Kroatizmi

Started by Darker, 30-08-2007, 22:11:36

Previous topic - Next topic

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

zoe

#45
Питање  писма  српског  језика
на  почетку  двадесет  и  првог  века


Питање писма српског језика на почетку новог века  сигурно представља  питање број један српског језика и српске културе. Оно није, међутим, само језичко и културно питање, као што није ни само национално питање, већ је  и важно државно, правно, демократско, цивилизацијско, политичко, економско, психолошко, породично и друго питање – оно је веома сложено и прожима се кроз практично све видове нашег друштвеног, професионалног и појединачног живота.

После друштвених, идеолошких, власничких, језичких и других лутања у склопу Југославије у претходном веку, Срби, Србија и њени грађани су с демократским променама почели да опет освајају  политичке, религиозне, грађанске и људске слободе и права и тако се враћају у цивилизацијски круг народа и земаља којем одавно припадају. Вратило се  право на приватну својину,  право на избор своје политичке опције и испољавање религиозних уверења. Српски језик је, после интервенција у његов назив, речник, правопис и писмо,  добио натраг своје име, у речнику, на пример, враћено је ословљавање с “господине” и “госпођо” уместо идеолошког  “друже” и “другарице”,  али му је из тог свеобухватног  експеримента остао и један велики терет од којег већ озбиљно посрће -  још једно писмо, тзв. латиница.

Опстанком и безразложним фаворизовањем тог другог писма опстају и велика неправда и пометеност у српском језику.  Наши грађани нису имали много прилике да чују друкчију и неоптерећену реч о том питању. Држава се, у најмању руку, није мешала у свој посао. Највећи број носилаца политике, културе, информација и образовања нису у идеолошком замрачењу питања језика и писма успели да се издигну изнад понављања  овешталих  фраза, у оном облику у којем  су им биле утиснуте у свест.   Тако су многи наши грађани убеђени и дан-данас да је двоазбучност добра и корисна ствар, да их постојање другог писма аутоматски приближава развијеном делу света којем тежимо, да им олакшава учење страних језика, да је то друго писмо лакше и брже за писање, и друге нетачности.

