Preparati za lečenje rana i ulkusa

Preparate za lečenje rana i ulkusa (čireva) na koži nazivamo još i cikatrizanti. To su lekovi koji dolaze u obliku krema, masti ili gelova, a koji podstiču zarastanje rana.

Najčešće su u pitanju tradicionalni lekovi, poput ribljeg ulja, bizmut subgalata, pervianskog balzama te ekstrakata biljaka poput nevena ili arnike. No, dolaskom bekaplermina i u ovu grupu lekova uvedeni su moderni lekovi zasnovani na savremenim dostignućima.

Jedna od najvažnijih uloga kože je njena integrativna uloga – ona štiti telo od svih spoljašnjih uticaja, mehaničkih, termičkih ili hemijskih. No, ujedno koža je prva na udaru kada do tih napada dođe.
Rane na koži mogu nastati delovanjem faktora spolja ili iznutra. Spoljašnji razlozi nastanka rana su razni – sve što može povrediti kožu. Kožu najčešće povređuju mehaničke povrede – ubodi, razderotine, ogrebotine, udarci. Lagani mehanički šok povrediće epiderm, ali jači udar probiće epiderm i izazvati krvarenje, ozleđivanje nervnih završetaka i bol. Nakon prestanka krvarenja, telo pokreće složene mehanizme zarastanja rana. Ukoliko rana nije duboka dolazi do potpunog zaceljenja bez ožiljaka, ali ukoliko jeste tada nastaju više ili manje izraženi ožiljci. Sitniji ožiljci se mogu ukloniti delovanjem određenih keratoplastičkih sredstava, ali u najvećem broju slučajeva potrebna je estetska hirurgija. Najčešće komplikacije mehaničkih rana jesu razne lokalne infekcije koje zagnoje ranu i uzrokuju sporije zaceljivanje. Takva rana se treba tretirati antiseptičkim rastvorima ili dermatološkim preparatima sa antibioticima ili antisepticima. Opasno je ukoliko se rana zarazi klicama bakterije Clostridium tetani ili Clostridium perfringens . One mogu prodreti u dubinu tkiva i izazivati tetanus ili gasnu gangrenu.
Rane mogu nastati i zbog stalnog pritiska na neko područje kože.

Npr, pucanje kože zbog stalnog pritiska javljaju se kod invalida koji su primorani da dugo sede u invalidskim kolicima. Takav oblik povrede naziva se dekubitus.
Toplotni i hemijski udari na kožu često znatnije oštećuju kožu od mehaničkih udara. Toplota denaturiše kožu i nastaju opekotine, a njih mogu izazvati vreli kruti predmeti, vrele tečnosti ili pak, vreli gasovi, poput pregrejane pare. Takođe, čest uzrok opekotina je pojačano izlaganje sunčevim zracima u letnim mesecima. Opekotine mogu biti manje ili više opasne zavisno od stepena. Najopasnije su opekotine trećeg i četvrtog stepena. One, ukoliko su nastale na velikoj površini kože mogu biti vrlo opasne jer dovode do otpadanja kože sa veće površine tela, što može biti fatalno. Svaka opekotina koja zauzima više od 15% površine kože smatra se teškom opekotinom i zahteva transport u specijalizovani bolnički centar. Manje opekotine su česte, a zarastanje traje 15 do 20 dana.
Najčešće hemijske povrede kože nastaju zbog kaustičnog delovanja kiselina ili baza. Najopasnije su sulfatna, nitratna, hloridna i fluoridna kiselina, a pogotovo je opasna hromsulfatna kiselina. Baze koje mogu znatno oštetiti kožu jesu natrijum hidroksid, kalijum hidroksid te kalcijum hidroksid. Baze, pogotovo alkalne (natrijum i kalijum hidroksid) u globalu su opasnije od kiselina. Naime, kiselina, kada se nađe na koži, ošteti kožu i načini tzv. „koagulum“, područje oštećenog tkiva koje više ne propušta kiselinu da dalje oštećuje dublje tkivo. No, u slučaju baza takav slučaj se ne događa – npr, natrijum hidroksid razgrađuje tkivo i ispod kože, oštećujući duboke slojeve, prodirući dokle može. Nisu retke industrijske nesreće gde su radnici ostajali bez znatnog dela tkiva. Od opasnih hemikalija treba istaći metalni elementarni natrijum te elementarni beli fosfor koji izaziva ozbiljne opekotine i posledično trovanje.
Opekotine mogu izazvati i razna jonizujuća zračenja (gama, X, UV) te električna struja.

