Depresija

Članak iz časopisa: PharmaMedica Broj 42

autor: Dr Vesna Tepšić – Ostojić, psihijatar

Depresija je oboljenje kod kog je prisutan stalan osećaj tuge i gubitak interesovanja. Utiče na to kako se osoba oseća, na njen način razmišljanja i ponašanja.

Osim emocionalnih može imati i razne fizičke simptome.Depresija je ozbiljno hronično oboljenje koje zahteva dugotrajan tretman.

Nije znak slabosti ili nešto iz čega osoba može da izađe „samo ako to želi“. Učestalost depresije se iz decenije u deceniju povećava i ona predstavlja jedno od najčešćih oboljenja uopšte. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije “Batut” 1997-2007. godine među vodećim je poremećajima zdravlja.

Zauzima četvrto mesto iza ishemijske bolesti srca, cerebrovaskularnih oboljenja i karcinoma pluća. Najčešći početak bolesti je u 20tim i 30tim godinama života. Depresija više opterećuje žene i nalazi se na trećem mestu, dok je kod muškaraca opterećenje depresijom na šestom mestu uzroka bolesti.

UZROCI DEPRESIJE

Nije tačno poznat uzrok nastanka depresije, ali kao i kod svih mentalnih bolesti uključeno je više faktora. Uz nasledne tu su i biološki faktori (hormonski poremećaji npr.) kao i stresni životni događaji. Osobe sa većim rizikom za razvoj depresije su one koje:

• imaju bliske srodinike koji boluju ili su bolovali od depresije, bipolarnog poremećaja, alkoholizma ili su izvršili suicid
• su imale traumatske ili stresne događaje u životu
• bolovale od anksioznog ili posttraumatskog stresnog poremećaja
• zloupotrebljavaju alkohol ili psihoaktivne supstance
• imaju crte ličnosti kao sniženo samopoštovanje, pasivnost i zavisnost, preteranu samokritičnost…
• imaju teško ili hronično oboljenje

Znaci i simptomi

Klinička slika depresije se razlikuje od pacijenta do pacijenta, ali je zajedničko osećanje tuge i gubitak interesovanja za uobičajene aktivnosti. Epizoda depresije može biti samo jedna u toku života osobe, mada je mnogo češće postojanje nekoliko epizoda.

• Često je prisutno osećanje bezvrednosti ili krivice, vezanost za događaje iz prošlosti koji se doživljavaju kao pogrešni. Česta su razmišljanja o smrti, umiranju ili samoubistvu. Događaji iz prošlosti i sadašnjosti se boje i procenjuju pod uticajem depresivnog raspoloženja, a od budućnosti se očekuje samo najgore
• Najčešće je osoba usporenog misaonog toka, govora i pokreta. Kod pojedinih osoba može se javiti i upravo suprotno – agitacija i uznemirenost. Može se javiti razdražljivost i za nebitne sitnice, a nisu retki ni izlivi besa Javlja se i slabija koncentracija, prisećanje i upamćivanje, a otežano je i donošenje odluka.
• Osoba se često oseća umornom, iscrpljenom i bez energije – pa i najmanji zadatak predstavlja ogroman napor. Nedostaje volja i inicijativa.
• Dolazi do poremećaja spavanja koji se može javiti u obliku nesanice ili povećane potrebe za spavanjem. Seksualna želja je smanjena. Mogu se javiti i fizički simptomi, često neobjašnjiva uzroka, kao bol u leđima ili glavobolja.
• Kod mlađe dece simptomi uključuju tugu, razdražljivost, zabrinutost, odbijanje da se ide u školu, slab apetit i manju telesnu težinu od očekivane.
• Kod tinejdžera osim tuge i razdražljivosti javlja se osećanje bezvrednosti, ljutnje, neshvaćenosti, preterane osetljivosti, izbegavanje školskih obaveza, zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci, samopovređivanje, povećana potreba za jelom i spavanjem, izbegavanje i povlačenje iz društva.
• Kod starijih osoba klinička slika često nije tipična već se javljaju problemi sa pamćenjem, promene ranijih navika. Osećanje iscrpljenosti, gubitak apetita, problemi sa spavanjem koji nisu uzrokovani telesnim oboljenjem. Vezivanje za kuću, preterano oslanjanje na članove porodice. Relativno su česta suicidalna razmišljanja, naročito kod starijih muškaraca.

Kako se dijagnostikuje depresija?

Dijagnoza se postavlja nakon detaljnog kliničkog intervuja. Glavni simptomi su sniženo raspoloženje i gubitak interesovanja i zadovoljstva. Od pomoći su i detaljan fizikalni pregled pošto razlog može biti i telesna bolest.

Fizikalni pregled se po potrebi dopunjuje laboratorijskim analizama. Psihološka procena simptoma, razmišljanja, osećanja i ponašanja značajno doprinosi preciznosti dijagnoze i planiranju lečenja.

Nelečena depresija

Nelečena depresija može trajati mesecima ili čak i godinama i predstavlja veliko opterećenje za pacijenta i za njegovo okuženje. Utiče na sve aspekte života uključujući partnerske odnose, odnose sa decom, kolegama, prijateljima…

Može se komplikovati zloupotrebom alkohola i psihoaktvnih supstanici, anksioznim ili paničnim poremećajem, socijalnom fobijom, samopovređivanjem, suicidalnim razmišljanjima sve do realizovanog suicida, socijlalnom izolacijom, zanemarivanjem sopstvenog izgleda i telesnog zdravlja…

Kako se leči depresija?

