Istorijski osvrt na lekovito bilje i njegovu upotrebu u farmakologiji

[BK]

Istorija medicine i zdravstvene kulture

Istorijski osvrt na lekovito bilje i njegovu upotrebu u farmakologiji
Parojèiæ Du¹anka, Stupar Dragan
Institut za farmaceutsku tehnologiju i kozmetologiju, Farmaceutski fakultet, Univerziteta u Beogradu
       
  Kljuène reèi: istorija, lekovito bilje, biljni lekovi, farmakoterapija

"Sve livade i pa¹njaci, brda i doline su apoteke"
Paracelzus   
   
  Uvod
Upotreba biljaka u svrhu ishrane i leèenja stara je koliko i samo èoveèanstvo. Koristeæi bilje u svakodnevnoj ishrani, èovek je postepeno uoèavao njihova lekovita svojstva. S obzirom na to da tada nije imao velika saznanja o uzroènicima bolesti niti o tome koja bi biljka mogla i na koji naèin da se upotrebi za leèenje, sve se zasnivalo na iskustvu. Sa vremenom su otkrivani razlozi specifiène upotrebe lekovitih biljaka za odreðene bolesti, tako da je primena lekova postepeno izlazila iz empirijskog okvira i zasnivala se na obja¹njivim èinjenicama. Sve do pojave ijatrohemije u 16. veku, biljke su predstavljale osnov leèenja i profilakse.
   
