Aleksandar Veliki

Started by Bred, 28-06-2007, 13:09:33

Previous topic - Next topic

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Bred

Aleksandar III, isto tako poznat kao Aleksandar Makedonski ili Aleksandar Veliki (356. p.n.e. - 10.7. 323. p.n.e.) je makedonski kralj poznat po tome ¹to je osvojio veæinu poznatog svijeta u svoje vrijeme, te se smatra jednom od najva¾nijih i najuticajnijih liènosti u cijeloj historiji.

Nakon ¹to je njegov otac Filip II pokorio gradove-dr¾ave antièke Grèke, Aleksandar Veliki je pokrenuo osvajaèki pohod protiv Perzijskog carstva. Nakon nekoliko odluènih bitaka (Granik, Is, Gaugamela) osvojio je cijelo Perzijsko carstvo i sa svojom nastavio napredovanje prema Indiji, nastojeæi pronaæi granice poznatog svijeta. U toj namjeri ga je zaustavila pobuna njegovih trupa, pa se Aleksandar vratio u Babilon, prijestolnicu svog novog carstva gdje je umro. Iako se njegovo carstvo - najveæe dotada u historiji - vrlo brzo raspalo na dr¾ave pod vladavinom njegovih vojskovoða, njegov pohod je imao trajne posljedice u vidu spajanja grèke i orijentalne kulture.

Za razliku od V veka, doba punog procvata grèkih polisa, IV vek u Grèkoj je period pun unutra¹njih sukoba i protivreènosti, doba u kome su bili poljuljani temelji celokupnog dotada¹njeg dru¹tveno-politièkog ureðenja Grèke.

To je vreme bede i rasko¹i,kada na jednoj strani jaèa individualizam u kome je ponikla ideja o monarhijskom ureðenju kao najboljem obliku vladavine,dok na drugoj strani postoji te¾nja da se oèuva demokratija.

Kriza kojy Grèka do¾ivljava u IV veku zahvatila je sve oblasti ljudskog ¾ivota:privredu,dru¹tvene odnose,politièko ureðenje,kulturu.

Peloponeski rat zavr¹io se 404. godine Lisandrovim diktatom. Sparta iz rata izlazi kao pobednik. Ali svi uèesnici rata bili su oslabljeni,pravog pobednika kao da nije ni bilo. Èak je i Atina smatrala da poraz nije konaèan i da ponovo mo¾e povratiti raniju moæ. Sparta je postala kraljica mora. Grèka je od nje oèekivala da povrati red i mir na kopnu i moru,a ona je za to bila manje sposobna od Atine.

Persija je novèano pomagala Peloponeski rat a za uzvrat je tra¾ila da je budu vraðeni gradovi u Maloj Aziji koji su je ranije pripadali.Meðutim Grèka je u vojnom pogledu bila jaèa od Persije. To se pokazalo u borbi Kira i njegovog brata Artakserksa za presto 401. godine, kada se na Kirovoj strani borio jedan odred Grka koji su nakon njegovog poraza uspeli da se vrate iz Vavilona na obalu Crnog mora.

Ali uprkos svojoj vojnoj nadmoði Grèka je bila rascepkana,razdirana mr¾njom meðu polisima,a Persija bogata i moæna,a uz to imala je uvid u stanje u Grèkoj.

Izgledalo je da je neminovno da Grèka padne pod vlast Persije.Jedini spas za Grèku bio je zajednièki rat protiv Persije.Ali ko bi poveo jedan takav rat?

Ni u Persiji nije bilo mirno stanje. Egipat se tokom 4.veka stalno bunio, satrapi su progla¹avali naezavisnost èim bi im se ukazala prilika. Carstvo Ahemenida je slabilo zbog stalnih dinastièkih borbi kao i zbog kozervativnog stava u vojnim pitanjima.

Dok je Grèka pre¾ivljavala svoju krizu,a Perijsko carstvo bilo u rasulu, ojaèala je pod jakim uticajem grèke civilizacije Makedonija, koja je vrlo brzo izrasla u veliku silu koja je ujedinila grèke polise i povela ih u osvetnièki rat protiv Persije.

Kriza grèkog polisa u IV veku stare i uspon Makedonije

Spartanski kralj Lisandar postao je gospodar Atine i tu postavio vlast ,,Tridesetorice tirana”. Po njihovom dolasku demokrati,sa Trasibulom na èelu prognani su u Filu. Uz pomoæ deset Perijskih arhonata,jedanaest nastojnika tamnica (sikofanti) i tristotine pandura,tirani su dr¾ali grad u svojoj vlasti. Ubijali su sve graðane koji su se isticali bilo imovinom,bilo poreklom,da bi se tako oslobodili straha od njih i domogli se njihovog imanja. Za veoma kratko vreme poslali su u smrt hiljadu petsto graðana.

Prognani demokrati zauzeli su Pirej i Munihiju i narod je ohrabren njihovim uspesima zbacio tiraniju Tridesetorice i vlast dao desetorici uglednih graðana,ali buduæi da su oni molili pomoæ od Sparte i tra¾ili zajam u novcu, Atinjani su ih, nezadovoljni, zbacili i izabrali drugih deset pod èijom je upravom do{lo do konaènog izmirenja sa prognanim demokratama.

Sparta nije pristala da da Persiji maloazijske gradove koji sujoj ranije pripadali. Rat je bio neminovan i to rat na teritoriji Azije. 396. godine ,spartanski kralj Agesilaj kreæe u Aziju. Sparta je 395/4.godine poku¹ala da zada udarac Persiji, ali je morala odustati da bi povratila svoju vojnu moæ u Grèkoj, gde je Atina uspela da obnovi svoje zidine i luku i dovela do pregrupisanja snaga u grèkim polisima: lakonofilska partija na èelu sa Leontijadom izgubila je prevlast. Nadmoæ stièe antispartanska stranka na èelu sa Ismenlijom i Androklidom. Ismenlija i njegove pristalice nastojali su da obore vlast Lakedemonjana.

U leto 395. godine, Tebanci su napali Fokidu koja je ostala verna Sparti pa su zato Spartanci odluèili da se,bez obzira na nedovr¹eni rat u Aziji,obraèunaju sa Beotskim savezom. U jesen 395. kralj Pausanija je krenuo na èelu lakedemonske vojske u Beotiju. Atinjani su stali na stranu Tebe i Sparta je pora¾ena kod Halijarta. Ovaj poraz Sparte izazvao je utisak u veæem delu Grèke.Tako je poèeo rat izmeðu Sparte i Beotskog saveza, tzv. Korintski rat ,u proleæe 394. godine stare ere.

Agesilaj je morao da se vrati iz Azije u Grèku. Njegova armija izvojevala je pobedu u bici kod Koroneje, ali se on posle ove bitke, te¹ko ranjen,vratio u Spartu.

Sparta nije imala dovoljno snage da dr¾i Grèku u pokornosti. Sa slabljenjem njene moæi u Grèkoj je rastao uticaj Persije, ili bolje reæi, njenog zlata. Persija je smatrala da æe priticanje njenog zlata u Grèku izazvati takav razdor meðu grcima da ni¹ta vi¹e neæe moæi da ih uedini a ona æe onda lako zavladati Heladom.

Po¹to je Sparta uvidela da ne mo¾e odr¾ati istovremeno i maloazijske gradove i vojnu nadmoæ u Grèkoj, pristala je na sklapanje primirja. Krajem 392. godine odr¾an je u Sardu, pod predsedni¹tvom persijskog satrapa mirovni kongres. Uslove mira predlo¾io je Spartanac Antalkida.

Korintski rat se nastavio do 386. godine ali se ni na jednoj ni na drugoj strani nije ulagalo mnogo energije. Borba se vodila metodom iznurivanja protivnika. Antalkida je uspeo da pridobije Persiju za Spartance i 386. godine u Sardu, persijski satrap Tiribaz proèitao je mirovni dekret po kome je sklopljen mir na Atalkidin predlog iz 392.godine: persijski car Artakserks dao je slobodu svim grèkim gradovima osim onih u Aziji koji su pali pod persijsku vlast a ostrva Lemnos,Skiros i Imbros pripala su Atini. Teba je bila primorana da raskine Beotski savez a Atinjani da se odreknu svih prijaterlja i saveznika. Ovaj mir iz 386. godine poznat je kao Antalkidin ili Carski mir.

