Sokrat

[Bred]

Sokrat (grè. Σωκράτης, 4.6. 469. p.n.e. - 7.5. 399. p.n.e.) je antièki grèki filozof iz Atene. Sokrat nije imao obièaj zapisivati svoje misli, i jedini izvor o njegovoj filozofiji su djela njegovih suvremenika. Na temelju njih se do¹lo do zakljuèka kako je Sokrat otac filozofije morala.


®ivotopis

Sokrat se rodio u atièkom selu Alopeke, severoistoèno od Atine, 469. godine, od oca Sofroniska (Σοφρονίσκος) i primalje Fenarete (Φαιναρέτη) iz tribe Antiohida i deme Alopeke. Od oca je nauèio vajarski zanat, ali ga je napustio, jer mu je neki "unutra¹nji glas" govorio da treba da se preda istra¾ivanju samoga sebe i drugih ljudi. Prema tome, i on je, kao i sofisti, èoveka uèinio sredi¹tem svoga istra¾ivanja. Sokrat se u tolikoj meri posvetio du¹evnom radu, da je zanemarivao sve telesne potrebe. I¹ao je i zimi i leti bos, uvek je nosio istu odeæu, a i inaèe je ¾iveo veoma skromno. Imao je troje dece, koje mu je rodila ¾ena Ksantipa. Nikada nije putovao van rodnoga grada, osim ako ga je morao ostaviti zbog neke du¾nosti. Iz njegova ¾ivota poznata su dva sluèaja kada se, vr¹eæi javnu slu¾bu, pokazao posebno karakternom osobom. Kada se sudilo atinskim vojskovoðama koji zbog oluje nisu mogli pokupiti niti poginule niti pre¾ivele Atinjane nakon bitke kod Arginusa 406. st. e., Sokrat se kao predstavnik pritana (odbora pedesetorice èlanova Veæa pet stotina), koji su upravo tada vr¹ili upravnu slu¾bu i upravljali narodnom skup¹tinom, jedini uzalud protivio smrtnoj osudi. Drugi put dobio je poziv od tridesetorice tirana, koji su svoje protivnike nemilosrdno proganjali i ubijali, da kao jedan od petorice odreðenih dovede sa Salamine nekoga Leonta, kako bi se nad njime mogla izvr¹iti smrtna kazna. Sokrat se nije pokorio nareðenju, te ga je samo pad tirana po¹tedeo te¹kih posledica.

Kao i ostali Atinjani, provodio je Sokrat veæi deo dana na trgu. Zalazio je u radionice, ve¾bali¹ta i privatne ¹kole sofista. Na svim tim mestima, pa i na ulici, upu¹tao se u razgovor sa svakim ko je ¾eleo da razgovara. Tako je dolazio u obzir sa ljudima, koji su se razlikovali po godinama, polo¾aju, zanimanju, nadarenosti i znanju. Raspravljao je obièno tako ¹to bi postavljao pitanje, kao da ¾eli ne¹to nauèiti, a onda je koristeæi se tuðim odgovorom dolazio do toga da je otkrivao neznanje onima koji su mislili da znaju. U dru¹tvu svojih po¹tovalaca pretresao je niz etièkih pitanja, pobijao je sofistièki skepticizam, tj. sumnju u moguænost pravoga spoznavanja, i dokazivao da postoji samo istina, dobro i vrlina, a to èovek mo¾e i mora spoznati.

Otkrivajuæi ljudima neznanje i ne odobravajuæi demokratsko dr¾avno ureðenje zamerio se Sokrat mnogima i svojim raspravljanjem stekao je mnogo neprijatelja. Mnogi su ga smatrali sofistom i prebacivali mu da se bavi ispitivanjem prirode, da porièe postojanje bogova i kvari mlade¾ govornièkom ve¹tinom. Osim toga, njegova tvrdnja da u sebi oseæa ne¹to bo¾ansko (δαιμόνιόν τι), koje ga odvraæa od zla, potkrepila je spomenuto mi¹ljenje, pa ga je i Aristofan u svojoj komediji Oblakinje veæ davno pre zvaniène optu¾be ismejao kao glavnog sofistu. To javno mnenje pridonelo je mnogo neraspolo¾enju protiv Sokrata, a sigurno je na optu¾bu protiv njega uticalo i lièno neprijateljstvo pojedinih ljudi. Tako je u 70. godini svoga ¾ivota doveden Sokrat na sud. Glavni tu¾ilac bio je Melet, neznatan pisac tragedija, a uz njega su potpisali tu¾bu ko¾ar Anit i retor Likon. U tu¾bi su teretili Sokrata da ne veruje u bogove u koje veruje dr¾ava, a uvodi nova i demonska biæa, te nadalje, da je kriv zato ¹to kvari mlade¾. Kao kaznu predlagali su smrt.