     
  Lekovito bilje kao afrodizijak, lek i otrov
Koliko je èovek verovao u lekovitost pojedinih biljnih vrsta, najbolje ilustruje podatak da su biljke postajale za¹titni znak bogova i bo¾anstava lekova i leèenja. U minojskoj civilizaciji na Kritu mak je bio za¹titni znak Velike boginje lekova i leèenja koja se uvek predstavljala sa èaurama maka na obodu kape na glavi. (1) Neke biljne vrste su zbog lekovitosti i ¹iroke upotrebe prerasle u svete biljke, kao ¹to je to sluèaj sa crnim i belim lukom, u koji su se zaklinjali egipatski lekaroapotekari, a lukovice ovih biljaka stavljali su kao darove u grobnice kraljeva. Zahvaljujuæi jakoj aromi, koristili su ih u magijskim obredima, za teranje zlih duhova, mada su u osnovi toga, i ne znajuæi, koristili dezinfekciona i antibiotska svojstva sumpornih jedinjenja. (2,3) I tropanske alkaloidne biljke su se slièno vekovima koristile u magijskim ritualima i kao afrodizijaci zbog opijatnog i halucinogenog delovanja, pa su u mnogim kulturama dobijale magijsko ili simbolièno znaèenje. Najèe¹æe su se u te svrhe upotrebljavale biljke iz familije Solanaceae: mandragora (Mandragora officinarum L.), velebilje (Atropa belladonna L.) i tatula (Hyosciamus niger L.). Mandragora je jedna od najpoznatijih svetih biljaka, èija je magijska moæ posledica sluèajnog sklada dvaju faktora: korena u obliku ljudskog tela sa izra¾enim mu¹kim i ¾enskim polnim organom i alkaloidnog sastava koji je proizvodio halucinogene efekte, èime je mandragora potvrðivala ¹iroko polje svojih moæi. Ona se pominje i u Starom zavetu. Narodi Mesopotamije i Egipta su je me¹ali sa drugim tropanskim alkaloidnim biljkama familije Solanaceae u razlièitim preparatima koji su se pili ili mazali na ko¾u. (4,5) Koren u vinu koristili su kao opijajuæe i omamljujuæe sredstvo i od njega su pravili figurice koje su nosili kao talismane za dobro zdravlje i za¹titu od svih bolesti, a ¾ene za leèenje neplodnosti. (6) Osim neobiènog korena, kori¹æeni su i plodovi poznati pod nazivom “Afroditine jabuke”, koje su predstavljale simbol ljubavi, ¹to se u simboliènom smislu odr¾alo do danas. U Tutankamonovoj grobnici pronaðeni su plodovi mandragore u cvetnom vencu faraona. (2) Rimski enciklopedista Aulus Cornelius Celsus u svom delu De re medica u 1. veku pi¹e da je san mirniji i dublji ako se pod jastuk stavi plod mandragore. Dioskorid ju je koristio kao anestetik tokom hirur¹kih intervencija, kao lek za oèi, abortivno sredstvo i sredstvo za uspavljivanje. Galen je koren mandragore kuvao u vinu kao anestetièko sredstvo, a sa medom je izraðivao supozitorije koje su se koristile za uspavljivanje. Meðutim, bio je svestan njene otrovnosti, jer ju je svrstao u naj¹kodljivije lekove koji se moraju uzimati umereno da ne bi delovali kao otrov. (7) Hebrejska tradicija je znala za mandragoru, koja je u to vreme va¾ila za afrodizijak. U srednjem veku mandragora je do¾ivela vrhunac svog ugleda, kada je prozvana magiènom biljkom. Sam pomen “malog zasaðenog èoveka” izazivao je veliki strah zbog rizika pri sakupljanju. Verovalo se da ispu¹ta krik kada se vadi iz zemlje, kako je pisao jo¹ Teofrast , kao i da taj krik mo¾e da ubije onoga ko ga èuje, pa su psima prepu¹tali da je kopaju. Ovo verovanje pomenuo je i ©ekspir u tragediji “Romeo i Julija”. (5,6) Za mandragoru su se borili, a trgovina je cvetala. Cena je bila utoliko vi¹a ukoliko je mandragora bila sliènija ljudskom oblièju i ukoliko se pol jasnije video.
Bilo je i biljaka koje su se koristile kao afrodizijaci, ne radi halucinogenih efekata veæ kao Salep tuber zbog izvesne sliènosti sa mu¹kim polnim ¾lezdama. U arapskom svetu i danas je ostalo verovanje da je salep najpouzdanije sredstvo za jaèanje polne moæi, koje se u osnovi bazira na homeopatskom principu “slièno se sliènim leèi“. ( U Indiji su se ljubavni napitci (pocula libidinis) izraðivali od belog luka, koji se, pored toga, koristio i kao rubefacijens, antiseptik i anthelmintik. (3,7)
Mnoge toksiène biljke kori¹æene su kao otrovi ili su usled neznanja bile uzrok sluèajnog trovanja. Egipæani su, prema podacima iz Ebersovog papirusa, za justifikaciju koristili otrov iz breskvinih ko¹tica, a izrada i upotreba ovog otrova bila je poverena samo malom broju sve¹tenika, odnosno lekaroаpotekara, koji su se morali zakleti da æe tajnu èuvati. Grèki kralj Atal III iz Pergama, odlièan poznavalac otrova, imao je vrt gde su uzgajane iskljuèivo otrovne biljke iz kojih je dobijao otrove. Upotreba ploda (bobica) velebilja radi sluèajnog ili namernog trovanja, samoopijanja i/ili namernog onesposobljavanja za rad ili odbranu, bila je ra¹irena sve do 19. veka. Jo¹ u vreme Dioskorida znalo se za otrovnost ove biljke, jer on opominje da pehar vina sa 4 drahme velebilja sigurno ubija svakog èoveka. (7) Zabele¾ena su i mnoga sluèajna trovanja ovom biljkom, kao ¹to je ono iz 1813. god., kada se kod Pirne otrovao ceo garnizon francuskih vojnika, ili sluèaj iz 1841. god., kada su se mnoge porodice otrovale preko pu¾eva koje su jeli kao poslasticu, a koji su skupljani sa polja gde raste velebilje. (9)
Cimet, anis, kim, moraè, korijander, biber, celer, ðumbir, karanfiliæ i drugi zaèini igrali su nekada veoma va¾nu ulogu u ljudskom dru¹tvu i odnosima pojedinih dr¾ava i naroda. Basnoslovna cena zaèina bila je neposredan povod otkriæa Amerike u ¾elji da se naðe put za Indiju u kojoj rastu ove biljke. Tako su se, na primer, crni i beli biber, zahvaljujuæi etarskom ulju, ljutom ukusu, fermentima i smoli, koristiti kao antitusica, amarum purum, digestiv i, lokalno, kao antiseptik. (10)
   
