Sportska traumatologija: Siguran povratak na teren

[Bred]

Sportska traumatologija: Siguran povratak na teren

Zahvaljuæi revolucionarnom pomaku u
                  medicini – endoskopskoj hirurgiji - danas je mnogo izvesnije
                  da æe se povreðeni sportista vratiti igri i takmièenjima, i to
                  daleko br¾e nego pre. O tome govori prof dr sc med Miroljub
                  Stanojkoviæ, pionir artroskopije u nas
Sportska povreda je poseban termin u medicini - podrazumeva
                  se da je reè o povredi kod mladog èoveka u punoj ¾ivotnoj
                  aktivnosti, i da su takve povrede posledica èestog ponavljanja
                  istih i veoma napornih ve¾bi, jer zbog vi¹egodi¹nje
                  akumulacije prevelikog fizièkog napora dolazi do popu¹tanja
                  odreðenih delova skeleta. Tegobe koje se pri tom javljaju su,
                  pre svega, bol, a potom i o¹teæenje funkcije pogoðenog dela
                  lokomotornog aparata, najèe¹æe noge ili ruke.
Mada se i sportske povrede mogu podeliti na povrede mekih
                  tkiva i povrede kostiju, ipak se pre svega misli na one prve,
                  na povrede mi¹iæa, ligamenata i ovojnica zglobova, precizira
                  prof. dr sc med Miroljub Stanojkoviæ, naèelnik Odeljenja
                  ortopedske hirurgije i traumatologije na Institutu za
                  ortopedsko-hirur¹ke bolesti “Banjica”, struènjak koji se tri
                  decenije bavi leèenjem sportista. Prelomi kostiju kod
                  sportista ne mogu se, naime, leèiti drugaèije no ¹to ih leèi
                  op¹ta traumatologija, ali leèenje sportskih povreda mekih
                  tkiva ima svoje specifiènosti.
Skraæena terapija                  
Udarci, nagnjeèenja, nategnuæa i sliène povrede, gde se
                  terapija obièno sprovodi u trajanju od tri do osam i vi¹e
                  nedelja, kod sportista se komprimuju. Leèenje se skraæuje
                  uèestalijim terapijama ¹to, meðutim, ne znaèi da se oni leèe
                  kvalitenije od drugih pacijenata. Osnovni cilj leèenja
                  sportskih povreda jeste da se takvi pacijenti, uz pomoæ
                  minimalno invazivnih terapija i sa relativno kratkim periodima
                  rehabilitacije, ¹to pre vrate takmièenjima.
Prof. dr Miroljub Stanojkoviæ,
                        inaèe èlan najznaèajnijih svetskih udru¾enja ortopeda i
                        traumatologa, bio je predavaè i instruktor na prvim
                        kursevima artroskopske hirurgije kolena u zemljama u
                        okru¾enju. Pored struènih priloga na kongresima ortopeda
                        i traumatologa, svoj autorski doprinos dao je i brojnim
                        knjigama na tu temu: “Traumatologiji ko¹tano zglobnog
                        sistema” prvo izdanje i drugo pro¹ireno i dopunjeno
                        izdanje, “Povredama u sportu”, “Ortopediji u pitanjima i
                        odgovorima”, “Hirurgiji za studente i lekare”.
Doktorsku disertaciju odbranio je 1994. na
                        Medicinskom fakultetu Beogradskog univerziteta, sa temom
                        “Moguænosti transplantacije kostiju sa kadavera”. Prema
                        na¹im saznanjima, to je jedini takav rad koji obraðuje
                        pacijente kod kojih transplantirane kosti potièu
                        iskljuèivo sa kadavera. Doktor Stanojkoviæ se 24 godine
                        bavi transplantacijom kostiju.
Profesor Miroljub Stanojkoviæ je svojevremeno leèio i
                  fudbalere na¹ih najpoznatijih klubova “Partizana” i “Zvezde”,
                  ali je najveæe iskustvo stekao u vaterpolu (“Partizan”) i
                  ko¹arci. Niz godina je lekar ko¹arka¹kih timova; pro¹le
                  godine, na Univerzijadi u Ju¾noj Koreji, pratio u u je i na¹u
                  univerzitetesku reprezentaciju, a trenutno brine o zdravlju
                  ko¹arka¹a Refleksa, biv¹eg FMP ®eleznik.