Èini se da je glavni cilj tu¾ilaca bio to da Sokrata prisile na bekstvo iz Atine i spreèe mu dalji rad. Sokrat nije iskoristio moguænost da pobegne, kako si to veæ pre njega uèinili Anaksagora i Protagora, veæ se pojavio pred sudom, premda je znao da mu preti smrtna opasnost. O tome kako se Sokrat branio i dr¾ao pred sudom doznajemo iz Ksenofontovog spisa Odbrana Sokratova. Sokratov uèenik Platon napisao je takoðe spis pod istim naslovom. Platonova Odbrana, meðutim, nije istorijski sasvim verna, ali nam ipak daje pravu sliku Sokratova ¾ivota i karaktera te iznosi pred nas taèan smisao svega ¹to je Sokrat pred sudom govorio, jer je i sam Platon prisustvovao suðenju.

Kada je Sokrat zavr¹io svoju odbranu, predsedavajuæi porotnoga suda, koji se sastojao od 501 èlana, pozvao je porotnike da glasaju. Kod glasanja o krivici glasalo je protiv Sokrata 281 èlan porotnoga suda. Dakle, progla¹en je krivim sa 31 glasom veæine. Po atinskom zakonu, i optu¾eni je imao pravo da predlo¾i za sebe visinu kazne. Kad je Sokrat predlo¾io za sebe da mu se do¾ivotno daje hrana o dr¾avnom tro¹ku u pritaneju i da plati kaznu od jedne mine, odnosno 30 mina, za koju svotu jamèe njegovi prijatelji, palo je kod drugog glasanja protiv njega 80 glasova vi¹e. Tako je osuðen na smrt sa 361 glasom. Izvr¹enje smrtne kazne odlo¾eno je za 30 dana, jer je upravo dan pre osude oti¹la na ostrvo Delos sveèana atinska laða. Dok se ta laða nije vratila natrag u Atinu, odnosno dok se nisu zavr¹ile Delske sveèanosti (τὰ Δήλια), nije se smela vr¹iti nikakva smrtna kazna. Kada se laða vratila, Sokrat je ispio otrov i umro 399. godine st. e.

Sokratska metoda

Glavni èlanak: Sokratska metoda

Iako Sokrat nije ni¹ta napisao, ipak istorija filozofije ne mo¾e preæi æutke preko njega jer se u èitavoj kasnijoj antièkoj filozofiji oseæa u odreðenoj meri uticaj njegove filozofske misli. Njegovo uèenje poznajemo naroèito iz saèuvanih Ksenofontovih, Platonovih i Aristotelovih spisa.

Dok sofisti tvrde da postoje samo mnenja (δόξαι), a da nema znanja (ἐπιστήμη), Sokrat tra¾i pravo znanje. Do njega se pak dolazi tako da se rasporede pojedine stvari po vrstama i rodu, da se razluèi bitno od nebotnoga, i tako doðe do pravoga pojma o pojedinim stvarima. Drugim reèima, Sokrat je uzimao iz obiènog ¾ivota pojedine primere, gde se isticala pravednost, nepravda ili ne¹to drugo. Zatim je uklanjao iz uzetih primera sve ¹to se prema prilikama moglo promeniti (dakle, ono ¹to nije predstavljalo stalnu karakteristiku), a zadr¾avao je samo ono ¹to je svim primerima zajednièko. Takvim postupkom, koji se zove indukcija (ἐπαγωγή), dolazio je do jasnih pojmova. Kada je u razgovoru s drugom osobom do¹ao do jasnoga pojma, onda je prelazio na definiciju ili odreðenje (ὁρισμός). Sokrat je tako uveo u filozofiju i nauku indukciju i definiciju, bez èega nema pravog nauènog rada.