Iako su uslovi mira za Grèku bili te¹ki,on je imao i svoju pozitivnu stranu : grèki svet je iako prinudno (na istoku pod Persijom,a u kopnenoj Grèkoj pod Spartom) poèeo da se povezuje i tako su grèki polisi u izvesnoj meri iza¹li iz politièke zatvorenosti i izolacije.

Spartanska hegemonija dostigla je svoj vrhunac u leto 379. godine. Pod njenom vla¹æu bila je skoro cela Grèka. Meðutim u kasnu jesen 379., u Tebi je izbio ustanak koji èini prekreticu u istoriji spartanske vlasti u Grèkoj.

Ustanak su pripremili tebanski demokrati-izgnanici u Atini. Oni su pod voðstvom Pelopide tajno u¹li u Tebu i tokom noði pobili voðe oligarhijske partije na èelu sa Filipom, Arhiom, Leontiadom i Hipatom. Tebanci su zatim podigli ustanak i proterali Spartance sa Kadmeje. Spartanci nisu mogli da dopuste da se ovako podcenjuje njihov autoritet,pa su odmah organizovali kaznenu ekspediciju pod voðstvom mladog kralja Kleombrota. 379.godine obnovljen je Beotski savez, a 378. stvoren II atinski pomorski savez, sa ciljem da se obori hegemonija Sparte.

Pelopida i Epaminonda sproveli su reorganizaciju tebanske dr¾ave i vojske. U brojnim ratovima meðu Spartancima je izginulo najvi¹e spartijata,a po¹to Sparta nije htela da njihove redove popuni predstavnicima drugih dru¹tvenih slojeva, nije imala dovoljno vojnika za odbranu. Tra¾ila je pomoæ od Persije, ali ona je suvi¹e bila zaokupljena svojim unutra¹njim nemirima da bi pomogla.

371. godine u Sparti je potpisan mirovni ugovor koji se ticao uglavnom Sparte i Atine. Kleombrot je nameravao da likvidira Beotski savez. Odluèujuæa bitka odigrala se 5. avgusta 371.kod beotskog grada Leuktre. Beotska vojska je potukla "nepobedivu" spartansku armiju. Nekada¹nja spartanska velièina i njen autoritet u Grèkoj bio je sru¹en.

II atinski pomorski savez rasturen je 364. godine zbog nezadovoljstva zemalja saveznica kojima je Atina htela da nametna svoju prevlast. Hegemonija Beotije bila je kratkotrajna. Peloponeski savez se raspao, u Grèkoj je vladala anarhija.

U osnovi grèke politike bio je suverenitet polisa i zato su Grci pre izabrali anarhiju nego da se pokore Sparti, Atini, Tebi ili nekom drugom polisu. Kroz dvesta godina svog postojanja grèki polis je dokazao da ne mo¾e da izgradi nacionalno jedinstvo Grèke.Ovakva politièka anarhija morala je neminovno dovesti do pada pod vlast neke jaèe dr¾ave sa èvrstim jedinstvom.

Kriza polisa u IV veku stare ere odrazila se i na privredu. Razvoj trgovine doprinosi poveðanju kolièine novca,a u vezi s tim razvija se bankarstvo i kreditno poslovanje. Znaèajan momenat u privrednom ¾ivotu Grèke u to doba je veliki priliv zlata. Zlato pritièe u Grèku zahvaljujuði trgovini s istokom, a mnogo vi¹e zahvaljujuæi najamni¹tvu. Hiljade najamnika plaæala je Persija svojim zlatom i pribavljala sebi saveznike u Grèkoj. Usled velikog priliva zlata dolazi i do porasta cena i poveæanja imovinskih razlika.

Dolazi do velike nesta¹ice prehrambenih proizvoda. Tokom 4.veka opala je potra¾nja grèkih zanatskih proizvoda. Tr¾i¹te za plasman grèke robe nije moglo da prihvati onoliko robe koliko je Grèka nudila jer su se u meðuvremenu razvile i ostale zemlje i postale Grèkoj konkurenti na tr¾i¹tu. Arheolo¹ka nalazi¹ta pokazuju da je oko 400-375 godine izvoz grèkih vaza u krajeve severne Italije pao na 1/2 od broja koji se izvozio pre peloponeskog rata.

Snabdevanje Grèke ¾ivotnim namirnicama bilo je ote¾ano usled gusarenja koje je uzelo maha usled vrlo èestih pomorskih ratova. Grèki polisi sve se vi¹e u to vreme oslanjaju na najamnièku vojsku. Graðani vi¹e na smatraju da je du¾nost i èast poginuti za otad¾binu. Svako nastoji da izbegne vojnu obavezu,a u vojsku odlaze samo oni koji ne mogu drugaèije da zarade za ¾ivot. Otpu¹teni najamnici,nesposobni za neki koristan rad predstavljaju opasnost za mir i bezbednost graðana.

Sredinom 4.veka u politièkom ¾ivotu Grèke pojavljuje se novi faktor koji je doprineo ideji o ujedinjenju grèkih polisa. To je nagli uspon Makedonije. Du¾ granica centralne Grèke i pod jakim uticajem njene civilizacije razvijali su se Epir, Trakija i Makedonija. Trakija i Makedonija imale su veliki znacaj za Grèku sa gledi¹ta robne razmene. Trakija je izvozila u Grèku ¾ito i metale - naroèito zlato. Makedonija je imala odliènu drvnu graðu, naroèito jelovinu koju su Grci koristili za brodogradnju kao i katran i smolu kojima su obilovale makedonske borove ¹ume.

Poreklo makedonskog naroda ni do dan danas nije razja¹njeno. Po jednom shvatanju nastali su stapanjem Etolaca, Grka i Akarnanaca. Grci su makedonski jezik svrstali meðu varvarske po¹to ga nisu razumevali.

U Makedoniji se dosta rano razvilo rudarstvo. Njeni dru¹tveni slojevi su se helenizovali zahvaljujuði trgovinskim vezama sa Grèkom. Proces politièkog ujedinjenja Makedonije tekao je sporo i trajao je do druge polovine 4.veka stare ere.

Dinastija Argeada koja je vladala Makedonijom bila je od grka priznata kao helenska. Prvi vladar je bio Amnita I, a njegov sin Aleksandar I vladao je od 498 - 454, dobio je pristup na Olimpijske igre kojima stranci nisu mogli prisustvovati. U njegovo vreme Makedonija je poèela da kuje sopstvenu monetu.

Arhelaj I (414 - 399) bio je veoma znaèajan u istoriji Makedonije. Gradio je puteve, podizao gradove, doprineo kulturnom procvatu zemlje. Od njegovog doba jaèa helenizacija Makedonije. Preneo je sedi¹te dr¾ave iz Ege u Pelu. Arhelaj I ubijen je 399.godine a posle njega u periodu od 399-390 smenjuju se tri kralja: Arhelaj II, Aminta II i Pausanija.

Tek Aminti II (390 - 369) polazi za rukom da suzbije unutra¹nje nerede. Posle njegove smrti od 365 - 360 vladao je njegov sin Perdika III, a njega je nasledio Filip II.

Sa dolaskom Filipa II na vlast situacija se menja - Makedonija postaje najmoænija dr¾ava tada¹njeg sveta. Filip II je mogao da,po¹to je ujedinio Makedoniju, poène da ostvaruje svoj krajnji cilj - da povede grèki narod u pohod protiv Persije.

Filip II i Grci - Bitka kod Heroneje

Filip II posedovao je veliki dar za vojne poslove i za upravljanje dr¾ave.Dugotrajnim zalaganjem uspeo je da reformi¹e politièki i vojni sistem svoje zemlje. Od feudalne dr¾ave sa rodovskim ureðenjem stvorio je moænu dr¾avu kojom je upravljao jedan èovek i koje je poèivala na dobro uve¾banoj i dobro snabdevenoj stajaæoj vojsci. Boreæi se protiv separatizma pribli¾io je svom dvoru makedonsko rodovsko plemstvo. Mnoge graðanske i vojne poslove poverio je uglednim Makedoncima,a njihove sinove ukljuèio je u svoju pratnju.Tako se rodovska aristokratija koja je sad ¾ivela na dvoru pretvarala u dvorsku aristokratiju.Pripadnici njenih redova nazivali su se kraljevi drugovi.

Najveæu pa¾nju Filip je posvetio reformi makedonske armije. U svoju vojsku uveo je sve poslednje novine u grèkoj taktici koje je upoznao za vreme svog dugog boravka u Tebi,a to je bilo onda kada se Beotski savez nalazio na vrhuncu svoje moæi. Tada se i zaèela njegova misao da koristeæi politièku i socijalnu anarhiju u Grèkoj ujedini njene polise pod svojom upravom sa ciljem da zajedno napadnu svog vekovnog neprijatelja - Persiju.