     
  Istorijski izvori od znaèaja za prouèavanje upotrebe lekovitog bilja
Najstariji pisani pomen o upotrebi lekovitog bilja za izradu lekova i za leèenje pronaðen je na sumerskoj glinenoj ploèica iz Nipura staroj skoro 5000 godina. Ona sadr¾i 12 recepata za izradu lekova u kojima se pominje preko 250 razlièitih biljaka, meðu kojima i neke alkaloidne: mak, bunika i mandragora. (11) Kineska knjiga o korenju i travama “Che-Nung-pen-ts`ao-ching”, napisana oko 2800 god. p.n.e., koju neki farmakoistorièari smatraju najstarijom farmakopejom na svetu, sadr¾i opise preko 250 biljnih droga domaæeg porekla, od kojih se mnoge i danas upotrebljavaju: Rhei rhisoma, Camphora, Cinammomi cortex i Theae folium. Antièki narodi su mnogo cenili ove droge iako se za mnoge dugo nije znalo da potièu iz Kine. Rimljani su verovali da Rheum, koji su koristili kao purgativ, dolazi sa Bosfora i sa obala Crnog mora. Kineski cimet se koristio kao lek, za kaðenje, mirisanje, a kasnije i kao zaèin dodavan za popravljanje mirisa jelu i piæu. Kraljica od Sabe darovala je caru Solomonu, pored ostalog, i cimet kao retkost i skupocenost koja se daruje samo u znak osobitog po¹tovanja i naklonosti. (5,10,11,12)
Meðutim, prouèavanje starih recepata sa naèinima izrade lekovitih preparata ponekad je isto tako te¹ko kao i odgonetanje samog naziva biljne vrste iz koje se on izraðivao zbog tajnih “heraldièkih” imena, èesto prema nazivima ¾ivotinja. Tako je “srce jastrebovo” naziv za pelen (Artemisia absinthium L., Asteraceae), dok je “mi¹ji rep” naziv za beli slez (Althaea officinalis L., Malvaceae). (13) U Ebersovom papirusu, napisanom oko 1550. god. p.n.e. u Tebi, pominje se veliki broj biljnih vrsta i droga kori¹æenih u terapiji. Ovde æemo spomenuti samo neke: bunika (Hyosciamus niger L., Solanaceae), nar (Punica granatum L., Punicaceae), ricinus (Ricinus communis L., Euphorbiaceae), aloja (Aloë sp., Liliaceae), sena (Cassia spp., Fabaceae), beli i crni luk (Allium cepa L. i Allium sativum L., Alliaceae), smokva (Ficus carica L., Moraceae), bela vrba (Salix alba L., Salicaceae), korijander (Coriandrum sativum L., Apiaceae), kleka (Juniperus communis L., Cupressaceae) i kièica (Centaurium erythraea L., Gentianaceae). Protumaèeni recepti Ebersovog papirusa otkrivaju nam da se korijander koristio za otklanjanje stomaènih tegoba, fleka na ko¾i i glavobolje, iz polodova kleke specifiènim postupcima se dobijalo etarsko ulje, dok se kièica pripremala za otklanjanje ginekolo¹kih problema, a u obliku vina za pobolj¹anje apetita, protiv nadimanja i grèeva u stomaku. Grèki filozof Herodot prvi ukazuje na vezu izmeðu graðenja piramida i belog i crnog luka, koji se prema zapisu na piramidama koristio u ishrani da bi graditeljima dao snagu za te¾ak fizièki rad. Interesanto je da je, prema jednom receptu, trudnicama bilo dozvoljeno da ga koriste u ishrani, dok se dojiljama savetovalo da ga izbegavaju, jer se njegov ukus prenosi i na mleko, ¹to bebama ne prija. (1,2,3,11,14) Najnovija istra¾ivanja pokazuju da su u plodnoj dolini Nila uzgajane mnoge biljne kulture, izmeðu ostalih i beli mak (Papaver somniferum var. album L.) iz kojeg se dobijao opijum. (1)
Prema podacima iz Biblije i svete jevrejske knjige Talmuda, prilikom razlièitih obreda koji su pratili leèenje, kao i za kaðenje, kori¹æene su mirisne smole, najèe¹æe mira (Myrrha) i tamjan (Olibanum). U indijskim svetim kjnigama Vedama spominje se leèenje biljem, kojim je ova zemlja bogate i rasko¹ne flore obilovala. Mnoge zaèinske biljke poreklom su iz Indije: morski ora¹èiæ, biber, karanfiliæ i druge. (13) Oslanjajuæi se na Homerove epove “Ilijadu” i “Odiseju”, nastale oko 800.god. p.n.e., saznajemo za 63 biljne vrste iz minojske, mikenske i egipatsko-asirske farmakoterapije. Neke od njih dobile su imena prema mitolo¹kim likovima iz ovih epova, kao na primer oman (Inula helenium L., Asteraceae), nazvan u èast lepe Helene (Jelene) oko koje je voðen trojanski rat. (10, 15) Za biljke iz roda Artemisia, za koje se verovalo da vraæaju snagu i èuvaju zdravlje, naziv je izveden iz korena grèke reèi artemis, ¹to znaèi zdrav/èio. One su nazvane po èuvenoj karijskoj carici Artemisi, koja je i sama mnogo istra¾ivala i gajila lekovite biljke. (16)
Originalni biljni lekovi izuzetno su retki i predstavljaju pravi izazov za arheologe i istorièare. Zahvaljujuæi saèuvanim darovima ostavljanim u grobnicama careva iz perioda Ehnatona i Tutankamona (1550-1305. god. p.n.e.) ostao je saèuvan jedan broj originalnih biljnih droga iz perioda Starog veka. Ove biljne droge su relativno dobro saèuvane. (2) Iz perioda Dioskorida pronaðeni su, prilikom kopanja jednog jarka 1962. god. u Neusu, ostaci nekada kori¹æenih biljaka za izradu lekova. Pra¹kasta sme¹a, otkrivena na lokaciji nekada¹njeg rimskog logora, koji je sru¹en oko 70. god., sadr¾ala je spra¹ene ostatke 4 razlièite biljne vrste: Centaurium umbellatum Gillib., Hyosciamus niger L., Hipericum perforatum L. i Plantago lanceolata L. (17)
   
