Stranke U Srbiji

[Vampire 666]

Osecam da je vreme, sad u trenutku izborne kampanje, da otvorim ovu temu. Za pocetak...

     Демократска странка је једна од ретких на домаћој политичкој сцени која има идејне везе са својим политичким претечама из доба преткомунистичке Србије.

     Због престанка рада у периоду комунистичког режима од 1948. до 1990. године, њена историја је подељена на део у време Краљевине Југославије и део после обнове рада.

Корени Демократске странке     

Претече Демократске странке (до 1919)

Српска напредна странка основана је јануара 1881. око групе младих конзервативаца окупљених око листа "Видело". Дошла је на власт подржана од кнеза Милана. Спроводи либералне реформе, уверена да је то једини пут стварног осамостаљења и напретка Србије. Брзо је дошла у сукоб са радикалима, са којима је у прво време у савезништву. До 1883. СНС је донела прве законе о просвети, банкама, стајаћој војсци, двоструко је повећала државни буђет, започела изградњу железнице. Прваци странке били су адвокат Миливој Пироћанац, пуковник Милутин Гарашанин, историчар Стојан Новаковић и економиста и историчар Чедомиљ Мијатовић.

Самостална радикална странка основана је 1901. године након што је група млађих радикала иступила из Народне радикалне странке, која је прихватила априлски Устав и фузију са напредњацима. Самосталци се, према Програму из 1902. залажу за принципе изворног радикализма (једнодомну Народну скупштину, парламентарног монарха, смањење пореза, стварање Балканског савеза). Странка је до 1914. променила чак тројицу вођа - Љубу Живковића (до 1905), Љубу Стојановића (до 1912) и Љубу Давидовића (до 1919).


Предратна Демократска странка (1919-1948)



Историја Демократске странке, прве југословенске странке и једне од најјачих странака у међуратном периоду почиње у фебруару 1919. године Оснивачком конференцијом одржаном у Сарајеву. У време када је стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца још било у току, оснивање овакве грађанске-југословенске странке било је нека врста његовог политичког јемственика. Нова странка створена је од Самосталне радикалне странке, Националне странке и Напредне странке из Србије, као и из Српско-хрватске коалиције, тада владајуће коалиције у Хрватској и Славонији, бројних југословенских демократских група, претежно из Хрватске и Далмације, као и словеначких либерала. Прваци ове нове странке су Љубомир Давидовић, Светозар Прибичевић, Јаша Продановић, Војислав Вељковић, Божидар Максимовић, Коста Кумануди. Њен први председник био је Љубомир Давидовић, у народу познат и омиљен као чика Љуба, који је био и председник Народне скупштине и градоначелник Београда.



На првим изборима у Краљевини СХС који су одржани 1920. Демократска странка осваја највише гласова појединачно (92), и у коалицији са другим странкама формира Владу, чији је председник постао Љубомир Давидовић. Демократска странка је још неколико пута током двадесетих година учестовала у Влади, а после завођења диктатуре краља Александра 1929. године, прелази у опозицију, у којој остаје све до Другог светског рата. Након смрти Љубомира Давидовића, на чело Демократске странке долази Милан Грол, познати српски интелектуалац и бивши управник Народног позоришта у Београду.

Када је Немачка 1941. окупирала Краљевину Југославију, део руководства Демократске странке одлази у Велику Британију, где са осталим странкама приступа Влади у избеглиштву. Млађи руководиоци остају у земљи и под окупацијом активно учествују у герилском покрету Драже Михајловића и антифашистичком покрету Јосипа Броза Тита.

После завршетака рата и споразума Петра II Карађорђевића и Јосипа Броза Тита, део руководства Демократске странке се враћа у земљу и учествује у Привременој влади. Председник Демократске странке, Милан Грол, постаје потпредседник Владе. Због комунистичке репресије и нерегуларности, руководство Демократске странке 1945. позива народ да бојкотује комунистичке изборе.