Osnovu lečenja predstavlja terapija antidepresivima i psihoterapija. Na raspologanju nam je nekoliko grupa antidepresiva koji se po potrebi mogu i međusobno kombinovati. Kao dodatna terapija koriste se i stabilizatori raspoloženja, anipsihotici kao i sedativi.

Psihoterapija se koristi kao samostalna metoda ili u kombinaciji sa lekovima. Postoje razni psihoterapijski pravci (npr. kognitivno bihejvioralna terapija) koji su se pokazali uspešnima u lečenju depresije. U slučaju jako izraženih simptoma ili rizika od samoubistva neophodno je bolničko lečenje.

U bolničkim uslovima primenjuje se i elektrokonvulzivna terapija rezervisana za najteže oblike depresija ili one koje slabo odgovaraju na terapiju. Lečenje je dugotrajno, antidepresivi se uzimaju od nekoliko meseci do nekoliko godina u zavisnosti od težine sadašnje i broja eventualnih prethodnih epizoda.

Šta jos moze da pomogne?

Osnova lečenja svake depresivne epizode su antidepresivi. Međutim i sam pacijent može da doprinese ozdravljenju. Neophodno je pokušati pojednostaviti život i postaviti realne ciljeve – ne očekivati previše od sebe u datoj situaciji.

Truditi se da se izbegne donošenje važnih životnih odluka jer depresija boji sve okolnosti negativno. Strukturisati dan – napraviti plan za svaki dan ako je potrebno i napismeno. Vođenje dnevnika, odnosno zapisivanje negativnih emocija, strahova, ljutnje… pomaže da se i lakše prevaziđu. Održavati socijalne kontakte i izbegavati samoizolaciju.

Muzikoterapija i biblioterapija u zavisnosti od ličnih afiniteta doprineće bržem oporavku. I ono uvek neophodno: truditi se da ishrana bude raznovrsna i sa dosta svežeg voća i povrća, biti fizički aktivan, spavati dovoljno i provoditi deo dana napolju.

Alkohol menja metabolizam lekova

Česta praksa samomedikacije u našoj zemlji i konzumacija alkohola u svim starosnim grupama mogu znatno povećati rizik od interakcija alkohola i lekova.

Dužnost farmaceuta je da upozore pacijenta na moguće štetne interakcije i sprečavaju njihov nastanak kad god je to moguće

Tekst: mr farm. Danka Tešić, Foto: Dragana Đorović

ALKOHOL je sigurno najzastupljenija društveno prihvatljiva droga. U različitim delovima sveta konzumiranje alkohola uobičajeno je prilikom okupljanja i druženja ljudi. Čaša vina ili piva uz ručak ili večeru praktično je sastavni deo obroka u mnogim kulturama. Međutim, čak i zanemarljivo mala upotreba alkoholnih pića, čaša ili dve vina ili piva, odnosno čašica nekog žestokog pića, može prouzrokovati interakcije s lekovima koje izazivaju ozbiljne posledice.

Iako male količine vina mogu pokazati povoljne efekte na kardiovaskularni sistem, a pivski kvasac je bogat izvor vitamina B grupe, hronična upotreba većih količina alkohola ima veoma štetan efekat po zdravlje. Pored hroničnih bolesti kod osoba koje duži niz godina piju veće količine alkohola, upotreba te vrste pića može dovesti i do povećanog rizika od akutnih zdravstvenih problema kao što su povrede, saobraćajne nezgode i slično.

Alkohol se veoma brzo resorbuje iz digestivnog trakta, najviše iz tankog creva (80 odsto) i želuca (20 odsto). Posle resorpcije u krvotok, veoma brzo raspodeljuje se u organizmu (raspodela zavisi od količine vode u tkivu) i ujednačenom brzinom metaboliše uglavnom u jetri, najvećim delom preko enzima alkohol-dehidrogenaze. Više od 90 odsto alkohola metaboliše se do ugljen-dioksida i vode, a ostatak se nepromenjen izlučuje preko urina, znoja i izdahnutog vazduha. U organizmu, alkohol ispoljava svoje efekte vezujući se za acetil-holinske, GABA, serotoninske i glutamatne NMDA receptore. Alkohol deluje kao depresor centralnog nervnog sistema, a njegovi efekti, od anksiolitičkih, preko sedativnih, do hipnotičkih, dozno su zavisni.

Žene imaju mnogo veći rizik od nastanka problema koje izaziva istovremena upotreba alkohola i lekova nego muškarci. Ako popiju istu količinu, žene će imati više alkohola u krvi nego muškarci. Naime, žene nemaju alkohol-dehidrogenazu u želucu, a sem toga, žensko telo ima manje vode od muškog. Pošto se alkohol u telu meša s vodom, to znači da će u muškom organizmu biti više razblažen, odnosno koncentrisaniji u krvi žena. Stariji ljudi podložniji su uticaju interakcija lek – alkohol, jer starenje umanjuje sposobnost organizma da razgradi alkohol i on samim tim duže ostaje u sistemu. Kod starijih ljudi mnogo je veća i verovatnoća da će uzeti jedan ili više lekova, koji bi onda u kombinaciji s alkoholom mogli da izazovu štetne posledice.