No, rane mogu nastati i zbog određenog poremećaja u telu tj. u koži. Tada se rana zove ulkus ili čir na koži. Koža jednostavno puca i stvara se rana koja jako teško zarasta.
.
Uzroci takvog stanja mogu biti poremećaju cirkulacije u udovima pri čemu se stvara tzv. ulcus cruris. Javlja se kod pacijenata koji duže vremena imaju lošu vensku cirkulaciju. Na koži potkolenica vidi se otok, crvenilo, pigmentacija, prisutno je ljuštenje kože, kraste i fibroza kože. Promenjena koža na području otoka podložna je lokalnoj iritaciji i kontaktnoj senzibilizaciji. Ogrebotine ili manje traume područja noge sa fibroznim promenama mogu uzrokovati otvaranje rana tj. ulcus cruris. Najčešća se javlja na donjoj trećini potkolenica, sa unutrašnje ili spoljašnje strane članka. Manji se ulkusi obično međusobno spajaju u veći, raznolikog su oblika (okrugli, ovalni, nepravilni). Može nastati tzv. ulcus permagnum koji obuhvata celi donji deo potkolenice.
Najčešća komplikacija ulcusa crurisa je bakterijska infekcija beta-hemolitičkim streptokokama i stafilokokama sa nastankom erizipela ili celulitisa. Vrlo retko nastaje zloćudna promena u karcinom kod dugotrajnih ulkusa.
Još jedan uzrok spontanog nastajanja ozleda jeste i šećerna bolest (diabetes melitus). Naime, dugotrajni, loše lečeni dijabetes izaziva nastajanje tzv. „dijabetičkih ili neuropatskih“ ulceracija.


Pantenol

Pantenol je provitamin vitamina B5. Naime, on se u organizmu oksiduje u pantotensku kiselinu koja je aktivni oblik vitamina B5. Pantenol dolazi u dve forme, tj. dva stereoizomera, D i L pantenol. Međutim, aktivni oblik je samo D pantenol ili dekspantenol. Razlog zašto se ne upotrebljava pantotenska kiselina nego redukovana forma, pantenol, jeste taj što pantotenska kiselina ne može prodreti kroz kožu, pa ne bi bila delotvorna, dok pantenol to može.

Pantotenska kiselina u koži podstiče obnavljanje epitelnog tkiva. D-pantotenska kiselina je neophodna za stvaranje koenzima A koji učestvuje u mnogim metaboličkim procesima. Aktivira inače neaktivnu octenu kiselinu što pridonosi stvaranju masnih kiselina, holesterola, limunske kiseline i acetilholina što podstiče acetilaciju egzogenih supstanci u organizmu, a samim tim i detoksifikaciju.
Pantenol dolazi u obliku masti i krema. Primenjuje se kod čitavog niza dermatoza kako bi održali normalnu vlažnost i zaštitu kože. Primenjuje se lokalno kod manjih oštećenja kože poput ogrebotina, hiperkeratoza, manjih lezija, fisura, blažih opekotina i iritacija kože uzrokovanih suncem, ultraljubičastim ili rendgenskim zračenjem, te kod suve, ispucale i hrapave kože. Takođe, primenjuje se za zaštitu nežne dečije kože te kod dermatitisa dojenčadi izazvanog pelenama.