Демократска странка и Милан Грол почињу августа 1945. отворену борбу против комуниста својим недељним листом "Демократија" али који се убрзо затвара јер су синдикати одбили да њихови чланови штампају тај лист. Овај лист и Демократска странка били су једина отворена и значајна опозиција у току јесени 1945. Демократска странка убрзо престаје са радом јер није постојао ни један услов за слободно деловање странака. Део руководства Демократске странке одлази у емиграцију, а неки, углавном млађи чланови, окупљени у Демократску омладину, покушавају да наставе рад у илегали. Током наредних неколико година скоро сви су похапшени и осуђени на дугогодишње затворске казне, тако да рад Странке од 1948. замире. Међу осуђеним младим члановима Демократске странке био је и наш познати књижевник Борислав Пекић, тада гимназијалац у Београду.

Обнова Демократске странке    

Шездесетих година млади интелектуалци организују прве опозиционе групе у бившој СФРЈ, са седиштем у Београду. После студентских демонстрација 1968. године, они су основали Комитет за заштиту права човека и окупљали се око појединих омладинских и стручних листова, делујући на тај начин као једина опозиција комунистичком систему Јосипа Броза Тита.

Следећи започете процесе промена у источној Европи, група од 13 интелектуалаца новембра 1989. у Београду одлучује да обнови рад Демократске странке. Они су 11. децембра 1989. у Београду као Оснивачки одбор одржали конференцију за новинаре саопштивши јавности да Демократска странка обнавља свој рад и позвали грађане да приступе првој опозиционој странци у Србији.

Оснивачи Демократске странке

   1. др Коста Чавошки
   2. Милован Данојлић
   3. др Зоран Ђинђић
   4. Гојко Ђого
   5. др Владимир Глигоров
   6. др Слободан Инић
   7. Марко Јанковић
   8. др Војислав Коштуница
   9. др Драгољуб Мићуновић
  10. Борислав Пекић
  11. Миодраг Перишић
  12. др Радослав Стојановић
  13. Душан Вукајловић



Preuzeto sa www.ds.org.yu

[Darker]

Ako budem glasao na sledeæim izborima glasaæu za LDP, èisto da preðu cenzus, a ¾uti su me razoèarali sa ovim ustavom...

[aziraphale]

eh, da je samo ustav, brate....

@Vampire
mislim da je krajnje nekorektno da siris propagandni materijal po forumu... ma ciji je...

[Vampire 666]

ne vidim ovde propagandni materijal, vec samo istorijski pregled demokratizma u srbiji...

[Bred]

@aziraphale-nije nedozvojeno da ti to isto uradis sa strankom koju cenis. glorifikovanje i jednostrano velicanje jeste zabranjeno.

[Vampire 666]

Rekli smo bez propagande

[aziraphale]

@Vampir666

"ne vidim ovde propagandni materijal, vec samo istorijski pregled demokratizma u srbiji..."

"Kao visegodisnji simpatizer i clan (skoro tri godine vec) osecam da je vreme, sad u trenutku izborne kampanje, da otvorim ovu temu."

propaganda(lat. propaganda): 1 delatnost kojoj je cilj da utice na najsire slojeve, sirenje ideja, rasprostiranje ideja; ... ; praviti propagandu raditi na sirenju nekog misljenja, pokreta i sl.; 2. reklama (cit. Vujaklija)

zbog cega si pokrenuo temu bas sada u "trenutku izborne kampanje"? mogao si da pricas o (kratkoj) istoriji srpskog parlamentarizma ili istoriji diplomatije srpske drzave, ali posto si se okrenuo bas svojoj stranci, bas "sad", bojim se da to jeste propaganda.

[Bred]

@aziraphale-nije nedozvojeno da ti to isto uradis sa strankom koju cenis. glorifikovanje i jednostrano velicanje jeste zabranjeno.