     
  2. Biljke kao osnov Materia medicae od antike do renesanse
Najva¾niji pisac starog veka o biljnim drogama je Dioskorid (Pedanios Dioskorides), Grk iz Anazarba, koji je kao lekaro-apotekar Neronove vojske prouèavao lekovito bilje gde god je i¹ao sa rimskom armijom. Oko 77. god napisao je. ”Nauku o lekovima u pet knjiga” (De Materia medica libri quinqae). Ovo klasièno delo starog veka, koje je mnogo puta prevedeno i ¹tampano, pru¾a obilje podataka o biljnim lekovima koji su èinili osnovu materia medicae sve do kasnog srednjeg veka i renesanse. Od ukupno 944 opisane droge, 657 je biljnog porekla sa opisima spolja¹njeg izgleda, stani¹ta, naèina prikupljanja droge, izrade lekovitog preparata iz nje i njeno terapijsko delovanje. Preovlaðuju biljke blagog delovanja, ali su upotrebljavane i one koje sadr¾e alkaloide i druge materije jakog fiziolo¹kog delovanja (kukurek, èemerika, mak, ljutiæ, tatula, bunika, velebilje). Od domaæih biljaka Dioskorid je najvi¹e cenio vrbu, kamilicu, beli i crni luk, beli slez, br¹ljan, kantarion, koprivu, ¾alfiju, kièicu, koriander, per¹un, morski luk i èemeriku. (18) Kamilica, poznata pod nazivom Chamaemelon, koristila se kao antiflogistik za leèenje rana, uboda, opekotina i èireva, zatim za klistiranje i ispiranje oèiju, u¹iju, nosa i usta. Zbog blagog karminativnog delovanja naroèito je pogodna za primenu u deèijem dobu. Diskorid je smatrao da deluje abortivno, o èemu on pi¹e sledeæe: “Cvet, koren i cela biljka pospe¹uju menstruaciju, teraju embrion, urin i kamenac, ukoliko se koriste u obliku infuza i kupke”. Ovo netaèno verovanje su kasnije prihvatili i Rimljani i Arapi, pa otuda potièe latinski naziv matricaria, izveden iz dve reèi: mater, ¹to znaèi majka, odnosno matrix, ¹to ¾naèi materica. (19) Uz opis biljaka vrlo èesto su data i imena na drugim jezicima, kao i stani¹te gde rastu ili se uzgajaju. Evo kako izgleda Dioskoridov opis narcisa: “O narcisu. Jedni ga zovu Narkysos anydros, zatim Autogenes i Bolbos emetikos. Rimljani ga zovu Bolbus morbitarius, a neki isto kao i ljiljan narcis zovu Leirion. Listovi su slièni poriluku, ne¾ni su i mnogo manji i u¾i. Stabljika je prazna i bez lista, jednu stopu visoka i na njoj se nalazi beli cvet koji ima u sredini ¾utu, a ponekad crvenu rupu (misli se na tuèak i pra¹nike). Koren je u sredini beo, okrugao i slièan luku. Plod je u jednoj vrsti ko¾ice, crn i duguljast. Najbolja vrsta narcisa raste na bregovima i miri¹e. Drugi je slièan luku i miri¹e na zelje. Ako se skuva koren i popije ili pojede prouzrokovaæe bljuvanje. Fino stucan sa medom, narcis je izvrsno sredstvo kod opekotina. Sliène obloge koriste se i kod hroniènih bolova u zglobovima i stopalima, kao i kod povreda tetiva. Sa siræetom i semenom koprive koristi se sa izbeljivanje ko¾e” (20) Veæ Dioskorid razlikuje vi¹e vrsta mente, koja se gajila i koristila kao sredstvo protiv glavobolje i za ¾eludac. Lukovica morskog luka i per¹un koristili su se kao diuretici, dok se kora hrasta koristila u ginekolo¹ke svrhe, a bele vrbe kao antipiretik. Bulbus Scillae se prema Dioskoridu koristio i kao ekspektorans, kardiakum i antihidroptikum, u obliku siræeta ili kiselog meda. (7,13,14,21) Znaèajno je ¹to je Dioskorid ukazao na moguænost falsifikovanja droga, kako onih domaæih, kao ¹to je falsifikovanje opijuma mleènim sokom primorskog ¾utog maka (Glaucium flavum Cranz, Papaveraceae) i crvene bulke (Papaver rhoeas L., Papaveraceae), tako i skupih orijentalnih droga, koje su arapski trgovci donosili sa dalekog Istoka, kao ¹to su: iris (Iris sp.), iðirot (Calami rhizoma), kardamom (Cardamomi fructus), tamjan (Olibanum) i druge. (1, 7)
Najpoznatiji rimski lekaroapotekar Galen sastavio je prvi popis droga sliènog ili istog terapijskog dejstva (paralelne droge) koje mogu zamenjivati jedna drugu – “De succedanus”. Sa stanovi¹ta dana¹nje nauke, neke od predlo¾enih zamena ne odgovaraju u farmakolo¹kom smislu i potpuno su neprihvatljive. Tako, ako bismo mogli da prihvatimo da lekaroapotekar u nedostatku Althaeae radix upotrebi Malve folium, ili da Zingiberis rhisoma zameni sa Piperis fructus, zamena Helleborus sp. sa Lapis lazuli (safir) podjednako je neprihvatljiva i netaèna kao i zamena Papaver semen sa Hyoscyami semen. ( Galen je uveo u terapiju i neke nove biljne droge koje Dioskorid nije opisao, kao ¹to je Uvae ursi folium, koja se i danas upotrebljava kao uroantiseptik i blag diuretik. (3,22,23)
Arapi su uveli u farmakoterapiju mnogo novih biljnih droga, najvi¹e iz Indije, sa kojom su trgovali. Neke drastiène droge zamenili su manje drastiènim, pa su se Pulpa tamarindi, Sennae folium, Manna, kao blaga laksancija koristile umesto do tada kori¹æenih drastiènih purgativa (Hellebori rhizoma i Euphorbium). Karlo Veliki je 812. god. u svojim Kapitularima dao popis oko 100 biljnih vrsta koje se moraju gajiti na svim dr¾avnim imanjima njegove prostrane imperije, a to su uglavnom bili manastiri. Meðu ovim biljkama je najvi¹e lekovitih - ¾alfija, beli slez, nekoliko vrsta mente, mak, kièica, primorski luk, a na prvom mestu je ¾alfija, koju je veliki vladar naroèito cenio. Latinski naziv ove biljke potièe od starih Latina koji su je nazvali spasonosna biljka (salvare, ¹to znaèi spasiti, izleèiti). ®alfija je i danas obavezna biljka u svim katolièkim manastirima, kao neka vrsta svete biljke. (3)
   
