Пет степени до катастрофе

[Darker]

    
Да ли су на помолу велики климатски поремећаји на Земљи
Пет степени до катастрофе
Крај једне од најтоплијих година откако се мере временске прилике и један драматичан извештај о глобалном загревању на дневни ред су ставили и „климатску безбедност”
На снимку Насе из септембра 2005. забележена је најнижа концентрација леда у Арктичком мору икада снимљена сателитом, када се површина под ледом смањила на 5,30 милиона квадратних километара. Према извештајима експерата УН и канадске владе, лед на Арктику се топи толико брзо да се између Атлантика и Пацифика отвара нови поморски пут, уз ризик територијалног спора између Канаде и Сједињених Држава.

(фотоАФП)

Када је група британских туриста прошле недеље стигла у земљу из које Деда Мраз са својим ирвасима започиње своје божићне походе деци целог света, чекало их је велико разочарање: уместо снежних предела, сачекао их је сиви пејзаж. Лапонија, област на крајњем северу Финске, чувена по својим белим пејзажима и поноћном поларном сунцу, управо је изашла из најтоплије јесени у последњих 350 година и улазила у зиму која, по прогнозама, ни издалека неће бити хладна као обично. Светска метеоролошка организација чије је седиште у Женеви, саопштила је да ће 2006. у анале ући као шеста најтоплија откако су почела метеоролошка мерења (у Британији 1659).
Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) управо је објавила извештај са суморним прогнозама за европску индустрију зимских спортова смештену у ланцу Алпа, на територијама Француске, Швајцарске, Италије, Немачке и Аустрије, која годишње привуче око осамдесет милиона скијаша и локалним економијама донесе око педесет милијарди евра прихода. Један од закључака ОЕЦД-а јесте да би сва скијалишта на висини испод 1.500 метара могла у догледно време да затворе своје капије. А то значи свако друго и Италији и већина у Немачкој.

Алпи, наиме, никада нису били овако топли у последњих 1500 година, тврде аустријски метеоролози. Снега, и то не у изобиљу, у претпоследњој недељи децембра, тамо је било само у центрима изнад 1.500 метара висине, а почетком месеца, када почиње сезона, владало је суморно расположење у готово свим скијалиштима. У монденском Сент Морицу у погону је било само 9 од 56 ски-лифтова, у Кортини Дампецо 3 од 45, Гармиш Партенкирхену 2 од 27. Највише је погођена Аустрија где је пало само између 10 и 15 сантиметара снега. Асоцијација италијанских зимских хотелијера већ је израчунала да је катастрофалан увод у сезону већ донео штету од шесто милиона евра.

Подједнако разочарани су били и љубитељи Копаоника: на Светог Николу, када је писан овај текст, веб-камера постављена на врху једног од тамошњих хотела показивала је само пет сантиметара белог покривача… Прогнозе су додуше најављивале снег који је први пут почео да пада на Београд.

ОТАПАЊЕ ХИМАЛАЈА: Вести о климатским променама долазе са свих меридијана. Један америчко-канадски научни тим саопштио је да је у новембру арктички ледени појас био за два милиона квадратних километара мањи него што би требало да буде, износећи при том и податке који упућују да се приближава тренутак када би могло да почне убрзано топљење поларног леда, из чега је проистекла и прогноза да би тај „вечити лед” могао сасвим да нестане већ до 2040.

Други извештај, публикован некако истовремено, скренуо је пажњу на отапање ледника на Тибетанском платоу, на Хималајима, „постојбини зиме”. Кинески научници тврде да ће глобално загревање изазвати смањивање површине са тешким последицама на 80 одсто од укупно 46.377 глечера. Њихово отапање би прво изазвало поплаве, а потом суше у сливовима Јангцеа, Ганга и Меконга, три реке које одржавају егзистенцију готово милијарду људи.

Према извештају Светског фонда за дивљину (WWF) из 2005, глечери на Тибетанском платоу, који заузима велики простор на граници Кине и земаља Јужне Азије, у минулих 40 година су се смањили за око 6.600 квадратних километара, тако да сада покривају укупно 105.000 квадратних километара.

