Bizarni eksperimenti

[Bred]

nastavak sa naslovne strane

Poslu¹nost

Zamislite da ste se prijavili kao volonter za neki eksperiment, ali kada se pojavite u istra¾ivaèkom centru saznajete da se od vas tra¾i da ubijete nevinu osobu. Vi odbijate, ali istra¾ivaèi insistiraju na tome da eksperiment to zahteva. Da li æete pristati?

Skoro svako æe u ovakvoj situaciji odgovoriti da ne ¾eli to da uèini. Ali poznati eksperiment Stenlija Milgrama izveden na Jejlu poèetkom ¹ezdesetih godina 20. veka, pokazao je da ova optimistièka pretpostavka nije taèna. Jednostavno, ako se ovakav zahtev predstavi na odgovarajuæi naèin, skoro svi poslu¹no postaju ubice.

Milgram je objasnio subjektima da uèestvuju u eksperimentu u kojem se proverava uticaj ka¾njavanja na proces uèenja. Jedan volonter (koji je u stvari, glumac u kontaktu sa Milgramom) bi trebalo da memori¹e seriju parova reèi. Drugi volonter (pravi subjekt) bi èitao parove reèi i pu¹tao elektriène ¹okove svaki put kada bi dobio pogre¹an odgovor. Strujni udari su se poveæavali za po 15 volti svaki put kada bi se dobio pogre¹an odgovor.

Eksperiment je otpoèeo. Osoba koja treba da upamti parove je poèela da daje neke pogre¹ne odgovore, i veoma brzo su strujni udari dostigli 120 volti. U tom momentu glumac poèinje da vièe i plaèe govoreæi „Hej, ovo stvarno boli!“. Na 150 volti poèinje da vri¹ti i tar¾i da bude pu¹ten. Zbunjen, volonter se okreæe ka istra¾ivaèi i pita ¹ta da radi, na ¹ta dobija odgovor da eksperiment zahteva da se nastavi dalje.

Milgrama u stvari uop¹te nije zanimalo kako ka¾njavanje utièe na proces uèenja. Njega je zanimalo koliko dugo æe ljudi pritiskati dugme za elektriène impulse pre nego ¹to odbiju dalje uèestvovanje u eksperimentu. Da li æe ostati poslu¹ni prema istra¾ivaèima, sve dok nekoga ne ubiju?

Na Milgramovo iznenaðenje, iako su volonteri mogli èuti zapomaganje, plaè, molbe i vriskove iz susedne sobe, dve treæine njih je nastavljalo da okreæe dugme sve do kraja skale, ¹to je znaèilo napon od 450 volti. U tom trenutku je glumac veæ bio jezivo tih, verovatno mrtav. Subjekti su se znojili, tresli, neki su se histerièno smejali, ali su nastavljali da pristiskaju dugme. Èak i kad vi¹e nisu ni¹ta èuli od strane glumca niti je bilo ikakvih pokreta, zahtev za poveæanjem napoma je i dalje po¹tovan.
Dvoglavi pas

Vladimir Demikov je 1954. godine ¹okirao svet otkriv¹i da je operacijom stvorio èudovi¹te: dvoglavog psa. Stvorio je kreaturu u laboratoriji, spajajuæi glavu, ramena i prednje noge ¹teneta na vrat odraslog nemaèkog ovèara.

Demikov je svoju kreaturu prikazivao pred novinarima ¹irom sveta. Novinari su mogli videti kako obe glave piju mleko, a kako ono iz manje glave curi kroz nepovezane medicinske cevèice. Sovjetski savez je ovaj eksperiment koristio kao dokaz nadmoænosti njihove medicine.

U narednih 15 godina Demikov je stvorio dvadesetak ovakvih dvoglavih pasa. Ni jedan od njih nije ¾iveo dugo, najdu¾e mesec dana.
Hibrid èovek-majmun

Decenijama su kolale glasine da sovjeti poku¹avaju da stvore hibrid od èoveka i ¹impanze, ali se to nije saznalo do raspada SSSR.

Doktor Ilja ivanov je bio svetski priznati veterinar za reproduktivnu biologiju. Ali on je ¾eleo da uèini mnogo vi¹e. Zato je jo¹ 1927. godine otputovao u Afriku kako bi poku¹ao da ukrsti èoveka i majmuna.

Na sreæu njegovi poku¹aji nisu bili uspe¹ni. Na ovome se najvi¹e mo¾e zahvaliti lokalnim saradnicima iz Zapadne Gvineje, gde je radio, a od kojih je sve vreme krio parve ciljev eksperimenta. Tajnovitost prema saradnicima ga je onemoguæila da bilo ¹ta uradi. Jedino ¹to je uspeo je da nekoliko puta oplodi ¾enku ¹impanze sa ljudskim spermatozoidima.

