Ko psuje, zlo (ne) misli!

Started by Darker, 05-09-2007, 22:39:31

Previous topic - Next topic

0 Members and 4 Guests are viewing this topic.

Mashrum

U poslednjih nekoliko meseci uglavnom psujem na engleskom.Dam odu¹ka,pa ko razume - razume.  :>

katarina

Ja psujem, kad vozim! Ko kocijas! I psujem kad se nadjem, opet u kolima u guzvi a kasnim!

Gocca

Neverovatna je ta transformacija u kolima! Ja inace bas ne psujem, ali kad uhvatim taj volan...  :stid:

AquArius

Феномени нашег доба
Псовка наша насушна


Ми Срби се у свету високо котирамо по богатству безобразлука које можемо да изговоримо и да не трепнемо, а псовање је од некадашње потребе за психичким растерећењем или увреде нaмeњене другима, постала поштапалица без које више не умемо да говоримо

Псовка је као начин изражавања девалвирала и у свакодневном говору. Постало је потпуно "нормално" да се путници у аутобусу узајамно псују, или да најгорим глаголима "чашћавају" возача, који им обавезно узвраћа двоструко жешће (уколико је то уопште могуће). Нико се више и не осврне када чује ђаке пред основном школом како хладно и глатко изговарају најпогрдније речи, чији смисао често не могу до краја ни да схвате. Дечаци су некада водили главну "псовачку реч" у друштву, али последњих година и девојчице се могу "похвалити" све ширим спектром безобразлука које изговоре не трепнувши.

А, ј... те, од овога може да се рикне! Ово је култна реченица из једне филмске секвенце којом глумац Бранислав Лечић исказује бурне и интензивне емоције лика који тумачи. Псовка којом реченица почиње има "уметничку функцију", она је ту да би нам дочарала атмосферу друштва и профил урбаних јунака филма, снагу и меру њихових емоција. Домаћа публика углавном воли овакве сцене, а уколико су оне пропраћене погрдним називима и "духовитим" опаскама на граници пристојности, изазваће салву смеха и аплауз гледалишта.

Поједине "најоригиналније" реплике настављају да живе и ван биоскопских сала, препричавају се у друштву младих, постају део њиховог дијалога, нов начин комуникације. Новија филмска продукција у Србији обилује врло богатим асортиманом псовки, сочних "епитета" и израза преузетих из жаргона.

У жељи (или под изговором) да верно представе савремени дух нације, филмски ствараоци, али и многи други уметници, улични и кафански језик преселили су у своја дела. Псовање се тако шири од медија до публике, и обрнуто: из живота на филмско платно.

Живот као инспирација


Ивана Кроња, теоретичарка медија и филмолог, ауторка бројних текстова о нашој култури и медијима, има сличну недоумицу:

- Учестала употреба најгорих псовки у домаћем филму одувек је парала уши гледалаца и критичара, али је упоредо наилазила на одобравање масовне публике и толеранцију међу многим филмским посленицима. Реч је о томе да је у нашем филму, у духу социјализма, али и из материјалних разлога, доминантан жанр био, и још јесте - реализам. Сценаристи и редитељи су се, наиме, увек трудили да дочарају реалан живот, нарочито живот ликова из народа, па стога њихови јунаци не штеде псовке. Употреба псовки које се у том миљеу користе треба да обезбеди већу уверљивост филмских призора, да их приближи реалности. Временом су доминантни актери домаћег филма постали људи са маргине, адолесценти, губитници, и псовка се у поступку филмских стваралаца показала као најлакше средство да се дочара гнев и очај оваквих филмских јунака. Али, ова претерана и неинвентивна употреба псовке као средства за карактеризацију лика учинила је да она девалвира и да изгуби своју драмску снагу. На срећу, међу најновијим остварењима наше кинематографије појављује се и низ ауторских, уметнички вредних филмова (Клопка, Пешчаник, Хамлет и други), који озбиљније третирају драмску причу и ликове, па избегавају псовке или их користе само оправдано кад то прича заиста захтева, што раније није био случај.

Од ротквица до секса


Због чега људи, заправо псују? "Чак и човек који говори двадесет језика употребиће свој матерњи кад посече прст", духовита је опаска славног Белмонда. Тренутни бес, макар и на самог себе, наводи нас да опсујемо. Једна од функција псовке, сматрају социолози, управо је растерећење од тензије и начин да се искали гнев. Тада није у првом плану значење самог израза, већ жеља да се ослободимо напетости и незадовољства.

У овом контексту, погрдни изрази се користе широм планете, мада су неке варијанте псовки (скандинавске, на пример) врло благе у односу на "експресивност" српског језика. Врхунац простаклука у појединим културама своди се на помињање ротквица или, евентуално, ђавола, док се наше псовке обавезно везују за разне сексуалне радње и полне органе, а њихова "оригиналност" мери се степеном перверзије коју исказује.