Двоазбучност није особина ниједног значајног језика данас и ниједна држава у нашем цивилизацијском кругу се није сетила и не намерава да уведе такву иновацију у свој језик, иако су без сумње за њу чули. Напротив, оне нације које су заједно с нама уживале у тој  ''великој предности'' током трајања пројекта Југославија, чим су добиле прилику, одмах су је уклониле из својих језика. Из сопственог искуства знамо: двоазбучност у једном језику не може реално да опстане - на дужи рок, једно писмо обавезно уступа пред оним другим. Ми смо били у прилици да  направимо избор: или ћемо задржати писмо везано за језик јединственим правописом и уткано у сваки део културе и идентитета народа на овом простору током више од десет векова, или ћемо прихватити недемократски и идеолошки наметнуто писмо  с друкчијим правописом у којем постоје гласови који су представљени с два слова. Или писмо наше државе, цркве и народа, за које смо психолошки и емотивно дубоко везани, писмо наших споменика, натписа на зградама и  кућним вратима, наших најбољих писаца, научника, државника и уметника, наших докумената, тапија, крштеница, личних преписки, писмо наслеђених кућних и јавних библиотека с милионима књига, или писмо за које постоје сведоци да је увођено и претњама и уценама преко телефона из канцеларија једине партије и идеологије током неколико деценија друге половине прошлог века.  Ни једна држава која посвећује дужну пажњу свом културном, националном и државном идентитету  не би тако дуго затварала очи пред овим питањем и оставила га тако дуго нерешеним. Још имамо прилику да се заштитимо од својеврсног ''ауто-писмоцида'', немарног заборава и затирања српске ћирилице, али треба бити свестан да времена има све мање.
Нико се није приближио цивилизованом свету тако што је матерњи језик почео да пише још неким другим писмом. Много је примера држава с брзим економским развојем које нису мењале своје битне културне одлике, па ни писмо. Јапан, с изузетно специфичном културом, тешким језиком и  веома компликованим писмом, успео је да направи производе који задовољавају сва светска тржишта, а да своју културу није жртвовао тим променама. Слична ствар се сада дешава у Кини и још неким мањим азијским државама.   Не само језик и писмо, већ и друге културне одлике опстају, па свима позната кинеска Нова година и њен долазак представљају занимљиву вест за све светске медије и редовну бесплатну рекламу за Кину, с веома повољним последицама по углед нације и са значајним економским ефектима у туризму. Грци су са својим јединственим писмом већ одавно и без икаквих препрека ушли и у Европску унију и у друге  организације и савезе западног света. С друге стране, Румуни су променили писмо  пре  стотину и више година, али им то није нимало помогло да у двадесетом веку не заврше под влашћу суровог режима и економски и у сваком другом погледу стравично заостану за европским окружењем. Познат је и случај Турске, која је двадесетих година прошлог века променила писмо, али у склопу свеобухватне државне и друштвене реформе у којој је своје писмо на тај начин знатно поједноставила, али и  данас се осећају поселдице неслагања тог писма с турским језиком. Срби би с латиницом прешли на сложеније и мање квалитетно писмо, при томе би још и  одступили од правописног принципа “један глас - једно слово”, а немају ни најмањег разлога за тако нешто. Треба бити свестан чињенице да српскохрватска латиница која се користи у нас није исто писмо као  писма европских језика – развијена, прилагођена тим језицима и с много различитих и квалитетних типова.
Постоји још једна предрасуда, а то је да се страни језици уче лакше ако се српски пише латиницом. Треба нагласити још једном, латиница у употреби код нас и није латиница неког страног језика, већ српскохрватска латиница. Сем тога, није познато да је ико научио неки страни језик брже и боље тако што је матерњи почео да пише писмом тог страног језика. Писма свих европских језика су најмања препрека за учење тих језика и брзо се њима може овладати, без обзира на то које писмо се користи у матерњем језику. Колико је Мађара научило нпр. француски језик само због сличности писама? Је ли тај проценат већи него код народа, рецимо Бугара, који свој језик пишу ћирилицом?  Колико Срба је овладало, на пример, норвешким, португалским или мађарским језиком само на основу условне сличности писама тих језика са српскохрватском латиницом коју одлично познају?

Кад је реч о међународним ознакама и симболима, они су исти у свим језицима који су их прихватили.  Као што се науче светла на семафору, тако се науче грчка слова за ознаке углова и величина у математици и физици, и поједина слова абецеде за ознаке у алгебри и геометрији. Исто је и с ознакама и симболима у другим наукама и областима живота. Међутим, нико због њих не мења, нити уводи још једно цело писмо у свој језик. Ако би важио принцип, до сада нигде у свету признат, да је боље имати два равноправна писма у једном језику него једно, онда би истом логиком постојање три равноправна писма представљало још веће “богатство” и “предност”  него само два.

Даље, ниједна држава није дошла на идеју да испуни права етничких мањина на матерњи језик и писмо тако што би језик већине постојао на још једном писму. Напротив, учинила би им  свакодневни живот сложенијим и непривлачнијим – за које да се определе?  Припадницима мањина у Србији је сигурно теже и компликованије да користе српски језик с два писма, него када би он имао само ћирилицу. Овако, које год да изаберу, увек постоји могућност да се некоме тим избором замере, а могуће је и да два члана исте породице (на пример мађарске или бугарске, све једно) српски језик пишу различитим писмима, чиме Србија ствара и одржава  још један необичан и безумни преседан у Европи, а вероватно и у целом цивилизованом свету.

