...a nisu novine

[Darker]

Новине које сам прочитао
АС, КРВ И СЕКС
Разбојници и њихове жене

– Ма какав Бин Ладен?! Он је за мене почетник! Копирао ме је – изјавио је Никола Каваја (73), најпознатији ловац на Тита, како га назива новинарка Аса. И не само то. – Младића сматрам српским војсковођом. Он ће кад-тад бити већи од војводе Мишића и Степановића, Бојовића и Путника, који су имали помоћ Енглеске, Француске и царске Русије, а Младић само свог народа.

Поред Ратка Младића, Никола Каваја на зиду има изложене фотографије Драже Михаиловића, Карађорђа, Радована Караџића, Ђорђа Божовића Гишке... о чему нас обавештава новинарка и изнебуха поставља питање:

– Зашто је ухапшен ваш кум Бошко Радоњић?

– Нећу о томе. Само ћу рећи да оно што причају о његовој припадности америчкој мафији није тачно.

– У његовом Лотос бару упознали сте Легију и Звекија? – наставља новинарка која је, рекло би се, прилично интимна са поменутом двојицом, судећи по ословљавању.

– О њима мислим да су велике српске патриоте и да ће доћи време када ће их славити. Не може бити издајник неко ко је бранио свој народ – одговорио је Каваја визионарски.

Из узорне биографије Николе Каваје сазнајемо, захваљујући Асу, и да је својевремено био у Легији странаца. Има четири кћерке од којих је прву, из првог брака, видео само једном, као малу. Она је о њему лоше говорила за новине. Остале је видео пре шест година. Био је емигрант, један од оснивача терористичке организације Српски ослободилачки покрет Отаџбина у Америци, потпуковник ЦИА и због покушаја атентата на Тита осуђен на 65 година затвора од чега је, у Алкатразу, издржао двадесет.

Да није неколико рекламица, Николи Каваји би биле посвећене пуне две стране Аса, а од текста већи простор је дат његовој фотографији.

Зато су женама побијених и похапшених мафијаша, криминалаца, чланова подземља и како их све не називају –  посвећене готово три стране Аса, не рачунајући насловну на којој најкрупнијим словима пише: Луксузни живот жена мафије.

Која жена жели богато да живи, произилази, само се треба удати за разбојника, илити, како се финије каже – жестоког момка.

Омиљени креатор Александре Ивановић, Легијине жене, је Кавали. Воли скупу шминку, а страст су јој кола. Александра Миленковић носи креације ′долче′ и ′габана′ и ′гучи′. Не дружи се са другим женама из клана. Тања Спасојевић повукла се у илегалу и троши новац који је остао после смрти мужа Душана.

Све то, са сличицама, извучено је на прву страну, али унутра, ипак, највише простора дато је Светлани Ражнатовић, певачици, жени покојног Жељка Ражнатовића, која у најави није ни поменута. Орман за њену одећу, на пример, вели новинар, има двадесетак квадрата. Па има неколико стотина парфема и неколико килограма злата.

Писац текста Удате за мафију (како гласи наслов на унутрашњим странама) гаји особен стил. Тешко га је описати. Ево једне од његових јединствених реченица:

Када се сама шминка, користи најскупљу шминку, а и када је други шминкају, захтева исто

Приметна је сличност животописа Николе Каваје и Милорада Улемека. Обојица су били у Легији странаца, учесници су атентата на државнике, имали су високе војне чинове, имају кћерке и са њима готово да немају везе. Улемек је на венчању узео женино презиме – Луковић. Кум му је био поменути Ражнатовић. Онда ју је послао у Канаду и почео да живи са Александром. Иако му је у Канади рођена кћерка, никад им се више није јавио.

Читајући последњи број Аса откривамо да разбојници, убице, атентатори и како се већ називају – нису лоши момци. Напротив. Посвећује им се пажња каква приличи неспорним националним јунацима. А ни њихове жене, богме, нису у запећку. Генерације које надолазе, из овог штива могу се подучити којим путем ваља ићи ка успеху. Да не скрену случајно ка оном који води према школовању, па постану, не дај боже, професори.

Руку на срце, Ас посвећује пажњу и професорима, али под одређеним условима. Морају имати везе са сексом. Група радника Пољопривредног факултета у Земуну доставила је, наводно, министру просвете допис где, на основу изјаве спремачице Б. Ж. тврде да је дотичну продекан овог факултета (са још двојицом) сексуално злостављао на послу од 2002. (Прилично се отегло до пријаве?) Следи детаљан (еротски) опис шта јој је радио. Декан је опет оптужен за низ злоупотреба у које спада и швалерисање на службеним путовањима.

Џабе сав научни рад, никад не би доспели у Ас због тих радова. Само једна пријава спремачице лансирала их је међу асове.

Слободан Стојићевић
[објављено: 11.01.2007.] Politika

[Darker]

Новине које сам прочитао
НИСАМ ТАКО РЕКАО
Нетачности могу бити намерне или произашле из немарности. Мене занимају намерне, или оне које се омакну

Никола Каваја се јавио нашој редакцији с молбом да објавимо исправку. Минулог четвртка сам, наиме, навео делове разговора са њим, у недељнику Ас, у којем је, између осталог, наводно, рекао да је за њега херој и Милорад Улемек Легија.
– Не, нисам тако рекао. Ас ће објавити исправку, па молим да и ви то учините – рекао је Никола Каваја (73) ), најпознатији ловац на Тита, како га назива новинарка поменутог недељника.
Није уобичајено да лист који се позвао на писање другог листа објављује исправку могуће грешке коју је потоњи начинио.
Купим Ас, да видим шта пише у исправки. Прелистам га једном, два, три пута... Нигде не пише: исправка. Нити – објашњење. Ништа слично.