ГЛОБАЛНО ЗАГРЕВАЊЕ И ГЛОБАЛНО УПОЗОРЕЊЕ: Крај климатски прилично вруће 2006. и један драматичан извештај о глобалном загревању на дневни ред су ставили „климатску безбедност”, покренувши читаву лавину глобалних упозорења.

Тон дебати без сумње дао је рапорт од близу 700 страна који је обелодањен крајем октобра у Лондону. Реч је о детаљној студији о климатским променама коју је, по налогу британске владе, сачинио сер Николас Стерн, некадашњи главни економиста Светске банке. Основна порука тог комплексног извештаја, пуног графикона и једначина, једноставна је: човекове активности су допринеле да се веома повећа количина угљен-диоксида, кључне супстанце која, производећи ефекат „стакленика”, утиче на повећано загревање атмосфере и тиме изазива климатске промене које се описују као „глобално загревање”.

Стерн је документовао како је, од почетка индустријске револуције, количина овог гаса са 280 честица у милион (ppm) нарасла на данашњих 430, што је довело до тога да се земља загреје за пола степена, са изгледима да за још пола степена постане топлија у следећих неколико деценија.

Ако се испуштање угљен-диоксида у атмосферу настави овим темпом, до 2050. би његова количина у ваздуху износила 550 ppm, што би температуру подигло за 2 до 3 степена. Шта то значи постаје јасније ако се зна да је у ледено доба просечна температура била нижа од садашње за само пет степени.

Ако се ништа не предузме да се смањи испуштање угљен-диоксида из индустријских постројења, услови за пораст од тих пет степени који би донели нову катастрофу, били би, према сер Стерну, створени већ до краја овог века.

Као економиста, Николас Стерн је извео и јасну рачуницу. Стабилизовање садашњег нивоа гасова „стакленика” коштало би један одсто од глобалног бруто производа. Настављање по старом односило би пак између 5 и 20 одсто од укупно новоствореног глобалног богатства сваке године.

КЈОТО У НАЈРОБИЈУ: Хоће ли нешто бити предузето? Још 1997, у Јапану је, на самиту индустријских земаља, лансиран Кјото протокол, назван по граду који је био домаћин, а предвидео је да се укупне емисије штетних гасова до 2012. смање за пет одсто у односу на ниво из 1990. године. Кјото протокол је, међутим, правно ступио на снагу тек 16. фебруара 2005, кад га је ратификовала 141 земља. Данас га прихвата 160 држава и регулише око 60 одсто глобалне емисије гасова који загревају планету.

Прошлог новембра у Најробију је одржан нови скуп посвећен овом протоколу, али без договора како наставити после 2012, када садашњи договор истекне. Генерални секретар УН Кофи Анан је у Најробију глобално загревање приписао „недостатку лидерства” у овој области.

ДИСИДЕНТ АМЕРИКА: Једна од главних мањкавости Кјото протокола јесте што је из њега већ у првој години администрације Буша Млађег, иступила Америка (одлуком да не започне процес ратификације) с образложењем да штети њеним економским интересима и чињеницом да не обавезује Кину (зато што у протоколу има статус земље у развоју).

Америка није била импресионирана ни Стерновим извештајем, оценивши га само као „једном од многих студија” о климатским променама. Са пет одсто светског становништва, САД су иначе одговорне за 25 одсто емисија штетних гасова. Званични Вашингтон решење види у преласку на нове технологије које ће редуковати загађење. Чињеница је међутим да „климатска сигурност” полако долази на дневни ред и у америчким дебатама, а ваља истаћи да поједине савезне државе – у том погледу предњачи Калифорнија – доносе сопствене законе којима решавају питања загађења околине и испуштања штетних гасова.

ЛИДЕР ЕВРОПА: Европска унија дотле сматра да ће до 2012. испунити своје норме из Кјото протокола, настојећи да у овом погледу наметне лидерство. У Европи је најживља „трговина угљен-диоксидом”, примена система по којем они који мање загађују могу своје „квоте угљен-диоксида” да продају другима који премашују дозвољене нивое, с тим да укупна количина „додељена” ЕУ остане у предвиђеним границама. Због тога је неким земљама дозвољено да своје емисије повећају (Финска, Ирска, Португалија…), док друге морају да их смање. Ових дана стижу међутим и упозорења да би Европа могла да заостане у својој конкурентности због тога што више пажње него остатак света поклања еколошким мерама…