        2.1. Herbarijumi i period ijatrohemije
Uporedo sa razvojem nauke i umetnosti u periodu renesanse razvijala se i farmaceutsko-botanièka literatura. Meðutim, kada je materia medica u pitanju, nije bilo znaèajnijih promena tokom Srednjeg veka, pa su se radovi velikih antièkih autoriteta, Dioskorida i Galena, neprestano provlaèili kao osnova antidotariuma i renesansnih herbarijuma sve do 17. veka. Ova literatura, na latinskom i staroevropskim jezicima, dosta je dobro oèuvana, naroèito u ¹tampanoj formi i formi bakroreza. Novija otkriæa ukazuju da mnogi herbarijumi vuku korene jo¹ iz Srednjeg veka. Meðu najpoznatije predstavnike ove literature ubrajaju se “Hortus sanitatis” (Vrt zdravlja) i “Herbarum vivae eicones,” ¹tampani u Nemaèkoj u 16. veku, kao i “Hortus Eystettensis” , uraðen 1613. god. kao bakrorez. Herbarijum amerièkog apotekara francuskog porekla Eliasa Duranda (1794-1873), pod nazivom Herbario nuovo, obuhvatao je preko 10 000 biljnih vrsta i vi¹e od 100 000 primeraka sakupljenih po èitavoj teritoriji Severne Amerike. Detaljna analiza Durandovog herbarijuma pokazala je da se obièno prvo navodilo ime biljke, koji njen deo se koristi i u koje terapijske svrhe, zatim je obja¹njavan izgled, mesto gde raste, u kojem periodu se bere, a ponekad i sa èim ju je eventualno dobro kombinovati u pripremi leka, a sa kojim biljkama se ne uzima u kombinaciji. (7, 20, 24) Povlaèenjem medicine i farmacije u manastire, osnov terapije èinilo je 16 svetih biljaka, koje su apotekari kaluðeri u zapadnoj Evropi obavezno uzgajali u manastirskim vrtovima. Pored veæ spomenute ¾alfije, tu su bile ru¾a, ljiljan, moraè, nana i grèko seme. U veæini sluèajeva vrednost droga po tada¹njem shvatanju nije zavisila od njene stvarne lekovitosti, nego pre svega da li je biljka ubrana levom ili desnom rukom, u ponoæ, odreðenog dana u sedmici ili godini i da li se pri tome i¹lo unatra¹ke, pevalo, zevalo i slièno.
Pojavom Paracelzusa (1493.-1541. god.) i uvoðenjem hemijskih lekova u terapiju (ijatrohemija) ne samo da se nije smanjio interes za lekovito bilje veæ je otpoèelo hemijsko prouèavanje lekovitosti biljaka koje je obele¾ilo razvoj nauke 17. i 18. veka. Alhemièarsko uèenje o signaturama odigralo je va¾nu ulogu u razvoju sistematike biljaka, jer su prikupljeni morfolo¹ki podaci o biljnim vrstama. Prema verovanju da je lekovitost biljke obele¾ena njenim izgledom (morfologijom), lekari su, sledeæi znakove prirode, kantarion preporuèivali za leèenje rana i uboda, jer listovi ove biljke izledaju kao da su probodeni, dok su se za ¾uticu upotrebljavali cvetovi i korenje ¾ute boje. Pravu sistematiku biljaka, koja se odr¾ala do danas, postavio je 1735. god. ¹vedski botanièar Carl von Linné. (10,20, 24)
   