Ипак, будем упоран. И – пронађем текстић на дну стране, под насловом Каваја: Легија није херој.

Па каже:

Никола Каваја је реаговао поводом текста објављеног у прошлом броју нашег листа, у којем је наведено да је он изјавио да су Милорад Улемек Легија и Звездан Јовановић српске патриоте. Каваја наглашава да су његове речи погрешно интерпретиране.

- Ја сам хтео да кажем да Легију неко сматра ратником и патриотом, а неко издајником. Мислим да не може бити херој неко ко је упрљао руке српском крвљу. Легија не може бити херој и патриота јер је убио мог најбољег пријатеља Звонка Осмајлића, који ми је по повратку у земљу помогао више него цело братство Каваја...

За њега, дакле, Легија није херој само зато што је убио његовог пријатеља, доброчинитеља и Србина, дочим Звездана Јовановића не помиње. Звездан остаје патриота, пошто, произилази, није убио ниједног његовог пријатаља, односно Србина. Реаговања не би ни било – опет произилази – да Улемек није убио Осмајлића, негдашњег вођу Српске гарде, касније директора Спортског центра Ташмајдан, који је, да подсетимо, један од четворице погинулих на Ибарској магистрали октобра 1999. године, када је на колону возила СПО налетео камион.

Да ли је, према Каваји, премијер Зоран Ђинђић (чије убиство не помиње) био и Србин? Или је то само онај ко је истовремено и његов пријатељ?

Све у свему, нити је Каваја, елем, нешто битно оповргао, нити је оно што је објављено – исправка. Када се мало боље погледа, у суштини, уместо исправка, његово реаговање би се пре могло назвати – допуна.

Но, то није предмет наше пажње, већ чињеница да поједине новине имају ту особину да су им исправке у обрнутој сразмери са погрешкама, било да су (нетачности) намерне или произашле из немарности.

Нас за ову прилику пре свега занимају намерне погрешке, односно свесно произведене измишљотине зарад нечијег политичког интереса, илити тиража, што је мање-више слично. Понекад се једно са другим поклапа. Што више нетачности, елем, то је мање исправки.

А тамо где исправки нема, шта то значи? Не значи да се тим новинама не може веровати (како би се логично закључило), већ се, напротив, међу читалаштвом стиче утисак да су безгрешне. Па и оно кад понекад објаве нешто што би требало да је исправка, то не личи на порицање објављеног, већ је само наставак претходног.

Непознато ми је да ли сензационалистичкој штампи пристижу писма којима се тражи да се исправи, порекне, објасни, појасни ово или оно. Само знам да их нема у јавности. Може бити да уредници одбацују исправке зарад одржавања обмане о истинитости њиховог делања, међу својим приврженицима, наравно. Или их ретко ко шаље сматрајући да је глупо и непотребно потписати се испод писма у којем поричете да имате три ноге, да сте женско а не мушко или обрнуто, да...

Има и кад је (деси се, пошто није све баш само црно или бело) нешто истинито објављено против некога, али тај је дебелих образа. Па га баш брига. Пси лају, караван пролази. Тим пре што су пре њега многи праведници били на крсту,  па се уз њих шлихта.

Сећам се Јевросиме, баке из Вировaца код Ваљева, неписмене, која је дочула да је у НИН-у написано нешто неповољно за њеног посинка из Диваца, политичара, па ме, гледајући опрезно лево-десно, прилазећи плоту, прстом дозвала и прошапутала:

– Је ли, да ли је истина оно што пишу за мог Раку?

Слободан Стојићевић
[објављено: 18.01.2007.] Politika

[Darker]

    
Новине које сам прочитао
СЕЋАТЕ ЛИ СЕ БОРБЕ?
Настала је пре 85 година и још траје. Како?

Међу десетинама, можда и стотинама шарених новина изложених испред новинарнице, угледах заборављен, али мени препознатљив назив: Борба. Било је то прекјуче, око подне.

Наслов у врху је гласио: Умро Вук Караџић. У делићу трена помислих да нисам добро прочитао и да је умро Радован Караџић, па онда ми проструја да је можда штампарска грешка, па тек потом погледам боље наднаслов: На данашњи дан.

Заиста, необично је да се рубрика На данашњи дан ставља на прву страну и то у врх, али, ето, скреће пажњу. То је она стара Борба великог формата, па стога згодна да се, у случају потребе, иза ње сакријете на клупи у парку или после ручка, на отоману, да се покријете и задремате. Не памтим када сам је пре видео у некој новинарници.

– Шта, Борба? – огласио се купац иза мене, зачуђен. – Дајте и мени.

– Нема – рекла је продавачица – добијамо само један примерак.

Док сам одлазио, онај што је био иза мене пратио ме завидним погледом.

Још један наслов у врху стране најављивао је ексклузиван фељтон – капитална енциклопедијска монографија 85 година Борбе.

Када се за нешто каже да је ексклузивно, значи да такав напис има искључиво тај лист. Нико други. Сви други само се гризу што то немају. Али није сваки напис који немају други ексклузиван, већ само онај који је близак сензацији, нешто што мало ко зна.

Ако сам погодио значење речи, онда замислите колико ће се остала штампа насeкирати што нема речени фељтон.

Но, без шале, није мала ствар кад неки лист опстане и доживи толику старост. Прегрмео је силне друштвено-политичке олује, размножио се и посејао семе многим другим листовима, али је, с друге стране, живео и у периодима бонаце, илити хладовине, док палме њишу гране. Сећам се, на пример, Борбе кад је била орган ССРН-а. Сада није ничији орган. Оснивач и издавач, пише у импресуму, је Пословни клуб Борба д. о. о.