Metoda Sokratova je po svome obliku dvostruka. Negativnu metodu – ironiju (εἰρωνεία = pretvaranje, εἰρωνεύομαι = pretvarati se u govoru) – primenjivao je onda kada se upu¹tao u razgovor kao neznalica, da ga tobo¾e prouèava drugi, onaj koji misli da zna, pri èemu taj drugi na kraju spoznaje svoje neznanje o predmetu o kome se govori. Pozitivnu metodu – mejeutiku (μαιευτικὴ τέχνη = babièka ve¹tina) – primenjivao je onda kada bi pomagao sagovorniku da mu se u sveti pobudi ("rodi") pravi pojam o nekom predmetu ili stvari.

Definicija

Aristotel (Metaph. M. 1078b 27–29) ka¾e da se Sokratu mogu pripisati dva postignuæa u nauci: upotreba "induktivnih dokaza" (ἐπακτικοὶ λόγοι) i "op¹tih definicija" (τὸ ὁρίζεσθαι καθόλου). Sokrat je, dakle, tragao za op¹tim definicijama, tj. za postizanjem èvrstih pojmova, a nije "postavljao ni op¹tosti ni odredbe kao ne¹to odvojeno od stvari, koje su tek drugi odvojili i nazvali ih idejama postojeæih stvari" (Arist. Metaph. M. 1078b 30–32). Nasuprot sofistièkom relativizmu, Sokrat utvrðuje da op¹ti pojam ostaje isti: da pojedinaèni primeri mogu varirati, ali da op¹ta definicija ostaje ista. Na primer, Artistotelova definicija èoveka glasi da je on "razumna ¾ivotinja". Premda se pojedini ljudi razlikuju po intelektualnoj nadarenosti, po ¾ivotnim navikama i obièajima, neki su "mentalno zaostali", ipak svaka ¾ivotinja koja poseduje dar umnosti, potenciju razumnosti – bilo da stvarno koristi razum ili ne, bilo da ga mo¾e koristiti ili je u tome onemoguæava kakav organski nedostatak – jeste èovek. Definicija èoveka se primenjuje na sve ove sluèajeve i ostaje stalna. Tako nas op¹ti pojam ili definicija upuæuje na ne¹to postojano i trajno ¹to se u svetu propadljivih pojedinaènosti istièe posedovanjem upravo tih karakteristika. Èak i kada bi svi ljudi bili zatrti bez traga, definicija èoveka kao "razumne ¾ivotinje" ostala bi nepromenjena. Slièno tome, u geometriji govorimo o pravoj, krugu, kocki itd. i defini¹emo ih, a da se pritom savr¹ena prava ili krug uop¹te ne nalaze meðu stvarima na¹eg iskustva, veæ u najboljem sluèaju postoje samo aproksimacije definicijama prave ili kruga.

Postoji, dakle, razlika izmeðu nesavr¹enih i promenljivih predmeta na¹eg svakodnevnog iskustva, s jedne strane, i op¹teg pojma ili definicije, s druge. Stoga je lako uvideti za¹to je Sokrat pridavao tako veliki znaèaj nastojanju da se doðe do op¹te definicije. Zanimajuæi se najvi¹e za pitanja morala, on je zakljuèio da definicija pru¾a èoveku sigurnost koja opstaje pred navalom relativistièkih uèenja sofista. Prema relativistièkoj etici sofista, na primer, pravda se razlikuje od jednoga polisa do drugog, nikada se ne mo¾e reæi da je pravda ovo ili ono, veæ samo to da je pravda u Atini ovo, u Sparti ono, u Tesaliji ne¹to treæe. Ali ako doðemo do op¹te definicije pravde, koja izra¾ava unutra¹nju prirodu pravde i primenjiva je na sve situacije, onda dobijamo ne¹to pouzdano od èega mo¾emo poæi, i onda mo¾emo prosuðivati i o pravdi primenjenoj u pojedinim dr¾avama u odnosu na to koliko se ona ukljuèuje u op¹tu definiciju pravde ili odstupa od nje.