Bizmut subgalat

Bizmutov subgalat je helatni spoj bizmuta i galne kiseline. Poznatiji je pod nazivom “Dermatol”. Iako je u pitanju stari dermatološki lek, još uvek se koristi u brojnim magistralnim preparatima zbog svoje dobre efikasnosti. Jedinjenja bizmuta su odavno poznata kao dobri adstringensi i podstiču granulaciju te zarastanje rana. U prošlosti su se mnogo više koristili, npr, bizmut subnitrat, međutim on je zbog svoje otrovnosti izbačen iz upotrebe. No, interna upotreba takvog jedinjenja, npr. za lečenje digestivnih bolesti, pokazala se suviše opasnom jer je bizmut delovao toksično. Bizmut subgalat se, pak, zadržao u upotrebi zbog činjenice da je to helatni spoj bizmuta sa galnom kiselinom i kao takav je daleko manje toksičan nego drugi bizmutova jedinjenja. Naravno, njegova upotreba u lečenju GIT ulceracija je opsoletna, ali se zadržala njegova upotreba u dermatologiji.
Bizmut subgalat je sivkasto-žuti mekani prah, bez mirisa i ukusa i nerastvorljiv u vodi. Upravo činjenica da je u vodi teško rastvorljiv i zbog toga neškodljiv, pogotovo kada se primenjuje lokalno, osigurala mu je ostajanje u kliničkoj upotrebi.

Primenjen na rane bizmut subgalat deluje kao adstringent, protektiv, antiseptik i adsorbens. Naučne studije su potvrdile njegovo antiinflamatorno delovanje te vrlo korisnu ulogu u podsticanju granulacije i zarastanju rana, a takođe, on je i hemostatik jer aktivira faktor zgrušavanja XII (Hagemanov faktor). Takođe, delujući kao blagi antiseptik štiti rane od bakterija.
Bizmutov subgalat se danas koristi u magistralnim preparatima te u raznim gotovim dermatološkim lekovima za lečenje manjih rana, kožnih iritacija i spoljašnjih hemoroida. Najpoznatiji preparat sa bizmutovim subgalatom jest tzv “Pavlovićeva krema sa Dermatolom”.


Peruvianski balzam

Peruvianski balzam tradicionalno je sredstvo za lečenje povreda. U pitanju je gusta, vrlo aromatična, crno-smeđa, lepljiva tečnost koja se dobija iz južnoameričkog drveta Myroxylon pereirae iz porodice Fabaceae. To drvo raste u prašumama Centralne Amerike. Naziv “peruvianski balzam” dolazi zbog činjenice da je se pre najviše proizvodio u Peruu i odatle isporučivao u Europu, mada ta biljka prirodno ne raste u Peruu. Najveći proizvođač peruvianskog balzama je El Salvador. Peruvianskom balzamu je sličan tolu-balzam koji se dobija iz drveta Myroxylon balsamum, a ono raste u severnim državama Južne Amerike (Kolumbija, Peru, Venecuela i delimično Argentina, Brazil, Bolivija i Paragvaj).
Peruvianski balzam je bio poznat još južnoameričkim Indijancima koji su ga koristili za lečenje raznih tegoba, bolesti i povreda. U XVII veku dolazi u Evropu, gde se počinje koristiti kao antibakterijski, antimikotički, i antiparazitni lek, u lečenju svraba, glista, površinskih ulceracija, ekcema, rana, osipa, opekotina i promrzlina. Takođe, zbog svog jakog mirisa na vanilu koristio se i kao lek za respiratorne tegobe.
Peruvianski balzam se sastoji od 50-64% isparljivih ulja i 20-28% smola. Isparljivo ulje sadrži celi niz raznih estara benzojeve i cimetne kiseline. Nije poznato koji su glavni sastojci kojima peruvianski balzam može opravdati svoje delovanje u lečenju rana i ulkusa.
Peruvianski balzam ima dokumentovano antiseptičko, antiparazitsko, antibakterijsko delovanje i dokazano deluje na pospešivanje rasta epidermalnog tkiva tj. granulacijsko delovanje na kožu.
Danas se koristi kao sastojak mnogih lokalnih dermatoloških preparata za lečenje ekcema, rana i čireva, a ponekad se dodaje i u kremu za njegu dečije kože. Može se naći kao sastojak brojnih kozmetičkih preparata, šampona za tretiranje peruti, u preparatima za žensku higijenu, kao miris u sapunima, detergentima, kremama, losionima i sl.
Najmanje šest kliničkih studija pokazalo je da peruvianski balzam može izazvati kod osetljivih pacijenata alergijske reakcije. Prijavljeni su slučajevi alergijskih osipa i dermatitisa kada je balzam došao u kontakt s kožom. Uzročnik ovih alergija jest benzojeva kiselina koja se nalazi u peruvianskom balzamu, a neki su ljudi jako osetljivi na nju.