Ту такође пише да је од Тита одликована новина и да јој је кредо: Вест је светиња, коментар је слободан

Борба има 12 страна, са све огласима и телевизијским програмом, а текстови су већином непотписани.

Ударни коментар на другој страни је потписан, (Милош Шарановић, спортски коментатор), али је позајмљен са блога Б92. Реч позајмљен стављена је под наводнике. (Што значи, ваљда, да је узет. Јер кад се нешто позајми без наводника, мора да се врати.)

Док остали дневни листови ових дана незаобилазно коментаришу збивања у вези са Косовом, наслов Борбиног коментара гласи: Укинути фудбал?

Не знам да ли се ради о осмишљеној уређивачкој политици, или случајности, али ни Тема дана, којој се посвећује готово цела (друга) страна, није ништа мање изненађујућа. Бави се продајом крви у бугарским болницама. Нема никаквог поређења са нама или било којом земљом. Сазнајем да у Софији јединица крви стаје 250, а да је плата медицинске сестре 80 евра и да је у односу на 1990. број добровољних давалаца, у Бугарској, преполовљен.

Тема дана? Па добро. Биће занимљиво ако у неком од следећих бројева буде обрађено какве су могућности узгоја шљива у Зимбабвеу. И то би могло бити ексклузивно. То нико други неће имати.

А кад рекох ексклузивно, на страни одвојеној за поменути фељтон Велики јубилеј новинарства на читавом ступцу је списак радника Борбе.  Пише: Списак радника од 2. 11. 1944 (од 1100 до 1150). Па следе имена.

Читам:

Поповић Зоран, Нешић Анастас, Влајковић Светозар, Радовић Часлав...

Нестрпљив сам да што пре сазнам крај, прескачем известан број имена и настављам:

Жалац Владимир, Николић Милан, Мандић Анђелка...

Списак се прекида баш кад је најзанимљивији. Али, додато је:

Наставиће се.

Не знам да ли Борба има и интерни лист за информисање запослених, но и ако га и има лепо је што се и осталима пружила прилика...

И кад човек заклопи новине, осети се испуњеним. Нема сeкирације. Све, или већина брига далеко су од нас.

Већина наших листова личе један на други, а заједно на светске, односно америчке, односно европејске. А Борба не.

Како она себе представља? На сајту (www.borba.co.yu): Борба, новина са традицијом. Дневни лист са најјевтинијим огласним простором у земљи.

Потоњим би се мало ко хвалио. Ја бих им предложио: Новине које се разликују. Али, паметног саветовати не треба, а оног који није, не вреди.

Имао сам потребу да ономе којег сам осујетио да купи Борбу, препричам шта сам у њој видео.
Јер, он је читалац Политике, пa ће прочитати.
Слободан Стојићевић
[објављено: 08.02.2007.] Politika

[Darker]

    
Новине које сам прочитао
РОМ ИЛИ ЦИГАНИН?
Зашто да Роме не зовемо Циганима кад они сами тако себе зову? Зашто да Албанце не зовемо Шиптарима кад они тако себе зову?

Питања из поднаслова поставио је учесник расправе о овој теми на сајту Б92 (била je, заправо, узгредна, уз тему о којој смо известили минулог четвртка) и одмах одговорио:
„Када се у свакодневном говору користи реч Циганин, она често значи нешто сасвим друго од ′припадник једног народа који поштујем једнако као и сваки други народ′. Много чешће значи ′они прљави што живе у картонским кутијама, краду, просе...′. Та реч се често користи и као нешто што се изговара да би неког увредили, да би се показало да је та особа непоштена, непристојна, прљава (...).

Уколико имате пријатеља Рома, уз његову дозволу можете га звати Циганином у вашем међусобном односу, али не и јавно. Јер кад то изговорите јавно, ем они који чују не знају ваше ставове, ем подржавате стереотипе, ем одржавате ту реч и њену симболику.

Шиптар има још више нивоа. Прво, та реч се у албанском језику не изговара Шиптар већ – Шћиптар, с врло кратким ′р′ на крају, и значи националну припадност. У српском се изговара Шиптар и нема значење ′припадник народа као и било којег другог који поштујемо...′ Има значење: ′То су они, с белим капама, што се коте ко зечеви, мрзе Србе, јако су прљави, смрде на лој′.

У Нишу и Крушевцу, на пример, Србе избегле с Косова често називају Шиптарима. То отприлике треба да значи да ′нису дорасли животу у урбаној заједници, прљави су, причају косовским акцентом, ружни су...′ Зато кад ти кажеш Шиптар, Албанцу с Косова није свеједно јер не зна да ли ти под тим мислиш исто што и он или мислиш под тим оно што већина у Србији мисли.

Зато треба користити назив Албанац.

Уосталом, ако ти неко каже: Зови ме Албанац, Шиптар ме вређа, довољно је. А не да кренемо да му објашњавамо како треба да прихвати да је Шиптар, како постоје историјске, језичке чињенице, бла, бла (…) Ето, ваљда је сад јасније?”

На то је следећи учесник написао:

„Хвала, ја искрено речи Циганин, односно Шиптар нисам доживљавао на тај начин. На пример, реч Шиптар сам доживљавао као синоним за Албанце који живе на Косову и Метохији, Циганин као израз за Рома који живи у Србији. Никако другачије. У складу са новим сазнањима која сте ми предочили убудуће ћу их звати Ромима односно Албанцима.

Још једном хвала.”

Али, укључио се и трећи, који је имао другачији став:

„Шта ће се добити ако ти исти који користе изразе Циганин или Шиптар почну да користе изразе Ром или Албанац у исту сврху?

