Film Optimisti: Dijagnoza isku¹enja

[Bred]

  Datum:   petak, 6. oktobar 2006.  9:05
Aleksandar D. Kostiæ
   
Sve do nedavno èinilo se da je omnibus, taj specifièni i nekad rado primenjivani i gledani oblik celoveèernjeg filma, definitivno mrtav. Osuðen da bude ishod zajednièkih studentskih i debitantskih dovijanja ili sporadiènih i sve reðih inicijativa grupa autora i producenata, takav skup nekoliko kratkih prièa zapakovanih zajedno u dugometra¾ni format je u modernim kinematografskim vremenima postao samo egzotièan, starinski pojam na koji se èesto gledalo s prezrenjem i nevericom. Meðutim, ako danas analiziramo repertoar evropskih ili na¹ih bioskopa - dotiène konstatacije ekspresno padaju u vodu, po¹to se ba¹ u ovom momentu gledali¹tu tamo i ovde naprasno nudi èak po nekoliko ostvarenja koja se definitivno mogu okarakterisati kao pripadnici te gotovo zaboravljene vrste.

Pre ne¹to vi¹e od dve nedelje, na talasu neviðene produkcione eksplozije domaæeg filma, premijerno je veæ predstavljeno jedno takvo delo (Momèiloviæev ’’Sedam i po’’), a minule srede novi omnibus ponudio je i renomirani veteran srpskog filma Goran Paskaljeviæ, èije ostvarenje ’’Optimisti’’ poèiva na pet razlièitih prièa koje povezuju ne samo njihov autor - Vladimir Paskaljeviæ, veæ i tumaè pet razlièitih glavnih uloga u njima - Lazar Ristovski. Zlonamerni æe, naravno, odmah reæi kako je i u sluèaju relativnog poèetnika (’’Sedam i po’’), a i kod prekaljenog profesionalca (’’Optimisti’’), to prvenstveno indikacija pripovedaèke slabosti, odnosno nemoguænosti da se pronaðe i adekvatno izlo¾i narativni materijal kadar da samostalno ispuni i opravda dva standardna bioskopska sata. Sreæom, u oba sluèaja stvaralaèka motivacija je ipak prevazi¹la toliko negativne kalkulacije, pokazav¹i da - ako ni¹ta drugo - omnibusi jo¹ uvek skrivaju neke od zanimljivih aduta u sopstvenim rukavima.

Na knji¾evnom i potonjem scenaristièkom nivou, prièe koje èine Paskaljeviæev film su razapete izmeðu Gogolja i Domanoviæa, sa neskrivenom namerom da budu onoliko i¹èa¹ene i crnohumorne koliko i satiriène ili groteskne. Rediteljski i vizuelno, pak, one su se - delom svesno, a delom svakako i pod uticajem objektivnih proizvodnih okolnosti - zaustavile negde na 60-im i 70-im godinama pro¹log veka, usled èega èitavi ’’Optimisti’’ prilièno podseæaju na radove gruzijskih i maðarskih stvaralaca iz pomenute epohe. Prema onome ¹to je sam najavio, Paskaljeviæ je ovakvim ostvarenjem zapravo ¾eleo da zaokru¾i trilogiju filmova o isku¹enjima koja fatalno odreðuju savremenu Srbiju, pa se tako ’’Bure baruta’’ (1998) bavilo fenomenom nasilja, ’’San zimske noæi’’ (2004) autizmom, a pred ’’Optimiste’’ je postavljen zadatak suoèavanja sa sveprisutnim oèajanjem i nadom.

Ali, uprkos precizno definisanom i socijalno potpuno anga¾ovanom planu, Paskaljeviæev film te¹ko funkcioni¹e u delovima, a jo¹ te¾e kao celina. Hotimièno izme¹ten u nekakve gotski stlizovane ruralno-varo¹ke okvire koji ne uspevaju da budu iskrivljeno ogledalo stvarnosti od koje kreæe svaka prièa, usiljeno duhovit i jo¹ neutemeljenije, fatalistièki gorak, sa glumcima koji nikako ne uspevaju da meðusobno usklade tra¾enu izra¾ajnost, film ’’Optimisti’’ uop¹te ne deluje kao rad dokazano iskusnog zanatlije i jednostavno ne mo¾e da prekoraèi rampu ka gledali¹tu. O ovome verovatno najbolje svedoèe praznjikave beogradske dvorane u kojima se - i pored odliène festivalske recepcije, u predistoriji i perspektivi - prikazuje ovaj film, mada artistièka hermetiènost bez ikakve dileme ne spada meðu mane Paskaljeviæevog najnovijeg dela.

Èini se da je - u stvari - propovednièka providnost aluzija i metafora kojom je rezultirao ovaj stvaralaèki susret Paskaljeviæa (otac i sin) podrila i pokvarila valjani koncept sklapanja omnibusa o nama ovde i sada inspirisan Volterovom mi¹lju da je ’’optimizam kada neko uporno tvrdi da mu je sve dobro, iako mu je sve lo¹e’’. Razume se, nema sumnje da smo mi i praktièno dokazali ispravnost ove definicije, ba¹ kao ¹to i prièe u filmu ’’Optimisti’’ svojski nastoje da uka¾u, no kljuèni kreativni problem se i krije u tome ¹to se ni prava medicina, a ni dobra umetnost nikada nisu zaustavljale na pukim dijagnozama. Jer, kreacija koja nu¾no sledi, ovoga puta je ostala bolno izvan vidokruga porodièno-stvaralaèkog tandema Paskaljeviæ, ¹to je znaèajno minimalizovalo ubojitost njihovog filma.

(’’Optimisti’’; Srbija, 2006; proizvodnja: Nova film, Cepter Interne¹nel i Zilion film; scenarista: Vladimir Paskaljeviæ prema vlastitoj zbirci prièa; reditelj: Goran Paskaljeviæ; igraju: Lazar Ristovski, Petar Bo¾oviæ, Dragan Jovanoviæ, Tihomir Arsiæ, Bojana Novakoviæ, Danica Ristovski, Viktor Saviæ, Mira Banjac, Vladimir Jevtoviæ, Gordana Mariæ, Ivan Bekjarev, Neboj¹a Glogovac, Slavko ©timac, Boro Stjepanoviæ, Neboj¹a Milovanoviæ i drugi; distributer: Frst prodak¹n)

b92