Psihologija emocija

[Bred]

Za¹to mi be¾imo, smejemo se, plaèemo, vièemo? Ovo pitanje zvuèi trivijalno, a odgovor se sam nameæe: zato ¹to smo upla¹eni, radosni, tu¾ni ili ljuti. Ukoliko nastavimo da postavljamo pitanja, mo¾emo se zapitati kako znamo da treba biti upla¹en, radostan, tu¾an ili ljut? Da li je neophodno da razumemo znaèenje situacije u kojoj se nalazimo da bismo emocionalno reagovali na odgovarajuæi naèin? Drugim reèima, da li je mi¹ljenje neophodno za oseæanja?

Pi¹e: Ana Orliæ

U psihologiji se veæ dugi niz godina vodi velika debata o prirodi i poreklu emocija, kao i o njihovom odnosu sa na¹im mi¹ljenjem i pona¹anjem. Ovu debatu je jo¹ poèetkom dvadesetog veka otvorio veliki amerièki psiholog Viljem D¾ejms (William James), postavljajuæi veoma jedostavno pitanje: da li mi be¾imo od medveda zato ¹to smo upla¹eni, ili smo upla¹eni zato ¹to be¾imo?

Iako nam intuicija govori da be¾imo zato ¹to smo upla¹eni, D¾ejms je pretpostavio upravo suprotno. Po njemu, stimulus iz okoline (u ovom sluèaju medved), direktno izaziva telesnu reakciju (be¾anje), a tek povratna informacija o toj reakciji izaziva emociju. Drugim reèima, na¹a oseæanja nastaju kao posledica specifiènog slo¾aja telesnih reakcija na okolinu.

Prve kritike takvog shvatanja izneo je Valter Kenon (Walter Cannon), argumentujuæi da su telesne reakcije nespecifiène, odnosno iste za sve emocije. Po njemu, stimulus koji ima emotivno znaèenje izaziva aktivaciju automnog nervnog sistema, i to njegovog simpatièkog dela. Autonomni nervni sistem kontroli¹e aktivnost unutra¹njih organa i mi¹iæa, a njegov simpatièki deo izaziva èitav niz telesnih reakcija kao ¹to su ubrzan rad srca, ¹irenje bronhija, zatezanje mi¹iæa, ¹irenje zenica, znojenje i slièno. Ove reakcije zajednièke su za sve emocije, a odgovor na pitanje kako oseæamo neku specifiènu emociju treba tra¾iti iskljuèivo unutar mozga.

©ezdesetih godina pro¹log veka socijalni psiholozi Stenli ©ahter (Stanley Schachter) i D¾erom Singer (Jerome Singer) poku¹ali su da pomire ova dva stanovi¹ta. Poput D¾ejmsa, oni smatraju da su telesne reakcije presudne za generisanje emocija, ali se sla¾u sa Kenonom u tome da su one nespecifiène. Stimulusi sa emocionalnim znaèenjem izazivaju op¹tu pobuðenost organizma, a zatim mi na osnovu znanja o socijalnom kontekstu u kojem se nalazimo, kao i na osnovu znanja o tome kakvim situacijama pripada odreðena emocija, oznaèavamo ovu pobuðenost kao oseæanje sreæe, tuge, straha i slièno.

Svoje shvatanje oni su potkrepili zanimljivim eksperimentom: ispitanicima je data injekcija adrenalina, a zatim su izlo¾eni emocionalno prijatnoj, neprijatnoj ili neutralnoj situaciji. Pokazalo se da je raspolo¾enje ispitanika variralo u zavisnosti od emocionalnog konteksta, a grupa koja je bila izlo¾ena neutralnoj situaciji nije oseæala ni¹ta posebno, bez obzira na telesne reakcije izazvane adrenalinom.