Gotovo da ne postoji grupa lekova u kojoj nema neke aktivne supstance koja stupa u opasne interakcije s alkoholom.

Lekovi protiv alergije, prehlade, groznice

Loratadin, desloratadin, feksofenadin, difenhidramin, hlorfeniramin i cetirizin, u kombinaciji s alkoholom mogu znatno povećati efekat pospanosti i vrtoglavice.

Lekovi za terapiju angine pektoris i bolesti srca
Alkohol kod pacijenata koji uzimaju izosorbid ili nitroglicerin može ubrzati rad srca, dovesti do nagle promene pritiska, a mogu se javiti i vrtoglavica i nesvestica.

Antireumatici
Kombinacija diklofenaka, naproksena ili celekoksiba s alkoholom znatno povećava verovatnoću nastanka peptičkog ulkusa, krvarenja u stomaku, ali i problema u funkciji jetre.

Antiagregativni lekovi
Uzimanje alkohola povećava aktivnost varfarina, pa se čak i povremenim konzumiranjem alkohola povećava rizik od unutrašnjeg krvarenja. Hronično uzimanje alkohola, sem što može dovesti do krvarenja, može imati i suprotan efekat – dovesti do mogućeg zgrušavanja krvi, nastanka tromba i, posledično, moždanog ili srčanog udara.

Lekovi protiv kaslja s centralnim mehnizmom dejstvom

Dekstrometorfan ili kodein s alkoholom dovode do međusobnog potenciranja efekta, pa se češće javljaju pospanost i vrtoglavica, a povećava se i rizik od predoziranja.
Posledice prekomerne upotrebe alkohola

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO):
– štetna upotreba alkohola svake godine u smrt odvede oko dva i po miliona ljudi;
– 320.000 mladih ljudi uzrasta od 19 do 29 godina umre godišnje od posledica prekomerne upotrebe alkohola, što predstavlja devet odsto svih smrtnih slučajeva u toj starosnoj grupi;
– alkohol je treći najveći faktor rizika za opterećenje bolestima u svetu; na zapadnom Pacifiku i u Americi vodeći je faktor rizika, a u Evropi je na drugom mestu;
– alkohol je usko povezan s mnogim ozbiljnim socijalnim pitanjima, uključujući i nasilje, zanemarivanje i zlostavljanje dece, kao i neproduktivnost na radnom mestu.

Antidepresivi
Klomipramin, citalopram, trazodon, venlafaksin, amitriptilin, escitalopram, fluvoksamin, desipramin, paroksetin, fluoksetin, nefazodon, bupropion i sertralin u kombinaciji s alkoholom dovode do pospanosti, vrtoglavice, veće verovatnoće predoziranja. Alkoholizam i depresija često su povezane bolesti kod jednog pacijenta, pa se samim tim povećava i rizik od interakcija alkohola i antidepresiva. Naročito je opasno ukoliko te lekove s alkoholom kombinuju adolescenti, jer se u tim slučajevima pojačava osećaj depresije i bespomoćnosti i češće su suicidne ideje. Alkohol pojačava sedativni efekat tricikličkih antidepresiva i znatno pogoršava sposobnost upravljanja motornim vozilima. Akutni alkoholizam povećava raspodelu i dostupnost u tkivu nekih triciklika, što posledično povećava i njihov sedativni efekat. S druge strane, hronični alkoholizam povećava dostupnost jednih, a smanjuje dostupnost drugih triciklika. Tiramin, supstanca koja je sastojak nekih vina i piva, u reakciji s inhibitorima monoamino-oksidaze (MAO) može da prouzrokuje veoma opasno povećanje krvnog pritiska. Čak i jedna doza alkohola stvara rizik za ovu interakciju.

Oralni antidijabetici
Kombinacija metformina i alkohola dovodi do abnormalno niskog nivoa šećera u krvi, mučnine, povraćanja, glavobolje, ubrzanog rada srca, a krvni pritisak može neočekivano i znatno da varira.

Lekovi u terapiji hiperplazije prostate
Doksazosin, terazosin, tamsulosin, ako se uzimaju s alkoholom, mogu dovesti do vrtoglavice, nesvestice i svetlosnih senzacija.

Lekovi protiv gorusice, kiseline u zelucu, loseg varenja
Alkohol kod pacijenata koji uzimaju ranitidin i metoklopramid može dovesti do ubrzanog rada srca, ali i do iznenadnog pada krvnog pritiska i pojačavanja dejstva alkohola.

Antihipertenzivi
Kvinapril, enalapril, benzapril, hidrohlortiazid, losartan, klonidin, propranolol, u kombinaciji s alkoholom dovode do javljanja vrtoglavice, nesvestice, pospanosti, srčanih problema (pre svega aritmija). Hronično uzimanje alkohola smanjuje dostupnost propranolola, a time i terapijski efekat leka.

Lekovi koji snizavaju nivo holesterola
Alkohol kod pacijenata koji su na terapiji antihiperlipidemicima (atorvastatin, lovastatin, pravastatin, simvastatin, rosuvastatin, ezetimib, niacin) znatno potencira oštećenje jetre, a sem toga mogu se javiti i reakcije na koži, poput pojačanog crvenila i svraba, ali i krvarenje u stomaku.

