Marchelo

Started by marer_86, 05-09-2006, 11:41:03

Previous topic - Next topic

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

marer_86

Marchelo - (Puzzle Shock, 2005) - Rekvijem feat. Remi



[1.strofa(Marchelo)]:
Stara gitara bez zica, bezivotna, pokraj zida..
tiha jed.. vreme je surovi ubica, pritajen...
k'o prijatelj shto izda te, kad chitav vek iza je
nishtavne ove koze zguzvane shto skori kraj ne priznaje..
Mrzim ovo telo! ..bore, starachke pege i sede..
stare stvari u nashoj sobi shto u mom oku blede
u borbi da ostanu lepe..nekako tuzno su lepe.
Kao da vape, razapete na kazaljke slepe
shto jedino svoj put vide - ne razumeju bedne,
troshne komade nameshtaja i ljudskih osmeha - k'o cherge
dok lutaju. Stvari nisu svesne. Nisu ni glave.
Sve ce na kraju stati u te sekunde male..
I ko smo tad? Otkucaji kosmosa... chujem ih nocas,
shtoperica okrutna.. boje se tope... hladna postelja..
njena kosa prosuta po jastuku, i dalje mirisna...
spavacica tirkizna... ruka.. i prsten izlizan...
Deca su srecna, ali deca su daleko..
Imaju svoje zivote, cheka ih nekad negde neko.
Josh uvek ne strepe pred senkom, ne boje se mraka,
po koji nedeljni ruchak koji josh dele sa nama.
...a mi? Dva starca, sanjali smo ovo:
da mashtamo i lutamo skupa, sve do poslednjeg "zbogom",
chitava srecna vechnost smeshtena u oko - moje i njeno,
leto po leto...a sada drhtim pred zorom...
SHta ako ona ode prva? Shta cu sa sobom?
I ovom sobom satkanom od tishine koja jechi bolno...
Ne smem da joj taknem ruku! Ne smem ni pogledom!
Razara me sama pomisao da ce biti hladna olovna..
Mrzim ova tela! ..zashto ne leprshaju ponovo?
Samo josh jednom! Jednom samo! Nek zazmuri Bog!
Zeljo moja.. Meseche moj...budi opet moje Sunce!
Samo jednom josh! Usne na usne...srce uz srce..
Ne smem da te dotaknem! ...a sav hrlim ka tebi!
Grlim te i jechim, ne dam te.. do oltara vodi tepih..
Ponovo! Josh jednom u belom.. nek svemir drhti pred srecom!
...nek vechnost traje vechno.. samo josh jednom...!

[2.strofa(Remi)]:
Cijeli zivot zajedno, vishe i ne primjecujemo
kol'ko se ispunjavamo, dok misli premecemo...
Stopljeni u jedno, dusha uz dushu, bok uz bok.
Ochi pune sjecanja bulje u prazan strop.
Cijeli zivot trazim samocu, da budem sama sa mislima,
a kad je imam, bjezim ko djavo od tamjana.
Stisni mi ruku, u tebi ne vidim starca...
U mojim ochima josh si poput djecharca.
Sjeti se, ljepota je u ochima onog shto gleda:
takve nas i Bog vidi sa druge strane neba.
A mi.. dva starca. Sanjali smo ovo:
da mashtamo i sanjamo skupa - do posljednjeg "zbogom".
Tko bi rek'o, vrijeme leti, mozda nas uzme sa sobom..
Kako god bilo, zelim otici s tobom.
Svladava me nemoc, ne daj da zaspem u snu!
Strah me nagriza k'o rak, shto ako sutra ne budem tu?
Barem sam voljela, ma. barem sam probala,
zivim bez zaljenja, umirem slobodna.
Vidi nas... dva starca. Sanjali smo ovo:
da mastamo i sanjamo skupa - sve do posljednjeg "zbogom".
...dva starca... sanjali smo ovo...
...da sanjamo skupa...zbogom.