Svojom teorijom ©ahter i Singer su dali mnogo veæi znaèaj procesima mi¹ljenja u generisanju emocionalnih stanja.U narednim godinama ova tendencija se nastavila, a kognitivnim procesima davana je sve veæa i veæa uloga. Rièard Lazarus (Richard Lazarus), jedan od najznaèajnijih i do danas najuticajnijih istra¾ivaèa u oblasti psihologije emocija, tvrdi da je „kognicija neophodan i dovoljan uslov za emocije“. Njegova teorija procene pretpostavlja da na¹e razumevanje situacije u kojoj se nalazimo u potpunosti izaziva specifiènu emociju i telesna stanja koja je prate. Shodno tome, za razumevanje emocija neophodno je razumevanje misli koje im stoje u osnovi.
Ipak, za¹to smo nekada tu¾ni ili upla¹eni, a da ne znamo razlog?

Sve do osamdesetih godina pro¹log veka u psihologiji je dominirao kognitivni pristup u izuèavanju emocija. Negde u to vreme amerièki psiholog Robert Zajonc i njegova saradnica ©ejla Marfi (Sheila Murphy) sproveli su seriju veoma zanimljivih eksperimenata koji su ponovo otvorili staru debatu o odnosu izmeðu emocija i mi¹ljenja.

Zadatak ispitanika u njihovim eksperimentima bio je da na skali procene oznaèe koliko im se sviða neki stimulus, u ovom sluèaju znak kineskog pisma. Ovakvi stimulusi odabrani su zato ¹to su emocionalno neutralni, nepoznati ispitanicima i ujednaèeni po svojoj slo¾enosti. Meðutim, pre svakog znaka, ispitanicima je prikazivana fotografija sreænog, ljutitog ili emocionalno neutralnog lica.

Ono ¹to ovaj eksperiment èini posebno zanimljivim jeste to da su fotografije prikazivane na subliminalnom (podpra¾nom) nivou, u trajanju od 4 milisekunde, odnosno, da ispitanici nisu bili svesni da su videli fotografiju. Ipak, iako ispitanici nisu bili svesni ¹ta je prethodilo stimulusima, pokazalo se da se znaci kineskog pisma procenjuju kao znatno lep¹i ukoliko im prethodi fotografija sreænog lica, a kao znatno ru¾niji ukoliko im prethodi fotografija ljutitog lica.

U eksperimentima koji su sledili, Zajonc i Marfijeva su pokazali da se ovakav efekat dobija samo kada se koriste stimulusi sa emocionalnim znaèenjem. Ovakvi nalazi su teorijski veoma va¾ni, zato ¹to pokazuju da emocionalna reakcija mo¾e biti izazvana bez uèe¹æa kognitivnih procesa, pa i vi¹e od toga, da mo¾e da utièe na te procese. Na osnovu rezultata svojih eksprimenata zakljuèili su da emocionalne reakcije mogu da se jave veoma brzo, na nesvesnom nivou, i da kao takve mogu da „oboje“ na¹e mi¹ljenje. Shodno tome, emocionalni sistem i kognitivni sistem su, iako meðusobno povezani, nezavisni i funkcioni¹u po drugaèijim pravilima. U nastojanju da se ta pravila otkriju i defini¹u, psihologiji su priskoèila u pomoæ savremena neurofiziolo¹ka istra¾ivanja.
Trasiranje emocionalnih puteva

Jedan od najznaèajnijih istra¾ivaèa u oblasti neurofiziologije emocija je D¾ozef Ledu (Joseph LeDoux), profesor neuronauka i psihologije i direktor laboratorije za izuèavanje emocija pri Centru za neuronauke Njujor¹kog univerziteta, autor uticajnih knjiga „The Emotional Brain“ i „Synaptic Self“ i - svakako i to treba pomenuti - voða „heavy mental“ benda Amigdaloidi.

