Kolumna Dragoljuba ®arkoviæa u Politici

[Darker]

      
Од петка до петка
ЂЕЛИЋ И ОКОЛО САЛАТА
Завршница изборног надметања

Богољуб Карић се вратио. Није се вратио у земљу већ у страначка препуцавања у функцији изборног надметања. Готово заборављеног Карића ових дана нико не вади из уста, а све преко леђа Божидара Ђелића. Овога је, Ђелића а не Карића, као неку врсту пробног балона, Борис Тадић, у функцији носиоца листе Демократске странке, истурио као кандидата за новог Војислава Коштуницу, премијера владе, па су сви осетили неиздржив сврабеж и са доста туњаве и шифроване изборне реторике прешли су на оно – ко је коме мајку... односно неизбежног Богољуба Карића, који је, док није отишао из земље, био мирођија у свакој чорби у којој су се укувавали политика и паре.

Да је Богољуб знао шта ће га снаћи могао је да уштеди паре за билборде и аутобусе којима, диљем Србије, отаџбинска управа његовог предузећа, с митинга на митинг, развози махаче заставама и носиоце транспарената. Рекламе му сада не недостаје, друго је питање да ли му то доноси гласове.

Исто важи и за ове што Богољуба помињу. Борис Тадић је дуго одолевао да саопшти ко би из његове странке могао да преузме кормило извршне власти. Помињао је да ту има пуно добрих кандидата. Онда је поменуо Ђелића кога је Млађан Динкић, рекао бих превентивно, дакле пре него што га је Тадић кандидовао, описао као „кукавицу и сплеткароша”, уз неизбежно помињање оних 40 милиона евра који су Карићу враћени из буџета. После му је Динкић узео много више.

Портпарол ДСС-а, трагом тих истих 40 милиона евра, Ђелића је назвао „пријатељем човека са потернице”, радикали су се сложили са ДСС-ом, Динкић је допунио разматрање Ђелићевог „лика и дела” објавом да с таквим премијером неће у коалицију, једино је Чедомир Јовановић показао разумевање за кандидата, наравно, под условом да га овај слуша. Ђелића, у суштини, једино брани Карићева странка саопштењем да је овај само извршио налог Врховног суда о повраћају средстава узетих по основу пореза на екстрапрофит.

Наравно, бране га и предлагачи, аман на мало необичан начин, доказујући да није Ђелић пријатељ с Карићима, већ је то Коштуница, а посебно његови савезници у коалицији – Веља Илић и Драган Марковић, с надимком Палма, добровољни плантажери Богољубове салате, о чему постоји, између Илића и Карића, и коалициони споразум из 2004. године. Коштуницу оптужују да је као председник СРЈ водио Карића на путовања као једног од својих омиљених привредних саветника, што је претеривање из најмање једног разлога – Коштуница се никад није бавио привредом.

Једино за сада ћути Божидар Ђелић, а колико знам човека то је зато што је везан, с крпом преко уста, као додатним обезбеђењем, у седишту Демократске странке, где се грчевито бори да се развеже и проговори. Кад успе у тој накани, односно кад Тадићеви пи-ар стручњаци процене да је време за одвезивање Божидара, чућемо ми још свашта о томе како се говорећи о Карићу говори о – њима.

Дакле, почела је жустра и очекивана свађа унутар групе странака, од којих се очекивало да би могле да формирају велику демократску коалицију, и та свађа неће престати док се гласови не преброје. То такмичење унутар партија с демократским префиксом, такмичење у надјачавању између ДС и ДСС, укључујући ту и Г 17 плус који се надјачава с цензусом, обележиће, чини ми се, последњу недељу изборне кампање. Радикали не би смели због тога да од задовољства трљају руке јер је мало вероватно да ће профитирати из те свађе. Уосталом, иоле трезвена анализа показаће да истицање кандидатуре само по себи не значи много. Не само зато што расплет зависи од броја освојених парламентарних мандата, већ што ће се у коначном пресабирању око формирања владе појавити и други интереси који ће диктирати и одређене узмаке од онога што је био део програмског, али још више и кадровског предизборног ритуала. Као у оној народној о ражњу и зецу, тако је и у овој причи. За сада је сигурно испечен само Богољуб Карић.

Главни уредник недељника ,,Време”

Драгољуб Жарковић
[објављено: 12.01.2007.]

