Strah od sreæe

[Bred]

Samo se po sebi podrazumeva da se bojimo nesreæe. Ali za¹to strahujemo i zaziremo od sreæe? Za¹to iznenada postajemo uznemireni upravo onda kada za to nema nikakvog stvarnog razloga i kada, naprotiv, postoje svi uslovi da budemo sreæni?

Mo¾da nas pla¹i privremenost sreæe jer je ljudski ¾ivot nesiguran i povoljne prilike se lako mogu pretvoriti u svoju suprotnost? A privremenost ne mo¾emo da podnesemo uprkos tome, ili upravo zbog toga, ¹to dobro znamo da je sve na ovom svetu privremeno. Mo¾da uvreðeno odbijamo ono ¹to ne mo¾emo stalno imati?

Mo¾da se potajno pribojavamo da æemo zbog sreæe biti svirepo ka¾njeni? Mo¾da pomisao na sreæu kod nas skoro automatski priziva slutnju neke velike nesreæe? Mo¾da nam se èini da je sreæa lakomisleno izazivanje sudbine, pa se radije dr¾imo nekog neodreðenog stanja, koje nije ni sreæa ni nesreæa veæ neka tupa poti¹tenost i potmula gorèina, jer se tako oseæamo sigurnijim. Mo¾da odbacujemo sreæu jer smatramo da je plitka i povr¹na, dok se velièina raða iz patnje, a hteli bismo da o sebi imamo veoma uzvi¹eno mi¹ljenje?

Mo¾da se odrièemo sreæe jer ne ¾elimo da se odreknemo prezira prema svemu ¹to nas okru¾uje, a sreæan èovek ni¹ta ne prezire?

Mo¾da sebi zabranjujemo sreæu jer smo navikli da sebe ka¾njavamo?

Mo¾da se bojimo sreæe jer se bojimo sebe samih, a sreæa je stapanje sa sobom, oseæanje jedinstva i punoæe.

Ne zazirimo od sreæe. Neæemo zbog sreæe biti ka¾njeni, niti æe nam ona navuæi na vrat kakvu veliku nesreæu. Neæemo sebe sreæom ni uniziti, ni uèiniti plitkim i povr¹nim, a prezir je ionako bedna zamena za punoæu ¾ivota, dok je sebe ka¾njavati besmisleno.

Prihvatimo stapanje sa sobom, prihvatimo jedinstvo i punoæu.

‚Prilo¾io siMOn1960
Izvor (http://www.iza-ogledala.co.yu)