Razoèaran se vratio nazad u Sovjetski savez sa ¹impanzom po imenu Tarzan, kako bi poku¹ao da svoj ¾ivotni san ostvari kod kuæe. Zatim je tra¾io volontere koji bi zatrudneli uz pomoæ Tarzanovih spermatozoida. Uspeo je da ih pronaðe nekoliko, meðutim tarzan je ubrzo uginuo, a doktor Ivanov je zavr¹io u zatvoru na nekoliko godina.
Stenfordov zatvorsk eksperiment

Filip Zimbardo je bio zainteresovan da istra¾i z¹to su zatvori tako nasilna mesta. Da li je to zbog samih zatvorenika, ili zbog zbog zatvorskog sistema kao takvog?

Da bi ovo istra¾io Zimbardo je u podrumu Odeljenja za psihologiju pri Stanfordu izgradio kopiju zatvora. Odabrao je mlade mu¹karce volontere, sa èistom kriminalnom pro¹lo¹æu i sa „normalnim“ rezultatima psiholo¹kih testova. Sluèajno je napravio dve grupe – zatvorenike i stra¾are. Ideja je bila da ih ostavi na dve nedelje u simulaciji zatvorskog ¾ivota kako bi video ¹ta se de¹ava.

Veoma brzo, veæ tokom prve noæi socijalni odnosi su se pogor¹ali. Zatvorenici su poèeli da se bune, a stra¾ari da odgovaraju primenom sile, nasumiènim pretresima, davanjem i uzimanjem privilegija, uskraæivanjem hrane…

Pod ovakvim pritiskom zatvorenici su poèeli da popu¹taju. Vrlo brzo su imali razne simptome stresa i nezadovoljstva. Veæ nakon nekoliko dana se videlo da su svi svoje uloge do¾ivljavali vi¹e od igre.

Èak je i Zimbardo podlegao uticaju celog sistema. Poèeo je da do¾ivljava paranoiène strahove da æe zatvorenici poku¹ati da pobegnu, pa je hteo èak da anga¾uje i lokalnu policiju?! Na sreæu shvatio je da su stvari oti¹le predaleko. Nakon samo ¹est dana sreæni studenti koji su zapoèeli eksperiment su postali sumorni zatvorenici ili sadistièki stra¾ari.

Sledeæe jutro je sazvan sastanak i svima je reèeno da je eksperiment zavr¹en. Zatvprenici su bili sreæni, ali se mora reæi da stra¾arima nije bilo po volji. Oni su prilièno u¾ivali u svojoj moæi.
Facijalna ekspresija

Karni Lendis, student psihologije na Minesota univerzitetu, osmislio je 1924. godine eksperiment kako bi proverio da li emocije izazivaju odgovarajuæe facijalne ekspresije. Na primer, da li se jedna ekspresija uvek odnosi na ¹ok, a druga na gaðenje?

Veæina lendijevih subjekata su bili drugari studenti. Doveo ih je u svoju laboratoriju i nacrtao im linije na licu kako bi lak¹e mogao da prati pokrete mi¹iæa. Zatim ih je izlagao razlièitim stimulansima napravljenim da izazovu psiholo¹ku reakciju. Èim reaguju, fotografisao bi im lice. Davao im je da miri¹u amonijak, pogledaju pornografske fotografije, stavljao im ruke u bazen sa ¾abama. Ali vrhunac eksperimenta je bio kada je od subjekata zahtevao da odseku glavu ¾ivom belom pacovu.

Veæina ljudi je u startu to odbijala, ali na kraju je dve treæine prihvatilo nareðenje. Za one koji su to odbili on je sam pred njima to uèinio.

Na¾alost Lendi nije shvatio, kao Milgram nekoliko decenija kasnije, da je u ovom eksperimentu mnogo va¾nija reakcija subjekata na takav zahtev nego njihova facijalna ekspresija.
Korisno ispiranje mozga

Dr Evan Kameron je verovao da je prona¹ao lek protiv ¹izofrenije. Njegova teorija je bila da se mozak mo¾e reprogramirati da razmi¹lja na zdrav naèin izlaganjem novim ¹ablonima misli. Njegov metod se sastojao u tome da pacijentima daje da slu¹aju preko slu¹alica audio poruke iznova i iznova danima, pa i nedeljama. On je ovaj metod nazvao „psiholo¹ka vo¾nja“ jer je poruka uno¹ena u psihu, dok su mediji ovo nazvali „korisno ispiranje mozga“.

Jednom je da bi testirao svoju tehniku, paicjente lekovima za spavanje uspavao, a zatim im dao da slu¹aju poruku „Kada vidi¹ parèe papira, po¾eleæe¹ da ga uzme¹“. Zatim ih je odveo do lokalne gimnazije, gde je u fiskulturnoj Sali na sredini ostavio jedan list belog papira. Mnogi pacijenti su prema Kameronovim izjavama ot¹etali i uzeli papir. Za ovaj eksperiment se zainteresovala i CIA.

b92

[Darker]

Fenomenalno
Sa tim ¹to je jedino onaj prvi stvarno koristan