′Види га онај – прави Ром!′

′Ако не будеш добар – даћу те Ромима′

′Прави си Албанац′ ...

А то ће се десити, овако или онако, брже или спорије, ако се они који те изразе користе не промене и не схвате шта чине. Замена једног израза другим неће ништа променити. Само ће Циганин постати Ром, а Шиптар Албанац, и то у свим ситуацијама.

Шта ћемо онда? Давати нове називе?”

Пре двадесетак година изашла је књига, истраживање о положају Рома (Цигана) у нашој земљи, коју сам приказивао, па се сећам да сам извукао у наслов реченицу једног од учесника анкете: „Ја сам Циганин – држава ме зове Ром”.

Држава, њене институције, па и институције припадника тог народа заправо желе да покажу да нешто позитивно чине. Да се покажу као стегоноше промена на боље. Ништа их не кошта.

Шта је боље мом другу Локију из Обреновца кад му се не будемо обраћали са Циганине, већ са Роме? Све је то привид. Да се нешто, као, чини. Магла, димна завеса.

По целом свету (на који се у последње време за све и свашта позивамо) називају се Циганима: Gypsy – енглески, Tigan – румунски, шпански – Gitano... Французи имају веома познате цигарете без филтера „житан”... Замислите да се познате цигарете преименују у – „ромкиња”. Итд.

Немају само поједине нације погрдна значења. Имају их и поједине класе, сталежи, друштвене групе.

На пример, када се неком каже: сељачино једна! А ни то није довољно. Има још: гегула, геџа, опанак... и шта ти ја знам.

Мада га држава није подржавала, село је нашу државу одржало у животу. Нарочито у историјски најтежим тренуцима.

Али узалуд. То није променило друштвени став према сељацима. Зато је држава својевремено (као што се чини са Циганима) покушала да промени њихово име. Па су почели од најблажег: сељанин. Па – ратар. (Али нису сви сељаци ратари.) И на крају – индивидуални пољопривредни произвођач.

Тако да је неко могао рећи: ја сам сељак, а држава ме зове индивидуални... итд.

Има једна народна изрека: „Зовите ме и бокалом, али немојте ме разбити.”

Слободан Стојићевић
[објављено: 01.03.2007.] Politika

[darusaz]

Власник "Борбе" је Станко Суботић "Цане жабац". Наиме купио је новину, ради одличног пословног простора у центру града. По уговору не сме да укине основну делатност барем 2 године. Зато "Борба" про форме и дан данас излази. А из приложеног текста се и види како. 

[Darker]

Новине које сам прочитао
Шта је џејзик
Указ на појаву нове врсте језика у нашој штампи

Језик улице, жаргон лопова и криминалаца, у којем су псовке честа поштапалица, високотиражна штампа преузима постепено као свој језик. Дакле, не само да наводи речи полусвета, већ тај језик усвајају новинари саопштавајући њиме сопствене мисли. Као да се њихово штиво упућује, све више, онима који таквим језиком владају. Јер су они њихови претежни читаоци. Као да пишу, понекад, за интерне, затворске новине. Остали читаоци морали би да траже Речник жаргона Драгослава Андрића да би схватили шта је писац хтео да каже.

Некада су лопови имали свој тајни језик (да их други не би разумели) који је називан шатровачким, али таквим се језиком није писало у штампи. А и када би се који пут наводио - било је то у литератури, позоришту и филму. Данас лопови не крију да су лопови, већ се тиме хвале.

Језиком улице међу првима је на радију и телевизији проговорио певач Џеј Рамадановски, причајући догодовштине из времена када је „шибицарио”, што ће рећи - варао људе с три шибице, а испод једне од њих је била куглица па је жртва требало да погоди под којом је.

Његова гостовања по радијима и телевизијама наилазила су на добар пријем. Џеј је наступао искрено, спонтано а упечатљивости лика доприносио је и језик којим се изражавао.

Стога сам склон да га назовем - џејзиком.

Џејзик је језик који је овладао високотиражном штампом.

Пошто је прилично безболно, мада опрезно и више као шала (у емисијама Минимакса) навирио у гласила, џејзик је почео, миц по миц, да се шири, па и сили, као сваки простак који се докопа нечег што је сматрао да му је недостижно. Јер, они који се џејзиком служе, углавном немају шарм и аутентичност које је поседовао родоначелник.

А и - што личи Марку, не личи Јанку. (У преводу: Што личи једном, не личи и другом. Морам да преводим. Пошто није енглески.)

Све више разбојника и лопурди добијало је могућност да се њихови „интервјуи” појављују у новинама које се штампају у великом броју примерака, са великим и многобројним фотографијама, како сопствених ликова, тако и њихових вила са видео надзором и (великим) гобленима изокачињаним по дуварима испод таваница осликаних новоцрквеним фрескама. Са расним псима. И женама. И као што се грудва снега бачена низ спуст наочиглед увећава претварајући се у зачуђујућу громаду, тако је и поменута појава догурала до данашњих дана у нама видном обличју.

Бивши криминалци данас су бизнисмени у спрези са појединим политичарима, (данашњи тек утиру пут ка истом циљу), бивше кафанске певаљке „са магистрале” постале су „звезде”, (данашње тек утиру пут ка истом циљу), а све скупа изродило је посебну врсту штампе која се углавном бави светом нових богаташа и њихових перјаника.

А тамо, у тој штампи, место је за утемељење новог језика новог доба земље Србије која постаје све мања, али су јој зато тешкоће све веће. Тако (кроз две врсте штампе) виде се два упоредна света, али и како се прожимају.

Џејзик се шири неумитно.

А језик који „прихвати народ”, познато је, постаје званичан.

Џејзик надолази, „старе” речи нестају.