Procitaj dobro

[aziraphale]

ne razumem.

jel problem sto ja ne pisem pamflet neke stranke ili ono ne smatras propagandom?

[Bred]

Ne smatram propagadnom jer svako ima pravo u ovoj temi da napise ili kopira clanak o stranci ciji je simpatizer

[bla]

Vrlo interesantan istorijat.

A vi se svadjajte o propagandi pa posle nije bio  :OFF

[Bred]

Историјат Српске радикалне странке

                Процес формирања Српске радикалне странке почео је иницијативом за оснивање Српског слободарског покрета, коју је покренула група идеолошких и политичких истомишљеника у Београду, 6. јануара 1990. године, потписивањем Оснивачког манифеста. Оснивачки конгрес Српског слободарског покрета одржан је 23. јануара 1990. године у Батајници и сматра се Првим отаџбинским конгресом Српске радикалне странке. Декларацијом о уједињењу Српског слободарског покрета и Српске народне обнове, 14. марта 1990. године основан је Српски покрет обнове. Одлуком Централне отаџбинске управе

                Српска радикална странка је основана у Крагујевцу 23. фебруара 1991. године. Настала је уједињавањем Српског четничког покрета, на чијем је челу био др Војислав Шешељ и највећег броја одбора Народне радикалне странке које је предводио Томислав Николић. На оснивачкој седници је за председника Српске радикалне странке изабран др Војислав Шешељ, који је председник српских радикала и данас. Ова седница представља Други отаџбински конгрес Српске радикалне странке.

                Најзначајнији орган Српске радикалне странке је Отаџбински Конгрес, који се одржава редовно сваке четири године. Делегати Конгреса бирају председника, заменика председника, као и остале чланове Централне отаџбинске управе. Конгрес одлучује о Програму и Статуту Српске радикалне странке и дефинише деловање Српске радикалне странке у наредном периоду.

                Централна отаџбинска управа, коју сачињава 101 члан изабран од стране Конгреса, доноси најважније одлуке у области организације и функционисања Странке.

                Председник Централне отаџбинске управе је др Војислав Шешељ, заменик председника је Томислав Николић а потпредседници су Маја Гојковић, Гордана Поп-Лазић, Душко Секулић и Радислав Кањерић.

                Генерални секретаријат на свом челу има Генералног секретара, изабраног од стране Централне отаџбинске управе, који именује два заменика и осам чланова Генералног секретаријата. Генерални секретар Српске радикалне странке је Александар Вучић.

                Извршни одбор Српске радикалне странке је орган територијалне организације Странке. Председник Извршног одбора Српске радикалне странке је Драган Тодоровић.

                Српска радикална странка у Црној Гори формирана је у мају 1993. године. Пререгистрована је 1995. године од када носи назив Српска радикална странка др Војислав Шешељ. Српска радикална странка у Црној Гори има 21 општински одбор и 6 окружних одбора који су у надлежности Извршног одбора. У 13 црногорских општина Српска радикална странка је парламентарна странка, а самим тим и најјача српска странка у Црној Гори.

                Српска радикална странка је од свог појављивања на политичкој сцени Србије па до данас увек била странка која је својим радом доприносила јачању државотворне идеје и демократије, и увек је деловала искључиво у интересу свих грађана наше државе. Српска радикална странка се залаже за изградњу друштва заснованог на националној, верској и полној равноправности и поштовању свих људских права и слобода загарантованих Уставом Србије и међународним споразумима и конвенцијама.

                Српска радикална странка се залаже за формирање јединствене српске државе са једним председником, једном владом, једном скупштином, једном војском и полицијом. Сматрамо да државна заједница Србија и Црна Гора мора бити сачувана уз истовремено стварање услова за формирање заједничке, а касније и јединствене државе нашег народа.

                Српска радикална странка, као један од кључних програмских циљева, има и одлучни обрачуна са криминалом и корупцијом, који су велика кочница напретку наше земље.