Indukcija

Pod Aristotelovom izjavom da se Sokratu mo¾e pripisati upotreba "induktivnih dokaza" ne treba podrazumevati da je Sokrat razvio neku eksplicitnu teoriju o indukciji sa stanovi¹ta nekoga ko se bavio logikom. Sokratova indukcija u su¹tini je tesno povezana s traganjem za op¹tim definicijama i sastoji se u procesu kojim se, putem pitanja i odgovora, od pojedinaènih primera na¹ega svakodnevnog iskustva doðe upravo do neke op¹te definicije stvari o kojoj se raspravlja. Radilo se o tome da bi Sokrat stupao u razgovor s nekim i postavljao mu pitanje, na primer, ¹ta je pravednost ili bi naveo razgovor u odreðenom pravcu i kada bi sagovornik upotrebio reè "pravednost", Sokrat bi ga pitao ¹ta je pravednost. Sagovornik bi, buduæi da je upotrebio tu reè, morao da zna ¹ta ona znaèi i nudio bi tada neku definiciju, s kojom bi se Sokrat u naèelu slo¾io, ali bi dodao da tu postoje samo dve ili tri stvari koje bi ¾eleo da razjasni. Stoga bi postavljao nova pitanja, pu¹tajuæi sagovornika da govori, ali dr¾eæi tok razgovora pod svojom kontrolom. Sagovornik bi predlagao izmenjene ili nove definicije, i tako bi se odvijao ovaj postupak sa ili bez konaènog re¹enja.

Ova dijalektika je, dakle, i¹la od pojedinaènih primera ka op¹tem zakljuèku, od manje primerenih definicija ka prikladnoj definiciji. Ponekada se tim postupkom i dolazilo do mekog odreðenog zakljuèka, premda se rani Platonovi dijalozi, koji pripadaju njegovoj tzv. sokratskoj fazi, uglavnom zavr¹avaju bez nekog odreðenog i pozitivnog rezultata. U svakom sluèaju, cilj je bio isti: postiæi istu i op¹tu definiciju, a po¹to je potupak dokazivanja i¹ao od pojedinaènog ka op¹tem, to se mo¾e reæi da je taj put zaista predstavljao postupak indukcije. Ksenofont spominje da je Sokrat ¾eleo da istra¾i i definicijama obuhvati neke moralne fenomene, na primer pobo¾nost i bezbo¾nost, pravednost i nepravednost, hrabrost i kukavièluk, a i rani Platonovi dijalozi razmatraju iste etièke vrednosti: Eutifron pobo¾nost (bez re¹enja), Harmid umerenost (bez re¹enja), Lisid prijateljstvo (bez re¹enja).

Filozofija

Smatra se da je Sokrat veæ u mladosti te¾io tome da se od kosmolo¹kih spekulacija jonskih filozofa okrene ka samom èoveku. Izgleda da je o svoj filozofski put zapoèeo izuèavanjem kosmolo¹kih teorija Istoka i Zapada u filozofijama Arhelaja, Diogena iz Apolonije, Empedokla i drugih mislilaca. Teofrast potvrðuje da je Sokrat zaista bio èlan ¹kole Anaksagorinog nastavljaèa u Atini – Arhelaja (Phys. Opin. frg. 4), ali se Sokrat u svakom sluèaju uskoro razoèarao u Anaksagorinu filozofiju. Nakon prvobitne zbunjenosti koju su u njemu izazivale opreène postavke razlièitih ontolo¹kih i kosmolo¹kih teorija, Sokrat je prvo bio ozaren iznenadnim svetlom koje je na¹ao u onom delu Anaksagorinog uèenja koje je govorilo o Umu (Νοῦς) kao osnovnom prirodnom principu. Odu¹evljen time Sokrat se dao na izuèavanje Anaksagorine filozofije kako bi otkrio na koji naèin Um deluje u svetu da bi uredio sve stvari radi onog boljeg, ali je uskoro utvrdio da je Anaksagora uveo Um samo da bi obezbedio prvog pokretaèa sveg vrtlo¾nog kretanja, koje se dalje odvija u potpunosti nezavisno od Uma. Razoèaran time, Sokrat se dao na vlastito filozofsko ispitivanje, napustiv¹i filozofiju prirodu koja mu se, sa svim njenim suprotstavljenim gledi¹tima, èinila besplodnom i besciljnom.