„Курир”: Жетон или 500 кинти. (Објашњење: Ако неко у „Меркатору” изгуби жетон за паркирање мораће да плати толико.); Бранка Невестић (изгубио сам у документацији шта је по занимању) је одлепила за аутом „пежо 207”; Обрачун тренера. Вучићевић: Бајевићу, ј...м те у уста!: Фолирали Звекија (Звеки је надимак одмила тада осумњиченог за убиство премијера Ђинђића); Александар Симовић је стан на Новом Београду користио као један од штекова (објашњење: склоништа); Бабе одлепиле за Жељком (Јоксимовићем); Певајте, беретке! (Објашњење: Раде Булатовић ослободио чувања службене тајне 16 бивших припадника ЈСО како би могли да сведоче пред хашким истражитељима.); Ђани је фасовао поломљен нос јер није прихватио предлог зајмодавца да им уместо новца...; „Скандал”: Ана Кокић изгребала руке маказама. Желећи да уштеди лову, одлучила да сама ошиша свог малтезера. Кинта јој је, истина, остала у џепу али зато неколико дана неће моћи да покаже руке…; „Свет”: Сузана Манчић превалила тол′ки трип да би фасовала грип. (Објашњење, потпис испод слике: С. М. је добила кијавицу на Маурицијусу.)...

Наведено није узбуђујуће, не боде очи, јер смо навикли.

На све се навикне.

Слободан Стојићевић
[објављено: 28.03.2007.] Politika

[pop]

„Курир”: Жетон или 500 кинти. (Објашњење: Ако неко у „Меркатору” изгуби жетон за паркирање мораће да плати толико.); Бранка Невестић (изгубио сам у документацији шта је по занимању) је одлепила за аутом „пежо 207”; Обрачун тренера. Вучићевић: Бајевићу, ј...м те у уста!: Фолирали Звекија (Звеки је надимак одмила тада осумњиченог за убиство премијера Ђинђића); Александар Симовић је стан на Новом Београду користио као један од штекова (објашњење: склоништа); Бабе одлепиле за Жељком (Јоксимовићем); Певајте, беретке! (Објашњење: Раде Булатовић ослободио чувања службене тајне 16 бивших припадника ЈСО како би могли да сведоче пред хашким истражитељима.); Ђани је фасовао поломљен нос јер није прихватио предлог зајмодавца да им уместо новца...; „Скандал”: Ана Кокић изгребала руке маказама. Желећи да уштеди лову, одлучила да сама ошиша свог малтезера. Кинта јој је, истина, остала у џепу али зато неколико дана неће моћи да покаже руке…; „Свет”: Сузана Манчић превалила тол′ки трип да би фасовала грип. (Објашњење, потпис испод слике: С. М. је добила кијавицу на Маурицијусу.)...

Наведено није узбуђујуће, не боде очи, јер смо навикли.

На све се навикне.

Слободан Стојићевић
[објављено: 28.03.2007.] Politika

Totalno je covek u pravu, na sve se navikne, ali postoje neke stvari na koje jos (hvala Bogu) nisam oguglao i koje me uvek shokiraju. Naime, dugo vremena sam cuvao primerak Kurira u kome je bio dat komentar TV emisije Mirjane Bobic-Mojsilovic (onog talk-show-a na b92), u kome je za nju doslovce pisalo "ta p**ka" (ja sam sad bio fin za razliku od njih, pa sam stavio zvezdice).  puc Mislim, sta reci... Ovo 'kinta', 'odlepila' itd. je mala maca za to.

[vladimir]

Zato ja lepo èitam Striptiz i Erotiku i bole me uvo za gorepomenute zablude, ¹kart i ostalo...

[Darker]

    
Новине које сам прочитао
УБИЈАЊЕ НОВИНАМА
Доушник особене јавности, потомака гладијаторских борби, јавља

Новине могу и човека да униште.Не само комарца. Некада, док нису постојале, њихов посао су обављале аброноше (преведено са турског: гласоноше). Но, гласови (вести) које су се развејавале већином нису биле истините, али су зато биле голицаве. Најуверљивије су биле полуистине: вести нарасле на зрну истине, али увелико надограђене, нафиловане и налицкане. Такве вести преношене су од уста до уста (рекла-казала), од уха до уха, у поверењу, па им се неминовно, с колена на колено додавало и одузимало по вољи. Некада је село било читав свет. Село са, евентуално, неколико оближњих. То је био терен који су покривале аброноше. И веће насеље, касаба, чаршија илити варошица, било је засебан простор, посебан свет за сејачице гласина. (Не знам због чега, тада се овај „посао” везивао искључиво за жене, и то старије.)

С технолошким развојем гласоноше су прошириле своју делатност издајући посебну врсту новина за које је, у новије време, неко сковао турско-енглески амалгам „чаршија њус”. За њих је свет глобална чаршија која досеже границе последње Југославије. А и нашег расејања.

Већ је познато да је „чаршија њус” умногоме обавештавао да познати српски рокер има знатно млађу девојку са којом намерава да се жени, па су чак навели град и датум где и када ће се венчати. Неколико дана после тога жена познатог рокера је попила шаку пилула и умрла.

Може ли се рећи да је „чаршија њус” крива за њену смрт?

За одговор на ово питање потребна је повелика истрага и стручан тим чији би налаз био неприкосновен. Овако, неспорно може бити свакако да повлачење по новинама није благотворно утицало на брачни пар Ђорђевић. Мало је људи који не дају ни пет пара на новинске аброве. Хтели-не хтели гласине утичу на њих и њихову децу и ширу породицу.

Има оних који сматрају да су новине само долиле кап у пуну чашу, и она се прелила.