Filip je stvorio falangu, odred pe¹aka rasporeðenih u zbijenim redovima,naoru¾anih kopljem dugim oko pet metara (sarisa). Falanga je nastupala kao jedna celina i njena udarna snaga nije imala sebi ravnog u tada¹njem svetu. Posebni deo pe¹adije èinili su ¹titono¹e (hipastiti), lak¹e naoru¾ani od falangita, a zato i pokretljiviji u borbi. Oni su èinili vezu izmeðu spore falange i konjice. Makedonska konjica bila je veoma sna¾na i nju su èinili plemiæi,kraljevi drugovi naoru¾ani kopljem i maèem. Hetairi su bili rasporeðeni u vojne jedinice - ile, a njihovi borbeni redovi u mnogome su prema¹ivali grèku konjicu. Osim njih u Filipovoj vojsci se nalazio i drugi rod konjice - kopljanici (sarisofori). U sastavu makedonske vojske bili su i baèaci strela, kopalja i lako naoru¾ana pe¹adija (peltasti) i veliki broj grèkih najamnika.

Filip je uveo novu taktiku. Istu va¾nost imala je konjica kao i pe¹adija, a ponekad je ona vodila glavni napad i zavr¹avala ishod borbe. Postojala je saradnja svih vojnih rodova za razliku od Grka gde je dominirala pes¹adija. Flotu su èinile tetrere i pentere mesto trijera.

Oslanjajuæi se na ovakvu vojsku, Filip je ugu¹io decentralistièke te¾nje u svojoj zemlji, monarhija je konaèno formirana, granice za¹tiæene od severnih suseda, Makedonije je mogla da zapoène borbu za vodeæi polo¾aj u helenskom svetu.

Posle niza ratova grèki gradovi u Makedoniji, Peoniji i na Halikidièkom poluostrvu-(Atos) u¹li su u sastav Filipove dr¾ave. Na taj naèin Atina je bila li¹ena bogatih kolonija koje su bile od velikog znaèaja za razvoj njene trgovine.

Veæina Grka smatrala je da je na prvom mestu nezavisnost polisa i nisu pristajali da steknu nacionalno jedinstvo po cenu politièke slobode. Jedna grupa Grka se mirila sa zavisno¹æu od Makedonije, jer su Makedoniju smatrali grèkom silom, a opasnost od Persije bila je suvi¹e velika, pa je ovo bio jedini naèin da se Grèkoj saèuva njen znaèaj u politièkom ¾ivotu i svetskoj civilizaciji. Tako se sa jaèanjem makedonskog uticaja u Grèkoj stvaraju dve stranke: antimakedonska na celu sa Demostenom i promakedonska sa Isokratom i Eshinom.

352. godine Filip se ume¹ao u prvi sveti rat u srednjoj Grèkoj,koji je trajao deset godina i vodio se protiv Fokide. Fokiðani su opljaèkali Delfijsko svetili¹te, naoru¾ali deset hiljada najamnika i sa tom vojskom terorisali celu Grèku. Kada se rat preneo na teritoiju Tesalije ona je zatra¾ila pomoæ od Filipa i on je doprineo 352. kod Krokos-polja pobedi nad Fokiðanima i zatim stao na èelo tesalske vojske. Traèani su sklopili savez sa njim. Na Halkidikiu osvaja grad za gradom.

349. Demosten je odr¾ao svoju prvu Filipiku. Nakon pada Olinta najveæeg grada na Halkidikiu 348., i ostali gradovi poluostrva bili su prisajedinjeni Makedoniji. 346.godina sklopljen je na makedonskom dvoru Filokratov mir, kojim su Filipu priznata sva dotada¹nja osvajanja. Bio je gospodar Tesalije i dr¾ao je Termopile.

342.godine Trakija je progla¹ena makedonskom provincijom. Filip je u¹ao u srednju Grèku i primorao Fokiðane da napuste Delfe i bio je primljen u delfijsku Amfiktioniju. Tako je Makedonija primljena u Grèku zajednicu.

340. godine kada je Filip napao Bizant, a kasnije Makedonci zaplenili jednu atinsku laðu, stvoren je povod da Atinjani iste godine objave rat Filipu. 339. godine vodio se II sveti rat protiv Lokriðana koji je Filip uspe¹no okonèao.

U kasno leto 338. godine (avgust-septembar) do¹lo je do odluèujuæe bitke izmeðu Filipa i Grka kod Heroneje u Beotiji. Makedonija je pobedila zahvaljujuæi boljoj obuèenosti vojske i svojoj nenadma¹noj konjici. Sparta je u bici ostala neutralna,a posle nije priznala hegemoniju Makedonije. Posle Heronejske bitke svi gradovi Beotije progla¹eni su nezavisnim osim Oropa (na granici Atike i Beotije) koji je vraæen Atini. U Tebi je sme¹ten makedonski garnizon. Svi Atinjani zarobljeni u bici pu¹teni su na slobodu bez otkupa. Atina je ostala nezavisna,zadr¾ala je svoju teritoriju i flotu,kao i ostrva Salaminu, Lemnos, Samos, Imbros i upravu nad Delosom. Odrekla se traèkog Hersonesa i gradova na Halkidikiu.

Posle pobede kod Heroneje trebalo je uèvrstiti makedonsku hegemoniju nad Grèkom. 337. godine Filip je sazvao Korintski kongres. Odazvali su se svi gradovi osim Sparte. Proklamovan je op¹ti mir kojim je uèinjen kraj Filipovom ratu sa Grcima. Istovremeno je objavnjen rat Persiji. Helenski savez polisa ujedinjen je s Makedonijom èiji je kralj kao voða upravljao celokupnom spoljnom politikom. Helenski savez je pod makedonskom upravom saèuvao izvesnu samostalnost:mogao je da saziva skup¹tine,daje predloge.

Filip nije doèekao da uèestvuje u pohodu na Persiju. Na svadbi njegove kæeri u Egi,ubio ga je u leto 336.godine pripadnik njegove telesne stra¾e - Pausanija. Tako je poginuo u 47.godini ¾ivota a nije ostvario svoj krajnji cilj - da zada konaèan udarac Presijskom carstvu.

To je ostalo na njegovom dvadesetogodi¹njem sinu Aliksandru koji je nasledio presto 336.godine. Vojska mu je bila naklonjena-drugovao je sa njom od detinjstva, komandovao jednim odredom kod Heroneje - i priznala ga je za svog kralja. Niko tada nije verovao da æe on uspeti da nastavi politiku svoga oca i da æe za manje od trnaest godina vladavine steæi naziv gospodara sveta i postati tvorac nove istorijske epohe.

Osvajanja Aleksandra Velikog i slom Persije

“Jo¹ dok je bio deèak njegova trezvenost pokazivala se u tome ¹to je pored sve svoje naglosti i neobuzdane strasti u drugim stvarima,umeo da u telesnim u¾ivanjima bude otporan i da im se predaje sa velikom umereno¹æu,a njegovo èastoljublje i pored njegove mladosti pokazivalo je izvesnu dostojanstvenost i velikodostojnost.Voleo je slavu ali ne od svaèeg i svaku kao Filip.” Govorio je:’’Drugovi,sve æe mi otac unaperd uzeti a za mene neæe ostati ni jedno veliko i slavno delo da ga s vama izvr¹im’’…Nije ¾eleo da od oca dobije ni blaga,ni rasko¹i ni u¾ivanja nego kraljevstvo koje se mu donositi borbe i ratove i dela puna slave i èasti.’’

Aleksandar se rodio 21. jula 356. godine u Filipovom braku sa epirskom princezom Olimpijadom. Od majke je nasledio jogunastu æud,èe¾nju za nepoznatim i veru u herojsku slavu koju mu je sudbina dosudila,a od oca èeliènu volju i energiju,hrabrost i slavoljublje,vojnièki dar i izuzetno praktièan duh. Kada mu je bilo èetrnaest godina,otac mu je za uèitelja pozvao Aristotela.On je u njemu probudio ljubav prema pesni¹tvu i Aleksandar se kasnije na svojim pohodima nije nikad rastajao od Homerovih epova. Zahvaljujuæi Aristotelu, Aleksandar se veoma zainteresovao za prirodne nauke,pa su stoga njegovi osvajaèki ratovi bili i nauène ekspedicije koje su obogatile geografiju, botaniku, etnografiju mnogim novim èinjenicama.