[Darker]

Од петка до петка
КОСОВСКИ ЏЕЗ
Си-Ен-Ен и друге слике

Верујем да је предах, диктиран законском обавезом изборне ћутње, добро дошао народу напаћеном дуготрајном изборном кампањом, али и онима који ће бити бирани. А шта је с нама, коментаторима који већ три месеца описујемо и предвиђамо оно о чему сад изненада почињемо да ћутимо? Пита ли се било ко, како подносимо ту апстиненцију? И шта је у Србији тема, ако нису избори?

Једна од тих тема сигурно ће сачекати нову владу, ма ко да је састави. То је тема која се помодно зове – ребрендирање Србије. Стицајем околности, у кругу људи с којима имам пословне, па и пријатељске везе, то је тема која доминира чак и над изборним темама. Открива ми се, у контакту с тим људима, потреба да се, по диктату пословног интереса, успостави један нови културни образац о Србији. Неки би то назвали „имиџом” , али како год то звали реч је о томе да тамо где постоје регионалне, па и шире пословне амбиције људи промишљају како би се унапређењем пожељне слике о држави унапредила и њихова пословна слика.

То охрабрује из више разлога. Прво, ребрендирање Србије не поставља се као питање патриотизма, већ као питање профита. Друго, не баве се тиме песници, већ пословни људи. Треће, тамо где има пара има и резултата.

Утолико је Милка Форцан, потпредседница „Делта холдинга”, која је и на челу некакве институције која се тим питањем у Србији бави, потпуно у праву кад у једном интервјуу (недељник „Стандард”, 15. децембар 2006.) каже: „Брендирање државе или нације није питање националног поноса, већ средство економског опстанка те исте државе или нације”.

У овим новинама већ је детаљно описан и коментарисан покушај ребрендирања Србије на Си-Ен-Ену, и , као и у другим медијима, оцењен је као промашај једне парадржавне институције, у овом случају Туристичког савеза Србије, или како се то већ зове, која је за пола милиона наших долара приказала једну румунску цркву. Добро, знам да је то претеривање, али домет тих спотова збиља не мења слику која је створена о Србији, мада нико није ни очекивао да би било који телевизијски спот могао, сам по себи, да промени слику других о нама самима, тим пре што ни ми сами немамо слику о себи.

Хоћу рећи да је то посао гигантских размера који је утолико тежи што треба отклонити стереотипе које смо, захваљујући песничком надахнућу и политичком злоупотребом историје, створили сами о себи, па је просечном Србину тешко објаснити да је, на пример, Никола Тесла, рођен и школован у Аустро-Угарској и научнички промовисан у Америци, бедан адут о српству као посебној цивилизацијској дисциплини. Слично је с оним златним виљушкама којима су се храниле наше велможе, док су други јели прстима и слична наклапања којима се храни природна народна глад за посебношћу.

Слутим да ће за почетак бити потребно да се брендирамо унутар заједнице да би се једног дана ребрендирали ка свету и сигуран сам да ће ту историја бити тек поштапалица, никако основни алат. Шта је то што Србија, данас и овде, може да произведе а да буде привлачно у регионалним, европским и глобалним размерама?

Било би лакше да смо ми држава без својстава, али, на жалост, није тако. Прича ми пријатељ који има увид у телевизијску размену, да комшијске регионалне телевизије траже у размени програма тачно оно што се уклапа у њихову представу о нама – Хрвати, рецимо, трагове четништва у изборној иконографији, Босанци исто то, плус делове изјаве Вука Драшковића о праву Репубике Српске да... уколико Косово и томе слично. Дакле, нисмо држава без својстава, већ смо држава која стрепи да ће је Међународни суд правде у Хагу, негде у фебруару, док ми још будемо ломили руке око састављања владе, осудити за геноцид.

То не да не чини посао око ребрендирања Србије лакшим, чини га – ургентним. Узмимо, само као пример, Косово. Каква је представа света о том делу наше територије? Очајна, сложиће се сви. Да ли би било боље да је држава нешто учинила на промовисању међунарoдног џез фестивала у Косовској Митровици који се одржава већ пет година, уз помоћ штапа и канапа, у преводу – ентузијазма локалног живља и скромне спонзорске, индивидуалне помоћи, него што маше около у наше име средњовeковним тапијама које слабо ко разуме. Више вреди вест на Си-Ен-Ену о том фестивалу него сви они пашњаци, цркве, па биле румунске или наше, птице што лете, па макар биле доказано српске птице, за које смо платили да буду приказане на тој истој телевизији.