     
  2.2. Hinovac
Otkriæem Amerike i puta za Indiju, evropska farmakoterapija obogaæena je novim biljnim drogama, od kojih su mnoge odigrale va¾nu ulogu u farmakoterapiji 18. i 19. veka. Spomenuæemo samo neke: Lobeliae herba, Jalapae tuber, Nicotianae folium, Senegae radix, Ipecacuanhae radix i Cinchonae cortex. Zbog izuzetnog znaèaja uvoðenja hininovca i hinina u terapiju malarije, ¹to se poredi sa znaèajem uvoðenja baruta u vojne svrhe, ovde æemo reæi ne¹to vi¹e o njemu.
Malo je biljaka koje imaju tako burnu i zanimljivu istoriju kao Cinchona. Zbog nje su voðeni ratovi, trgovalo se njenom korom, a mnogi su se obogatili na bolestima i nevoljama stotina miliona ljudi bolesnih od malarije. Koru hininovca (Cinchonae cortex, Chinae cortex) upotrebljavali su od davnina stanovnici Ju¾ne Amerike za leèenje groznice, naroèito malarije, kao dodatak jelu u obliku osu¹enog pra¹ka ili u obliku dekokta. Primeæeno je da obolele lame skidaju koru sa stabla hininovca i gloðu je, te se na ovaj naèin oporavljaju. Otuda koru nazva¹e kina odnosno china, ¹to je na Inka jeziku znaèilo “kora nad korama” ili “izuzetna kora”. Postoji preko 30 vrsta hininovca roda Cinchona iz familije Rubiaceae, od kojih se danas najvi¹e koristi Cinchona succirubra Pav., jer daje drogu odreðenog i postojanog kvaliteta. Linné je dao naziv rodu Cinchona oslanjajuæi se na legendu o prvoj Evropljanki koja je 1630. god. izleèena dekoktom hininovca, grofici Francisci Henriques de Rivera del Chinchon, drugoj ¾eni peruanskog vicekralja grofa del Chinchon. Otuda potièe naziv grofièin pra¹ak ili “Polvo de la Condeza”. U Engleskoj se zvao “kraljevski pra¹ak” po¹to je njime izleèen i sam kralj Karlo II. Evropljani su upoznali Cinchonu kada su osvojili Peru, a koru su u Evropu donosili jezuiti, koji su kao misionari odlazili u Peru i tu se upoznali sa lekovitim svojstvima ove droge. Isusovac Barnabé de Cabo prvi je doneo pra¹ak hininovca, najpre u ©paniju, a zatim u Rim, gde su ovim sredstvom izleèeni mnogi bolesnici. Droga je prodavana veoma skupo pod raznim izmi¹ljenim imenima, u poèetku kao pra¹ak “Polvo de los Jesuitos”, ali po¹to je laicima njegova efikasnost izgledala prosto èudnovato, narod ga je prozvao "ðavolji pra¹ak". (9,10) Interesantan je i naziv “Cortex Peruanus,” koji ukazuje na poreklo droge, a pod kojim je ona u¹la u londonsku farmakopeju iz 1677. godine. (25) Meðutim, slu¾bena medicina 17. veka bila je ogorèeni protivnik hininovca, jer on nije pokazivao ni laksativni ni vomitivni efekat, ¹to se tada smatralo potrebnim za izleèenje groznice, pa se njegov ulazak u oficinalnu farmakoterapiju odvijao dosta sporo. ©irenju upotrebe hininovca mnogo je doprineo apotekar iz Kembrid¾a Robert Talbot, koji je izraðivao Vinum Chinae kao amarum, stomahik i antipiretik. Engleski lekar Thomas Sydenham meðu prvima je upotrebio koru hininovca za leèenje malarije i nekih drugih oblika groznice. Monteverdijevo otkriæe, 1872. god., da hinin deluje kao uterotonic, dovelo je ne samo do njegove upotrebe u aku¹erstvu veæ i do velike zloupotrebe za izazivanje pobaèaja. Ovo je na ¾alost, zbog velikih doza koje su se u tu svrhu koristile, èesto imalo letalni ishod. Gomez je 1810. god. uspeo da izoluje jednu aktivnu supstancu iz ekstrakta Cinchonae cortex koju je nazvao cinhonin, dok su pariski apotekari Pelletier i Caventou 1820. god. dokazali prisustvo dva alkaloida , cinhonina i hinina, od kojih je ovaj drugi imao izrazita antimalarièna svojstva. Oni su kasnije uspeli da doka¾u da se hinin mo¾e dobiti ne samo iz Ju¾ne Amerike nego i sa planta¾a na Javi i u istoènoj Indiji, koje su do danas ostale glavni svetski proizvoðaèi hininovca. (9,10)
S obzirom na cenu uvoza sirovine za ekstrakciju hinina, vrlo brzo se javila potreba za njegovom sintezom, ali rad na strukturi hinina trajao je preko stotinu godina. Ona je konaèno utvrðena 1931. god. (Rabbe) i eksperimentalno potvrðena kao pravilna totalnom sintezom 1944. god. (Woodward i sar.). (25)
Poèetkom 19. veka izolovani su prvi alkaloidi i heterozidi, èime je zapravo oznaèen “novi poèetak” farmakoterapije, koja se sve manje oslanjala na gajeno lekovito bilje, a sve vi¹e na izolovanje aktivnih principa iz selekcionisanih biljnih vrsta. Prvi organski spoj koji je dobijen iz biljnog sveta, a koji je imao aktivno dejstvo, bio je alkaloid opijuma – morfijum, koji je 1804. god. izolovao nemaèki apotekar Sertürner (Friedrich Wilhelm Sertürner 1783–1841. god.) i nazvao ga prema grèkom bogu sna Morfeju. (1, 26) Ubrzo zatim izolovan je veliki broj alkaloida, od kojih æemo spomenuti samo nekoliko: narkotin (1817), strihnin (1818), brucin (1819), kolhicin (1820), kodein (1832), atropin, akonitin (1833), papaverin (1848), skopolamin (1890). (24)
   