Коначно, компјутерска техника данас подржава на десетине језика и писама у свим програмима  за потребе обичних корисника.  На рачунарима се  може на српском језику и ћирилици писати и обрађивати текст, могу се правити табеле, слати и примати пошта електронским путем, могу се креирати и разгледати интернет презентације. Сваком даном је све више целовитих програма на српској ћирилици, а сајтова је већ више стотина и број им се брзо повећава. Сем тога, данас се припрема за штампу  ради искључиво на рачунарима, што значи да свака реч и сваки текст могу да се шире или скупљају према потреби, па питање простора који текст заузима у зависности од писма којим се пише постаје небитно.

Сваки рачунар може да користи ћирилицу, а слично је или би могло лако да буде и с мобилним телефонима, пејџерима, фискалним касама, разним врстама дисплеја  и другим уређајима. Данашња технологија омогућава лаку употребу великог броја језика, а цивилизовани свет подржава језичку и културну разноликост. Колико се те могућности користе зависи само од конкретне државе и њене воље да подржи своју културу, и малим улагањем је доведе у склад са  савременим цивилизацисјким и технолошким стандардима. То су  државе из нашег цивилизацијског круга већ  урадиле, а Србија  и даље од себе прави слепца тако што покрива очи сопственим рукама.

Свету нас приближава упознавање и примена савремене технике и технологије, понуда квалитетних производа и услуга, усвајање и примена важећих стандарда и норми, мењање навика у мишљењу, раду, пословању и начину комуникације, познавање страних језика, отвореност према другим културама и различитостима, али и чување  сопственог културног наслеђа и  неговање и унапређивање сопственог језичког, културног и државног идентитета и интегритета. Слично томе, на пример, и  заштита природне средине и природних ресурса од неконтролисаног економског развоја. Друге земље налазе начине да свој језик и писмо представе и пласирају другима као културну вредност, а у међусобном општењу користе светске језике. Ни једној земљи није пало на памет да уведе или одржава још једно писмо у свој језик, из било којег разлога, јер је то у најмању руку некорисно, а у пракси је само штетно. Нигде у озбиљној науци о језику, ни у једном раду било којег значајног лингвисте, не постоји цитат у којем се аутор позитивно осврће на могућност равноправног постојања два писма у једном језику.

...наставак у следећој поруци

zoe

наставак...