Na Sokratovo okretanje od kosmolo¹kih i prirodoslovnih ka antropolo¹kim spekulacijama verovatno je uticala i poznata zgoda sa delfijskim proroèi¹tem. Herofont, bliski prijatelj Sokratov, pitao je proroèi¹te da li postoji neki èovek mudriji od Sokrata i dobio odgovor da takvoga nema. To je navelo Sokrata na razmi¹ljanje, pa je do¹ao do zakljuèka da ga je Apolon nazvao najmudrijim zbog toga ¹to je spoznao vlastito neznanje (odakle je kasnije nastala poznata izreka Οἴδα ὅτι οὐδὲν οἴδα, odnosnom u latinskom prevodu: Scio me nihil scire = Znam da ni¹ta ne znam). Tada je Sokrat shvatio svoju misiju kao potragu za postojanim i pouzdanim istinama, za istinskim znanjem, i kao obraæanje svakom èoveku koji bi ga hteo slu¹ati. Ta potraga za postojanom istinom izvr¹iæe presudan uticaj na izgradnju Platonove filozofije. Premda ova prièa o proroèi¹tu izgleda èudno, nema zapravo razloga sumnjati u njenu istoriènost: ta se prièa, naime, nalazi u Platonovom dijalogu Odbrana Sokratova, a malo je verovatno da bi Platon u Sokratova usta stavio èistu izmi¹ljotinu u jednom dijalogu koji je oèigledno trebalo da pru¾i istorijski prikaz suðenja Sokratu, a posebno s obzirom na èinjenicu da je Odbrana nastala u doba kada su jo¹ bili u ¾ivotu mnogi koji su znali pravo stanje stvari.

Znanje

Postizanje op¹te defincije, jednako primenljive na sve pojedinaène situacije svakodnevnog iskustva, do koje se dolazilo dijalektièkim postupkom, predstavljalo je za Sokrata i dostizanje istinskog znanja. Sokratova "ironija", njegovo priznavanje neznanja, bila je iskrena: on nije znao, ali ¾eleo je da doðe do znanja te da podstakne i druge da sami razmi¹ljaju i ozbiljno pristupe ozbiljnom radu na negovanju svojih du¹a – ovo s obzirom na to da se Sokrat naroèito zanimao za moralne aspekte ¾ivljenja: da bi èovek pravilno ¾iveo, on mora znati ¹ta je to dobar ¾ivot. Buduæi duboko uveren u vrednost du¹e kao misleæeg i voljnog subjekta, on je jasno uviðao znaèaj saznanja za pravilno usmerenje du¹e. Sokrat je svoju metodu nazvao "babièkom ve¹tinom", ne samo da bi se na¹alio sa zanimanjem svoje majke, veæ i da bi izrazio svoju nameru: navesti druge da razumom doðu do znanja. Stoga je jasno za¹to je on toliko mnogo pa¾nje posveæivao pronala¾enju op¹tih definicija: on je bio ubeðen u to da je jasno saznanje istine od su¹tinskog znaèaja za ispravno ¾ivljenje.

Naravno, ova je dijalektika mogla da doka¾e ne¹to ¹to bi nekoga razljutilo ili èak dovelo u nepriliku pa i ponizilo one èije je neznanje bilo razotkriveno u razgovoru i èija je preterana sigurnost bila uzdrmana, a mogla je i da zagolica ma¹tu mladih ljudi koji su se okupljali oko Sokrata da bi èuli kako su njihovi stariji zapleteni Sokratovim pitanjima, ali Sokratov cilj nije bio da naljuti ili povredi ljude: njegov cilj bio je da otkrije istinu, koju ni on sam nije znao. Da ju je znao, Platon bi u svojim ranim sokratskim dijalozima nudio i re¹enja postavljenih problema, a ne bi ih ostavljao otvorenima.