Но, после смрти и сахране Драгане Ђорђевић, могло се очекивати да ће „чаршија њус” бар застати и замислити се. Посумњати да су, чак и ако нису, подстакли једну смрт. Јер су умешани у догађај. Људски је да човек помисли: Ипак, можда сам и ја крив? Бар мало. И да мало ћути. Да пусти да неко време прође, јер „време лечи све”.

Али не. Само неколико дана касније на насловној страни „чаршија њуса” освануло је: „Балашевић се разводи”. А у тексту, хоће бити – неће бити, и раније су имали кризе, можда ће и ова бити превазиђена, а можда и неће... Вест се, међутим, завитлала, па се размахала диљем бившег југословeнског простора (то је наша „глобална чаршија”). Преносе је и интернет сајтови попут burek.co.yu, prijedorcity.com, bih.net,  index.hr … Једни пишу да се „иселила из заједничке куће”, други да „спава у другој соби”, трећи да...

После трагедије Ђорђевића, као да ништа није било, идемо даље. Има још певача и њихових жена. Ко не издржи умире, али „чаршија њус” не одустаје.

Не знам зашто, нарочито су се острвили на Бору Ђорђевића. Као да му већ није довољно „учињено”.

У минули петак, пред празник, у „Пресу” је освануо наслов: „Бора се пропио?!” Судећи по интерпункцији, под знаком питања је да ли се пропио, али ко још гледа знаке?

Новинар (у ствари доушник јавности која би уживала у борби гладијатора) нигде не наводи да је Ђорђевић попио било шта од алкохола, али:

„По свему судећи, вратио се свом највећем пороку – алкохолу. Како „Прес” сазнаје, лидер ′Рибље чорбе′ протеклих дана највише времена проводи у кладионици ′Лавови′, у којој покушава да заборави на тужну стварност.” (...) „Заиста делује као да се вратио алкохолу, поглед му је стално водњикав и изгубљен. (...) Види се да покушава да се носи са својим болом.... Поново је запуштен и неуредан, подбуо од неспавања и, највероватније, алкохола...” (...) „Бори су се капци сами склапали, сто за којим је седео био је препун празних и полупопијених флаша пива, а у моменту када је устао са столице и кренуо ка тоалету, видно се тетурао.”

Може ли дубоко тужан човек да изгледа као пијан?

Може ли онај ко је весео да изгледа као да је тужан?

Једно је шта изгледа, а друго шта је у бити. А кога занима суштина?

Заиста, кога?

Слободан Стојићевић
[објављено: 11.04.2007.]Politka




ovo je upravo ono ¹to ja govorim, samo jo¹ gore

[Darker]

    
Новине које сам прочитао
УПОТРЕБА УСПЕХА
Певачица је засад недодирљива, али само треба сачекати

И јуче су се гласила допуњавала још неизреченим чињеницама о Марији Шерифовић и свему што је у ближој или даљој вези с њом. Тако ће бити све док се тема не потроши, а дотле ће богме потрајати.

Не може бити нешто тако крупно, значајно, пријатно и весело (као што је лепа песма и престижна победа) а да се бар малко – ако не може више – не затамни. Или доведе у сумњу.

Марија је засад недодирљива, али се на њеног менаџера Сашу Мирковића обрушила љутња првог човека „најгледаније телевизије”.

Познат по томе што ником не остаје дужан, на Маријину изјаву да ју је повредио „приватно и људски”, као и да је „његову тортуру трпела два месеца” – одговорио је да против ње не жели да каже ниједну ружну реч. (Значи... има нешто... али не жели...?)

„Чим изађе испод канџи тог панде (њеног менаџера, прим С. С.), Марија је мила, природна и опуштена девојка. Она је у страшној ситуацији и види се да живи у страху од тог створења”, изјавио је Тијанић за „Прес”, а то су пренеле и много друге новине. (Мада, на разне начине. Поједине су преко тога прешле овлаш, неке узгред, а „Блиц” је сматрао да сукоб слављенице и првог човека националног јавног сервиса завређује главни наслов на јучерашњој првој страни: „Марија прозвала директора РТС – Љута сам на Тијанића”. У „Блицу” је надодато да је Тијанић поводом Саше Мирковића изјавио и: „... да никада више не чујем и не видим овог менаџера који личи на медведа на малом бициклу у руском циркусу”.)

Било би занимљиво доконати, али за ову тему неупутно – зашто Тијанића опседају медведи, или, тачније – због чега сматра да је човек који физички личи на медведа нешто поругно? Тим пре што је панда (врста азијског ракуна) биљојед (храни се бамбусовим младицама) који је симбол питомине и умиљатости и под заштитом је не само државе, већ човечанства. И није симбол ничега лошег, као што је магарац, незаслужено.

Не могу сви бити лепи као онај ко се руга физичком изгледу.

Ово сам написао само у одбрану права на изглед који нам је природа дала, а не и у одбрану поступака менаџера којег, уосталом, нема потребе нико да брани. Он се доказао у свом послу.

Марија Шерифовић није отказала сарадњу са њим, већ са Радио-телевизијом Србије.

Потоња (РТС) је поодавно у сукобицама са „Пинком” а „Пинк” се овога пута понео дипломатски и достојанствено.

Тања Војтеховски, гласноговорник ове телевизије је изјавила: „ ′Siti rekords′ је издавачка кућа која је издала први Маријин албум, и кућа која је препознала њен таленат, који је неоспоран. Потпуно је логично да се у таквим тренуцима извођачи захвале својој издавачкој кући. Ако узмемо у обзир садашњи Маријин тријумф и успех Жељка Јоксимовића, који су наши ексклузивци, логично је да осећамо то и као део сопственог успеха...”

Молим лепо.