     
  3. Upotreba lekovitog bilja u na¹em narodu
Stari Sloveni poznavali su mnoge biljke, meðu njima i one koje su upotrebljavali za leèenje. Protiv groznice koristili su pelen i kièicu, kao anthelmintiku beli luk, kao drastiku ricinus, kukurek, debelu tikvu, dok su emetika bili kukurek i kopitnjak. Primorski luk, ¹pargla, per¹un i celer koristili su se kao diuretika, a zbog adstringentnog delovanja upotrebljavani su hrast i nar. Glavna sveta i èudotvorna biljka na¹e etnofarmacije bio je i ostao bosiljak, koji se i danas gaji ne samo po manastirima, veæ i po ba¹tama i saksijama. Ova biljka se najèe¹æe koristila kao sve¾a sirovina ili su se od nje izraðivali razlièiti preparati za ko¾u. Neke masti i melemi na bazi bosiljka od davnina su poznati, a interesantan je podatak da su pojedini preparati, kao ¹to je Unguentum basilicum, nosili epitet kraljevski melem zbog izuzetne va¾nosti. Mnoge biljne vrste preuzete iz slovenske etnomedicine i etnofarmacije, pre¹le su u ¹kolsku, nauènu farmakoterapiju Srednjeg veka kroz prva pisana dela na srpskom jeziku nastala pri manastirskim bolnicama u Hilandaru, Carigradu i Studenici. Osnivanjem prve apoteke u doba Nemanjiæa poèetkom 14. veka u tada najva¾nijoj srpskoj luci Kotoru, pro¹irila se upotreba skupih uvoznih droga i zaèinskog bilja, iz tropskih i suptropskih krajeva Azije i Afrike. Najstariji saèuvani srednjovekovni terapijski zbornici Hodo¹ki zbornik (1390. god.) i Hilandarski medicinski kodeks (13-16. v.) oslanjaju se na Dioskoridovu i Galenovu nauku o lekovitom bilju, koje su predstavljale osnov zapadnoevropske farmakoterapije. U Hilandarskom kodeksu opisano je 100 biljnih vrsta i droga biljnog porekla. Dioskorid je èesto citiran, a biljke koje je on uveo u terapiju posebno su bile cenjene. Po narodnom shvatanju, koje se èesto pretvara u verovanje i sujeverje, lekovitost, ali i otrovnost, pojedinih biljaka opevane su i u mnogim narodnim pesmama. Tako su najèe¹æe opevane biljke odoljen, kamilica, matiènjak i trava iva. “Da ne ima odoljena trave, ne bi majka odranila sina, nit bi seka brata odnjihala…” O izvanredno dugoj i neprekidnoj tradiciji upotrebe lekovitog bilja u kurativne i profilaktièke svrhe u na¹em narodu govore i lekaru¹e poznatih i nepoznatih autora, nastale u periodu turskog ropstva, kada su domaæe biljne droge predstavljale jedinu dostupnu sirovinu za izradu lekova. (18,27,28)
                   
