Poezija i proza koju volimo

[frckica-j]

Uhhhhh, Spajalice, u pravu si!!! Boli koliko je dobra!!!   

[SPAJALICA]

Da....

[alhemicarka]

Miroslav Antic: “Mesecevo srebro”

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suvi¹e boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
ba¹ kada bleda
jo¹ prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
¹to dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja ¾elim da jo¹ s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom di¹em i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
®elim da ¾ivim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
¾elim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
®elim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u ¹arene misli neke
u ¾ute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz jo¹ ve¹to krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u da¹ku misli ili u snu
Jo¹ uvek na¹ cvet negde nice
jo¹ uvek na¹e tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tu¾ne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

[alhemicarka]

Ovo je pjesma koja ce te cekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo ce te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oci nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se radujes recimo necem
a u stvari mislis o meni
ova pjesma ima stotinu zadaca
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj strazar u noci
ja sam joj naredio da te cuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteze
kad nekoga nema
a znas da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me trazis
a bit cu tamo gdje ne mozes do mene
ova pjesma ce ti biti moje ime
jer ne zelim da ti u ocima stanuju zime
i da te hladno nesto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli.

Zeljko Krznaric

[Viviana]

AKO ME ZABORAVI© Pablo Neruda

Hoæu da znam
jednu stvar.
Zna¹ kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve ¹to postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barèica ¹to plove
ka ostrvima tvojim koja me èekaju.
E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestane¹ da me voli¹
i ja æu prestati tebe da volim
malo-pomalo.
Ako me odjednom zaboravi¹
ne tra¾i me
jer bih te ja veæ zaboravio.
Ako smatra¹ dugim i ludim
vetar zastava
¹to prolazi kroz moj ¾ivot
i odluèi¹
da me ostavi¹ na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da æu toga dana,
toga èasa
diæi ruke
i¹èupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.
Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristane¹ da mi bude¹ sudbina
s neumoljivom sla¹æu,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tra¾eæi me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ni¹ta nije uga¹eno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok ¾ivi¹ biæe u tvojim rukama
ne napu¹tajuæi moje.