Antiinfektivni lekovi

Uroantiseptik nitrofurantoin, antiprotozoici (metronidazol, tinidazol), antimikotici (grizeofulvin, ketokonazol), antituberkulotici (izoniazid, rifampicin, cikloserin) s alkoholom ubrzavaju rad srca, a mogu dovesti i do iznenadnih promena krvnog pritiska, bolova u stomaku, stomačne uznemirenosti, povraćanja, crvenila lica, oštećenja jetre (posebno ketokonazol i izoniazid). Izoniazid i rifampicin koriste se zajedno u lečenju tuberkuloze, bolesti koja je posebno učestala među starijim osobama i alkoholičarima. Raspoloživa količina izoniazida u krvi smanjuje se kod akutnog uzimanja alkohola, dok hronični alkoholizam smanjuje dostupnost rifampicina. U oba slučaja efekat lekova je smanjen. Organizam koji se bori s infekcijom nikako ne treba opterećivati i alkoholom, jer telu šteti dehidracija i dodatno opterećenje jetre.

Analgetici i antipiretici
S obzirom na veliku učestalost uzimanja ovih lekova i činjenicu da je veliki broj njih u statusu OTC preparata, pacijente treba upozoriti na moguće štetne interakcije tih lekova i alkohola. Ibuprofen, aspirin, naproksen i paracetamol s alkoholom dovode do stomačne uznemirenosti, povećava se verovatnoća krvarenja i pojave čireva zbog erozivnih promena na sluznici želuca, može doći do ubrzanog rada srca, a paracetamol potencira i oštećenje jetre. Kako većina tih lekova sprečava zgrušavanje krvi i stvaranje krvnog ugruška, alkohol može da pojača to neželjeno dejstvo. Kad su u pitanju izuzetno jaki analgetici koji se koriste kod postoperativnih ili migrenskih bolova (propoksifen, oksikodon, hidrokodon), alkohol dovodi do usporenog i otežanog disanja, poremećene motorne koordinacije, problema s pamćenjem. Kombinacije tih lekova i alkohola pojačavaju sedativni efekat tih supstanci, što povećava rizik od smrti zbog predoziranja. Pojedinačna doza alkohola može povećati dostupnost propoksifena, što povećava verovatnoću neželjenih dejstava leka.
Naročito je opasno ukoliko antidepresive s alkoholom kombinuju adolescenti, jer se u tim slučajevima pojačava osećaj depresije i bespomoćnosti i češće su suicidne ideje

Antiepileptici
Alkohol s ovim lekovima (fenitoin, fenobarbiton, klonazepam) dovodi do nastanka pospanosti i vrtoglavice, a povećava i rizik od pojave epileptičnih napada. Akutna konzumacija alkohola povećava dostupnost fenitoina, pa raste mogućnost razvijanja neželjenih efekata tog leka. Hronični alkoholizam može smanjiti dostupnost fenitoina, što znatno smanjuje zaštitu bolesnika od epileptičkih napada čak i tokom perioda apstinencije.

Anksiolitici i sedativi
Benzodiazepini (diazepam, bromazepam, lorazepam) su najčešće korišćeni lekovi za smirenje i protiv nesanice. U kliničkoj praksi potpuno su zamenili barbiturate, koji se danas koriste samo za hitna stanja i konvulzivne napade. Alkohol pojačava delovanje benzodiazepina, a obe supstance usporavaju rad srca i disanje, zbog čega može doći do depresije disanja, kome i smrti. To može biti posebno izraženo kod starijih ljudi. Kod ove kombinacije često se javljaju i rupe u sećanju, pospanost i poremećena koordinacija pokreta. Povećava se i rizik od nesreća u svakodnevnom životu ili za vreme upravljanja automobilom. Slični efekti javljaju se i prilikom uzimanja zolpidema, ali i antihistaminika difenhidramina.

Treba napomenuti da mnogi lekovi, iako ne sadrže aktivnu supstancu koja potencijalno može biti štetna ako se koristi u kombinaciji s alkoholom, mogu u svom sastavu imati neku od pomoćnih supstanci koje stupaju u interakciju s alkoholom. Zato bi trebalo proveravati uputstvo i sažetak karakteristika leka, gde su moguće interakcije te vrste navedene.

Izvor: Farmakon.rs

Antidepresivi

Antidepresivi su lekovi za lečenje depresije. Nekad su je još nazivali i timoleptici. Naziv depresija u sebi podrazumeva tri različita vida depresije
– Depresivni poremećaj
– Manično-depresivna psihoza
– Endogena depresija
Depresivni poremećaj nastaje nakon teškog emocionalnog šoka (gubitak voljene osobe, neuspeh u životu i sl.), a praćena je telesnim tegobama, teskobom i osećajem krivice.