  4. Uloga i mesto lekovitog bilja u savremenoj farmakoterapiji
Mnoge biljne droge danas se koriste pre svega kao sirovine za ekstrakciju lekovitih principa (opijumski mak, digitalis, ra¾ena glavnica, cinhona, ipekakuana, rauvolfija...) (10) Od izolovanja prvih alkaloida pa do danas, u periodu od skoro dve stotine godina, prouèen je veliki broj biljaka i izolovano na milione aktivnih komponenti, od èega je samo nekoliko hiljada razlièitih alkaloida, ali ni oni se svi ne koriste u savremenoj farmakoterapiji. Iako se farmaceutska nauka bazira pre svega na dobijanju sintetskih ili polusintetskih komponenti, postoji obnovljen interes za izolovanje farmaceutskih aktivnih principa iz biljaka. Brojne farmaceutske kompanije ¹irom sveta danas ula¾u velika finansijska sredstva u istra¾ivanje aktivnih sastojaka koji se nalaze ili se pretpostavlja njihovo prisustvo u biljkama koje su vekovima kori¹æene u tradicionalnoj i ¹kolskoj medicini i farmaciji ranijih epoha. Kompanija “Merk” je nedavno ulo¾ila milion dolara u projekat koji veæ dve godine traje u Kostariki, a “Pfizer” tro¹i dva miliona godi¹nje u poslu sa Njujor¹kom botanièkom ba¹tom na istra¾ivanje farmakoterapijskog potencijala Severno-Amerièke flore. Prema podacima iz 1980. god., u istra¾ivanje lekovitih biljaka na nivou klinièkih istra¾ivanja ukljuèene su 223 farmaceutske kompanije ¹irom sveta, od èega 107 iz SAD. (29) Ponekad, bez obzira na utro¹eno vreme i novac, rezultati nisu ohrabrujuæi. Tako su, na primer, istra¾ivanja Amerièkog nacionalnog instituta, ostala bezuspe¹na, jer ni jedan od 114.000 biljnih ekstrakata iz 35.000 biljnih vrsta nije mogao biti upotrebljen za leèenje kancera. (30) Tradicionalna medicina, kao i grèko-rimska terapija, kroz oèuvane srednjovekovne farmakopeje i renesansne herbrijume, mo¾e da pru¾i vi¹e nego korisne smernice u kojem pravcu da se krene. U nekim sluèajevima ovo mo¾e ne samo da potvrdi ispravnost upotrebe kroz vekove veæ da dovede do otkriæa nekih novih aktivnih principa ili da do skoro zaboravljene biljke ponovo vrati u ¾i¾u interesovanja. In vivo i in vitro istra¾ivanja nekih biljaka tradicionalne kineske medicine, koja se godinama koriste za leèenje ekcema, otkrila su sasvim nova antireumatska svojstva ovih biljaka. (31) Slièno je bilo i sa Filipinskim èajem (Carmona retuza). (32) Ovakvih primera ima mnogo. Mo¾da æe oni podstaknuti ozbiljnija istra¾ivanja starih rukopisnih knjiga o biljkama, koje se neæe posmatrati kao istorijska radoznalost nego kao moguæi izvori savremene farmakoterapije.
   
           
   Zakljuèak
Veza izmeðu èoveka i njegovog traganja za lekovima u prirodi se¾e duboko u pro¹lost o èemu svedoèe razlièiti izvori u vidu pisanih podataka, saèuvanih spomenika, pa èak i originalnih biljnih lekova. Saznanja koja nam pru¾aju ti izvori sigurno su rezultat duge borbe ljudi sa bolestima, u kojoj je èovek nauèio da lekove pronalazi u biljkama, njihovoj kori, semenima, plodovima, listovima i drugim organima. Za mnoge lekove biljnog porekla, koje su poznavale jo¹ najstarije ljudske civilizacije i koji su kroz milenijume kori¹æeni sve do dana¹njih dana, savremena nauka je potvrdila aktivno delovanje i uvrstila ih u farmakoterapiju.

[zoe]

Овај текст је феноменалан!!!

Штета што ретко ко ретко кад има времена за оволике постове, али ако имате имало слободног времена, прочитајте ово!!!