Na osnovu te tako dragocene prakse i dugogodi¹njeg
                  iskustva, na¹ sagovornik svedoèi da su sportisti danas
                  izlo¾eni izuzetno velikim fizièkim naporima, i u pripremnom i
                  u takmièarskom periodu. Ranije se u toku sezone igralo oko 40
                  takmièarskih utakmica, a danas jedan dobar tim odigra èak 70
                  ili 80 takvih napornih utakmica. Kad je reè o vrhunskim
                  igraèima koji su èlanovi nacionalnih timova, tome treba dodati
                  jo¹ oko 20 utakmica. Prema reèima na¹eg sagovornika, pretrpani
                  takmièarski rasporedi sportiste pretvaraju u robote, dovode ih
                  u situacije da ponekad ne znaju ni u kom se gradu nalaze.
“Vremenom, oni polako ali sigurno ulaze u fazu hroniènog
                  preoptereæenja, i danas èesto zadobijaju egzotiène povrede
                  kakvih nije bilo u vreme kad je taj takmièarski tempo imao
                  dvostruko manji intenzitet”, ka¾e dr Stanojkoviæ.
                  Prelomi zamora
Bazièni principi leèenja sportskih
                        povreda se, prema klasifikaciji Svetskog udru¾enja
                        lekara sportske medicine, mogu izraziti engleskim
                        akronimom RICE - rest, ice, compression, elevation - ¹to
                        u prevodu znaèi odmor, hlaðenje, kompresija, podizanje
                        povreðenog dela tela (noge npr.) na jastuk. To je aksiom
                        leèenja spotrskih povreda, ta èetiri principa moraju da
                        se po¹tuju, ali im dr Stanojkoviæ, pod obaveznom taèkom
                        pet, dodaje i imobilizaciju, buduæi da je to zakljuèak
                        gotovo tri decenije njegovog iskustva u sportskoj
                        traumatologiji.
Poslednjih godina sportisti sve èe¹æe do¾ivljavaju
                  takozvane prelome zamora, ¹to je poseban entitet u
                  traumatologiji, pa i u sportskoj. Reè je, jednostavno, o
                  pucanju kostiju na mestima koja su pri odreðenim pokretima
                  izlo¾ena najveæim naporima (takozvana predilekciona mesta), i
                  to najèe¹æe na stopalu, na tanjoj kosti podkolenice, ili
                  navi¹e pri kolenu. Profesor Stanojkoviæ navodi primer jednog
                  svog pacijenta sportiste kome je kost pukla u nivou skoènog
                  zgloba, pa se mislilo da ga je “uganuo”, a zapravo je do¹lo do
                  preloma zamora.
“Skakaèko koleno” i “teniski lakat” i nisu obiène povrede,
                  to su, takoðe, sindromi prenaprezanja, oboljenja izazvana
                  prevelikim i dugotrajnim naporima. Na¹ sagovornik priziva u
                  seæanje velikog australijskog teniskog ¹ampiona iz ¹ezdesetih
                  godina, D¾ona Dejvida Njukomba, koji je oboleo od teniskog
                  lakta, pa je onome ko bi ga izleèio ponudio tada astronomsku
                  sumu novca od milion dolara, ali niko nije zaradio taj novac.
                  Ne¹to se mo¾e izleèiti, nagla¹ava profesor Stanojkoviæ, ali
                  ne¹to ne mo¾e - sindromi prenaprezanja jednostavno zahtevaju
                  odmor, odgovarajuæu terapiju, potom odgovarajuæe pripreme za
                  povratak na teren, a sportista mora da vodi raèuna o sebi i da
                  bude pod stalnim nadzorom lekara. Takve vrste povreda leèe se
                  dugo, oko ¹est meseci.
Koleno najugro¾enije portske povrede skoènog zgloba, ramena, lakta vrlo su
                  èeste, ali najèe¹æe povreðivani zglob jeste koleno, pre svega
                  njegovi ligamenti i meniskusi. Do povrede kolena dolazi mahom
                  pri doskoku i/ili pri uvrtanju kolena. Pri rotacionim
                  pokretima pri kojima deluje mehanizam torzije vr¹i se veliki
                  pritisak na meniskuse, dolazi do njihovog kidanja, a ako sila
                  nastavi da deluje onda pucaju prednji i zadnji ukr¹teni
                  ligament, boèni ligamenti...Najte¾a povreda kolena je upravo
                  prekid prednjeg ukr¹tenog ligamenta, koji se dogaða pri
                  dejstvu velike sile savijanja i uvijanja kolena. Leèi se
                  iskljuèivo operativnim putem, i sportistu odvaja od terena
                  ¹est do osam meseci.