Povači se, u načelu spontano, a po potrebi se upotrebljavaju lekovi kao što je alprazolam. Ponekad je potrebno primeniti i antidepresiv.
Manično-depresivna psihoza leči se uglavnom antipsihoticima.
Endogena depresija je, pak, teška duševna bolest. Bez nekog logičnog razloga javlja se osećaj beznađa, izgubljenost, neraspoloženje, socijalna izolovanost, poremećaj apetita i spavanja. Najveći problem je u tome da su ljudi u depresiji skloni samoubistvu.
Antidepresivi su „nesigurni“ lekovi – tek jedna trećina pacijenata pozitivno reaguje na antidepresive i oporavi se od bolesti.
Razlog nastanka endogene depresije nije sa sigurnošću poznat ali je činjenica da je kod depresivnih pacijenata smanjena aktivnost noradrenalina i serotonina u određenim delovima mozga. Stoga je jasno da će lekovi koji pojačavaju funkciju serotonina i noradrenalina u mozgu biti dobri antidepresivi.
Među antidepresivima razlikujemo:
– tricikličke antidepresive (hlomipramin, imipramin, amitriptilin, maprotilin i dr.)
– selektivne inhibitore ponovnog preuzimanja serotonina – SSRI antidepresivi (fluoksetin, fluvoksamin, paroksetin i sertralin)
– inhibitori monoaminoksidaze – MAO inhibitori (iproniazid, tranilcipromin, moklobemid)
– ostali antidepresivi (tianeprin, reboksetin i hipericin)

Delovanje serotonina i noradrenalina na receptore na postsinaptičkim neuronima je vrlo kratko jer ih posebni proteini brzo vraćaju natrag u presinaptičke neurone. Triciklički antidepresivi blokiraju povratak serotonina i noradrenalina u presinapričke neurone, dok SSRI antidepresivi deluju uglavnom na blokiranje ponovnog preuzimanja serotonina. Stoga se triciklični antidepresivi jos nazivaju i neselektivni inhibitori ponovnog preuzimanja monoamina.
Inhibitori monoaminoksidaze deluju, pak, na taj način što blokiraju enzim monoaminoksidazu koja u presinaptičkom neuronu razgradjuje višak noradrenalina i serotonina. Ako je taj enzim blokiran tada u sinapsu ulazi daleko veća količina neurotransmitera nego inače pa je i efekat noradrenalina i serotonina pojačan.
Nekada su se koristili neselektivni i ireverzivilni MAO inhibitori kao što je iproniazid i tranilcipromin. Oni su bili jako problematični zbog toga što su inhibirali i slične enzime u gastrointestinalnom traktu. Time je bilo omogućen ulazak u krvotok jednoj supstanci koja se zove tiramin, a koje ima u velikim količinama u pivu, vinu, jetri, sušenim ribama i siru (tiramin se pod uticajem tih enzima razgradjuje u gastrointestinalnom traktu). Tiramin izaziva vrlo jake hipertenzivne krize što može rezultovati krvarenjima u mozgu. Osim toga takvi MAO inhibitori su dolazili u interakciju sa brojnim lekovima i dovodili pacijente u smrtnu opasnost!
Stoga su tranilcipromin i iproniazid napušteni, a u upotrebi je ostao moklobemid koji selektivno blokira samo jednu vrstu MAO i to reverzibilno i nema tih nedostataka.
Na kraju krajeva, delovanje antidepresiva je poput delovanja antipsiotika – imaju dosta nuspojava, a efekat im se javlja tek nakon više nedelja pa i meseci uzimanja.
Od depresije danas boluju milioni osoba u razvijenim zemljama, a pretpostavlja se da će depresija za 10-20 godina postati najčešća bolest. Takođe, povećava se broj mladih ljudi koji zapadaju u stanja teških depresija – pred mladog čoveka društvo i okolina postavlja velika očekivanja (uspeh u obrazovanju, poslu, braku) koja su često nerealna. Stoga je za očekivati da će potrošnja antidepresiva iz dana u dan rasti, te da će, najverovatnije, premašiti danas jako veliku potrošnju anksiolitika.

Amitriptilin
Amitriptilin je triciklični antidepresiv. Hemijski gledajući on je izrazito nalik na antipsihotike, stoga ima i određeno sedativno delovanje. Osnovno snažno antidepresivno delovanje praćeno je otklanjanjem uznemirenosti i teskobe.
Amitriptilin koči mehanizam membrane kojim se reguliše ulazak serotonina i noradrenalina u adrenergičke i serotoninergičke neurone. U farmakološkom smislu to delovanje može pojačati ili produžiti aktivnost neurona. Koristi se za lečenje endogene depresije i depresivnog poremećaja. Kao i svi triciklički antidepresivi amitriptilin ima dosta nuspojava. Njegova važnost (kao i važnost drugih tricikličkih antidepresiva) opala je pojavom SSRI antidepresiva.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Amitriptylin, Tryamil

Fluoksetin
Fluoksetin hemijski nije sličan tricikličkim ili tetracikličkim antidepresivnim sredstvima. On je specifičan inhibitor ponovnog preuzimanja serotonina (5-hidroksitriptamin, 5-HT), tj. SSRI antidepresiv. Afinitet prema noradrenergičkom, odnosno dopaminergičkom neurotransmiterskom sistemu vrlo je malen. Fluoksetin gotovo ne deluje antiholinergički, ne uzrokuje ortostatsku hipotenziju i nije kardiotoksičan.
Svojevremeno ga je na tržište stavila američka kompanija Eli Lilly pod komercijalnim nazivom Prozac i ubrzo je postao svojevrsni hit.