Овакве псовке најчешће су изречене као увреде, а судећи према распрострањености псовки у којима се најчешће помињу мајке и сестре, изгледа да наши сународници имају неодољиву потребу да вређају један другога. Можда би ваљало да чују причу коју је својевремено испричао песник Мика Антић: "Питали једном Мухамеда шта је најслађе на свету. ′Горка реч′, рече он, ′кад хоћеш другоме да је кажеш, па је прогуташ.′′′

Тешке увреде, а са њима и псовке чују се у свим сегментима друштвеног живота у Србији, чак и тамо где је то апсолутно недопустиво: у култури, политици, медијима, школи.

Азбука безобразлука

Породица, али и медији, особито филм, главни су социјални фактори који утичу на формирање језика (не)културе младих, прокоментарисао је својевремено Бора Кузмановић, професор социјалне психологије на Филозофском факултету. Проблем је што се псовање толико раширило у нашем друштву, да је осим прве две улоге - жеља да се неко увреди или да се постигне психичко растерећење - добило и трећу функцију: постало је узречица која треба да замени неку другу поштапалицу и да прикрије сиромаштво вокабулара. Безобразлуци се тако користе без икакве намере и значења, као уметак тамо где недостаје мисао или реч.

- Познато је да у нашем језику постоји велики број псовки, објашњава Ивана Кроња, њихова разноврсност далеко је већа него у језицима који доминирају на светској културној сцени, попут енглеског, француског или немачког. Ова чињеница често импонује нашем националном нарцизму, што није сасвим оправдано. ,Богатство′ и сочност домаћих псовки и простих речи - које је још Вук Караџић, поред осталог, сакупљао и објавио у збирци еротских песама "Црвен бан" – једним делом изражава виталитет и обешењачки дух нашег народа. Бојим се, међутим, да се у свим злим временима кроз која смо прошли тај позитивни дух изгубио и уступио место грубости, неправди, насиљу и сексуалној фрустрацији.
Управо оваква осећајност, сматрам налази се у духу данашњих псовки које су огрубеле и врло су бруталне, или се бар користе у том контексту, како на улици, тако и у медијима.

Прве утиске и сазнања о моралним и естетским вредностима млади носе из родитељског дома. Родитељи који често и без икаквог зазора псују могу очекивати да ће и деца преузети исти модел понашања. У многим нашим породицама псовање најмлађих добија чак пуну подршку укућана, јер како другачије окарактерисати поносан осмех на лицу баке, деке или ујака кад трогодишњак први пут изговори "Малс у п... мателину!" Сирото дете увиђа да је реченица, чији смисао и не зна, наишла на одобравање и буран аплауз фамилије, па је понавља и пред комшијама, пријатељима, другарима у обданишту.

Псовка као одраз - мушкости


Ма колико био образован, начитан, елоквентан, сваки човек ће сигурно бар понекад опсовати. Где је, међутим, граница између такве спорадичне употребе и свакодневне, некритичне злоупотребе, која не само да квари наш језик већ и осећања? У правом тренутку изречена псовка или безобразлук може чак да нас насмеје и разгали, али њено "лековито" својство сигурно ће се излизати ако постане део наше говорне "културе".

- У кући не смем да псујем мада ми се понекад омакне, објашњава 16-годишња Ана, ученица Пете београдске гимназије. - У разговору, поготово у свађи с својим вршњацима, често псујем, а понекад се и сама изненадим какве ми све речи излете. Тако, ваљда, дајем одушка свом бесу, посебно ако падне лоша оцена.

Њен другар Марко додаје: - Морам да псујем када ме све нервира. Посебно маторци који мени бране да псујем, а себе не чују и не контролишу.

Псовање је често и одраз "мушкости", јер се сматра да је ОН мужеван, поносан, непоткупљив и без длаке на језику, виталан и спонтан, па због тога слободно и сочно псује, додаје још Ивана Кроња, и објашњава:

- Заправо женомрзачко псовање са сексуалном конотацијом изражава ускраћеност и немоћ на том пољу, а не обратно. Поједине професије такође могу генерисати већи број "псовача". Изрека "псује као кочијаш" настала је у давна времена, али је и данас актуелна у модерној варијанти ове професије.

Маштовитост и креативност народног ствараоца кад је о псовкама реч увек је на висини, што ствара посебан осећај поноса: богатство нашег псовачког језика, кажу, одражава и богатство нашег духа. Опсуј српски да те цео свет разуме!

- Истина је нешто другачија, закључује наша саговорница и пита се да ли псујемо само зато што смо некултурни и неваспитани, или и зато што смо ојађени и разочарани. - Псовка као доскора главни заштитни знак наше кинематографије у сваком случају намеће питање шта је старије - кокошка или јаје. Да ли филм само верно одражава наш менталитет или се менталитет и васпитање креирају и помоћу филма?

Сања Лазаревић
[објављено: 18.09.2007.]