                Економски опоравак државе и друштва на врху је приоритета Српске радикалне странке. Српски радикали се залажу за ефикасну приватизацију и имају програм за покретање пољопривредне и индустријске производње. Залажемо се за слободан проток робе и капитала, и у том погледу сматрамо да држава мора да гарантују правну сигурност за све оне који желе да инвестирају у нашу земљу. Обезбеђујући нове инвестиционе циклусе и организујући јавне радове, радикалска влада би значајно допринела иницијацији уснуле привреде, чиме се одмах смањује огромна незапосленост и упошљава грађевинска оператива и индустријски комплекс Србије.

                Српска радикална странка је данас најјача опозициона парламентарна странка у Народној скупштини Републике Србије и у посланичким клупама има 82 посланика. У Скупштини Србије и Црне Горе, Српска радикална странка има 30 посланика. Шеф посланичких група у обе скупштине је Томислав Николић. Потпредседници Народне скупштине Републике Србије су српски радикали Гордана Поп-Лазић и Стефан Занков. Представници Српске радикалне странке активно учествују у раду свих парламентарних комисија и одбора, борећи се за бољи живот свих грађана и дајући свој допринос изградњи и унапређењу институција државе.

[Bred]

СОЦИЈАЛИСТИЧКА ПАРТИЈА СРБИЈЕ
- Основне информације -

Социјалистичка партија Србије основана је 16-18. јула 1990. године. На Оснивачком конгресу усвојене су програмске основе и Статут којим је СПС легитимисана као савремена партија леве оријентације. На Оснивачком конгресу су изабрани Слободан Милошевић за председника Партије, Главни одбор, Статутарна и Надзорна комисија.
Највиши орган Социјалистичке партије Србије  је Конгрес и, по правилу, одржава се сваке четврте године.
Од оснивања до данас је одржано још пет конгреса - Други  23.-24. октобра 1992. године, Трећи  2.-3. март 1996. године, Четврти  17. фебруара 2000. године, Пети ванредни  25. новембра 2000. године и Шести  18. јануара 2003. године.
Руководство Социјалистичке партије Србије, изабрано на Шестом конгресу чине Главни одбор од 300 чланова, Статутарна и Надзорна комисија, председник СПС Слободан Милошевић, председник Главног одбора СПС Ивица Дачић, генерални секретар ГО СПС Зоран Анђелковић, потпредседници ГО СПС Душан Бајатовић, Милорад Вучелић, др Жарко Обрадовић и Бранко Ружић.
На Шестом конгресу СПС, Статутом СПС као највишим правним актом Партије, установљена је функција председника Главног одбора СПС, са свим овлашћењима Председника док је он спречен да обавља ту дужност.

Социјалистичка партија Србије је профилисана као модерна, државотворна партија левице  чије програмске основе су социјална правда и демократски социјализам.
СПС је опредељена за тржишну економију и социјалну правду, приватизацију привреде, демократизацију друштва и интеграцију наше земље у Европску унију.
СПС се бори за јединствену, стабилну и демократску Србију, која успева да изрази и оствари основне националне и државне интересе, обезбеђује слободу за све грађане, гарантује људска и мањинска права свим националним заједницама које у Србији живе по највишим европским стандардима.
СПС жели да створи модерно демократско и праведно друштво, са отвореним перспективама за један нови и бољи поредак:
- демократску државу као гаранта мира и развоја људских и грађанских права и слобода - политичка, социјално-економска и културна;
- друштво социјалне правде које ће изаћи из сиромаштва, обезбедити уравнотежен материјални положај и могућност развоја и бољег живота сваком појединцу;
- друштво које гарантује права људи на рад, здравствену заштиту, образовање и социјалну заштиту свима онима којима је потребна;
- друштво у коме ће свако да живи од резултата свога рада и у коме је социјална сигурност стабилна;
- друштво у коме грађани могу равноправно да доносе и остварују своје одлуке - у коме се гарантују једнаки услови за живот грађана без обзира на њихов социјални и материјални статус и порекло;
- државу која развија добросуседске односе на принципима равноправности, немешања, узајамног уважавања и непроменљивости међународно признатих граница;
- државу која ће, поштујући своје националне и државне интересе и чувајући свој идентитет, бити равноправни учесник регионалних и европских интеграција вољом грађана.
Борба за Косово и Метохију у оквиру Србије остаје врхунско национално и државно питаwе. СПС је за мироqубиво политичко решеwе у облику аутономије, а против решеwа која угрожавају суверенитет и територијални интегритет Србије , а која су супротна Резолуцији СБ 1244.
СПС је против аутономашко-сепаратистичких снага које од Војводине хоће да направе државу. СПС је за јединствену Србију са две аутономне покрајине и за њихову пуну афирмацију, а против је цепања и федерализације Србије.