Od svoje ¹esnaeste godine Aleksandar je uèestvovao u dr¾avnim poslovima. Tada je,kada mu je bila poverena uprava u Makedoniji, zauzeo jedan deo Trakije i tu osnovao grad sa svojim imenom- Aleksandropolis. Kod Heroneje je vodio levo krilo makedonske vojske. Nakon Filipove smrti 336.godine stupio je na makedonski presto.

U to vreme opet je ojaèala antimakedonska stranka. Demosten je u Atini govorio o ’’decaku koji se igra vladara’’ i pozivao Grke da zbace makedonsku vlast. Ali,Aleksandar je bio dorastao situaciji. Iste godine kada je do¹ao na vlast,sazvao je kongres na Istmu u Korintu, gde su ga svi Grci osim Spartanaca izabrali za vrhovnog zapovednika vojske protiv Persijanaca. Grèka i Makedonija nalazile su se èvrsto u njegovim rukama.

Aleksandar je uspeo da ugu¹i pobunu koju su podigli severni susedi Makedonije: Geti, Tribali, Iliri, podèinio ih svojoj vlasti i izbio na Ister (Dunav). Septembra 335. godine izbio je ustanak u Grèkoji on je morao da se vrati. Centar ustanka bila je Teba. Ustanku je doprineo vatreni Demosten,persijsko zlato i vest da je Aleksandar poginuo na Dunavu. Tebanci nisu pristali da sklope primirje sa Aleksandrom. Grad je do temelja razoren,a stanovnici prodati u robstvo. Jedino su bili po¹teðeni hramovi i kuæa pesnika Pindara. Posle pada Tebe Atina se priklonila Aleksandru. Helenski svet bio je spreman za pohod protiv Pesije. Ovaj rat Aleksandar je zapoèeo u svojstvu hegemona Helenskog saveza po odluèi koja je doneta 337.godine na Istmu a obnovljena 336.godine.

Poèeo je jedan od najznaèajnijih pohoda u istoriji Sredozamlja - rat protiv Persije. U oèima Grka bio je osvetnièki oslobodilaèki rat. Pesijanci su u pro¹losti bili naneli mnogo zla Grcima , a u doba dolaska Aleksandra na vlast dr¾ali su mnoge grèke gradove. Meðutim Persija je u to vreme bila kolos na staklenim nogama, a ipak je jo¹ uvek ujedinjavala zemlje Starog istoka. Careva volja bila je jedini zakon,a u unutrasnjosti carevine vladala je samovolja satrapa. Carstvo je predstavljalo konglomerat naroda i plemena.

Posle smrti Antakserksa III 338. godine,dolazi do dinastièkih borbi.Presija je takoðe pre¾ivljavala svoju krizu kao i Grèka. U odnosu na Makedoniju bila je nadmoæna po bogatstvu i brojnosti ljudi, ali je zato organizacija persijske vojske daleko zaostajala za makedonskom. Aleksandar je znao da je moæ persijskog cara samo prividna, zato je mogao da sa toliko samouverenosti preuzme jedan ovakav pohod.

Po Aristobulu, Aleksandar je kad je krenuo u rat,imao u dr¾avoj blagajni svega 70 talenata i dve stotine talenata duga ,ali je bio tako siguran u pobedu da ga ni¹ta nije moglo zadr¾ati. Pre odlaska podelio je sva kraljevska imanja prijateljima i odrekao se prihoda od njih. Zimu 334/5.godine proveo je u pripremama za pohod na Persiju.

U proleæe 334.godine prelazi Helespont i sti¾e u Malu Aziju. Njegova vojska brojala je tada èetrdeset hiljada vojnika. Do prvog sukoba Grka i Persijanaca do¹lo je u rano leto 334.godine na reci Graniku. Po Aristobulu, Aleksandar je izgubio samo tridesetièetiri vojnika a Pesijanci 22500. Pobeda kod Granika otvarala je Aleksandru put u Malu Aziju.

Glavni grad Lidije Sard predao se bez borbe a isto tako i Efes, najznaèajnije maloazijsko pristani¹te. Aleksandra su svuda doèekivali kao oslobodioca od persijskog jarma. Po njegovom nareðenju zbacivane su oligarhijske vlade i uspostavljana demokratija. Gradovi su bili osloboðeni danka persijskom caru. Jedino su Aleksandru pru¾ili otpor - ali su posle du¾e opsade osvojeni - Milet i Halikarnas.

Padom Halikarnasa, u jesen 334.godine zavr¹eno je osvajanje zapadne obale Male Azije. Aleksandar je vojnicima dao odsustvo, da provedu zimu u Makedoniji a da se u proleæe 333. godine sastanu kod mesta Gordiona u Frigiji odakle je i¹ao put u unutra¹njost persijskog carstva. Razre¹iv¹i gordijski èvor, Aleksandar je nagovestio da æe biti gospodar Azije. Zauzeo je Paflagoniju i Kapadokiju i stigao u Tars, glavni grad Kilikije. Nameravao je da osvajanjem èitave Kilikije uspostavi vezu s Malom Azijom, a njegov vojskovoða Parmenion krenuo je na istok da zauzme klance koji vode u gornju Aziju.

Darije se sa ogromnom vojskom nalazio nedaleko od jednog sirijskog mesta u ravnici ali je taj polo¾aj napustio, i krenuo prema Isu. Bila je to kobna gre¹ka jer vojska kakva je bila persijska mogla je svoju punu snagu da razvije samo u ravnici, a ne u tesnom prostoru pored mora gde se nalazio Is.

Veæ u prvom naletu Makedonci su uneli pometnju u persijske redove. Darije je pobegao i tad je nastalo rasulo u njegovoj vojsci. Bitka se zavr¹ila u korist Makedonaca. Aleksandar je gonio Darija do dubako u noæ ali je on uspeo da utekne, meðutim njegova porodica je ostala u logoru i pala u ruke pobedniku. Bitka kod Isa odigrala se meseca majmakteriona (15.11-15.12) 333.godine. ®rtve na persijskoj strani bile su ogromne: Arijan ka¾e da je palo oko sto hiljada vojnika a kod Makedonaca svega èetistopedeset.

Naèin na koji je Alekandar postupio prema Darijevoj porodici zadivio je savremenike: naredio je da se perma njegovoj ¾eni i majci postupa kao prema caricama a prema deci kao prema carskoj deci ,i da se ni¹ta ne uèini ¹to bi ih moglo uvrediti. Kada je kasnije umrla Darijeva majka priredio je velièanstven pogreb, a kada je od jednog odbeglog evnuha Darije saznao za ovoliku plemenitost Alekandrovu,u svojoj molitvi Ormuzdu rekao je, da ako on ne bude mogao da povrati moæ Persije, neka niko ne stupi na njen presto osim Aleksandra.

Nakon pobede kod Isa Aleksandar je zauzeo fenièke gradove Sidon i Biblos, a onda se ispreèio Tir, neosvojivi grad,koji je pru¾ao otpor sedam meseci. Pao je u leto 332.godine. Osvajanje Tira bilo je od izvandrednog znaèaja:pokorena je èitava Fenikija, njena flota propojena makedonskoj i time je Aleksandar imao premoæ na moru i mogao je da preuzme pohod na Egipat.

Nakon Tira osvojeni su Palestina i Jerusalim. Posle dva meseca otpora pala je Gaza, poslednje naseljeno mesto na putu iz Fenikije u Egipat. Iz Gaze Alekandar sti¾e u Peluzij i pre¹av¹i Nil dolazi u Memfis, prestonicu egipatskih kraljeva.

Egipat se od 340. godine nalazio pod persijskom vlasæu. Persijanci su poni¾avali Egipæane,a vrhunac njihove drskosti bio je zahtev da ubiju svetog bika Apisa. Aleksandra su stoga doèekali kao oslobodioca. Bio je u Amonovom hramu u unutra¹njosti Libijske pustinje. Pred Egipæanima on je istupao kao faraon i za njih je bio otelotvoreni bog-’’Sin boga Ra ’’.Aleksandar je civilnu vlast u Egiptu ostavio Egipæanima - dok su ranije bile 44 nome i svaka od njih imala jednog nomarha, on je sad postavio dva upravitelja i to Egipæana. Ostavio je staru administraciju, ali je na vojne polo¾aje postavio svoje oficire.

