Strah od kritike

[Bred]

Svako vi¹e voli da bude hvaljen nego kuðen i osporavan. Ali strah od kritike mo¾e poprimiti tako razarajuæe razmere da neke ljude u potpunosti obeshrabri, osakati i onemoguæi.

Ti ljudi kritiku ne do¾ivljavaju kao ukazivanje na ovaj ili onaj konkretni propust ili nedostatak veæ kao surov napad koji osporava, ru¹i i poni¹tava èitavu njihovu liènost.

Za mnoge ljude je tuða kritika dokaz vlastite bezvrednosti. Razumljiv je otuda ogroman strah od moguæe i stalno preteæe osude. Takve osobe oseæaju da su, bilo ¹ta èinile, uvek na odsudnom ispitu koji treba da potvrdi ili porekne njihovu vrednost i to pred neumoljivim i èesto zlonamernim sudijama.

Oèajnièki im je potrebno da postanu nesporni, besprekorni. Besprekornost je jedina njihova nada. Buduæi da ne uspevaju da postanu nesporni i besprekorni, di¾u ruke od svega i zadovoljavaju se ¾ivotarenjem.

Ne uspevaju jer je nemoguæe biti besprekoran. Prvo zato ¹to niko nije savr¹en. A zatim i zato ¹to nas ljudi èesto ne procenjuju na osnovu na¹ih stvarnih dostignuæa, uèinaka ili vrednosti, veæ na osnovu vlastitih predrasuda, ogranièenosti, ¾elja, potreba, ciljeva, emocija pa i trenutnih raspolo¾enja.

Ljudi se retko udubljuju u ono ¹to drugi rade ili jesu i zato im se dogaða da procenjuju pogre¹no, brzopleto i nepravedeno. Ljudi su po pravilu previ¹e zaokupljeni sobom da bi se pomno bavili nama i vrednovali nas onako kako zaslu¾ujemo ili verujemo da zaslu¾ujemo.

Tuðe mi¹ljenje nam, naravno, mo¾e biti od koristi. Ljudi nam mogu ukazati na na¹e pogre¹ke, nedostake ili mane i tako nam pomoæi da unapredimo sebe same. Ili nas mogu ohrabriti, ukazujuæi nam na na¹e sposobnosti i vrline. Ali mogu i pogre¹iti, namerno ili nenamerno, dobronamerno ili zlonamerno.

Besmisleno je i ponekad pogubno oslanjati se na tuðe vrednovanje onoga ¹to èinimo ili jesmo, bilo da nas kude ili da nas hvale. A jo¹ je besmislenije i pogubnije do¾ivljavati svaku svoju manu kao dokaz su¹tinske bezvrednosti. Svako ima svojih dobrih i lo¹ih strana. Ako gre¹imo u jednom, ne znaèi da gre¹imo u svemu i ako u neèemu nismo dobri ne znaèi da ni u èemu ne valjamo.

Samoprocena je ono najva¾nije. Sami sebe ipak najbolje poznajemo. Pod uslovom, naravno, da nismo odluèili da sami sebe zavaravamo.

Upravo samoprocena nedostaje ljudima èije ¾ivote uni¹tava prekomerni strah od kritike. Ti ljudi ne stoje na èvrstom tlu i nemaju pravu predstavu o sebi. Hteli bi da budu ono ¹to nisu i zato im je neophodno da im to neko potvrdi. Oni lebde u nekom nerealnom svetu i zato se tako panièno boje da æe ih drugi svojom kritikom spustiti na zemlju.

Zato zavise od tuðeg suda èiji znaèaj poprima preuvelièane, neprimerene razmere, postajuæi pravi stra¹ni sud.

‚Prilo¾io siMOn1960
Izvor (http://www.iza-ogledala.com)