Danas je fluoksetin (Prozac) sinonim za antidepresiv. Razlog tome je činjenica da ne izaziva jake nuspojave i toksičnost mu je mnogo manja nego toksičnost tricikličkih antidepresiva. Fluoksetin je primeren za lečenje svih oblika depresije, bez obzira na stepen bolesti (blaga, umerena i teška) te za lečenje opsesivno-kompulzivnih poremećaja. Fluoksetin je takođe koristan u lečenju bulimije nervose, jer je u kontrolisanim kliničkim ogledima u poređenju sa placebom kod bolesnika koji su imali bulimiju pokazao značajno smanjenje prekomernog jedenja i stvaranja stolice. Koristi se u obliku tableta ili sirupa u dozama od 20 pa do maksimalno 80 mg dnevno.
Fluoksetin se ne sme davati istovremeno sa MAO-inhibitorima. Nakon prestanka davanja MAO-inhibitora pre početka lečenja fluoksetinom potreban je najmanje 14-dnevni razmak. Bolesnicima sa jako smanjenim radom bubrega (glomerulna filtracija < 10 ml/min) fluoksetin se ne daje. Zbog mogućeg epileptogenog efekta fluoksetin se posebno oprezno mora davati epileptičarima. Može prouzrokovati smanjenje telesne mase, što je nepoželjno kod depresivnih bolesnika koji su i inače smršavli. Mogućnost pokušaja samoubistva kod depresivnih bolesnika postoji sve vreme i traje sve do postizanja poboljšanja. Tokom lečenja fluoksetinom može doći do serotoninskog sindroma, nuspojave koja liči delovanju ecstasyja. Najčešće su nuspojave pri lečenju fluoksetinom teskoba, nervoza, nesanica, pospanost, umor ili astenija, tremor, znojenje, gubitak apetita, mučnina, proliv, vrtoglavica i smanjenje libida. Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Flunirin, Flunisan, Fluoksetin, Flusetin, Fluxilan


Paroksetin

Paroksetin je jak i selektivan antidepresiv, inhibitor ponovnog preuzimanja serotonina, a smatra se da je njegovo antidepresivno delovanje i delotvornost u lečenju opsesivno-kompulzivnih poremećaja i paničnih stanja povezano sa specifičnom inhibicijom ponovnog preuzimanja 5-hidroksitriptamina (5-HT, serotonin) u moždanim neuronima. Paroksetin nije hemijski povezan sa tricikličnim, tetracikličnim ili ostalim raspoloživim antidepresivima. Koristi se u lečenju simptoma svih vrsta depresije uključujući depresiju praćenu teskobom. Nakon početnog zadovoljavajućeg odgovora, nastavak lečenja paroksetinom delotvoran je u prevenciji recidiva. Takođe, koristi se za lečenje simptoma i prevenciju recidiva opsesivno-kompulzivnog poremećaja, recidiva paničnih stanja sa ili bez agorafobije, socijalne anksioznosti/socijalne fobije, PTSP-a, te generalizovanog anksioznog poremećaja. Koristi se u dnevnoj dozi od 20 do 40 mg dnevno u obliku tableta. Paroksetin se ne sme koristiti u kombinaciji sa inhibitorima monoamino oksidaze (MAO). Terapija paroksetinom može započeti 14 dana nakon prestanka uzimanja ireverzibilnih inhibitora monoamino oksidaze i najmanje jedan dan nakon prestanka uzimanja reverzibilnog inhibitora monoamino oksidaze – moklobemida. Postoji velika i dokazana mogućnost pokušaja suicida kod depresivnih bolesnika i to stanje može potrajati dok se ne postigne značajni terapijski efekat. Opšte je kliničko iskustvo sa svim antidepresivnim lekovima da se rizik od suicida može povećati u ranim fazama oporavka. Novijim istraživanjima posebno je pokazano da paroksetin može uzrokovati povećanje verovatnoće da dođe do samoubistva. Nuspojave paroksetina su obično blage i ne utiču na kvalitet života bolesnika. Produženim lečenjem može se smanjiti jačina i učestalost neželjenih dejstava te one obično ne uzrokuju prekid lečenja paroksetinom. Najčešće zabeležene nuspojave povezane sa primenom paroksetina u kliničkim studijama bile su: mučnina, pospanost, znojenje, tremor, astenija, suvoća usta, nesanica, seksualna disfunkcija, vrtoglavica, opstipacija, proliv i smanjeni apetit.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Actapax, Arketis, Paroksetin, Paroxetin Sandoz, Rexetin, Seroxat

