Legijin "KRAJ"

[Darker]

    
Ускоро Легијин „Крај”
Ових дана из штампе излази пета књига Милорада Улемека откако је иза решетака Централног затвора у Београду

Књиге Милорада Улемека Легије, осуђеног за убиство премијера
(Фотодокументација „Политике”)

Неки их називају смећем, неки озбиљним остварењима, једни сматрају да их треба забранити, а други да би то било недопустиво кршење људских права и слобода тек, најпознатији српски затвореник Милорад Улемек Легија и даље пише књиге. Ових дана би у продаји требало да се нађе и његово пето остварење откако је иза решетака Централног затвора у Београду – роман „Крај”.

Да ли је наслов последње књиге тесно повезан са епилогом процеса атентаторима на др Зорана Ђинђића остаје да се види, будући да ће Улемек, уколико пресуда од 40 година затвора постане правоснажна, имати још доста времена да одлучи да ли ће и даље писати или не. Углавном, око досадашњих Легијиних дела у јавности се дизала велика прашина. Једна од недоумица од почетка је била везана за издавача, док се на крају није искристалисало да иза свих Легијиних остварења („Гвоздени ров”, „Легионар”, „Момци из Бразила”, „Јуда” и „Крај”) стоји издавачка фирма „Спина”.

До „Спине” нисмо успели да дођемо преко јавног сервиса „988” али смо њихов број телефона нашли на сајту расформиране Јединице за специјалне операције (www.crveneberetke.com). Дама са којом смо разговарали није желела да јој се објави име, али је рекла да можемо да напишемо да говори у име фирме. Додала је и да се они не крију и да њихов број телефона није регистрован због тога што раде у изнајмљеном простору. Ево шта нам је још рекла:

– Тираж књига је пословна тајна, али одлично се продају и постоји велико интересовање. Имамо уговор са неколико приватних књижара у којима се ове књиге могу наћи. Тачно је да их је „Просвета” повукла из продаје, али је то учињено без ваљаног разлога. Била је то политичка одлука. Они који забрањују ове књиге не могу да се позову ни на један пропис, јер таквог прописа и нема.

На наше питање у вези са приходима од Легијиних књига саговорница „Политике” није желела да одговори, оцењујући га неприхватљиво индискретним. А упитана ко су читаоци Улемековог стваралаштва, одговорила је:

– Ко поштује лик и дело Легије, тај чита његове књиге. То што се рекламирамо на сајту „црвених беретки” не сматрамо негативним, јер у противном то не бисмо урадили...

Заиста, ко има највише користи од продаје Улемекових писанија? Један од Легијиних бранилаца у процесима пред Специјалним судом адвокат Слободан Миливојевић објашњава:

– Њему новац тамо где сада јесте не треба. Он је сва права у вези са књигама, укључујући и право на зараду као аутор, пренео на своју породицу која се од тога издржава. Ја позивам све противнике Улемековог писања да ми покажу пропис, било који законски акт, или рецимо став Удружења књижевника Србије, на основу кога би могло да му се забрани да пише. Колико ја знам, нема те цивилизоване земље у свету у којој је законски забрањено притвореним лицима да пишу и објављују. Можда у некој „банана” држави...

А ево шта о свему мисли Дејан Илић, уредник издавачке куће „Фабрика књига”:
– Неко каже да те књиге не ваљају, неко опет тврди да је реч о изванредној књижевности. Мене то као књижевна тема не занима. У сваком случају, закон не забрањује да особа оптужена или осуђена за неко кривично дело не може да пише и објављује књиге. То је у реду, било би потпуно бесмислено законом некоме ограничити право да пише. Улемекове књиге се, као уосталом и књиге Радована Караџића, користе, међутим, за нешто друго: уместо да кажете: „Ја подржавам убиство премијера”, за шта бисте с пуним правом били јавно жигосани, добијате прилику да кажете: „Одлична је Улемекова књига”, и тако бар делимично избегнете јавну осуду, а да ипак изразите подршку убицама. То што је неко видео могућност да објављивањем Улемекових књига стекне добит, од другоразредног је значаја, и само је последица озбиљног сукоба вредности данас у Србији.
Милан Јанковић
[објављено: 27.05.2007.]Politika

[wolfeitzckie]

цитат:
Улемекове књиге се, као уосталом и књиге Радована Караџића, користе, међутим, за нешто друго: уместо да кажете: „Ја подржавам убиство премијера”, за шта бисте с пуним правом били јавно жигосани, добијате прилику да кажете: „Одлична је Улемекова књига”, и тако бар делимично избегнете јавну осуду, а да ипак изразите подршку убицама.
  У Србијици имамо лицемерја за извоз.