Социјалистичка партија Србије данас има око 200 хиљада чланова, организације у аутономним покрајинама Војводини и Косову и Метохији, општинске организације у свим општинама у Републици, и око 5 хиљада месних организација, односно организацију у скоро свим месним заједницама. СПС има организације и у бројним државама у Европи, које делују у складу са законодавствима сваке од земаља у којој су основане.
У чланству СПС су припадници свих националних мањина.
СПС је парламентарна странка у Скупштини Државне заједнице Србија  и Народној скупштини Републике Србије.

[Bred]

Корени (1919-1945)     
   
Демократска странка Србије своје корене види у Демократској странци коју је 16. фебруара 1919. у Сарајеву основао Љубомир Давидовић. Разлоге томе треба тражити у програмској оријентацији и практичној политичкој делатности старе Демократске странке и њеног дугогодишњег председника и оснивача.

Између 1918. и 1920. године збило се неколико догађаја који ће пресудно утицати на страначки живот Србије у међуратном периоду. Јован Цвијић је са групом младих интелектуалаца у Женеви основао Југословенску демократску лигу, која је ушла у раније основану Демократску заједницу. Новооснованој странци Љубомира Давидовића приступиле су све три опозиционе партије из Србије: Самостална радикална, Напредна и Либерална странка. Учинио је то и известан број радикалских првака који се нису слагали са Пашићевом политиком, као и већи део српског крила Хрватско-српске коалиције, на челу са Светозаром Прибићевицем, те мањи део хрватског крила ове коалиције. Прикључиле су се и Демократска и Либерална странка из Војводине, Напредњаци из Словеније и неколико мањих политичких група из Далмације.

У почетку, странка је имала успеха и у Босни и Херцеговини, где су јој пришли Кочићева група из Босанске крајине и мостарска група окупљена око листа «Народ». Младе присталице уједињења Србије и Црне Горе у великом броју приступале су новооснованој странци, док су се старији махом опредељивали за радикале. За председника странке изабран је Љубомир Давидовић, и он ће ту функцију обављати све до смрти, фебруара 1940. године. Главно страначко гласило постаје лист «Демократија».

После пада прве југословенске владе (кабинет Стојана Протића), Љубомир Давидовић је 1919. образовао другу владу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У парламенту су се издвојила два блока: Демократска заједница, која је подржала Давидовића, и Парламентарна заједница, у опозицији. Прва Давидовићева влада није била дугога века, тако да долази до формирања новог кабинета, у који су ушли представници Социјалдемократске странке из Хрватске и Словеније.

На конгресу у Београду Демократска странка усвојила је програм у коме се изјаснила за парламентарну монархију, федералистичко уређење државе, читав низ промена у социјалној сфери, од аграрне реформе до стварања модерних институција социјалне заштите по узору на чехословачки и немачки устав, где је први пут у историји програм социјалних реформи постао саставни део највишег правног акта државе. Опредељење за монархију изазвало је, међутим, извесну кризу, и једна група бивших самосталаца, на челу са Јашом Продановићем, напушта партију и оснива Југословенску демократску републиканску странку.

