Pro¾drljivost

[Bred]

Ima osoba koje prosto ne mogu da se zaustave, koje jedu daleko vi¹e nego ¹to im je potrebno, ne samo do prezasiæenosti veæ i do muènine. A da pritom uop¹te ne u¾ivaju u hrani koju u sebe trpaju sa prisilnom pro¾drljivo¹æu.

U èemu je problem ovakvih liènosti? Za¹to èine ne¹to ¹to, ne samo da im ne prija veæ ugro¾ava i njihovo zdravlje?

Pro¾drljivost ima vi¹e uzroka.

Sam èin gutanja je èin simbolièkog prisvajanja. Prisvajamo stvari unoseæi ih u sebe i istovremeno ih oduzimamo drugima. Pro¾drljivost mo¾e ukazivati na manje ili vi¹e potisnutu, svesniju ili nesvesniju sebiènost, i to ne samo u smislu da se ugrabi za sebe veæ i da se drugi li¹e onoga ¹to im je potrebno. Takve osobe æe radije pojesti ono ¹to im je suvi¹no nego dati onome kome nedostaje. Radije gomilati u sebe nego podeliti sa onima oko sebe. Takve bi liènosti da ¹to vi¹e prigrabe sebi kako bi ¹to manje ostalo drugima.

Prekomerno uno¹enje hrane ljudi koriste i kao neku vrstu sedativa. Besomuèno se bacaju na hranu onda kada su uznemireni, upla¹eni, napeti. Jelo ih donekle smiruje. Te¾ina u stomaku i varenje ih èine tromim i pospanim. Otupljuju ih i tako smanjuju osetljivost. A sa njom i zebnju. Uèinak je slièan onom koji se posti¾e gledanjem televizije. Èovek postaje umrtvljeniji a samim tim se smanjuje njegova uznemirenost. Prezasiæenost, pa i muènina, odvraæaju misli sa onoga ¹to budi strah i ¹to uveæava napetost.

I, najva¾nije od svega, ljudi bi da nekako, preteranim uno¹enjem hrane ispune zavijajuæu i u¾asavajuæu unutra¹nju prazninu. Da nekako zatrpaju rupu koja zjapi u dubini njihove du¹e.

Ovo je, naravno, nemoguæe i potpuno besmisleno ali dobar deo ljudi veæi deo svog ¾ivota provodi èineæi besmislene stvari, u nadi da æe postiæi ono ¹to se na taj naèin ne mo¾e postiæi.

Svi znamo da ima onih koji su zbilja nezasiti. Onih kojima nikada nije dosta. I to samo hrane veæ ni pa¾nje, pohvala, funkcija, priznanja, slave, novca. Ili stvari koje pomamno kupuju i senzacija za kojima bezglavo jure.

Takve osobe, kao bièem, kroz ¾ivot goni potreba da nekako uteknu unutra¹njoj praznini.

Praznini koju su sami stvorili, odrekav¹i se vlastitog biæa. A koju, meðutim, mogu zaceliti tek vrativ¹i se sebi samima.

‚Prilo¾io siMOn1960
Izvor (http://www.iza-ogledala.com)