Упркос свему томе,  у српској држави и народу је и даље уврежен друкчији став и дубоко укорењена другојачија пракса.  Узмимо државу Србију и њене институције, органе и системе за пример. У појединим министарствима се не поштује важећи Устав Србије у погледу службене употребе писма. У појединим државним органима, институцијама, предузећима  и системима сваки запослени може да се понаша по принципу ''држава, то сам ја'', или ''историја почиње од мене'',  и у службеној комуникацији и документима користи и другима намеће писмо према свом личном или политичком избору и  сопственом, често очигледно ниском, културном и образовном нивоу. Ако дођете у једну смену, код једног службеника, држава вам преко таквог чиновника издаје документ на једном писму, ако дођете код другог службеника, или у другу смену, иста држава вам издаје исти службени папир на другом писму. На једном граничном прелазу је печат на једном писму, на другом прелазу на другом! На тролејбусима у градском превозу у Београду је ћирилица, на аутобусима латиница! Многи документи су истовремено на два писма, што може довести до непремостивих тешкоћа у комуникацији у разним ситуацијама. Од та два само  једно је по Уставу, али држава се не меша у своју надлежност и свој посао, и није јој стало до  тога шта грађани мисле о томе и како се осећају у пословима с њом. Које писмо ће бити на државној или градској телевизији, које се издржавају од пореза грађана, у Електродистрибуцији, на факултетима, у МУП-у, на пример, више зависи од политичке припадности и образовног и културног нивоа  њихових тренутних управника  него од тога шта пише у Уставу и шта подразумева  цивилизовано понашање сваког писменог грађанина од културног интегритета. Прокламована равноправност два писма не постоји у свакодневном животу, ако се као такви не узму напред поменути трагикомични примери с пасошима и средствима градског превоза. На пример, не може се добити крштеница на ћирилици у једној београдској општини чак и ако замолите да вам је напишу ручно. Бићете подвргнути вербалном малтретирању ако то затражите. Грађани Србије на потрошачким производима које свакодневно купују често не могу да нађу и прочитају, чак ни као опцију, назив и декларацију о производу на свом матерњем језику и писму. Озбиљне државе такву произвољност, самовољу и поткопавање сопствених правних аката и културних темеља не толеришу. Демократија није неограничена слобода избора, и то мора да буде тако јер је у интересу свих.
Бројне су и озбиљне импликације ових питања. Држава којој није стало до тога како се поступа према њеним  грађанима и како се они осећају у у пословима с њом није демократска. Како се осећа грађанин када уђе у неку установу  која  по дефиницији треба да штити закон, као што је, рецимо, његов општински МУП, и види обавештења исписана на латиници и службенике који исписују државне формуларе и  документа на латиници -  како се може тај грађанин осећати кад одмах види да се у тој установи крши чак и Устав? Зато овај проблем вапије за решењем на нивоу државе. Неразрешавање ситуације с постојањем два писма у једном језику Србију сврстава међу недовршене и незреле нације које се још нису разабрале у основним питањима свога културног идентитета и државне организације. Последице су горе и далекосежније него што се на први поглед може закључити. Било да се гледа из уже или шире перспективе, двописменост је не само нерационална и сувишна, већ и штетна. Закон који би регулисао јавну и службену употребу српског језика и писма и закон који би санкционисао кршење Уставних одредби о употреби српског језика и ћирилице решили би питање наше ћирилице на квалитетан и цивилизацијски примерен начин. С разумним роковима за институције и предузећа, и доследним поштовањем Устава и закона, питање двописмености би се успешно решило у кратком року.
Срби и држава Србија  до сада нису стигли да се на прави начин позабави овим питањем. Зато што је то тако, трпе и грађани и држава. С једне стране се свакодневно  крше  права и повређују осећања грађана, а с друге стране се омаловажава и  не поштује  држава Србија и њен Устав.  Што се у приступању овом проблему више одуговлачи, теже ће га бити решити касније и последице ће бити горе. Два писма у српскoм језику постају све више основа за нову поделу међу грађанима Србије и дугорочно представљају потенцијалну опасност за њих и њихову државу. Све више је примера да у истој породици једно дете пише српски језик на једном писму, а друго дете на другом писму. У школама део ђака, или део наставника, на једном писму, а део на другом, неуставном. Већ има међусобних упозорења, убеђивања  и повишених осећања. Српске власти, српска политичка и културна елита и српски медији готово без изузетка доследно ћуте о овом питању. Наши представници на власти не мисле унапред и важна питања не решавају стратешки. Свеједно је  како гласи актуелна парола ако иза ње стоји стари начин мишљења и поступања. Уређене земље које се заснивају на демократским механизмима и владавини права и закона не остављају оваква питања овако дуго  нерешена. Трећи миленијум је почео, а Србија је и даље у другом.
     
СРПСКИ  језик пред троструким избором

Питање писма српског језика заслужује много више простора и пажње од оних који су му се до сада давали. Оно изискује озбиљну, стручну, јавну и толерантну расправу на свим нивоима. Држава га није регулисала до краја на одговарајући начин, а проблеме који се јављају у пракси игнорише. Бројне институције које би по дефиницији морале да се њиме баве нису се, или су се веома мало  показале корисним.

Сажето, питање писма српског језика се своди на следећи избор:

1. српски језик треба да има два писма, ћирилицу и латиницу
2. српски језик има једно писмо, и то је ћирилица
3. српски језик треба да напусти ћирилицу и прихвати латиницу као своје једино писмо

Укратко, ове  опције се могу свести на следеће ставове:

1. Први избор, два писма у једном језику, представља лоше решење из скоро свих језичких, културних, националних, државних, правних, цивилизацијских, демократских, економских, пословних, психолошких, породичних и других разлога. Двоазбучје званично не постоји ни у једном језику из цивилизацијског круга којем припадамо, а да је добро и корисно вероватно би га још негде увели. Оно свакодневно производи проблеме у областима права, демократије, уређивања и функционисања државе, у пословању, развоју писмености и многим другим областима. Цивилизацијски, двоазбучје у једном језику је превазиђено, некорисно и, чак, штетно решење. Латиница у српски језик није дошла спонтано, из реалних језичких потреба, већ прво из идеолошких разлога, а после је тихо (али често грубо и под притисцима) и систематски наметана, без икаквог званичног објашњења или одлуке, али уз масовно кршење личних, демократских и  националних права Срба и других грађана који су је користили. Латиница је у српски језик ушла с идеолошким концептом Југославије, уз који су ишли и промена назива језика и интервенције у његов правопис и речник. Ништа се од тога није одржало, сем латинице која, попут дивље градње у архитектури и урбанизму, неприродно опстаје у нашем језику и прави све већу збрку и пометеност. Ваљало би престати с умишљањем да смо паметнији од других и приклонимо се цивилизацијским стандардима и нормама. На један аргумент о корисности двоазбучја може се навести десет о његовој сувишности и штетности.

2. Други избор, српски језик и ћирилица у тројству - јединству са Вуковим правописом, разумљив је свима који питање језика и писма гледају и схватају у свим њиховим аспектима,  мисле здраворазумски и модерно, и хоће да имају и језик и државу уређене по савременим цивилизацијским стандардима. Иза ћирилице стоји десет векова српске културе, милиони књига у приватним и јавним библиотекама, имена на кућним вратима, надгробним и другим споменицима, у безбројним документима, крштеницама, тапијама, личној и званичној преписци бројних генерација, у рукописима и потписима наших најбољих писаца, научника, уметника, државника и других. За њу смо дубоко псхолошки и емотивно везани и она представља суштински део језичког, културног и државног идентитета Срба, Србије и свих њених грађана. Ћирилица и српски језик, уз јединствен правопис којим су нераскидиво везани, представљају нашу непорециву и незаменљиву културну одлику и вредност које треба да представљамо и пласирамо другима, као што то раде друге нације са својим језицима. Она, с друге стране, не представља ни најмању препреку у нашем прилагођавању свету и комуникацији с њим, нити постоје препреке да се користи у савременој техници и технологији, од пејџера и мобилних телефона до телевизије, рачунара и других савремених уређаја.

3. Иза трећег избора, да се одбаци ћирилица и прихвати латиница као једино писмо српског језика, нико озбиљан до сада није стао, јасно је да је он нереалан и неостварив у било које догледно време.

Питање писма српског језика се, дакле, своди на питање избора између ћирилице и двоазбучја у српском језику. Оно мора да се што пре реши на квалитетан и цивилизацијски примерен начин, јер садашње стање с два писма у једном језику проузрокује само тешкоће и проблеме, штетно је, а  потенцијално је и опасно као разлог за још једну поделу међу грађанима Србије. Његово игнорисање и нерешавање сврставају нас у нације које се још нису разабрале у основним питањима демократије и државног уређења, нашу науку о језику оставља у густом идеолошком мраку из којег су други брзо и ефикасно изашли, а језик нам непотребно чини тежим, компликованим и непривлачним.

Љубиша В. Јовановић, проф. енглеског језика
председник Скупштине Удружења "Српска ћирилица",Београд

април   2004.

willie the scot

#47
a sto bi to latinica bila zvanicno pismo, molim te?

objasnite mi kako je to latinica znacajna za nas i utkana u telo i istoriju srpskog naroda?

odlican tekst.

Roben

Иза ћирилице стоји десет векова српске културе, милиони књига у приватним и јавним библиотекама, имена на кућним вратима, надгробним и другим споменицима, у безбројним документима, крштеницама, тапијама, личној и званичној преписци бројних генерација, у рукописима и потписима наших најбољих писаца, научника, уметника, државника и других. За њу смо дубоко псхолошки и емотивно везани и она представља суштински део језичког, културног и државног идентитета Срба, Србије и свих њених грађана.