Sertralin
Sertralin je jak i specifičan inhibitor ponovnog neuronskog preuzimanja serotonina (5-HT). U kontrolisanim ispitivanjima kod zdravih dobrovoljaca sertralin nije uzrokovao sedaciju niti je remetio psihomotorne
funkcije. U skladu sa njegovim selektivnim inhibiranjem preuzimanja 5-HT, sertralin ne pojačava kateholaminergičnu aktivnost. Sertralin nema afiniteta za muskarinske (holinergične), serotonergične, dopaminergične, adrenergične, histaminergične, GABA ili benzodiazepinske receptore. Za razliku od tricikličnih antidepresiva, tokom lečenja sertralinom nije zapažen porast telesne težine; kod nekih bolesnika može pri uzimanju sertralina nastupiti smanjenje telesne težine.
Sertralin se koristi za lečenje simptoma depresije kod bolesnika sa manijom u anamnezi ili bez nje. Sertralin je takođe koristan za lečenje opsesivno kompulzivne bolesti (OKB), paničnog poremećaja, s agorafobijom ili bez nje. Takođe, može se koristiti za lečenje dece obolele od opsesivno-kompulzivne bolesti. Uobičajna dnevna doza iznosi 50 mg.
Tokom ispitivanja provedenih pre stavljanja leka na tržište hipomanija ili manija javljale su se u otprilike 0,4% bolesnika lečenih sertralinom. Sertralin valja izbegavati kod bolesnika sa nestabilnom epilepsijom, dok kod bolesnika sa regulisanom epilepsijom zahteva pažljivo praćenje. Kako je mogućnost pokušaja samoubistva svojstvena depresiji i može potrajati sve dok ne nastupi znatnije povlačenje bolesti, bolesnike valja pomno nadgledati na početku lečenja
U ispitivanjima sa višestrukim dozama za depresiju i OKB, sledeće su nuspojave bile znatno učestalije uz sertralin negoli uz placebo: mučnina, proliv/retka stolica, anoreksija, dispepsija, tremor, vrtoglavica, nesanica, pospanost, pojačano znojenje, suva usta i seksualna disfunkcija (ponajpre odložena ejakulacija kod muškaraca).

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god : Asentra, Halea, Serlift, Sertiva, Sertralin, Sertralin ICP, Sertralin Sandoz, Setaloft, Sidata, Sonalia, Tragal, Zoloft

Citalopram
Citalopram je antidepresiv, dostupan u obliku tableta i kao tečnost za oralnu primenu. Deluje u centralnom nervnom sistemu kao visoko selektivni inhibitor serotonina sa minimalnim efektom na noradrenalin i dopamin. Citalopram bi se trebao uzimati jednom dnevno, počevši terapiju sa nižom dozom, prema potrebi je moguće lagano povećati dozu.

Efekat ovog antidepresiva održava se kroz 32 nedelje terapije. Prema proceni lekara doza se može smanjivati nakon određenog perioda i to postupno, i nikada se ne ide na nagli prekid. Ako se pojave netolerantni simptomi paralelno sa smanjenjem doze ili kao odgovor na prekid terapije, uzima se u obzir ponovni povratak na prvotno propisanu dozu. Moguće nuspojave su: smanjenje polne želje ili sposobnosti, poremećaj koncentracije, nesanica, zbunjenost, vrtoglavica, zatim neki gastrointestinalni poremećaji kao mučnina, povraćanje. Nije potvrđena mogućnost razvoja zavisnosti od ovog leka, ali potrebna je dobra procena i praćenje pacijenta tokom terapije kako se ne bi prevideli znakovi zloupotrebe. Veći je oprez potreban sa pacijentima koji su patili od manije. Posebno je naglašena inkompatibilnost citaloprama sa inhibitorima monoaminoksidaze, zbog opasnih, pa i fatalnih posledica: hipertermija, rigidnost, delirijum, koma. Kombinacija sa NSAR povećava rizik od krvarenja. Citalopram nije odobren za upotrebu u pedijatriji. Ne sme se uzimati kod bipolarne depresije. Oprez je potreban kod pacijenata sa oštećenom bubrežnom i jetrenom funkcijom. Kod razumne terapije, citalopram ne utiče na sposobnost upravljanja vozilom i rada sa mašinama.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Citalex, Citalopram Sandoz, Starcitin, Timopram, Zyloram

Moklobemid
Moklobemid je antidepresiv koji deluje na neurotransmiterski sistem putem reverzibilne inhibicije monoaminooksidaze (MAO), posebno tipa A. Time je smanjen metabolizam noradrenalina, dopamina i serotonina te dolazi do povećanja njihove koncentracije i pojačanog delovanja na raspoloženje i psihomotornu aktivnost. Moklobemid ublažava simptome kao što su iscrpljenost, nesposobnost upravljanja motornim vozilima i nesposobnost koncentracije. Moklobemid takođe uklanja simptome vezane uz socijalnu fobiju. Iako moklobemid nema sedativna svojstva, poboljšava kvalitet sna kod depresivnih bolesnika u roku od nekoliko dana. Koristi se za lečenje depresije, depresivnih poremećaja i socijalnih fobija.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Aurorix

Reboksetin
Reboksetin je najnoviji tip antidepresiva. On je selektivni inhibitor ponovnog preuzimanja noradrenalina (NARI), za razliku od SSRI antidepresiva koji su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina. Na tržištu se pojavio 2001. godine. Reboksetin pokazuje zanimljiva svojstva – on se može uspesno kombinovati sa SSRI antidepresivima, a takođe može se bez opasnosti kombinovati i sa MAO-inhibitorima. Reboksetin se koristi za akutno lečenje depresije te za održavanje kliničkog poboljšanja kod pacijenata. Efekat se postiže relativno brzo. Međutim, činjenica je da reboksetin nije dovoljno iskoršćen lek, ali njegovo vreme tek dolazi.