Зато док ћутимо, промишљајмо мало даље од тога ко ће проћи боље, а ко ће проћи цензус.

Главни уредник недељника „Време”

Драгољуб Жарковић
[објављено: 19.01.2007.] Politika

[Darker]

Од петка до петка
БАБЕ, ЖАБЕ И БУДУЋНОСТ
Јасно је да су демократе постигле успех, али да нису победиле, да су Коштуничини лоше прошли, али да нису поражени, као што је јасно да ће ове две странке својим поступцима одредити карактер нове владе водећи рачуна и о блиској будућности

Као лек за несаницу препоручује се бројање оваца. Гласаче броје политичари који су засукали рукаве да саставе владу. Има разлога за несаницу око тог посла, јер као што се и предвиђало, на овим изборима није било јасног победника с потенцијалом да састави владу, ма шта о себи мислили и говорили они који тврде да су победили.


Прво је Борис Тадић, у јеку саопштавања прелиминарних резултата, понет великим повратком Демократске странке – мерено према катастрофалном резултату из 2003. – узвикнуо да су они победници и да ће они одредити мандатара нове владе. Божидар Ђелић, који је стајао десно од Тадића, с разумевањем је климао главом.

Потом је Коштуница сабрао бабе и жабе и утврдио да су такозване владине странке добиле преко милион гласова, рачунајући притом, поред лошег резултата своје коалиције (ДСС и НС), и скроман учинак Динкићевог Г 17 плус, очекиван број гласова за Сулејмана Угљанина и, гле чуда, гласове пораженог Вука Драшковића.

Кад је у премијерској несаници све то сабрао дошао је до закључка да су грађани дали огроман број гласова, нешто преко милион, једној транзиционој влади с јасном назнаком да мисли да му по том основу припада тапија на премијерско место.

Није га омела врло аритметичка чињеница да се преосталих три милиона гласача изјаснило за странке које нису чиниле владу. Замислимо, само хипотетички, да је Коштуница преломио да иде на ове изборе у великој коалицији владиних странака, дакле с Угљанином, Динкићем и Вуком Драшковићем. Тако би и урадио да је то била комбинација која би обезбедила милион гласова. Али, он боље зна од мене да би такав конзорцијум избацио слаб профит. Сигурно мањи него овај накнадно сабран.

И Демократска странка, у несаници око формирања владе, пребројала је овце и позвала у владу и коалицију окупљену око ЛДП-а Чедомира Јовановића. Рекао бих да су једва одолели искушењу да његових 200 хиљада и кусур гласова провуку кроз своје изборно књиговодство с тврдњом да је то тек једна фракција демократа.

Чини ми се да ће се ова једначина с две непознате, једначина о моћи, још дуго решавати. С тим бројеви имају мало везе. Јасно је да су демократе постигле успех, али да нису победиле, да су Коштуничини лоше прошли, али да нису поражени, као што је јасно да ће ове две странке својим поступцима одредити карактер нове владе водећи рачуна и о блиској будућности.

Реч је о томе да по слову уставног закона следе нови председнички, покрајински и локални избори, с посебним нагласком на Београд, и да је ово пребројавање оваца, сабирање баба и жаба, тек тактичка предигра, а да ће се коалициони споразум око формирања владе правити не само на оном што је било – прошлонедељни избори, већ и на оном што ће тек доћи. Ту су могућни разни стратешки маневри, а они који читају пажљиво законску материју упозоравају и на детаљ да ће се мандат председника Србије, изабраног по новом Уставу, рачунати као први, што би Тадићу, рецимо, омогућило да буде председник државе најмање још пет година, односно десет ако добије и други мандат.   

Ово је узето само као пример о томе шта се све налази на преговарачком столу који још није разастрт, није послужено још ни предјело, домаћин тек звецка есцајгом... Избори су, наиме, показали да у расподели гласова није дошло ни до промене на ширем плану – непромењен је однос гласова између национал-социјалне и такозване демократске опције, нити је на ужем плану јасно ко је лидер у том другом блоку.