Leduova istra¾ivanja su, slobodno se mo¾e reæi, u velikoj meri doprinela na¹em razumevanju emocionalne osnove psihièkog ¾ivota i njene veze sa kognitivnim procesima. Ova istra¾ivanja su prevashodno fokusirana na emociju straha, a eksperimenti se sprovode na ¾ivotinjama. U svome radu Ledu koristi paradigmu klasiènog uslovljavanja, koju je jo¹ u devetnaestom veku forumulisao Ivan Pavlov. Su¹tina ove metode je u sledeæem: eksperimentalnoj ¾ivotinji se uz neki neutralni stimulus (na primer, zvuk zvona) daje bolni stimulus (na primer, elektro¹ok), koji prirodno izaziva reakciju straha; posle nekog vremena, ¾ivotinja poèinje da ispoljava strah od zvuka zvona èak i kada ga ne prate elektro¹okovi.

Kada ¾ivotinja nauèi reakciju straha, Ledu sistematski preseca nervne puteve u razlièitim regijama mozga. Na taj naèin moguæe je pecizno utvrditi koje su mo¾dane zone odgovorne za ispoljavanje emocionalnih reakcija, konkretno emocije straha. Ledu istièe da je ova eksperimenatlna paradigma veoma zgodna, prvenstveno zato ¹to stimulus i odgovor organizma mogu precizno da se defini¹u. Pored toga, emocija straha je univerzalna i ispoljava se na slièan naèin u razlièitim ¾ivotinjskim vrstama i kod ljudi u razlièitim kulturama.

Rezultati Leduovih istra¾ivanja su pokazali da se uslovljena reakcija straha ispoljava èak i kada se ¾ivotinjama odstrani korteks, tj. kora velikog mozga. Na osnovu toga on zakljuèuje da kora velikog mozga, za koju se vezuju vi¹i kognitivni procesi (kao ¹to su mi¹ljenje i pamæenje), nije neophodna za emocionalno reagovanje i da su za njega odgovorne ni¾e mo¾dane strukture. S druge strane, ukoliko se ¾ivotinjama otkloni talamus, deo srednjeg mozga, reakcija straha u potpunosti izostaje, ¹to govori da je ova mo¾dana struktura neophodna karika u lancu emocionalnog reagovanja. Ipak, za emocionalne reakcije ove vrste presudne su amigdale, mo¾dana struktura koja se nalazi odmah ispod kore velikog mozga.

Naime, od talamusa, nervni putevi koji prenose senzornu informaciju (izazvanu npr. zvukom zvona) se granaju: s jedne strane, oni se projektuju na amigdale (preciznije, na lateralno jedro u amigdalama), a s druge, na primarne i asocijativne senzorne zone u kori velikog mozga. Informacije iz asocijativnih zona u korteksu takoðe se projektuju u amigdale, i to u opet u lateralno jedro. Kada se nervni put od talamusa ka amigdalama prekine, ispoljavanje emocionalne reakcije ipak postoji, iako ote¾ano, na relaciji talamus-korteks-amigdale, a kada se prekinu putevi od korteksa ka amigdalama postoji ispoljavanje emocionalne reakcije na relaciji talamus-amigdale. Sve ovo ukazuje na to da postoje dva nervna puta odgovorna za ispoljavanje reakcije straha.

Direktan put iz talamusa do amigdala je kraæi i br¾i (Ledu ga naziva „brz i prljav put“), ali je njegov kapacitet za reprezentaciju stimulusa ogranièen (buduæi da je za slo¾eno uèenje koje zahteva fino razlikovanje emocionalno obojenih stimulusa neophodan i korteks), dok je put talamus-korteks-amigdala sporiji, ali precizniji. Biolo¹ki znaèaj prvog puta je brza reakcija organizma u opasnim situacijama, a drugog finija analiza situacije.

Ali prièa se time ne zavr¹ava. Neuroanatomski podaci pokazuju da amigdale ne samo da primaju nervne impulse iz korteksa, nego ih i ¹alju prema njemu. Pritom, veze koje idu od amigdala ka korteksu su jaèe od onih koje idu od korteksa ka amigdalama, ¹to nas vraæa na veoma va¾no pitanje odnosa emocija i kognitivnih procesa. Ledu istièe da opisani nervni putevi ukazuju na to da izmeðu njih postoji uzajaman uticaj. S jedne strane, amigdale primaju informacije iz razlièitih kortikalnih zona, ¹to ukazuje na kognitivnu modulaciju emotivnih procesa.