Е ако ово не разумете онда вам никако не могу помоћи  :nonono:

igrackica

Bojim se da mi to ne dozivljavamo na isti nacin...
Jedno je istorija, tradicija, kulturna tekovina i ostalo, a drugo moj izbor da pisem latinicom.
Ne sporim ja vrednost cirilice, samo ne razumem zasto kod nas Srba sve mora da bude tako prenaglaseno. To pismo je tu, pa je tu, nase je, pa je nase, ne upotrebljavam ga, ne znaci da ga ne znam i ne postujem. Nisam rekla da bih volela da ga ukinu, zadovoljna sam postojecim stanjem, neka bude PRVO, ali da mi se latinica ne dira i svi srecni i zadovoljni.
Kao da sam izvrsila atak na tvoju licnost, tako branis cirilicu od mene (nas nekolicine) :)

Darker

hahahhaha ba¹ ste simpatièni :K :cvet
Zoe, ¹to se tièe nacionalizma-Hitlerova partija se zvala Nacional-socijalistièka... Piusti me da budem patriota, jedva sam i tu reè oèistio od blata 90-ih... :K
Roben, take a deep breath... Mene ne zanimaju Hrvati :wink: Niti sam niti æu ikad ¾iveti tamo( a verovatno ni na letovanje neæu iæi)... Problem je ¹to ja hoæu svoje dvori¹te da poèistim od kukolja nacionalizma, doræol, brate Srbija, ratko Mladiæ, ono... jer u njemu hoæu da ¾ivim :wink:
Latinica mi nije kroatizam. Oba pisma sam nauèio pre polaska u ¹kolu i ponosan sam ¹to znam oba. Æirilicu pi¹em kad pi¹em pisana slova, a Latinicu-¹tampana. Zato ¹to mi je tako lak¹e, lep¹e i br¾e.
Na kompu koristim latinicu, jer mi franke¹tajnski izgleda æirilica(kad je ja pi¹em, kad èitam-verujte da ne primeæujem koje je koje pismo)
Zoe, neæemo da ubacujemo kilometarske textove-jer ako ja krenem-zagu¹iæemo temu i odosmo-nikud :wink:

Hrvati imaju slovenskiji jezik od Srba. E mislim da je to kljuèno za toliku mr¾nju. Janjièari su oduvek Srbe mrzeli vi¹e od turaka :hm

Jack-Jack

Quote from: Darker on 08-09-2007, 06:29:06
Hrvati imaju slovenskiji jezik od Srba. E mislim da je to kljuèno za toliku mr¾nju. Janjièari su oduvek Srbe mrzeli vi¹e od turaka :hm

Sa ovim æu se slo¾iti. Radi ilustracije, evo citata iz Du¹anovog zakonika:

"16. О монашком животу:
И на тисућу кућа да се храни у манастирима педесет калуђера."

Verovatno ima jo¹ "kroatizama" ali me stvarno mrzi da tra¾im. Za ovo sam znao od ranije pa sam znao ¹ta tra¾im. Koga ne mrzi nek prelista kompletan zakonik http://www.dusanov-zakonik.co.yu/ (http://www.dusanov-zakonik.co.yu/)

Roben

Како се каже педер на хрватскоме језику?

-Заходник

                                     :>

Al-Jasmina

 :wink: Meni je bilo simpatièno kad je neko poèeo u razgovoru da Hrvate zove Kroaæanima zbog onog Cro momenta :trfr:

Maslacak

"niko drugi to ne radi" i "svi drugi su to odbacili" meni nije nikakav argument :> A takoðe se ne sla¾em sa mi¹lju da bi kad tad jedno pismo moralo da nestane. Bio bi skandal kad bi æirilica nestala, sa tim se sla¾em. Ali ja prosto ne mislim da ona nestaje :) Osim toga... æirilica kojom pi¹emo danas nije ni slièna onoj kojom smo pisali pre Vuka, i kojom su napisani mnogi na¹i spomenici kulture, stare knjige itd...pisali i èuvali æirilicu ili latinicu, mi to proèitati ne umemo...koliko unazad da se vraæamo da bi potpuno oèuvali identitet?