Резултат је такав да императивно налаже постизање дугорочнијег договора између ДС-а и ДСС-а. Од искрености и темељности тог договора зависиће и да ли ће Србија добити одговорну и ефикасну владу, као и век њеног трајања. Врло је вероватно да ове странке имају историјску шансу да утемеље принципе на којима се заснивају као темељне принципе на којима ће се заснивати српско друштво, али ваља бити опрезан јер у несаници и уз толико пребројавање лако се повуку погрешни потези.

Главни уредник недељника „Време”

Драгољуб Жарковић
[објављено: 26.01.2007.] Politika

[Darker]

Од петка до петка

АХТИСАРИЈЕВИ БРЧИЋИ
Теоретичари завере затварају круг и понавља се матрица по којој сад уместо Трећег имамо Четврти рајх, што улива неку наду јер су првопоменутом доакали Прле и Тихи, који се, такође, помињу у причи о преговорима око Космета. Дух ,,Отписаних” је призван, још да нађемо гаражу с финским камионима

Песимиста би рекао – пиши пропало. Ово око Косова. У српско јавно мњење увлачи се поново црв који је небројано пута појео наше јабуке. Спремност да се од дрвета не види шума није, истина, само наш специјалитет. Свако, наиме, утеху за неки пораз тражи тамо где је нема, али – каква је утеха откриће да је отац Мартија Ахтисарија био – нациста?

Рећи ће неко да превише брзо и олако извлачим закључке из писања такозване жуте штампе која ових дана почиње да се такмичи у оцрњивању овлашћеног преговарача Савета безбедности Уједињених нација, али то делује као вода, разлива се свуда помало, а наћи ће се, и већ се нашло, оних који ће дати ударнички допринос доцртавању Хитлерових брчића испод Ахтисаријевог носа.

Сад кад имамо кривца, не треба нам ни – Косово.

Позната глумица у некаквој анкети каже: „Што се тиче Мартија Ахтисарија, о њему мислим све најгоре, а певач, стихоклепац: „Довољно је само да кажем – Чмарци Ашицари”, ма шта то значило, важно је да звучи увредљиво. У једним новинама освануо је повелики наслов: „Ахтисари, ти си нови Хитлер”, испод кога се крије текст о отвореном писму човека, који је за ову прилику проглашен књижевником, у коме пише: „Адолфе Ахтисари, желим ти све најбоље. Нека те што пре грли леди Ди.”

Колико сам схватио из текста он је то извикивао на улици испред Дома Народне скупштине у Београду, а био је прекидан повицима „убица, фашиста...” што се није односило на књижевника, већ на злосрећног Финца.

Теоретичари завере затварају круг и понавља се матрица по којој сад уместо Трећег имамо Четврти рајх, што улива неку наду јер су првопоменутом доакали Прле и Тихи, који се такође помињу у причи о преговорима око Космета. Дух „Отписаних” је призван, још да нађемо гаражу с финским камионима.

Трезвен говор о Косову и Метохији замењује се митским, дипломатска борба јевтиним стиховима и доскочицама... Жестоке су реакције на текстове у којима се износе погледи супротни од доминантног јавномњењског говора, а жестина је у обрнутој сразмери с близином епицентра косовске драме. Највећи и најборбенији су они Срби који живе далеко и њихова непоколебљивост расте с бројем километара којима се мери удаљеност од домовине.

Тога смо се нагледали и наслушали од деведесетих година наовамо и није то ништа ново. Ново би једино било да политичка елита Србије не заплива на том таласу, најјевтинијој опроштајници за сваки национални неуспех. Хоћу рећи да још има места и времена да решење косовског питања добије нешто бољи облик за Србе и да се нека рационална решења уграде у предлог.

Рецимо, да се оспори она одредба по којој сва покретна и непокретна имовина долази под јурисдикцију управе у Приштини, што не би требало да буде тежак задатак, или да се искористи и појача оно што је већ некако садржано у Ахтисаријевом плану а своди се на чињеницу да би Косово, без обзира на дефинитивни статус, могло бити, у суштини, под управом две администрације, приштинске, али и београдске у оним општинама у којима Срби буду већински живаљ.

Већ је негде речено да би најгори исход био да овај план пропадне и да крене ланац једностраних признања независности Косова, без могућности Србије да оствари максимум у границама могућног. Реалистичан приступ је неопходан и најгоре би било да се сада устане од преговарачког стола, а да за оно што би уследило буду криви Четврти рајх, поменути Чмарци Ашицари, Адолф Хитлер и – бициклисти из оног прастарог вица.

