomas Erast (Thomas Erastus), Danijel Senert (Daniel Senert, 1572-1637), Herman Konring (Hermann Conring), Andrija Dudiæ (1533-1589) i drugi (12, 13, 21, 22).
Paracelzus je vrlo èesto zbog svojih protivnika morao da menja prebivali¹te. Putovao je po mnogim zemljama kao ¹to su: Hrvatska (Senj), Slovenija (Istra) Maðarska, Francuska, Nemaèka, Holandija, Danska i Rusija.
Godine 1540. vraæa se u Salzburg, gde ostaje da ¾ivi i da se bori sa sifilisom. Meðutim, zbog te¹ke bolesti potpuno se povlaèi i sledeæe godine, 24. septembra, umire. Sahranjen je na groblju siroma¹nih San Sebastijan (6).
   
           
  ZAKLJUÈAK
Alhemija se posmatra i izuèava kao poseban i veoma va¾an period u razvoju medicine, farmacije i hemije. Godine koje su obele¾ile ovaj period obilovale su razlièitim eksperimentima usmerenim ka dobijanju sintetskog zlata, kamena mudrosti ili eliksira ¾ivota. Svaki takav poku¹aj zavr¹avao se bezuspe¹no. Meðutim, mnogi alhemièari, iako nisu uspeli da ostvare svoje ciljeve, zadu¾ili su dana¹nji svet znaèajnim otkriæima naroèito u pogledu pronala¾enja pojedinih hemijskih metoda, supstanci i aparatura.
Prava liènost za koju mo¾e da se ka¾e da je sinonim za doba alhemije jeste Paracelzus. On je odigrao veoma va¾nu ulogu na polju medicine i farmacije. Svojim uèenjem o lekovima postavio je temelje novim terapeutskim shvatanjima. Pre svega, pripisuju mu se zasluge za uvoðenje razlièitih supstanci u terapiju, naroèito metala. Primenio je (al)hemijske tehnike u proizvodnji lekova i oznaèio poèetak hemijatrije, iz koje je kasnije nastala nova nauèna grana – farmaceutska hemija.
I pored brojnih osporavanja, Paracelzusovi sledbenici su nastavljali putem kojim je on krenuo. Kroz istoriju hemije razvijala se ideja “hemijskog leka”, a uporedo sa njom i farmaceutska hemija. Taj razvoj traje i danas.
   
           
  NAPOMENE
Nastanku reèi alhemija postoji nekoliko verzija. Prema jednom mi¹ljenju, ona se vezuje sa chymeia, ¹to znaèi punjenje, nalivanje. Ovo tumaèenje ukazuje na istoènjaèke lekaro – apotekare koji su iz lekovitog bilja cedili sokove koje su koristili u terapiji. Postoji mi¹ljenje da je reè egipatskog porekla i da vuèe korene od reèi khem ili khame, chemi ili chuma, ¹to je oznaèavalo plodnu zemlju, crnicu ili crnu zemlju, kako su nazivali Egipat, sa kojim je bilo povezano poznavanje ruda i metalurgije. Arapi su dodali prefiks „al“ i stvorili reè alhemija.
Naziv magisterium dolazi od latinske reèi magister = uèitelj, majstor i oznaèava najbolje ili majstorsko delo. Prema Paracelzusu, magisterium oznaèava neki lek, pripremljen kao ne¹to najpotpunije iz minerala, biljaka i proizvoda ¾ivotinja. (1)
Rakija ili vinski alkohol je bio poznat jo¹ u XII veku pod nazivom Aqua ardens, ¹to znaèi voda koja gori.
Lat. arcanum – ne¹to tajno
Od lat. signa naturae – znakovi prirode
Njegovo delo o antimonu “Currus Triumphalis Antimonii” objavljeno je u Lajpcigu 1604. god.
Reè extractum znaèi iscrpina, a potièe od latinskog glagola extraho – extrahere, ¹to bi znaèilo iscrpsti, izvuæi.
Elixirium (eliksir) potièe od arapske reèi el – lixir i oznaèava kamen mudrosti i quinta essentia-u.
Tinktura potièe od latinskog tingere, ¹to znaèi bojiti.
Limatura je strugotina gvo¾ða
Bezoar – kugla od èvrsto isprepletanih dlaka koja se stvori u ¾elucu pre¾ivara ponajvi¹e od vlastitog lizanja i od tvrdih biljnih vlakana.
Verovalo se da je mahovina lekovitija ukoliko je èovek umro nasilnom smræu, u borbi od nekog oru¾ja.

[Bred]

Bravo