КИНА, ИНДИЈА И „ТРИ ПЛАНЕТЕ”: У свим дебатама о климатским променама све чешће се помињу и две данас најдинамичније економије света, Кина и Индија. Ниједна није, као земља у развоју, обавезана Кјото протоколом да смањи своје емисије угљен-диоксида. Кина је 2003. емитовала 78 одсто штетних гасова у односу на количину коју емитује Америка. Али главни проблем јесте тај што Кина и Индија заједно имају 2,4 милиона становника; ако би они једнога дана „по глави” трошили подједнако енергије као просечан Американац, за њихове потребе, и штету коју би тиме производили, биле би неопходне три планете, констатује се у овогодишњем извештају „Стање света” вашингтонског института „Ворлдвоч”.

Кина и Индија имају дакле потенцијал да униште планету – или да је спасу, тиме што ће одабрати другачији модел развоја од западног, који прво направи штету, а онда отклања њене последице. Да ли ће се то заиста и догодити, остаје да се види. Засад, њихови апетити за енергијом су огромни – и подједнако је драматична њихова тренутна енергетска неефикасност. Кина сада троши три пута више енергије по једном долару производа од САД…

ИПАК ЈЕ КРИВО СУНЦЕ: Постати одговорнији према планети дакле потреба је дана, али како? Свим „хладним анализама” о глобалном загревању заједничко је: са садашњим технологијама нико не зна како да смањи емитовање штетних гасова, а да то буде и економски и политички рационално и прихватљиво. Драматичан сценарио се односи на будућност, а тешке (и скупе) одлуке треба доносити данас. Ако би се на то обавезале развијене земље, како на то принудити оне у развоју (већ поменуте Кину и Индију пре свега), а да то не угрози њихов развој и успори излазак из сиромаштва масе људи?

И на крају, није ли планета била „прегрејана” и раније: поједини научници убедљиво доказују да је цивилизација у средњем веку прошла кроз један такав период. И то не због штетних гасова, него због Сунца. Нису ли управо соларне промене допринеле овогодишњем дугом топлом лету, изузетно пријатној јесени и долазећој (пре)благој зими?

Да ли ће се, на крају, све завршити као и сви разговори о времену: сви се уздамо у прогнозу, свесни да можемо само да се прилагодимо, немоћни да било шта променимо?

На крају вреле 2006. извесно је само једно: да се мења клима дебате о клими.

--------------------------------------------------------------------------

Први кривац – угаљ

У Земљину атмосферу годишње се испусти 43 милијарде тона штетних гасова, према подацима за 2000. годину.

Главни загађивач (24 одсто) је такозвано фосилно гориво које се користи за стварање пре свега угља, а у мањој мери нафте и природног гаса.

Транспорт и индустрија глобалном загађењу (и глобалном загревању) доприносе са по 14 одсто. Загревање станова је такође велики загађивач: 8 одсто.

Као нузпроизводи пољопривреде штетни гасови загађују атмосферу са 14 одсто, док сеча шума глобалном загревању доприноси са 18 одсто.

--------------------------------------------------------------------------

[Darker]

Суморна будућност

Угљен-диоксид изазвао је пораст глобалне температуре за више од 0,5 степени. Ако се ништа не предузме, човек ће загрејати планету за додатних 2 до 3 степена у року од педесет година. Пораст температуре ће променити физичку географију планете и начин на који живимо. Поплаве, олује, епидемије и несташице питке воде ће учестати, а највише ће трпети најсиромашније земље.

Последице климатских промена ће свет коштати између 5 и 20 одсто бруто производа.

Мере за умањивање ефекта гасова „стакленика”, да се избегну најгоре последице глобалног загревања, коштале би један одсто друштвеног производа глобалне економије. Ако се нешто не предузме, свака тона угљен-диоксида која се испушта у атмосферу наносиће 85 долара штете. Ниво угљен-диоксида у атмосфери треба да се ограничи на 400 до 450 честица на милион (ppm).

Милан Мишић
[објављено: 04.01.2007.] Politika

[hulio_salinas]

Odosmo u propast... polako ali sigurno...   

[willie the scot]

this is the end...beutiful friend...