Smeh je lekovit

[Bred]

Gili, gili, hahaha…

Po definiciji, fenomen je svaka pojava u duhovnom i materijalnom svetu koja se pokazuje na¹im èulima, naroèita prirodna pojava ili sjajna pojava, èudo. Jedno takvo èudo svojstveno èoveku jeste i smeh.

pi¹e: Tijana Vukojièiæ





Kao nesvesna reakcija smeh je karakteristièan svim ljudima na¹e planete. Mo¾ete odluèiti da se smejete i zaista vi æete se nasmejati, ali rezultat ce biti tzv. name¹ten, izve¹taèen osmeh, koji se, usput, izuzetno lako detektuje i malo je verovatno da æete nekoga obmanuti. Upravo zbog toga psiholozi se sla¾u da je smeh ipak sfera koja ne podle¾e svesnoj kontroli i èak otkriva nesvesnu dimenziju na¹e licnosti.



Iako je smeh spontan i naizgled jednostavna pojava u odredjenim situacijama, zapravo veoma malo se zna o samom mehanizmu njegovog nastanka u mozgu. Ono ¹to je poznato jeste da je smeh prouzrokovan mnogobrojnim senzacijama i mislima, a ujedno aktivira i veliki broj razlièitih delova ljudskog tela. Kada se smejemo, to se èuje i vidi, a veoma èesto malo intenzivinije smejanje pokreæe mi¹iæe na¹ih ruku, nogu, trupa, dijafragme. Smeh takodje podrazumeva i modifikaciju naèina na¹eg disanja. Prilièno komplikovana pozadina jedne relativno jednostavne ljudske reakcije, zar ne?

Pored toga sto je oèigledno smeh kompleksna psiholo¹ka manifestacija nesvesnog u nama, smeh je specifièan i po svojoj socijalnoj osnovi. Smeh je dru¹tvena pojava i zato je toliko karakteristièan èoveku kao interakcijskom biæu. Ovo znamo, jer veoma retko se smejemo sami.




Dr. Robert Provine u svojoj knjizi »Laughter« istra¾uje ovaj fenomen. Prvi osmeh javlja se kod bebe stare tri do èetiri meseca i to je, ba¹ kao i plakanje, naèin kojim deca u najranijem dobu komuniciraju sa majkom. Taj oblik neverbalne komunikacije je od tog perioda, pa do kraja na¹eg ¾ivota stalno prisutan i svakodnevno kori¹æen u najrazlièitijim prilikama.

Ustaljeno je mi¹ljenje da je smeh uglavnom povezan sa humorom, ali dru¹tvena praksa pokazuje drugaèije – smeh je pre svega direktno povezan sa medjuljudskim odnosima i interakcijskim vezama u koje ljudi stupaju. Dvadesetogodisnje istra¾ivanje u Americi pokazalo je da se ljudi najèe¹æe ne smeju ¹alama ili vicevima, veæ spontano i na najobiènije »zdravo, kako si?«. Mozak je taj koji odluèuje kada æemo se smejati, a zanimljivo je da se veoma retko smejemo usred govora, vec samo u pauzama (isto kao ¹to tada i di¹emo).



Teorija evolucije uèi nas da je èovek nastao od majmuna. Da li se onda i majmuni smeju? Da! Psiholozi su utvrdili da èak i kada zagolicate gorilu, on æe ispu¹tati zvuke koji nisu ba¹ smeh, ali su ne¹to ¹to mo¾emo nazvati preteèom ljudskog smeha. To je karakteristika samo ovih ¾ivotinja. Sve ostale u sli¹nim situacijama proizvode odredjene zvuke i reakcije, ali to je veoma daleko od èovekovog smeha.

Nikom nikad nije uspelo da ta¹no utvrdi koliko èesto se ljudi smeju. Smatra se da se najvi¹e smeju deca izmedju pete i ¹este godine ¾ivota i taj smeh povezan je sa igrom i komunikacijom tokom igranja. Kod odraslih je to znaèajno manji broj i iznosi oko 17 puta dnevno.

I pored ovih saznanja koje nam otkriva psihologija, smeh i dalje ostaje jedna od veèitih enigmi ljudske prirode. Za razliku od svahilija ili engleskog jezika koje moramo da nauèimo, smeh nam je urodjen, jer posedujemo prirodni kapacitet da se smejemo. Ludi bi bili da ga ne iskoristimo. Dajte barem bar tih proseènih 17 osmeha na dan.