E, a evo nekoliko zanimljivih stvarèica koje sam primetila u Turskoj...

kat je èisto turska reè za sprat, a "kroatizam" je.
sat je takoðe turska reè. Mi koristimo i sat i èas, a Hrvati iskljuèivo sat (oni ka¾u i ¹kolski sat na primer).  :wink:

Al-Jasmina

Па они су успешније потурчени од нас!!!!!!
:116: :116: :116:
Знање је тако забавно  :>

Maslacak


Adonis_Vernalis

Ipak cu skupiti petlju da plasiram nesto sto sam samo procitao. Dakle, ovo sto pisem nije plod moga, vec uma nekog lingviste koji se bavi problematikom srpskog (i hrvatskog) jezika.

Nemusto sam zapoceo pricu o jonskim i dorskim stubovima. Jonski su kitnjasti, izvedeni, sareni... a dorski su monolitni, stameni, jednobojni...

Hrvatski je jonska, a srpski dorska varijanta jednog te istog jezika (na sram i uzas cistunaca obe fele). Jedni svoje poreklo traze u gudurama Irana (Hrvati), odricuci sebi lepotu pripadanja slovenskom stablu jezika, a drugi (Srbi), svoje poreklo traze u najstarijim ljudskim zajednicama, od Lepenskog vira naovamo.

I jedne i druge ismevaju pripadnici "ciste" struje, skolasticke struje lingvistike, koji tvrde da je slovenstvo kao kategorija proisteklo iz neke poljske zabiti, gde i dan-danas niko ne zivi, i gde je nemoguce fizicki sabiti populaciju od koju stotinu miliona Slovena, bez obzira na sve pogrome i genocide, od Kamenog doba naovamo. I jedni i drugi se brane paleolingvistikom, koja tvrdi da je aktuelna skolastika samo plod "germanske" struje, koja se smrtonosno jezi na pomen "slovenstva" i koja panicno bezi od cinjenice da su Sloveni najbrojnija (i dalje) etnicka grupa na ogromnom prostoru od Iberije do Urala.

U vreme dok su nas bombardovali, procitao sam par knjiga pocivseg profesora Radivoja Pesica. Jedna je bila "Vincansko pismo", a druga "Zavera poricanja". Treca je bila "Prasloveni i Atlantida" V. Scerbakova u izdanju izdavacke kuce "Pesic i sinovi", pa onda "Keltsko-srpski recnik" Ranke Kuic..., i, naposletku, "Velesovu knjigu".

Uspesno su me ubedili da su Sloveni poharana i pokradena civilizacija, koja je bila pismena vekovima pre Cirila i Metodija, koja je mozda lutala Evropom, ali se vratila (onda kada zvanicna istorija taj trenutak u vremenu belezi) na Balkan, koja je primila Hriscanstvo, ali i pismo izvedeno iz grckog, a ne slovenskog alfabeta... i tako to. Uspesno me ovi drugi ubedjuju da je sve to samo kvazinauka i laprdanje... a ja ostajem zbunjen i slusam obe strane, praveci svoju pricu.

Na netu postoje na desetine foruma kojima se lingvisti i napaljenici na tu temu bave. Oni "ozbiljni" odbijaju bilo kakvu mogucnost da se o tome s njima razgovara. Oni drugi pricaju li pricaju.

Prelazim u Kineze. Kod njih je barem istorija neprekinuta kategorija. Jos samo da postignem ugao ociju... ali, radim na tome!

dancho

evo Grci pisu cirilicu a i ne znaju

Adonis_Vernalis

Kasno, Dancho, moj prijatelju, kasno...

Na sledecem popisu, prijavicu se ili kao Maja, ili kao Kinez.

Slikovno pismo cu, u medjuvremenu, prouciti...