И све хоћу да се откачим од теме „М. Шерифовић и остали”, али не вреди. Читам да је изјавила да је „први пут у животу ушла у Скупштину и да није политички опредељена” („Курир”) а на истој старни истих новина пише да је учествовала у предизборној кампањи Уније Рома Србије, као и њена мајка Верица.

Може ли човек бити политички неопредељен, а учествовати у кампањи партије?

Неко овде лаже.

Славље поводом Марије је завршено, али ако нема славља, нема ни новина, оних које се због тога умногоме купују.

У истом броју „Курира”, јуче, објављено је да је у минулу суботу, у велелепној кући надомак Авале Божен Жумбор приредила велелепно славље поводом крсне славе Светог Василија Острошког. То је она фирма „Божен козметик” или тако нешто. Служиле су „хостесе обучене у српске ношње” , наравно – жито и вино, а све са столовима на трави изгледало је „као сценографија неког холивудског филма”. Шведски сто је био, пребогат. Певали и свирали Боки Милошевић са оркестром, „Блек пантерси”, Уснија, .... Па био велелепни ватромет. Пет стотина званица...

Слава је свећа и колач, каже Црква.

Слободан Стојићевић
[објављено: 16.05.2007.]Politika

[Darker]

    
Новине које сам прочитао
НЕСРЕЋА ЈЕ ДАРОВИТА
Слобода штампе омогућава рекламу: „Читајте књигу Улемека”. Жена политичара и писца Вука Драшковића сматра да су све Легијине књиге смеће, а радикал Вучић да нема књиге коју не треба прочитати

Главни наслов на првој страни „Курира” гласи: „Легијин крај”. Пошто није под наводницима, у први мах се не види да је реч о књизи која се зове „Крај”, што постаје јасно тек из поднаслова. Такође постаје јасно да никоме није крај, пa ни Легији, већ је реч о делу Новог Београда у којем је дотични одрастао. Новобеоградски крај. Истовремено сазнајемо да ускоро можемо очекивати и сабрана дела овог писца за којег издавач тврди да је најтиражнији у Србији. Пета му је књига.

Није јединствен случај да из затвора потичу веома продаване књиге. Једна од првих је осуђеника на смрт (погубљен 2. маја 1960), Американца Карла Чесмена. И Хитлер је „Мај кампф” („Моја борба”) написао у затвору. У тврђави Ландсберг, уз помоћ Рудолфа Хеса. (Прича се да и Легији неко саставља рукописе. За паре. А Хесе је радио из убеђења. За веће паре.)

Милован Данојлић у „Личним стварима” пише:

„Убица Карел Чесмен, или сезонски радник Анатолиј Марченко, покупљен у рацији после кафанске туче, оставили су исповести којима су искупили свој боравак на земљи. Ирски побуњеници су, умирући у штрајку глађу под владавином гђе Тачер, писали сонете. Несрећа је даровита, а очајање велики мајстор стила. Од Достојевског до Солжењицина, од Женеа до Пекића, тамнице се потврђују као породилишта јаких књижевних талената. Јесте, дар се добија с рођењем, али, он се и рађа под притиском виђеног и доживљеног. На другој страни, урођени дар се, због шуровања са нискошћу и са злом, може умањити, па и изгубити. У тамници се човеку отварају очи за пуну истину постојања, а књижевност је, у извесном смислу, и то: визија друкчије отворених очију...”

Даница Драшковић, супруга политичара и писца Вука Драшковића не мисли тако. Питана да ли је прочитала неку Легијину књигу, изјавила је:

„Наравно да нисам прочитала ниједну књигу (мисли се на Легијине, прим. С. С.). Све те књиге су смеће, као и он. О чему може да пише човек убица, човек зликовац, човек који је само размишљао како ће да отме и убије. Човек је потпуно необразован, на ивици идиотизма, зликовац... То је исмевање књижевности и литературе... Нисам сигурна да их неко купује...”

Како се може знати да је нека књига смеће, да није добра, да је опасна... ако се не прочита?

Или бар делимично прочита и прелиста? Да се препозна који је писац (за плату) то „уобличио” на основу забелешки или опажања онога који о писању појма нема.

Зашто овдашњи књижевни критичар не напише свој став о тим књигама?

Ако нису књиге, већ смеће, нека напише. Али претходно их треба прочитати.

Сећам се времена када смо на партијском осуђивали књиге које нисмо прочитали. Када су људи на партијском изјављивали: Наравно да нисмо прочитали ниједну књигу тог, али срам га било...

Па и ако је смеће, књига је. Појавила се и морамо је љуљати.

Ни ја нисам прочитао ниједну Улемекову књигу, али се каним.

На исто питање Александар Вучић из Српске радикалне странке изјављује да је противник забрањивања књига и труди се да „прочита све”. Читао је, вели, и Ђинђићеве књиге.

Ако Даница Драшковић неће, ко ће, осим Вучића, читати књиге Милорада Улемека?

Издавач („Спина”) казује да је „порука романа упућена свим младим људима који се налазе на прекретници живота”.

Значи, нешто попут „Како се калио челик”, „Јади младог Вертера”, „Орлови рано лете”, „Ловац у житу”... ?

Питали Владимира Тасића, добитника НИН-ове и „Виталове” награде за књигу „Киша и хартија” (у „Гласу јавности”) да ли је превасходно математичар или писац. Одговорио је да живи од тога што је математичар, исто као што неки други писац живи од тога што је новинар, уредник, поштар, чиновник...

Па ето. По тој логици Улемек је писац који живи од умећа употребе свакојаког оружја.

Мада, како му је кренуло са продајом књига, више не мора да пуца ни у кога. Ако му је до пара а не ужитка.