Najdalekose¾nije posledice za ¾ivot i kulturu Egipta imalo je osnivanje Aleksandrije po planu arhitekte Dinokrata, na u¹æu Nila. Gradnja je poèela 331.godine u proleæe. Izvanredan geografski polo¾aj omoguæio joj je nagli razvoj tako da je kasnije uz Kartaginu bila najveæa luka u Sredozemlju.

Iste godine Alesandar je krenuo iz Memfisa natrag u Fenikiju. Saznao je da se Darije s vojskom utaborio kod Gaugamele u Siriji uz reku Bumod. Parmenion je predlo¾io Aleksandru da napadnu noæu ali je na to on odgovorio ovako: "Aleksandar mora pobediti otvoreno i bez lukav¹tine.Sramota je ukrasti pobedu."

Kod Gaugamele se 1.oktobra 331. godine odigrala bitka koja je odluèila sudbinu Persijskog carstva i donela Aleksandru naziv "Kralja Azije". I ovog puta Darije je pobegao. Aleksandar ga je gonio do Arbele, ali se i sada car spasao i pobegao u pravcu Medije, do Egbatane.

Aleksandar sti¾e u Vavilon, a odatle za dvadeset dana u Suzu. Iz Suze je pro¹av¹i kroz Persijska vrata stigao u Persepolj, prestonicu Ahemenida. Osvajanje Persepolja poèetkom 330. godine predstavljalo je kraj pohoda Aleksandra kao hegemona helenskog saveza. Osvetnièki rat Helena protiv Persije bio je zavr¹en. Ali on je ovu titulu zadr¾ao,s tim ¹to je sad postavio nove ciljeve koje je hteo da ostvari.

U Persepolju je saznao da je Antipatar (njemu je bila poverena uprava u Makedoniji) savladao spartanskog kralja Agisa. Sparta se uvek protivila makedonskoj vlasti. Nije gubila nadu da æe obnoviti svoju prevlast i povratiti nekada¹nji uticaj pa je zato podsticala antimakedonske akcije. Do sukoba Agisove i Antipatrove do¹lo je pribli¾no u vreme bitke kod Gaugamele. Agis je pao na bojnom polju. Sparta je ovim porazom izgubila svaki politièki znaèaj i Grèka je ostala mirna sve do Aleksandrove smrti.

U proleæe 330.godine Aleksandar ide u staru medijansku prestonicu Egbatanu za Darijem. Tu mu je otpustio staru saveznièku vojsku i tako raskinuo i poslednju vezu sa Korintskim savezom.

Bes, Darijev roðak, satrap Baktrijane spremao je Darijevo ubistvo. Aleksandar persijskog cara nije zatekao ¾ivog. Na¹li su ga 1. jula 330. godine kod mesta Hekatonpila. Aleksandar mu je odao poslednju poèast,a zatim su po njegovom nalogu ostaci preneti u Pasargadu gde su bili sahranjeni u carskoj grobnici. Darijeva smrt predstavlja znaèajan momenat u Aleksandrovoj vladavini.Od tog vremena on se smatrao kraljem Azije kao pobednik nad Darijem; sada uzima na sebe ulogu njegovog naslednika a i osvetnika. Od tada se i u zvaniènim dokumentima naziva kralj Azije,i sva pisma namenjena azijskom delu carstva peèatio je Darijevim prstenom. U to vreme poèeo je sa uvoðenjem persijskog dvorskog ceremonijala.

Iz Hekatonpila, Aleksandar je krenuo u Hirkaniju i u najveæem gradu Zadrakarti proveo petnaest dana. Odatle je krenuo ka Baktriji. U Baktri je saznao za Limnovu zaveru iza koje su stajali Filota i njegov otac. Po¹to je kaznio uèesnuke zavere, u jesen 330.godine pre¹ao je reku Oks i do¹ao u Sogdijanu. Ptolomej Lagov sin uhvatio je Besa, koji se u meðuvremenu bio proglasio kraljem Baktrije i tu vladao pod imenom Artakserks IV. Bes je bio smaknut u Egbatani posle tri godine.

Period od 330 -327. godine Aleksandar je proveo u oblastima Baktrije i Sogdijane. Uslovi ratovanja bili su drukaèiji u ovim zemljama nego do tada,i ove godine bile su veoma te¹ke u Aleksandrovoj karijeri. Zauzeo je Marakandu (Samarkand) i severoistièno od nje osnovao grad Aleksandrija Eschata (Ultima). Po¹to je osvohio jo¹ sedam gradova krenuo je protiv Skita. Nakon odmora koji je dao vojsci 328/7.godine u proleæe 327. nastavio se rat u Sogdijani gde su izbili neredi.

U Marakandi Aleksandar otkriva Hermolajevu zaveru ili zaveru pa¾eva. Pa¾evi su bili sinovi makedonskih plemiæa izmeðu 14. i 20. godina uzgajani za buduæe zapovednike i naju¾u vezu s kraljem. Hermolaj je iz liènih razloga re¹io da se osveti kralju,ali je Ptolomej Lag sve na vreme otkrio i javio Aleksandru. Pa¾evi su kaznjeni kamenovanjem (to je bila kazna za veleizdaju). Tada je obe¹eni Kalisten koji se protovio uvoðenju persijskih obièaja i bio blizak Hermolaju. Kalistenova smrt je jako muèno odjeknula u Grèkoj. Aleksandar je zbog tog svog postupka izgubio naklonost mnogih filozofa koji su ga od tada prikazivali kao tiranina govoreæi da ga je prevelika sreæa iskvarila.

U to vreme Aleksandra je sve vi¹e zaokupljala misao da stvori svetsko carstvo. Njegov pohod na Indiju predstavlja te¾nju da doðe do samog kraja sveta. Za svoje novo osvajanje pripremio je veliku vojsku. Broj vojnika u odnosu na 334.godinu bio se skoro udvostrucio. Plutarh ka¾e da je u Indiju krenuo sa 12000 pesaka i 150000 konjanika. U taj broj uraèunata je i komora,posluga trgovci,¾ene i deca vojnika,brodograditelji i veslaèi. Indi su tada smatrani najmnogibrojnijim narodom sveta. U ono vreme se verovalo se da je Ind gornji tok Nila,a da je Indije kopnom spojena sa Etiopijom.

U pozno leto 327.godine Aleksandar je pre¹ao Indijski Kavkaz (Hinduku¹) i tada mu je mladi rad¾a Taksile, sa kojim je stupio u vezu jo¹ u Sogdijani, stavio svoju vojsku i dr¾avu na raspolaganje da bi mu Aleksandar pomoao u borbi protiv neprijatelja Taksile - Pora. Aleksandar je nameravao da osvoji sve zemlje do Inda a da sledeæeg proleæa udari na Pora, moænog kralja Pend¾aba. Vojsku je podelio na dva dela: jedan je sa Hefestionom, Perdikom i rad¾om do Taksile krenuo ka Indu, a on sam, sa drugim delom vojske krenuo na istok da za¹titi kretanje ostalih. Grad Taksila s one strane Inda prijataljski je primio Aleksandra.

Do¹ao je do reke Hidaspa. Na drugoj strani reke,kralj Por vladao je velikom i bogatom kraljevinom. Bio je to najmoæniji rad¾a Pend¾aba. Odbio je Aleksandrov poziv da mu se pokloni i sakupio ogromnu vojsku da ga saèeka na granici svoje dr¾ave. Tu na obali Hisdapa odigrala se krajem maja 326.godine najveæa bitka u Aleksandrovom ratovanju i jedna od najveæih u istoriji Starog veka. Plutarh navodi podatak da je trajala osam sati. Por je bio pora¾en Aleksandar ga je izmirio sa Taksilom i ostavio ga da upravlja svojom dotada¹njom zemljom i jo¹ ga je bogato darivao. U ovoj bitci palo je hiljadu Makedonaca i 23000 Indijaca. Aleksandar je osnovao grad Nikeju u èast ove pobede i grad Bukefaliju po svom konju Bukefalu.