Meðutim, povratne veze koje amigdale imaju sa korteksom ukazuju da i one utièu na kognitvne procese. Na primer, amigdale primaju impulse iz razlièitih unutra¹njih organa, i ti subkortikalni inputi mogu biti okidaèi za emocije. Informacije o ovim emocijama amigdale ¹alju u vi¹e kortikalne centre, koji ih zatim procesiraju na odreðeni naèin. Ovi procesi mogu imati veoma va¾nu ulogu u indukovanju anksioznosti, paniènih napada i, uop¹te, u svim poremeæajima koji ukljuèuju regulaciju emocija.

Teorija koju je ponudio Le Du potkrepljena je brojnim podacima, koji se ne odnose samo na eksperimentalne ¾ivotinje, nego i na ljude. Naime, tokom prethodnih decenija, u literaturi je opisan niz sluèajeva pacijenata sa problemima u emocionalnom reagovanju koji su nastali kao posledica mo¾danih povreda ili hirur¹kih intervencija vezanih za amigdale.

Ali, kako istièe Ledu, iako je reakcija straha prilièno dobro prouèena, to se ne mo¾e reæi i za ostale emocije. Ipak, rezultati eksperimenata pozitivnog uslovljavanja i uèenja reakcije pribli¾avanja ukazuju na sliène neuralne mehanizme i centralnu ulogu amigdala i u generisanju i ispoljavanju pozitivnih emocija. Na kraju, on takoðe nagla¹ava da, s obzirom na mnogobrojne nepoznanice o mehanizmima emocionalnog procesiranja, ne treba prerano donositi zakljuèke i olako sme¹tati celokupni emocionalni ¾ivot u amigdale.
Povratak D¾ejmsovom medvedu

Dakle, da ponovimo pitanje s poèetka ovog teksta: da li mi be¾imo od medveda zato ¹to smo upla¹eni, ili smo upla¹eni zato ¹to be¾imo? Sledeæi Ledua mogli bismo reæi da je pitanje previ¹e iskljuèivo postavljeno i da odgovor svakako mora biti kompleksniji. Naime, kada ugledamo medveda, ta informacija se preko na¹ih èula prenosi u talamus. Na osnovu informacije koja se od talamusa prenosi u amigdale, mi poèinjemo da be¾imo, iako nismo u potpunosti svesni ¹ta se de¹ava.

Da postanemo svesni i isplaniramo buduæe poteze poma¾e nam korteks, kojem talamus ne¹to sporije ¹alje istu senzornu informaciju o medvedu. Istovremeno, amigdale ¹alju ka korteksu informacije o kvalitetu emocije (strah!), urgentnosti (brzo!) i vrsti reagovanja u datoj situaciji (be¾ati!). Naravno, amigdale nam ne moraju obavezno preporuèiti da be¾imo, mogu nam sugerisati i da legnemo i pravimo se mrtvi.
Preporuèena literatura i linkovi:

   1. Damasio, A. R. 1994. Descartes' Error: Emotion, Reason, and the Human Brain. New York: Gosset/Putnam.
   2. Klasièno uslovljavanje – primer: http://uk.youtube.com/watch?v=hhqumfpxuzI
   3. Lazarus, R. S. 1991. Cognition and motivation in emotion. Am Psychol 46:352-67
   4. Le Doux, J. (1995). Emotion: Clues from the Brain. Annual Review of Psychology, 46, 209-235.
   5. Le Doux, J. (1996). The Emotional Brain: The Mysterious Underpinnings Of Emotional Life. A Touchstone Book, New York.
   6. Le Doux, J. (1995). Synaptic Self: How Our Brains Become Who We Are. Viking Press, New York.
   7. Le Doux – laboratorija: www.cns.nyu.edu/ledoux/

http://www.b92.net/zivot/nauka.php?nav_id=323180