Похота у генима

[Bred]

Установљена узајамна веза између рецептора за допамин и полне пожуде 
 
Последица промена у једном гену


Хоће ли психолози, психијатри, сексолози и остали изгубити „чаробни штапић” којим су махали кад год се неко пожали на (знате већ какве) сметње?

(Не)жудња за супротним полом је, делимично, последица промена у једном гену, саопштили су научници са Хебрејског универзитета у Јерусалиму (Израел). Да ли то значи да су једни људи више, а други мање гладни секса?

Научни тим, који је предводио Ричард Ебстејн, испитао је ДНК 148 здравих високошколаца женског и мушког рода и налазе упоредио са исказима из упитника истих испитаника у којима су сами описали своју сексуалну жељу. Два најзанимљивија била су: „Колико вам је важан секс” и „Имате ли често сексуалне маштарије”?

Само 20 одсто становништва

Када су одговори, од којих су неки на први поглед личили на ловачке приче, упоређени с лабораторијским налазима установљена је узајамна веза између гена D4 (DRD4), рецептора задуженог за допамин, и процене властите пожуде. Истраживачи су уочили да студенти са особеним видом поменутог гена имају, у грубим цртама, пет одсто слабији сексуални нагон. У просеку, око 70 посто становништва одликује се нискоузбуђујућим, а 20 одсто високоузбуђујућим обликом ове „наследне јединице”.

Ричард Ебстејн објашњава да људи које сношај мање привлачи сада знају да разлог лежи, једним делом, у генима које су наследили.

Допамин је хемијска твар или неуротрансмитер који лучи мозак, а утиче на сексуално понашање људи и животиња.

Управо тај пријемник, који делом надзире мождани одговор у виду допамина, повезан је са средиштем за телесно задовољство.

Претходна проучавања на пацовима показала су да деловање лека на тај ген подстиче или пригушује ерекцију.

Телесни одговор – укрућивање

Наравно, још није сасвим јасно како та генетска разлика може да појача (ослаби) похоту, јер допамин у мозгу на неколико начина упливише на наше понашање. Осим полног нагона, најизразитије делује на лекове и храну.

Одраније је познато да је код људи ген DRD4 у спрези са жудњом за свакојаким новим узбуђењима, укључујући сексуално. По свему судећи, допамин подстиче мозак да се хитро одазове на надражај и брзи телесни одговор као што је укрућивање (ерекција).

Дотични резултат је у сагласности с другим проучавањима, на пример с лечењем Паркинсонове болести медикаментима који повећавају лучење допамина. Код таквих болесника примећен је пораст сексуалног нагона. Упркос томе, зналци упозоравају да се испитивање мора поновити у знатно већој групи испитаника пре него што се потврди.

Међутим, вероватно распоред или поредак извесних гена уобличује нашу сексуалну пожуду и понашање, упоредо с васпитањем, културним навикама и животним очекивањима. Али, поједине забране (табу) отежавају да се дотични „генетски подупирач” темељно изучи, сматра Дин Хамер из Националног института за здравље у Бетезди (САД), један од потписника оспораваног истраживања које повезује генетска одступања и склоност ка хомосексуалности.

Постоје културолошке препреке у проучавању сексуалности, додаје он и наглашава да су оваква истраживања веома важна зато што је полно општење суштински део људског понашања. Поред осталог, расветлилo би зашто поједини људи траже више партнера, што потпомаже ширењу обољења која се сексуалним путем преносе.

„Време је да подробно изучимо ову појаву”, закључује Дин Хамер.
Станко Стојиљковић
[објављено: 20.08.2006.] 

<a href="http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=4306" rel="nofollow">Izvor</a>