Aleksandar je ostavio Kratera sa jednim delom vojske na Hidaspu, a sam je po¹to je pokorio Singalu do¹ao do Hifanono3 - najistoènije od pet reka Petoreèja. To je najistoènija taèka do koje je Aleksandar stigao. On je ¾eleo da nastavi osvajanja,ali vojska je bila iscrpljena,nastalo je kolebanje, nezadovoljstvo ¾elja da se vrate. Aleksandar je odluèio da odustane od svoje namere i objavio povratak. Na pragu nepoznatog sveta pokazalo se da je taj svet mnogo moæniji i veæi no sto se mislilo,i on je odustao. Po nekad se ka¾e da je ovo bio prvi i jedini poraz Aleksandrov i to poraz koji su mu nametnuli njegovi vojnici. Posle ovoga Aleksandar nije do¾iveo ni jednu veliku pobedu, ali ovde je odneo pobedu nad samim sobom,jer je ocenio realne moguænosta svoje vojske sa kojom je izvojevao mnoge pobede ¹to mu je donelo slavu vojskovoðe koji nikad nije bio pora¾en.

Na obali Hifanono3 Aleksandar je naredio da se podigne stub na kome je pisalo:,,Ovde se zaustavio Aleksandar’’,i nakon prino¹enja ¾rtava zahvalnica,krenuo nazad.Ostavio je za sobom Porovu zemlju i plovio Hidaspom.

Pokorio je mnoga plemena,a naroèito je bila te¹ka borba sa Malima i Oksidraèanima. Aleksandar je tad bio te¹ko ranjen i pronela se vest o njegovoj smrti. Vojnici nisu verovali da je ¾iv sve dok se nije pojavio pred njima.,,Mnogima su kod njegove neoèekiva ne pojeve nehotice navalile suze na oèi… Kad je uzjahao opet ga vide¹e,pa je èitava vojska klicala i pljeskala,a odjeknu¹e i obale i obli¾nje ¹umske doline. Kad se veæ pribli¾avao svom ¹atoru,siðe sa konja da ga svi mogu videti kako hoda. Tada se svi sa svih strana pribli¾i¹e,jedni mu dodirivahu ruku,drugi kolena,treæi i samo odeæu. Neki bejahu zadovoljni da ga bar i izbliza vide i zatim se udalji¹e,po¹to su mu sreæu po¾eleli.’’

Brodovlje je u leto 325.godine do¹ao do mesta Patale gde poèinje delta Inda. Time je bio zavr¹en Indijski pohod. Èitava dolina Inda bila je pod makedonskom upravom. Aleksandar je u Patali ostao ¹est meseci. Pripremio je ekspediciju za istra¾ivanje delte Inda,izgradio pristani¹te. Odluèeno je da flota krene u poznu jesen. Za voðu ekspedicije izabran je Nearh. Jedan deo vojske ¹titio je flotu od napada dok je plovila od Indije do u¹æa Tigra u Persijsko more.

Aleksandar je kopnom i¹ao kroz Gedrosija (Belud¾istan), danima su se kretali kroz pustinju bez kapi vode ,sa ¾ivim peskom. ®ega je bila takva va su jedno vreme i¹li samo noæu i to uvek blizu obale jer su oni morali da se staraju o floti i da za nju kopaju bunare sa pijeæom vodom. Ljudi su se razboljevali i umirali, stoka je ginula. Aleksandar je i¹ao pe¹ke kao i vojnici,jeo ¹to i oni.

,,Meðutim su neki lako oru¾ani koji su se od vojske udaljili, da tra¾e vodu,na¹li u nekoj maloj guduri malo lo¹e vode. Muèno iscrpise vodu i krenu¹e Aleksandru misleæi,da mu nose veliko blago. Kada su veæ bili blizu,izli¹e vodu u kacigu i done¹e je kralju. On je primi i pohvali donosioce, a zatim je izlije pred oèima sveprisutnih.Tim èinom èitava se vojska osokoli tako da se èinilo, da su svi od Aleksandra dobili da piju izlitu vodu.’’

Veæina pisaca ka¾e da je vojska za ova dva meseca puta kroz Gedrosiju pretrpela vi¹e nego za celog ratovnja u Aziji. Kad je stigao u Puru, Aleksandar je imao samo jednu èetvrtinu od broja vojnika koje je poveo u Indijski rat. Nakon odmora u Puri vojska je do¹la u Karmaniju gde se sastala sa Kraterovim delom vojske. Tu je Aleksandar podigao jo¹ jednu Aleksandriju. Stigle su povoljne vesti o Nearhovoj ekspediciji.

On je plovio flotom 80 dana du¾ istoène obale Persijskog zaliva, doplovio do reke Pasitigris i njom uzvodno do Suze. Veliki je znaèaj ove ekspedicije,prvo jer je dokazala postojanje pomorskog puta izmeðu Indije i Mesopotamije, a Nearhova zapa¾anja pro¹irila su znanja o tropskoj flori i fauni i upoznala Grke sa plemenima koja tamo ¾ive.

U proleæe 324.godine okupila se sva makedonska vojska u Suzi.Aleksandrova osvajanja bila su zavr¹ena. Ali on nije bio samo osvajaè,veæ uporedo i tvorac novog poretka…

Makedonsko Carstvo i njegov karakter

Aleksandar je tvorac apsolutne monarhije koja æe i u helenistièko doba biti osnovni oblik vladavine. Polo¾aj Aleksandrov u dr¾avi se menjao, razvijao sa ¹irenjem poseda. U rat je krenuo kao kralj Makedonaca i hegemon Grka. Posle Isa bio je gospodar Azije, a nakon Gaugamele i Darijeve smrti smatrao se naslednikom Ahemenida.

Negov polo¾aj bio je trojak. Bio je kralj Makedonije, hegemon Korintskog saveza i kralj Azije. On je vladao svojim carstvom donekle u duhu tradicija persijske monarhije, a delimièno preko svojih generala koji su komandovali odredima njegove vojske. Pored Makedonaca u vojsku i administraciju ukljucio je varvare i tu su naroèito znaèajan polo¾aj zauzimali Persijanci. Oni su bili vojni guverneri u provincijama, sam Aleksandar bio je o¾enjen persijskom princezom Roksanom, a i makedonski vojnici sklapali su brakove s Persijankama. Me¹anje Makedonaca i Persijanaca bio je znaèajan momenat u organizovanju carstva. Njihovo izjednaèenje imalo je za cilj ucvr¹æenje vlasti u osvojenim zemljama.Neki smatrju da je Aleksandar na ovaj naèin ¾eleo da pomenute narode (Makedonce i Persijance) uèini vladajuæim u carstvu,a da svi ostali - Grci, Vavilonci, Fenièani, Lidijci budu u podreðenom polo¾aju, dok postoji i jedno i drugo shvatanje da je Aleksandar na taj naèin hteo da stvori carstvo u kome bi svi narodi ¾iveli u bratskoj slozi.

Po povratku u Susu 324. godine,on je jedinstvenom sveèano¹æui pokazao kako zami¹lja me¹anje Makedonaca i Persijanaca: prireðena je bila masovna svadba na kojoj se Aleksandar o¾enio jednom od Darijevih kæerki, a Krater Darijevom sinovicom. Istog dana venèalo se 10000 Makedonaca Persijankama i Aleksandar ih je sve bogato darivao.

Aleksandar je u isti mah bio veliki kralj Persije i kralj Makedonije. Posle Darijeve smrti, njegovim carskim prstenom peèatio je pisma upuæena azijskim podanicima,a pisma upuæena Evropi i dalje je peèatio makedonskim peèatom. To ¹to makedonski peèat nije upotrebio za naredbe Azijatima pokazuje da nije hteo da u njihovim oèima bude osvajaè,veæ da sa njima postupa kao njihov zakoniti vladar.

Kao i njegov polo¾aj i carstvo je imalo trojaki karakter.

Aleksandar je sebe smatrao gospodarem svih zemalja koje je Persijancima oduzeo silom oru¾ja i te azijske zemlje nisu bile prisjedinjene Makedoniji, veæ su èinile poseban deo carstva gde je kraljeva volja bila najvi¹i zakon. Kako je po nepisanim zakonima istoènjaèkih despotija persijski car bio sopstvenik sve zemlje, Aleksandar je po pravu pobednika prisvojio sve Darijeve posede. Osnpvne administrativne jedinice ostale su satrapije i u vreme Aleksandra i satrap je tu imao vrhovnu vojnu i civilnu vlast. Finansijski poslovi bili su povereni posebnim slu¾benicima. Na polo¾aj satrapa i finansijskih slu¾benika postavljeni su makedonski oficiri. Maloazijski narodi doèekali su Aleksandra kao oslobodioca od persijske tiranije. On je bio za njih pun razumevanja: Liæanima je dao slobodu i vratio im stare zakone iako je novi satrap bio Makedonac. U Kariji je vratio na presto Adu, Mauzolovu sestru koju su Persijanci zbacili i postavio je za satrapa.