Riblje ulje

Riblje ulje je tradicionalno sredstvo za lečenje i ublažavanje rana i opekotina. Dobija se iz sveže jetre bakalara (Gadus morhua). Sadrži vitamine A i D (holelakciferol), te vrlo je bogato nezasićenim masnim kiselinama, dokosaheksaenskom kiselinom (DHA) i eikosapentaenskom kiselinom (EPA). Riblje ulje je korisno za pravilno formiranje tkiva epiderma, olakšava i ubrzava procese regeneracije iritirane kože i kože oštećene delovanjem toplote ili hemikalija. Suvoj, perutanoj koži daje neophodne hranljive materije, glatkoću i sjaj te povećava elastičnost. Primenjuje se kod opekotina uzrokovanih sunčevim zracima, toplotom ili hemikalijama, za negu zdrave kože kod osetljivih osoba, u slučajevima iritacija kože, posebno na pregibima, izazvanih trenjem ili prekomernim znojenjem, iritacija kože kod beba, za njegu suve, perutave i ispucale kože.

Neven

Neven (Calendula officinalis) biljka je čiji ekstrakti se koriste u raznim topičkim preparatima za lečenje kožnih rana. Iako se posvuda uzgaja kao vrtna biljka, neven podstiče iz mediteranskih krajeva, a za izradu lekovitih preparata koriste se narandžasti osušeni jezičasti cvetovi. Kao lekovita biljka koristi se od davnina.
Iz narandžastih osušenih jezičastih cvetova rade se infuzi, ekstrakti, lekovita ulja, kreme i masti. Ekstrakt sadrži flavonolne glikozide, izokvercetin, narcisin, neohesperidozid, rutin, terpene poput lupeola, longispinogenina, amirina, kalendulin, arvozid A i dr.

Dok mehanizam delovanja preparata sa nevenom na podsticanje zarastanja rana nije sasvim poznat, dokazano je da su triterpeni odgovorni za antiinflamatorni efekat koji se u nekim slučajevima može meriti sa antiinflamatornim efektom indometacina. Istraživanja su pokazala da ekstrakti nevena pojačavaju metabolizam glikoproteina, nukleoproteina i kolagena na mestu povrede.
Lokalni preparati sa ekstraktom nevena imaju dokazano imunostumulatorno, antibakterijsko, antiinflamatorno i granulacijsko delovanje te podstiču zarastanje rana. Delovanje na aktiviranje regeneracije tkiva i razvoj epitelnog tkiva naučno je dokazano (Klouchek-Popova et al., 1982). Stoga se preparati nevena (tinkture, ulja, masti, kreme) koriste za lečenje upala kože, za ubrzavanje zarastanja rana, kod dermatitisa, čireva potkolenice, upalnih promena sluznice usta i ždrela.