Почетком јесени 1920, због сличних концепција државног уређења, демократи са радикалима склапају коалицију (која ће потрајати до краја 1922. године). У то време радикали су били једина политичка странка са сличним погледима на низ питања у вези са уређењем државе јер су, као и демократи, за полазиште узимали Устав Краљевине Србије из 1903. године.

Избори у касну јесен 1920. Демократској странци донели су 319.448 гласова и 92 посланичка мандата, учинивши је најјачом партијом у парламенту. Ипак, та већина није била довољна да се састави самостална влада, па је коалиција са радикалима настављена и после избора. Плод те сарадње било је доношење Видовданског устава 1921. године.

Новим уставом није била задовољна већина политичких странака из делова Краљевине СХС који су некада припадали Аустроугарској, налазећи да је државно уређење централистичко, и да је за устав гласала мањина посланика Уставотворне скупштине - неке парламентарне групе напустиле су парламент пре гласања, а најјача хрватска парламентарна странка (ХРСС) није ни учествовала у раду скупштине.

Тако су убрзо по доношењу Устава почели разговори о његовој ревизији. И у самој Демократској странци појавила су се три схватања. Група око Светозара Прибићевића стала је на становиште да је централистичко уређење државе најприкладније, па чак ни у начелу није прихватала разговоре о уставним променама. Сам Давидовић у поцетку је био склон да прихвати Прибићевићево гледиште, с тим да се јачањем органа локалне самоуправе донекле ублажи централизам. Насупрот томе, Милан Грол, Божидар В. Марковић и Коста Јовановић (сва тројица били су међу оснивачима Цвијићеве Југословенске демократске лиге) одлучно заступају потребу уставне ревизије, због чега покрећу и лист «Недељни гласник», где критикују централизам и на све политичке проблеме гледају као на последицу таквог државног уређења.

Јесен 1922. обележила су два значајна догађаја. Давидовић је заједно са групом око «Недељног гласника» отишао на конгрес интелектуалаца у Загребу и изјаснио се за промену Устава. Тај поступак отворио је сукоб измеду њега и Прибићевића. Давидовић је дао оставку на место председника странке, али је странка није прихватила. То је значило да већина подржава Давидовића, а не Прибићевића. Учешће једног дела демократа на конгресу у Загребу довело је, надаље, до раскида коалиције демократа и радикала.

Подела у Демократској странци негативно се одразила на изборни резултат у рано пролеће 1923. године. У свим окрузима водила се борба измеду Давидовићевих и Прибићевићевих присталица. У највећем броју случајева демократи су на изборе изишли са двема или трима листама. Иако су, укупно, тада добили највећи број гласова у целој својој међуратној историји (400.342), престали су да буде највећа парламентарна партија и изгубили чак 40 посланичких места.

После разрешења кризе око мањинске владе радикала, оформљене у време бојкота парламента што су га спроводиле хрватске странке, Давидовић је, испомогнут гласовима босанско-херцеговачких муслимана и словеначких клерикалаца, као и групом хрватских посланика коју је предводио Стјепан Радић, саставио коалициону владу. Но како је Радић, упркос парламентарној подршци, влади правио проблеме у јавности, дошло је до Давидовићевог разилажења са краљем Александром Карађорђевићем, у чему су пресудну улогу имали војни кругови и њихово настојање да Давидовића на двору прикажу као сарадника противдржавних политичких фактора.

Већ из овог сегмента политичке историје види се оно што ће остати карактеристика Демократске станке током целог међуратног периода: да је то била партија која своје принципе и начела увек претпоставља опстанку на власти и није спремна да прави компромисе између посебног страначког и општег националног интереса. Када би они долазили у супротност, демократи су се увек опредељивали за општи интерес.

И још нешто о социјалним аспектима и етичким схватањима у политици Демократске странке.