U Maloj Aziji Aleksandru je predstojalo re¹enje veoma vaðnog problema - osloboðenje maloazijskih Grka. Vraæanje slobode ovim gradovima znaèilo je oslobaðanje od persijske tiranije i uspostavljanje demokratskog ureðenja. Ali ovi gradovi nisu bili u pravom smislu slobodni. U odnosu jedan prema drugom - da, ali ne i u odnosu prema kralju koji im je tu slobodu dao, jer kralj je, kad god je to hteo, mogao da se ume¹a u njihove unutra¹ne poslove.

Makedonija je i dalje zadr¾avala svoj raniji polo¾aj kao matièna zemlja. Iz nje su se stalno obnavljale snage, osnova vlasti Aleksandra i njegovih naslednika. U svim vojnim odredima komanda je bila u rukama Makedonaca, a pored persijskog satrapa uvek se nalazio makedonski strateg.

Mnogi makedonski oficiri protivili su se uvoðenju persijskih obièaja i Persijanaca u administrativne poslove i vojsku.Meðu njima bili su Filota i njegov otac Parmenion, Kalisten, pa Klit, Aleksandrov drug iz datinjstva i njegov spasilac kod Granika. Njihovo ubistvo outðilo je mnoge znaèajne liènosti od Akeksandra.

Mir koji je zaveden u Grèkoj nakon pobede nad Agisom nije otklonio opasnost od novih pobuna. Aleksandar je bio daleko i to je ulivalo smelost njegovim protivnicima. Dvadesetih godina èetvrtog veka najvi¹e dolaze do izrazaja razlike izmeðu protivnika i pristalica makedonskog carstva u Atini. Delom zbog gladi koja je zahvatila grad usled zatvaranja crnomorskog tr¾ista odakle je sada ¾ito odlazilo makedonskoj vojsci, a delom zbog Aleksandrove odluke o povratku grèkih politièkih emigranata. Ovom odlukom on je pogazio Ugovor o Op¹tem miru po kome nijedna strana nije imala pravo da se me¹a u unutra¹nje stvari druge niti da pomogne vraæanje emigranata u bilo koju zemlju. Meðutim,ovo je bilo jedino re¹enje za te ljude koji su lutali unaokolo bez stalnog mesta boravka i predstavljali pretnju miru i bezbednosti.

Pored ovakvog dekreta o emigrantima, Aleksandar je zhtevao da mu Grci ukazuju bo¾anske poèasti. Zahtev deifikacije ¾ivog kralja nije bio neprihvatljiv za tada¹nje grèke pojmove i oni su ga lak¹e prihvatili od odluke o povratku izbeglica. Grci su tada osnivaèe gradova smatrali polubogovima. Aleksandrov pohod u Indiju podsetio ih je na osvajanje Indije od strane boga Dionisa, a ogromni uspesi mladog kralja ostavili su dubok uticaj na njih. Aleksandrova apoteoza imala je veliki politicki znacaj,jer,ako su ga po¹tovali kao boga mogao je da im nametne svoju volju i da se me¹a u njihove unutra¹nje stvari,a kao hegemon Korintskog saveza bio je ogranièen u svojoj vlasti nad Grcima.

Njegova vlast u celom carstvu zvanièno je proglasena bo¾anskom. Zaveden je obièaj da mu se odaju bo¾anske poèasti i to je bio jedan od veoma znaèajih èinilaca u organizaciji Aleksandrovog carstva.

Smrt Aleksandra Makedonskog i raspad carstva

324. godine Aleksandar je otpustio deset hiljada veterana u Opisu. Za voðu puta natrag u Makedoniju odredio im je Kratera koji je trebalo da zameni Antipatra èijom politikom prema Grcima Aleksandar nije bio zadovoljan. Posle ovog nameravao je da organizuje ekspediciju koja bi ispitala Karpisko more i oplovila Arabijsko poluostrvo. Meðutim u poznu jesen te godine Aleksandra je zadesio te¾ak udarac-izgubio je svog najdra¾eg prijatelja Hefestiona. Da bi uti¹ao bol za njim u zimu 323/4.godine preduzeo je pohod protiv Kosejaca koji su ¾iveli izmeðu Medije i Susijane.To je bili njegovo poslednje ratovanje.

U Vavilon se vratio u proleæe 323.godine. Ubrzo po povratku Aleksandar se razboleo.Posle jednog pira dobio je groznicu koja ga nije napustala èitavih osam dana. Kada su vojnici zatra¾ili da proðu pored njegovog kreveta, svakom je stisnuo ruku i isdravljao ih pogledom. Umro je uveèe 11.juna 323.godine, u tridesetitreæoj godini ¾ivota, za atinskog arhonata Hegesija. Vladao je dvadeset godina i osam meseci.

Po¹to je Aleksandar Makedonski umro bez zakonitog naslednika postavilo se pitanje da li ogromna svetska imperija koju je on stvorio mo¾e da opstane ili æe doæi do njenog raspada. Iako Aleksandar nije imenovao naslednika i rekao na samrti da carstvo ostavlja na najboljem., presto je morao naslediti ili njegov polubrat Filip Andrej ili Aleksandrov i Roksanin sin roðen nakon njegove (oèeve) smrti. Ali lièna ¾elja makedonskih generala za vlasæu nadvladala je odanost dinastiji. Vodila se duga borba oko prestola u kojoj su pali svi èlanovi vladarske porodice.

Antigon zvani Jednooki, jedan od najsposobnijih Aleksandrovih vojskovoða pribli¾io se ostvarenju ideje o jedinstvenom carstvu kojim bi sam vladao, ali nije uspeo da namatne poslu¹nost celoj vojsci i da prisili ostale generale da priznaju njegovu vlast. Protiv njega su se ujedinili: Lismah u Trakiji, Seleuk u Vaviloniji, Ptolomej u Egiptu i Kasandar u Makedoniji. Oni su zadali odluèujuæi udarac Antigonu u bici kod Ipsa u Maloj Aziji 301. godine stare ere, u kojoj je Antigon poginuo. Ovom bitkom re¹en je problem Aleksandrovog Carstva:ono je prestalo da postoji kao jedinstvena celina. Raspalo se na mnogo sastavnih delova od kojih su najva¾nija tri: Sirija, koja je obuhvatala istoène teritorije Aleksandrove monarhije i neke oblasti u Malioj Aziji; njom su vladali Seleukidi; Egipat gde su vladali Ptolomejeviæi, potomci Ptolomeja Laga (Sotera-taj naziv je dobio jer je spasao Aleksandru ¾ivot u borbi protiv Mala i Oksidracana) i Makedonija gde su vladali Antigonidi, potomci Antigona Jednookog.

U Egiptu i Siriji su,,kraljevi’’,kako su sebe nazivali svu vlast zasnivali na osvajaèkom pravu kao dijadosi - Aleksandrovi sledbenici. Oslanjali su se na najemnièku vojsku.

U Makedoniji Antigonidi su se smatrali zakonitim naslednicima Filipove porodice i postepeno stekli poverenje i podr¹ku naroda.

Buduæi da su ove tri dinastije vladale u zemljama koje su veæ bile navikle na apsolutistièku monarhiju, imale su izgleda da se du¾e odr¾e.

©to se Egipta tièe,Aleksandrija je postala kljuè Egipta i njegova prestonica. Pod Ptolomejima Egipat je postao znaèajna pomorska sila Sredozemlja. Ptolomejeviæi su nastojali da egipatskoj trgovini obezbede slobodno i prostrano tr¾iste. Osporavali su Makedoniji i Siriji pravo gospodarenja na Egejskom moru i stoga je stalno dolazilo do sukoba oko vodeæeg mesta u skupini egejskih ostrva. Ovaj neprekidni rat iscrpljivao je snagu monarhija i one nisu mogle da spreèe jaèanje decentralistièkih sila.

Sirija koja je bila najheterogenijeg sastava raspala se 280. godine. Od nje se odvajaju Jermenija, Pont, Kapadokija i Bitinija. Oko 278.godine kada su u Malu Aziju prodrli Kelti dolazi do ocepljenja velikog dela Male Azije od monarhije Seleukida. Meðu ove nezavisne dr¾ave spadala je i kraljevina Pergam u Misiji. Pergam je od 283. godine do 263. godine plaæao danak Seleukidama, a od 263.godine proglasio potpunu nezavisnost.