Vrlina

Sokrat se posebno zanimao za etiku. Aristotel jasno ka¾e da se Sokrat "bavio etièkim stvarima" (Metaph. A 987b 1–3) te ponovo da se "Sokrat bavio etièkim vrlinama i bio prvi koji je nastojao pronaæi za njih op¹te odredbe" (Metaph. M 1078b 17–19). Naravno, zanimanje za etiku kod jednoga Grka nije moglo biti odvojeno od zanimanja za politiku: upravo zato Ksenofont navodi da je Sokrat istra¾ivao τί πόλις, τί πολιτικός, τί ἀρχὴ ἀνθρώπων, τί ἀρχὴ ἀνθρώπων (= ¹ta je dr¾ava, ¹ta dr¾avnik, ¹ta vlada ljudi, ¹ta vladar ljudi, Mem. I, 1, 16). Sokrat, naravno, ne istra¾uje partijsku politiku, veæ politièki ¾ivot u njegovom moralnom aspektu: on smatra da se mora istra¾iti sama dr¾ava kao takva pre nego ¹to se pogledaju njeni pojedinaèni elementi i interesi. Naime, mi ne mo¾emo brinuti za dr¾avu ako ne znamo prirodu dr¾ave i ako ne znamo ¹ta je dobra dr¾ava. Prema tome, tu se znanje tra¾i kao sredstvo, kao preduslov za moralno delovanje.

Teorija o odnosu izmeðu znanja i vrline karakteristièna je za celokupnu etiku Sokratovu. Prema njemu, znanje i vrlina su identièni u tom smislu da æe mudar èovek, dakle onaj koji poseduje znanje o tome ¹ta je ispravno, takoðe i èiniti ono ¹to je ispravno. Drugim reèima, niko ne èini zlo sa znanjem i unapred postavljenim ciljem: niko ne bira zlo kao takvo. Ovaj etièki intelektualizam kritikovao je veæ Aristotel, tvrdeæi da identifikovanje znanja i vrline zanemaruje iracionalne delove du¹e i moralnu slabost koja èoveka mo¾e navesti da da uèini i ono za ¹ta zna da je lo¹e. Naime, i mi sami pobekad èinimo ono za ¹ta znamo da je rðavo, a i druge ljude smatramo moralno odgovornima za neki rðav èin jer smatramo da su taj èin izvr¹ili znajuæi da je on lo¹; ukoliko neko nije znao da je taj èin rðav, onda njega ne bismo mogli ni smatrati moralno odgovornim.

Prema Sokratu, dobro je ono delovanje koje vodi istinskoj èovekovoj koristi, u smislu dostizanja istinske sreæe (εὐδαιμονία). Svako, dakle, nastoji za sebe postiæi istinsko dobro, ali naravno nije svako delovanje, ma kako se mo¾da u odreðeno vreme èinilo prijatnim, zaista i korisno za dostizanje istinske sreæe. Na primer, nekome mo¾e biti prijatno da se stalno opija, posebno ako ga pritiska neka velika tuga. Èovek koji se neprestano opija, verujuæi da je to za njega istinski dobro, èini to iz neznanja. Meðutim, èovek se mo¾e opijati i pored toga ¹to zna da opijanje ne vodi njegovoj istinskoj sreæi. Tu se Aristotelova kritika èini zaista èvrstom. Ipak, u onome ¹to Sokrat govori ipak ima dosta taènoga, ukoliko stvar posmatramo sa psiholo¹kog stanovi¹ta. Naime, neko mo¾e znati da je opijanje za njega lo¹e, ali u trenutku kada ga spopadne poriv, mo¾e se dogoditi da on odvrati svoju pa¾nju od toga znanja i usmeri je na stanje opijenosti kao kontrast svom nesreænom ¾ivotu, istinski verujuæi da to stanje predstavlja njegovo istinsko dobro. Nakon ¹to oseæanje opijenosti proðe, on sebi priznaje da je uèinio ne¹to za ¹ta je znao da je rðavo, ali ostaje èinjenica da je, u trenutku kada je podlegao nagonu, spomenuto znanje izmaklo iz podruèja njegove mentalne pa¾nje.