Циљ Давидовићеве владе није био само преуређење државе и покушај да се са Хрватима нађе заједнички језик и држава тако изведе из кризе у коју је запала такорећи од првог дана свога постанка. Давидовић је веровао да многи велики проблеми често проистичу из привидно малих узрока и сматрао да се поштеном администрацијом многи од њих могу отклонити, а да решавање не изазове велике потресе. Један од главних циљева била је борба против корупције и влада је намеравала да о томе донесе посебан закон. Такође, један од најтежих социјалних проблема прве Југославије било је инвалидско питање. Инвалиднине нису биле довољне за живот, па су многи њихови корисници морали да просе. Упркос оскудици првих послератних година, Давидовићеве владе су из буџета издвајале веће суме за инвалиде него што се то уобичајено чинило, или су им давали одређене врсте помоћи.

Поред Љубомира Давидовића, који је све до своје смрти 1940. године, када ће га на месту председника наследити Милан Грол, био неприкосновени представник и највећи ауторитет Демократске странке, још неколико политичара из редова ДС обележили су њену историју.

Најпре, то је Милорад Драшковић, који у првим годинама уз Давидовића и Прибићевића представља оличење странке. За његово име везана је Обзнана којом је влада Миленка Веснића забранила рад Комунистичкој партији Југославије. Он је истовремено и једна од првих жртава комуниста, а тих жртава ће, као што се зна, током наредних деценија бити на хиљаде. Јула 1921. Драшковић је убијен у Делницама, где се налазио на одмору.

Војислав Вељковић био је главни финансијски експерт ДС. Његове анализе буџета, без обзира на то да ли је буџет подржавао или критиковао, биле су парламентарни догађаји првога реда. Као министар социјалне политике Вељковић је учинио највише да лош положај инвалида буде мање рђав.

Војислав Маринковић, који је поцепао странку 1929, јер се разишао са Давидовићем зато што је председник странке осудио Шестојануарску диктатуру, био је познати привредни стручњак, добар познавалац међународних односа, и кад год су демократи учествовали у влади, Маринковић је заузимао место министра спољних послова.

Од младих страначких првака Милан Грол је од почетка словио као личност за коју се везивала будућност странке. Пре првог светског рата, и током првих послератних година, био је управник Народног позоришта у Београду, по мишљењу многих историчара најбољи којег је Народно позориште имало.

Коста Кумануди био је финансијски стручњак и остао је упамћен као председник Београдске општине, за време чијег је мандата уређен центар града и изграђене многе помоћне службе.

Божидар Марковић, истакнути професор кривичног права, највише је учинио на познатом Фриндјуговом процесу у Бечу да после овог суђења Аустроугарска доживи велику међународну срамоту.

Када је након много натезања марта 1945. године формирана влада Тито-Шубашић, председник Демократске странке Милан Грол постао је потпредседник те владе. У њој није имао практично никаквог утицаја и сви његови напори да нова држава буде демократска и правна остали су узалудни. Пошто је у лето 1945. АВНОЈ проширен и претворен у Привремену народну скупшитну, у њу је ушла и једна група правака ДС, која је покушала да следи Гролове напоре. Комунисти су унутар странке пронашли "здраве снаге" које су блокирале рад ДС и Грол је поднео оставку, прешавши и формално у опозицију. Терор који су комунисти спроводили осетиле су и присталице ДС. Неколико чланова Главног одбора је стрељано, многи су осуђени на дугогодишњу робију, или су искусили друге видове прогона. Полиција је хапсила продавце страначког листа "Демократија", а групе скојеваца отимале су од продаваца лист и спаљивале га. У таквој ситуацији странка је одлучила да не учествује на изборима за уставотворну скупштину 11. новембра 1945. пошто би у супротном изборној фарси дала легитимитет, а властима изговоре за нова насиља. После избора странка је обуставила сваку делатност.

До обнове њеног рада доћи ће тек у јануару 1990. године.

   
   

[dirigent]

bravo za breda!      Zaboravimo propagandu , sad kad smo sve obuhvatili