U Grèkoj su najjaèi otpor Makedoniji pru¾ale dve institucije: Ahejski savez na severu Peloponeza i Etolski savez u severozapadnoj Grèkoj. Ova dva saveza su èesto bila u sukobu a Makedonija je znala da to ve¹to koristi. Zahvaljujuæi ovim borbama Rodos je proglasio nezavisnist. Postao je jedna od najveæih luka u Heladi,a njegova flota jedna od najmoænijih u helenistièkom svetu. Kasnije se borio protiv gusarenja i osiguravao bezbednu plovidbu u Egejskom moru.

Tako se u helenistièkom svetu u doba Aleksandrovih naslednika nalazio veliki broj nazavisnih i poluzavisnih dr¾ava.Nijedna helenistièka dr¾ava u to doba nije obuhvatala veliku teritoriju niti je raspolagala sna¾nom vojskom.

Egipat je izgubio skoro sve strane posede,Sirija je bila razdirana unutra¹njim nemirima, Makedonija ratovala sa Ahejskim i Etolskim savezom. Blagostanje koje je ranije vladalo u svetskom carstvu Aleksandra Makedonskog oti¹lo je u nepovrat.

Istorijski znaèaj Aleksandra Makedonskog

Carstvo koje je Aleksandar stvorio nije se odr¾alo. Mo¾da bi,da je du¾e ¾iveo uspeo da premosti velike razlike meðu zemljama koje bi trebalo da ¾ive u jednom svetskom Carstvu. Posle njegove smrti niko vi¹e nije mislio da ostvari njegovu zamisao. Veliko Makedonsko carstvo raspalo se na svoje prirodne sastavne delove: Grèko-makedonski svet, Egipat i Aziju.

Aleksandar je bio jedan od najveæih osvajaèa u istoriji i graditelj novog sveta.U bici je uvek bio na celu udarne jedinice, neustra¹iv, ulivao je svojim borcima samopouzdanje, sam izvrsavao najte¾i deo zadatka. Njegov pohot u Aziju je niz uspeha od Granika preko Ipsa,Gaugamele do bitke s Porom. Popu¹tanje vojsci na Hifasisu predstavlja njegovu pobedu nad samim sobom. Sreæa ga je od roðenja pratila i nije dozvolila da do¾ivi razoèarenja i poraze. Umro je napobediv.

Za raliku od drugih velikih osvajaèa kakvi su bili Atila, D¾ingis Kan ili Tamerlan, èiji su pohodi bili ru¹ilaèki i koji su u seæanju pokorenih naroda ostali kao ,,Biè bo¾ji’, Aleksandar je bio tvorac novog doba. Njegovo osvajanje izmenilo je lik antièkog sveta. Pre njega grèko-makedonske zemlje i Istok bili su kao dva zatvorena kruga koji se dodiruju. On ih je spoio i postavio osnove za njihovo dalje pro¾imanje i me¹anje. Rodio se kao sin Filipa koji mu je u nasleðe ostavio najmoæniju kraljevini onog vremena i najsna¾niju vojsku. Bio je potomak Ahila i Herkula.

Sraæa je htela da se u trenutku Aleksandrovog dolaska na vlast na persijskom prestolu naðe najslabiji vladar kojeg su Ahemenidi ikad imali -Darije- èije je carstvo vi¹e imponovalo svoji fantastiènim bogatstvom i ogromnim razmerama nego vojnom snagom.

Makedonija je bila na vrhuncu svoje moæi,persijske carstvo na rubu propasti - to je bila stvarnost u kojoj je Aleksandar izvr¹io svoje grandiozno delo. Ovakve istorijske okolnosti su nesumnjivo mnogo doprinele znaèaju koji on ima u istoriji, ali bez Aleksandovog vojnièkog dara, istrajnosti i upornosti, nepokolebljive vere u pobedu,bez èarobne snage njegove liènosti koja je ulivala divljenje i ljubav èoveku ratniku, bez takvog Aleksandra istorija bi svakako imala drugaèiji tok.

Aleksandar je poèeo da prihvata istoènjaèke obièaje radovao se da èuje da njegovi Makedonci satrapi govore persijski. Uvodio je Persijance u makedonske vojne odrede, progla¹avao ih svojim roðacima. Ovakvi postupci izazvali su nezadovoljstvo makedonskih oficira jer su se pla¹ili da æe izubiti svog kralja. U upravi carstva bilo je vi¹e Persijanaca nego ostalih varvara a razlog tome je da su oni imali dobro izgraðen administrativni aparat, a u castvu takvih razmera kakvo je bilo Aleksandrovo, bilo je neophodno dobrvoðenje administrativnih poslova.

On je bio tvorac apsolutne monarhije,i jedino se takvim oblikom vlasti moglo ostvatiti ujedinjenje raznorodnih naroda.

Kao vladar sa neogranièenom vla¹æu on je èinio sve da ostvari blagostanje u svom carstvu. Unapredio je trgovinu, finansije, privredu.

Bio je okru¾en pesnicima, umetnicim,i filozofima, gradio je gradove, podizao spomenike,mnogo va¾nosti pridavao obrazovanju svojih podanika, doprineo velikom kulturnom razvoju Carstva. Aleksandar je poznat kao jedan od najveæih graditelja gradova.Po predanju podigao je 70 gradova, a otkiveno je 16.

Preduzimao je velike istra¾ivaèke ekspedicije i na osnoviu toga pojavljuje se kao jedan od najveæih otkrivaèa sveta. Njegovo doba se po znaèenju meri sa dobom otkrivanja Amerike .Pored toga ¹to su ekspedicije imale za cilj povezivanja pojedinih delova Carstva radi unapreðenja trgovine, one su imale i èisto nauèni karakter. Ispitivani su rudnici srebra,zlata i soli.U Indiji Nearhova ekspedicija imala je zadatak da li je Kaspijsko more otvoreno ili zatvoreno.

Veoma znaèajan rezultat Aleksndrovih osvajanja bilo je ekonomsko jedinstvo Istoka i Zapada. Tome je doprinelo podizanje gradova i osnivanje vojnih kolonija. Gradovi si podizani na raskrsnicama ili polaznim taèkama karavanskih puteva i vrlo brzo se razvili u va¾ne trgovinske centre, a vojne kolonije na strate¹ko va¾nim taèkama i bile su oslonac vlasti.

Od velikog znaèaja za ekonomsko sedinstvo carstva bila je Aleksandrova monetarna politika. Pustio je u opticaj blago iz riznica persijskih careva. Zbog velikog priliva zlata promenio se odnos srebra i zlata. Uveo je jedinstveno va¾enje za zlatnu i srebernu valutu. Kao novèanu jedinicu uzeo je atièki novac, a ne persijski darik. Time je privreda dobila helenski karakter.

Jedna od najznaèajnijih tekovina Aleksandrovih osvajanja je me¹anje grèke kulture sa kulturom naroda Starog Istoka. Grèki jezik postao je jezik administracije,nauke i kulture. Neke oblasti Carstva su potpuno helenizovane, a i stare istoène civilizacije ostavile su trag u grèko–makedonskom svetu. Istoèna shvatanja pome¹ala su se sa njihovim shvatanjima i ponekad davala nov sadr¾aj njihovoj kulturi.

Aleksandarje ostavio veoma sna¾an utisak kako na savremenike tako i na kasnije generacije. U uzrastu u kome je Aleksandar umro, Cezar je bio jo¹ sasvim nepoznat, a Napoleon na poèetku svoje karijere. Narodna ma¹ta propisala mu je najveæa junaèka dela. Prièa o Aleksandru ili bo¾anskom Iskanderu ¾ivela je dve hiljade godina na 24 jezika i u preko 80 verzija.

,,Aleksandar je svoju slavu tra¾io u tome da sreæu nadma¹i svojom mudro¹æu a silu hrabro¹æu smatrajuæi da ni¹ta nije nesavladivo,a za kukavicu ni¹ta dovoljno èvrsto.’’

Aleksandrova velièina ogleda se u neizbrisivom tragu koji je za sobom ostavio. Istorija nastoji da se ¹to vi¹e pribli¾i stvarnom, ljudskom Aleksandru, ne bo¾anskom kome se pripisuje i ono ¹to je nemoguæe, ali on æe uvek ostati onakav kakvim ga je narodna ma¹ta stvorila na obalama Nila, Hidaspa, na neosvojivom Aornu ili u stra¹nim predelima Gedrosije, nedosti¾ni ideal svakog vojskovoðe, graditelj novog sveta.

izvor (http://sh.wikipedia.org/)