Izvor : Politikin dodatak - Ana (http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=41250)

Al-Jasmina

Sto mu rotkvica, al se isekoh!
:> :> :>

:lol: :lol: :lol:
Mozda manje boli ako se nasmejemo raznezeno nad sopstvenom "psovkom"?
or ne mozemo odoleti vekovnoj tradiciji besa&bola?  :cvet

...Zvezdana...

on topic : psuju ljudi prosti, iz besa i nemoæi a jer je to jedina stilska figura koju poznaju
Kakva istina...

Mashrum

Bolje da opsujem,nego da prelomim stolicu na koju nakaèih no¾ni maliæ.  :happy:
..onda se smejem i plaèem u isto vreme..  :lol2: :lol: :lol2:

Darker

Quote- Познато је да у нашем језику постоји велики број псовки, објашњава Ивана Кроња
Ja proèitao: Ivana Kuronja :116: :116: :116: :siza: :siza: :siza:

QuoteПрве утиске и сазнања о моралним и естетским вредностима млади носе из родитељског дома. Родитељи који често и без икаквог зазора псују могу очекивати да ће и деца преузети исти модел понашања. У многим нашим породицама псовање најмлађих добија чак пуну подршку укућана, јер како другачије окарактерисати поносан осмех на лицу баке, деке или ујака кад трогодишњак први пут изговори "Малс у п... мателину!" Сирото дете увиђа да је реченица, чији смисао и не зна, наишла на одобравање и буран аплауз фамилије, па је понавља и пред комшијама, пријатељима, другарима у обданишту.
mene baba uèila da psujem :K :K ©apne mi na uvo a ja ponovim :K
Posle, kad sam malo posrastao, a nije bilo dede u blizini, psovao sam najstra¹nije :K

Inaèe, pre toga, imao sam traumu u vrtiæu kad mi jedan "drugar" rekao da jedem g...

Koji je to ¹ok bio :shock Posle malo poraste¹, pa sazna¹ da postoji poremeæaj u sexualnosti koji se naziva koprofilija :luda: :luda:
¹to ovom smajliju daje skroz drugaèiji smisao :besetz:
:K :K

AquArius

Quote from: Darker on 22-09-2007, 15:02:14
Posle, kad sam malo posrastao

bolje da ja ne kazem kako sam ovo procitala  :>

Inace, izgleda da se deca uce i psovanju.
ali i koje cemu jos ..

Tvoja prva cigara - imas dve godine, jos se gegas,
neko ti je vec tutnuo u ruku da te slika ..
jos ako je pivce na stolu .. Prava muskarcina,
.. a tek ako je zaista i musko :K

Je*ote, u cemu je nas problem?    :K

igrackica

D, Ova cela prica ti ide uz ime  :siza: :siza:
Koji si ti lik!  :wink:

A da se uci u kuci, to je tacno sa strane da ce deca u cijoj se porodici psuje, najverovatnije psovati. Medjutim, to ne znaci da ako roditelji ne psuju i dete nece psovati(sto je moj slucaj). Mamu nikada u zivotu nisam cula da psuje, pa joj deca psuju.  :K

Darker

Quote from: AquArius on 22-09-2007, 15:09:05
Quote from: Darker on 22-09-2007, 15:02:14
Posle, kad sam malo posrastao

bolje da ja ne kazem kako sam ovo procitala  :>


:116: :116: :siza: :siza:

Obo¾avam te :cvet :cvet :K :K

Morbid_Angel

ja obozavam da psujem a nisam ni neobrazovana niti mi je skroman vokabular,razlog su razne frustracije,pa i seksualne,ne psujem samo kad postim i slazem se da treba imati mere i znati kad je vreme i mesto za psovanje a kad je bolje opsovati umesto popiti sedativ ili udariti nekog

dirigent

Nikad ne psujem drugog , ali cesto u drustvu poznatih opsujem a propo neceg treceg o cemu se prica. Jednostavno lak sam na jeziku vrag mu pas mater...

Wlada

Имао сам прилику да причам са девојком из Анголе која је португалско говорно подручје.
Она је казала да тамо ни лудаци не псују тако често и  масно(не знам бољи термин) колико ми псујемо у свакодневном говору.

Балкански народи и Кинези имају најразвијенију не-културу псовања на свету.
Наше псовке настају комбинацијам речи што је несвојствено за друге народе који псовке користе искључиво као фразе.

Не псујем другог,али опсујем ситуацију или несрећу.

Darker

Danas ulazim u taxi: moram da menjam gume, u p****ku materinu :K :K

A pre mesec dana recimo, u èitaonici neki ludak(kad ih veæ Wlada pomenu) krene da psuje najstra¹nije, ali polse svake 5-e psovke doda: s'opro¹tenjem :siza: :siza:
Koma...
Inaèe , mnogo mi je ru¾no kad devojka krene iz èista mira, nièim izazavno da psuje... Ok, ne mora da bude izve¹taèeno vaspitana, ali ni da koristi psovku gde joj mesto nije. Kod tipova mi to ne smeta, jer ne bode toliko oèi( a i zato ¹to sam ¹ovinistièka svinja :K :K :K)