главни уредник недељника „Време”

Драгољуб Жарковић
[објављено: 09.02.2007.]Politika

[Darker]

НЕДОВРШЕНА ПРИЧА
Нити су Албанци добили много више него што су имали, нити су Срби изгубили много више него што су већ изгубили

Косово није изгубљено 17. фебруара. Прави датум заметнут је у историјском памћењу. За највећи број људи тај датум припада интимној историји. Некима је дан „Д” био 1945, када им је одузета имовина и забрањен повратак на Косово, некима је био после Брионског пленума, некима дан одласка није био повезан с било каквим историјским догађајима. У тишини су се иселили у рубна подручја великих индустријских градова, у потрази за послом и већом сигурношћу.

У прошлу недељу одиграо се један предвидив, најављен и контролисан ритуал. Косово је губљено од када је освојено. Ни вичније администрације од српских историјских администрација не би могле одржати Косово у саставу Србије.

Разлике су се деценијама множиле, а у условима комунистичке неслободе биле су само замаскиране. Вера, обичаји и пре свега језик, раздвајали су Албанце и Србе. Спајала их је трговина, као што ће и убудуће.

У овим данима, пуним тешких осећања, гнев је најгори савезник сваке рационалне политике.

Знало се да ће формирање државе на Косову бити пре свега правна акробација, нека циркуска вештина, и самим тим без утемељења у бољим међународним обичајима.

То ће бити подлога вечног непризнавања косовске новотворевине, а, с друге стране, нико из међународне заједнице неће дуги низ година чачкати питање територијалне целовитости Косова, тако да ће оно фактички бити подељено и симболички неће бити изгубљено за Србе.

Формализовање губитка оплакиваће се још неко време, а онда ће доћи тренутак суочавања с новим поретком и суочавања с питањима безбедности, социјалне и материјалне сигурности и положаја Срба који су на Косову остали. Активан бојкот оних институција које српска страна не признаје трајаће до тренутка када се то сукоби с интересима људи који тамо живе. Дакле, не дуго.

Наши управљачи били су свесни тога. У преговорима о статусу Косова тражен је у суштини симболички уступак – столица у Уједињеним нацијама, коју Албанци ионако неће добити још читав низ година.

Албанци су тренутно добили независност без суверености и државу коју не контролишу на целој њеној територији.

Пре двадесет година, завршница косовске приче почела је митинзима на којима се издигла једна харизматична личност, без демократских и државничких својстава. У декадентној фази Слободана Милошевића, он је арканизовао косовско питање, покушао је бруталношћу да надокнади управљачки менаџмент. Овај текст настаје у тренутку када се спрема још један митинг. Ако од оних Милошевићевих није било никакве користи од овога ће бити још мање, осим што ће можда допринети да се, државно контролисано, испоље народна осећања и потисну фрустрације.

Нико неће бити импресиониран речитошћу говорника, овај пут без сунца у коси, и бројем учесника. То су ритуали на којима се не гради озбиљна политика. Тај митинг као да ће више служити централним властима и/или онима који би да буду власт, него што ће нешто променити на терену и у успостављеним односима снага. Срби немају, нити су икад имали користи од такмичења у томе ко је највећи међу њима. Коштуницу су 2000. године Срби с Косова гађали јајима и не верујем да би њега импресионирали да га сада заспу цвећем.

Радикали су више пута радикализовали косовско питање и сваки пут су бежали с терена кад је загустило и силом није могло да се влада над албанском нејачи и сиротињом.

Тадић је на пар сати скочио до Румуније, што је једна од паметнијих ствари коју је урадио. Социјалисти као да ништа нису научили у годинама које су појели скакавци, па предлажу решења која су једном већ пропала – забранити овог, ухапсити оног...

Нова косовска стварност несавршена је за Србе, Албанце, па и Европу која се прихватила да надгледа нешто што није довршено ни у једном правцу. Нити су Албанци добили много више него што су имали, нити су Срби изгубили много више него што су већ изгубили.

Почиње нова фаза преговора о косовском аранжману и ко у њих уђе с више рационалности има веће шансе да извуче максимум који се још може извући. У томе ће Европа рационалнијој страни бити савезник.

главни уредник недељника „Време”

Драгољуб Жарковић
[објављено: 22.02.2008.] Politika