Marchelo - (Puzzle Shock, 2005) - Novi Vavilon



[intro]:
Bila jednom zemlja bez glave i repa, zbunjena cheka
nekad sve je probala, al' sebi nije nashla leka.
Senka nad njome stajashe, nadri - doktori bajashe, u nadi dokoni lajashe..
u stvari, zlokobni tajac je dozivao kishu bez dodola,
svaki ondashnji znalac je obmana, skorashnji talas, bez korena
trchi kao Forest Gamp, a nema promena, era otrova,
i smena zlotvora, a stada cela pokorna, i opet krah.
Kad sevashe nebom, jedan pijanac je sedeo.. pio, pushio,
gorko psovao sve redom, doshao na ideju odjednom zbog chega se zivi bedno,
lupio rukom o astal, ustao i glasno rek'o svima:

[1.strofa]:
"Boli nas taj eho secanja shto drobi spas!
Svi mrtvi spremni su za krajnji rat: ljudi od zemlje na zemlji-
a gore vajni sprat (nama pripada raj!)
nash pali tron je temelj za novi Vavilon - pa gradimo! (josh uvek cheka nas taj)
raspali most, da spaja nas sa nebom shto nam pripada svo! (odozgo gleda nas On)
zaspali Bog - slep i gluv za bol shto trpi sav njegov rod.. (shta ovde imamo to?)
raspad i zlo - mi smo sirochad, gledamo ledja tvorca svog.. (necemo vishe dno!)
... gradimo kulu do neba, na vrhu je shiljak:
probodi Boga kroz srce, da narod bude miran!
A frula pastira nek svira za neko novo stado..
Ovo je obavio jadom, ovo je ostavio samo..
Ljudi od plastelina, praznih ochiju, ludi od naftalina iz kojeg secanja potichu...
..a On? Pije ambroziju od krvi nashih zivota!
Svi zajedno, braco, gradimo kulu, ubijmo skota!"

[refren(Miljana)]:
Moje ochi gluve su za mirise.
Ti govorish mi sve sne - ja ne vidim te...
Pokazujesh mi lice - ja ne chujem te...
...stavljam katance na kazaljke...

(...a to boli ga...!)

[2.strofa]:
Ljudi prazni, prozirni, bez smeha, bez suza...
U pohodu na bolje sutra zguzvala se svrha,
a i dalje gradi se kula - svakoga dana, u svakom pogledu.
ka bozijem srcu zaoka je u svakom nashem delu!
I svaka rech - cigla, svaki chovek - stub, brze i brze.
...najjache vezani kad zajedno mrze...
A mesija nije najmudriji, vec ko viche najglasnije
onog pijanca niko nije ni pamtio kasnije...
Ostade navika da sledimo vodeceg
kad vreme odvede vodeceg - sledimo sledeceg.
Slepih armija za njega se lepi, spremna da gine
samo pokazi krivca - eto koride!
Greshni greshku ne vide pa im greshno nije preselo.
Sinovi Adama i Eve Zmiju slede nesvesno.
Milenijum u kom vileni um, otrovnim zarom.
bezbrizni novi Vavilon zaboravlja prichu o starom...
Vaviloncima se jezici vezashe u chvorove
da ne razumeju bliznje kad govore..
Nikad takli oblake, nikad makli poroke,
zalivajuci svoje korove, otrovashe svoje korene..
.. sad evo nove bozje porote! Proglasismo ga greshnim!
I dobismo istu kaznu.. hajde, prichaj sa nekim..
Uzalud shapucesh mi snove, ochi za mirise gluve..
deo smo armature kule, tu je sve shto znam i umem,
pa ne pruzaj ruke, odavno te ne razumem!
Ljudi ljudima tudji, ka vechnosti hrle..
LJudi s bar kodom na chelu, neosetljivi na bol...
Ljudi tako mali da im prashta probodeni Bog!

[refren]