Слободан Стојићевић
[објављено: 23.05.2007.] Politika

[wolfeitzckie]

 Несређен, нејасан текст, без јасне поенте. У ствари, поенту слутим, али се плашим да сам у праву.Моного ти Д читаш Политику, нађи нешто боље.

[Darker]

Kurir?:-)

[wolfeitzckie]

 E да, кад рече курир, врло занимљив назив за новину. Треба да апелује на ту идеологијом испрану свест првенствено старијих грађана (који су, јелте, израсли у том режиму). Знаш оно, прле и тихи, бошко буха, а јопет, мож` да бидне и дражин курир, није битно, само да је герила. Србо-четничко-комунистичке снаге, `једном` речју.А за лектиру немој ниш` да ме питаш, то је требало научити у школи.

[Darker]

    
Новине које сам прочитао
И ОВАМО И ОНАМО
Брука што Срби иду на хрватско приморје и шта повезује Ратка Младића и Божидара Ђелића. А ту је и Филарет

И јуче сам прелистао странице такозване жуте штампе и приметио да су, као по договору, у центар пажње ставили двојицу Срба који су потпуне супротности и по лику и по делу. То су Божидар Ђелић, потпредседник владе Србије, и Ратко Младић, бивши генерал Војске Републике Српске, оптужен за ратне злочине. Њих двојица, елем, а као трећи би се могао додати и владика Филарет.

Али, пре тога пажњу ми је привукао текст из „Преса”, с прве стране. Наднаслов: „Памтимо к′о кокошке”, наслов: „Брука!”. Наравно, крупан наслов, најјачи на страни. И два поднаслова: први : „У Хрватској у 2007. летује 100 одсто више Срба него 2006!!!” и други: „Грађани Србије овог лета разграбили туристичке аранжмане за Хрватску. У агенцијама тврде да је интересовање за хрватску обалу порасло дупло”.

Пронађем текст на шестој страни, кад тамо другачији наслов, мада је исти, и гласи: „Срамота!”. Наравно, и на овој страни је највећи и најјачи. Једна реч, али убојита. Само што нигде у тексту не пише – шта је брука и срамота? Нити се било која од те две речи било где у тексту наводи. Произилази да треба нагађати.

Као, на пример, напишете: „На Азурној обали Енглеза дупло више у односу на претходну годину” (или Немаца, свеједно), а дате наслов: „Брука и срамота”. И три знака узвика. Јер мало је један. А наднаслов „Памтимо к′о кокошке”: Само, опет, остаје нејасно шта је брука, шта срамота и какве везе те две оцене из области морала имају са чињеницама о повећању туристичке посете из поменуте, или поменутих држава и шта кокошке имају с тим?

Остаје нејасно јер није објашњено. Не будем лењ па пропитам неколико познаника о чему се ради, а они забезекнути: Побогу, па они су нас сатирали а ми сад да им тамо идемо?! Срамота!.

А, то? – схватим тек тада. Па што се не љутите на најезду туриста из Србије у Турску? Петсто година под њима и набијање на колац. Да не говоримо о томе што су поједини Срби појединим Хрватима жестоко узвратили, па ћемо се вечно надгорњавати ко је кога више, или мање сатирао.

А море, плаво, мрешка на сунчевим зракама, конобе, „плавац” и „ополо”, далматинске клапе и сиреви, шкампе и бродети...

Али није то довољно. Над изјавом Ангелине Мандрапе, шефа туристичке организације „Follow me” да је ове године много веће интересовање владало за Хрватску него за Црну Гору”, ваља размислити. И у том светлу може се запитати да ли туристи преферирају угођај или приврженост нацији. Туристичка активисткиња Ангелина наш вишегодишњи рат (у којем нисмо учествовали) уме да назове „проблемом” па каже: „И без обзира на проблеме од пре 15 година, није било никаквих инцидената”. (Другим речима, казује да српски туристи тамо нису мучени, но, није згорег подсетити да је почетком лета објављено хрватско истраживање у којем се показало да више од 60 одсто испитаника сматра да Срби као туристи нису пожељни.)

А у потпису испод фотографије мотива хрватског приморја пише: „Срби опет луди за хрватским морем”. Ново време, нова сазнања. Јављају се и неоткривена мора. Знао сам за Јадранско. За Хрватско нисам. Можда је новинар мислио на приморје? Хрватско. Али да не нагађам.

Е, сад се враћам на почетак. Ђелић, Младић и можда Филарет.

На првој стани „Правде” је наслов: „Бахато”, а један од поднаслова гласи: „Вилењак: Ђелићева инвестиција укупно вреди око 10 милиона евра”. И додаје се: „Потпредседник владе напушта теткин стан и сели се на Сењак, у велелепну вилу.”

О Ђелићевој новој настамби пише већина таблоида на првим странама. Нико не тврди да је нешто украо, али... „бахато”.

Организација „1389” (можда се неко сећа шта тај број значи) направила је плакате којима ће означити „сигурне куће” за Младића. Верује се – веома велики број јатака. Јер, како казује гласноговорник те организације Вацић: „Једну нашу групу зауставила је патрола полиције, али уместо да нас пријаве, тражили су плакат да залепе у полицијску станицу”.
А што сам поменуо Филарета? Па зато што је у „Куриру” на првој страни изјавио (главни наслов, најјачи) : „Ратко ми је у срцу!”). Зна се који Ратко. Нема два Ратка. У том тексту најавио је штрајк глађу. (Најаву објавиле готове све новине.) Ако му не допусте да уђе у Црну Гору. Мада би му, верујем, одговарало да мало штрајкује, због линије. Да се донекле приближи оснивачу, Христу.
Слободан Стојићевић
[објављено: 29.08.2007.] Politika