Dr Stanojkoviæ ka¾e da je bilo poku¹aja da se to vreme
                  skrati, ali i da je njegovo 25-godi¹nje iskustvo u leèenju
                  kolena pokazalo da je najkraæe vreme za siguran i uspe¹an
                  povratak na teren ¹est meseci. Svojim pacijentima on u takvim
                  sluèajevima tek osam meseci posle operacije dozvoljava da se
                  ukljuèe u takmièarski treninge, ali istièe da to nikako ne
                  znaèi da su operisani sportisti mesecima invalidi u kolicima
                  ili na ¹takama. “Naprotiv, kao ¹to je leèenje danas vrlo
                  dinamièno, tako i nove operativne tehnike dozvoljavaju da
                  pacijenti odmah sutradan po operaciji zapoèinju sa ve¾banjem
                  savijanja kolena, sa jaèanjem mi¹iæa, sa oslanjanjem na noge”,
                  obja¹njava ovaj struènjak.
Revolucija u hirurgiji                  
Najveæi napredak u sportskoj traumatologiji, u leèenju
                  povreðenih zglobova, omoguæila je endoskopska hirurgija,
                  odnosno artroskopija kad je reè o kolenu. Ne postoji ni jedan
                  zglob u ljudskom telu u koji se ne mo¾e uæi sa odgovarajuæom
                  artroskopskom opremom, a prednosti te hirurgije u odnosu na
                  otvorenu su izuzetno velike: na mestu gde se instrument uvodi
                  u zglob povreda mekih tkiva je minimalna, rezovi su zanemarivi
                  kao ogrebotine, pa se pacijent, ako su mu ostale strukture
                  kolena oèuvane, vrlo brzo vraæa sportu.
Prof. dr Miroljub Stanojkoviæ pionir je artroskopske
                  hirurgije kod nas. Ta revolucionarna hirur¹ka ve¹tina èiji
                  poèeci se¾u do tridesetih godina pro¹log veka i Japanca
                  Vatanabea, a èiji je znaèajniji razvoj vezan tek za period
                  ¹ezdesetih i sedamdesetih, kod nas je u rutinsku klinièku
                  primenu u¹la 1984, kad je dr Stanojkoviæ zapoèeo svoj rad na
                  Odeljenju za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju pri
                  Institutu na Banjici.
Opisujuæi tu naprednu tehniku koja, izmeðu ostalog,
                  omoguæava snimanje i direktno narezivanje snimka operacije na
                  CD, na¹ sagovornik nabraja njene neophodne elemente: hladan
                  izvor svetlosti, tjuner za endoskopsku kameru, povezan sistem
                  sa viderikorderom i monitorom, hirur¹ke ali i ¹irokougaone
                  optièke instrumente za praæenje rada na monitoru, koji takoðe
                  trpe sterilizaciju...
Ko¾ni rezovi pri izvoðenju artroskopije su tako mali da sve
                  skupa nisu veæi od pet milimetara, pa pacijent mo¾e gotovo
                  odmah da pokreæe zglob.
Zahvaljujuæi svemu navedenom, operisani sportisti se brzo
                  oslobaðaju ortopedskih pomagala kao ¹to su ¹take, a nose
                  ortoze tipa udlaga, koje koleno u odreðenom vremenskom periodu
                  ¹tite od zadesnih povreda proklizavanja. Profesor Stanojkoviæ
                  insistira da njegovi pacijenti ¹est do osam meseci nakon
                  operacije nose ba¹ takve za¹titne ortoze.
Pre tri decenije, oporavak sposrtiste posle operacije
                  prednjeg ukr¹tenog ligamenta proseèno je trajao dve godine,
                  ali veæina njih se uglavnom nije vraæala sportu. Danas je to
                  bitno drugaèije, ali za leèenje sportskih povreda ostaje
                  specifièno to da one moraju brzo da budu prepoznate, na
                  adekvatan naèin leèene, i to iskljuèivo u
                  visokospecijalizovanim ustanovama, zakljuèuje dr Miroljub
                  Stanojkoviæ
Gordana Tomljenoviæ