Premda Aristotelova kritika Sokratove etike koja previða moralnu slabost nesavlaðivanja (ἀκρασία) ostaje validna, ipak se Sokratovoj etici mora odati priznanje, jer racionalna etika mora biti utemeljena na ljudskoj prirodi i dobru ljudske prirode kao takve. Ljudska priroda je nepromenljiva i stoga su nepromenljive i etièke vrednosti, a Sokratova zasluga jeste u tome ¹to je shvatio postojanost tih vrednosti i te¾io za tim da ih odredi op¹tim definicijama koje bi mogle postati normama ljudskoga pona¹anja. Iz identifikacije mudrosti i vrline proizlazi jedinstvo vrline: postoji samo jedna vrlina, uviðanje onoga ¹to je istinski dobro za èoveka, onoga ¹to zaista vodi ka njegovom du¹evnom zdravlju i du¹evnoj harmoniji. ©to je jo¹ va¾nije, iz te identifikacije proizlazi i to da se èovek mo¾e uèiti vrlini. Naravno, o sofisti su tvrdili da poduèavaju ve¹tinu vrline, ali se Sokrat od njih razlikovao ne samo po tome ¹to je tvrdio da i on sam tek uèi, nego i po tome ¹to je poku¹avao da otkrije op¹te odredbe etièkih vrednosti. Ako se nagla¹ava znanje kao istinsko lièno uverenje, onda, ako se takvo znanje mo¾e poduèavati, i vrlina bi se mogla poduèavati. Za Sokrata poduèavati nekoga u neèemu nije znaèilo samo pojmovno uèenje, nego pre navoðenje èoveka na istinsko ubeðenje. On je posebno isticao da isto kao ¹to je lekar onaj koji je nauèio lekarsku ve¹tinu, tako je i pravedan onaj koji je nauèio ¹ta je pravednost.

Politika

Ako je lekar èovek koji je izuèio lekarsku ve¹tinu, i ako se nijedan bolestan èovek ne bi predao u ruke nekoga ko nema nikakvog znanja o medicini, onda nema razloga da se javni slu¾benici biraju kockom pa ni glasanjem neuke gomile (Ksenofont, Mem. I, 2, 9; III, 9, 10). Istinski dr¾avnici, prema tome, moraju biti oni koji znaju kako se upravlja dr¾avom. Sokrata je, dakle, njegov etièko-epistemolo¹ki intelektualizam morao navesti da veoma kritièki gleda na savremenu demokratiju kakva se praktikovala u Atini.

Izvori

Sokratova smrt, Jacques-Louis David, (1787)

Problem utvrðivanja filozofskih gledi¹ta Sokrata, koji sam nije ostavio ni¹ta napisano, sastoji se u razlièitosti karaktera izvora koji su nam na raspolaganju, a to su Ksenofontovi sokratski spisi (Uspomene na Sokrata – Άπομνημονεύματα ili Memorabilia Socratis, Gozba – Συμπόσιον i Odbrana Sokratova – Απολογία Σωκράτους), Platonovi dijalozi, razni Aristotelovi iskazi i Aristofanove Oblakinje. Ako bismo se, na primer, oslonili na Ksenofonta kao glavni izvor o Sokratu i njegovom uèenju, stekli bismo utisak da je Sokratov cilj bio da stvara dobre ljude i graðane, kao svojevrsni narodni uèitelj morala, ali se sam nije zanima za logièke i metafizièke probleme. Ako se, pak, oslonimo na Platonove spise, Sokrat nam se pojavljuje kao vrhunski metafizièar koji je postavio temelje transcedentalnoj filozofiji, posebno znaèajnoj po metafizièkom svetu ideja. Nasuprot tome, Aristotel jasno tvrdi da Sokrat, premda se zanimao i za teorijska pitanja, nije zastupao uèenje o trajnim idejama – uèenje karakteristièno za platonizam. Obièno se smatra da mi ne mo¾emo odbaciti Aristotelovo svedoèanstvo, te da se na Ksenofontove prikaze Sokrata kao "obiènog" i "jednostavnog" èoveka ne mo¾e osloniti, uglavnom zbog nedovoljnih Ksenofontovih interesovanja i sposobnosti za filozofiju, te otuda zakljuèujemo da kako Platon, s izuzetkom ranih sokratskih dijaloga (na primer, Odbrane Sokratove), u Sokratova usta stavlja svoja vlastita uèenja. Na taj naèin dobija se manje-vi¹e konzistentna slika o Sokratu i istovremeno se ne prekraja nijedan od na¹ih izvora.

izvor (http://sh.wikipedia.org)

[pig_am_am]

uh ispadose mi oci dok procitah ovo...
ej meni lici na deda mraza.
m?

[Bred]

necemo skretati sa teme komentarisanjem Sokratovog izgleda. Mislim da je vise zaduzio covecanstvo svojim delima.