Arnika

Arnika (Arnica montana i Arnica chamissonis subsp. foliosa) planinske su biljke koje rastu u visokim planinama Evrope i Severne Amerike. U medicinske svrhe se koriste od pamtiveka. Arnica montana je divlji tip koji raste u planinama, a Arnica chamissonis subsp. foliosa je kultivisana biljka koja se uzgaja. U tradicionalnoj farmaciji se koriste cvetovi arnike iz čijeg ekstrakta se izrađuju tinkture i razne masti i kreme.
Cvet arnike sadrži seskviterpenske laktone helenaloidnog tipa, pre svega estre helenalina i 11,13-dihidrohelenalin. Uz to, cvetovi arnike sadrže izokvercetin, luteolin-7-glukozid, astragalin, timol, umbeliferon, skopoletin, hlorogensku kiselinu i cinarin.
Kada se primenjuju u obliku lokalnih dermatoloških preparata sastojci arnike pokazuju antiinflamatorno delovanje. U slučajevima upala preparati sa arnikom deluju i analgetski i antiseptički. U istraživanjima je nađeno da helenalin i dihidrohelenalin imaju analgetsko, antimikrobno i antiinflamatorno delovanje. Takođe postoje indicije da helenalin deluje i imunostimulatorno.
Preparati sa ekstraktom cvetova arnike koriste se kod povreda, furunkuloza, upala zbog ujeda komarca i površinskog flebitisa. Pri njihovoj primeni može doći do alergije na sastojke iz arnike. Duga upotreba preparata sa arnikom na ozleđenoj koži (kao kod ulcusa crurisa) može dovesti do edematoznog dermatitisa sa formiranjem pustula. Dugotrajna primena takođe može izazvati ekceme. Nuspojave u slučajevima preparata sa visokim koncentracijama ekstrakta arnike može ići do te mere da se na koži javi i nekroza.

Bekaplermin

Bekaplermin je, za razliku od starih, tradicionalnih lekova, najnovije i najmodernije sredstvo za lokalno lečenje kožnih rana i ulkusa. U pitanju je rekombinantni ljudski trombocitni faktor rasta (rhPDGF-BB). Dobijen je genetskim inženjeringom – gen za B lanac ljudskog trombocitnog faktora rasta ubačen je u kvasnicu Saccharomyces cerevisiae , koja je nakon toga počela lučiti rhPDGF-BB. On je dimerni protein sa molekulskom težinom od oko 24500 daltona.
Biološka aktivnost bekaplermina uključuje podsticanje hemotakse i deobu ćelija uključenih u proces regeneracije tkiva i zarastanja rana. Stoga, bekaplermin pomaže u rastu normalnog tkiva i zarastanju rana. U pretkliničkim istraživanjima prikazano je da je glavni efekat bekaplermina pojačanje formiranja granulacijskog tkiva. Međutim, kako je bekaplermin, zapravo, faktor rasta i stimuliše bujanje ćelija, njegova primena kod osoba sa bilo kakvim zloćudnim bolestima vrlo je ograničena.
Bekaplermin dolazi u obliku hidratantnih gelova koji sadrže 100 mikrograma bekaplermina na gram gela. Koristi se za promociju granulacije i zarastanja neuropatskih, hroničnih dijabetičkih čireva površinom ne većih od 5 cm2. Ukoliko je rana veća od 5 cm2 preparati sa bekaplerminom se ne koriste zbog nedovoljnih kliničkih podataka. Za sada se ne preporučuje za lečenje čireva u slučaju ulcus crurisa, jer nisu obavljene nikakve kliničke studije koje bi pokazale efekat bekaplermina na takav oblik čira. Takođe, ukoliko postoji bilo kakav oblik tumorskog tkiva u blizini mesta aplikacije bekaplermina tada se preparat sa bekaplerminom ne koristi. Takođe, ukoliko dođe do infekcije rane preparati sa bekaplerminom se ne bi trebali primenjivati. Dalje, preparati ss bekaplerminom se ne koriste u slučajevima trudnoće i dojenja.
Od nuspojava mogu se javiti infekcije, osteomijelitis, celulitis, pojava čireva, bol i crvenilo. Retko se može pojaviti hipertrofična granulacija kože.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com