Venlafaksin

Venlafaksin se koristi za tretman jačih depresivnih stanja i kada loše raspoloženje, gubitak volje, interesa vodi ka suicidalnim idejama. Indikovan je i kod sociopata, ali ne i kod blažih oblika napetosti i nervoze uzrokovane svakodnevnim stresom. Smatra se da je mehanizam delovanja ovog leka povezan sa njegovom sposobnošću uticaja na neurotransmitere u mozgu. Nađeno je da su venlafaksin i njegov aktivni metabolit o-desmetilvenlafaksin inhibitori ponovnog preuzimanja noradrenalina i serotonina te slab inhibitor ponovnog preuzimanja dopamina Ne poseduju inhibitornu aktivnost na monoaminoksidazu. Nemaju afinitet za muskarinske, holinergičke, H1-histaminske i alfa-1-adrenergičke receptore. Dolazi u obliku tableta i kapsula s postupnim oslobađanjem, a obično se primenjuje jednom dnevno, kako bi se ublažili simptomi depresije. Uočeno je i smanjenje anksioznosti.
U terapiji se treba držati propisa, u smislu u određenoj dozi, intervalima i vremena trajanja primene. Venlafaksin može izazvati neke alergijske reakcije, dovesti do promena u ponašanju, pa i suicidalnih misli. Važno je obratiti pažnju i na reakcije poput pospanosti, zamućenog vida, zbog opasnosti u vožnji i u radu sa mašinama. Moguće su i vrtoglavice i nesvestice. Ne koristi se kod bipolarnih poremećaja, bolesti ili povreda mozga, manije, bolesti srca, jetre, bubrega.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Alventa, Efectin ER, Efexiva, Tudor, Velafax, Velahibin, Venlax, Venlor XR 75

Mirtazapin
Mirtazapin je noviji antidepresiv. Koristi se za ublažavanje simptoma depresije, poput osećaja manije vrednosti, krivice, tuge, gubitka volje i interesa za svakodnevne aktivnosti. Mehanizam delovanja nije tačno poznat. Neki rezultati pretkliničkih ispitivanja sugerišu da mirtazapin povećava centralnu noradrenergičku i serotonergičku aktivnost. Prema tome, ponaša se kao antagonist centralnih presinaptičkih alfa-2-adrenergičkih inhibitornih receptora. Sedativni efekti se objašnjavaju svojstvom potencijalnog antagonista H1-histaminskih receptora, a kao umereni antagonist alfa1-adrenergičkih receptora nosi mogućnost izazivanja hipotenzije. Antagonist je i muskarinskih receptora. Tokom terapije upozorava se na pojavu promena u ponašanju, kao anksioznost, impulzivnost, agresivnost, poremećaj spavanja. Ovo može biti povezano sa pogoršanjem simptoma depresije i suicidalnih misli, pa je važno obratiti se lekaru. Kod terapije je bitna dobra procena doze i učestalosti primene. Kad se primeti poboljšanje, to ne znači ujedno i brzi prekid terapije.
Rizično je uzimati ga kod manično-depresivnih poremećaja, epilepsije, bolesti jetre, bubrega, srca. Moguće nuspojave su alergijska reakcija, nepravilan rad srca, blagi tremor, temperatura, vrtoglavica, pospanost, povećana podložnost infekcijama. Nema dejstva ni sigurnosti za upotrebu kod dece.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Calixta, Mirtazapin, Mirtazapin ODT Sandoz, Mirzaten, Remeron, Remirta, Tifona

Hipericin
Kako su svi antidepresivi manje-više imaju relativo jake nuspojave i relativno su toksični, a delovanje im je dvojako tako se danas sve više zbog na tome da se lagani simptomi depresije i depresivni poremećaj tretira lekovima biljnog porekla.
Hipericin je glavni sastojak ekstrakta biljke gospina trava – kantarion (Hypericum perforatum). Deluje dvojako – s jedne strane lagano blokira monoaminoksidazu (poput MAO-inhibitora), a s druge strane lagano blokira ponovno preuzimanje serotonina (poput SSRI antidepresiva).
Hipericin poboljšava raspoloženje otklanjajući potištenost, osećaj tuge, melanholije i teskobe, nervozu, razdražljivost, malodušnost i bezvoljnost (nezainteresovanost za događaje i osobe iz svakodnevnog života) kao i prateće pojave: nesanicu, česte krize plača, umor, pojačan ili smanjen apetit i slično. S obzirom da deluje i sedativno dobar je izbor kod laganih depresivnih poremećaja koje karakteriše (uz depresiju) i nemir i teskoba.
Uprkos činjenici da je hipericin najčešće deklarisan kao “prirodni lek” ne treba se zavaravati i smatrati ga bezazlenim. Naime, hipericin čini kožu jako osetljivom na UV zračenje sunce stoga je povećana opasnost od jakih opekotina tokom izlaganja suncu. Dalje, postoje izveštaji o pojavi serotoninskog sindroma kod osoba koje su uzimale preparate na bazi kantariona. Takođe, primećeno je da preparati na bazi hipericina mogu izazvati gubitak kose, a postoje brojni izveštaji o opasnim interakcijama hipericina sa ostalim lekovima.
Stoga hipericin treba favorizovati u odnosu na klasične antidepresive, ali se treba striktno pridržavati lekarskih i apotekarskih uputstava.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Preparati sa dejstvom na nervni sistem

Pod pojmom centralni nervnui sistem (CNS) smatra se veliki mozak, mali mozak, produžena moždina i kičmena moždina.
Lekovi deluju na mozak pre svega delujući na sinaptičku transmisiju nervnih impulsa. Stoga je za razumevanje delovanja lekova u nervnom sistemu neophodno razumeti pojam sinaptičke transmisije nervnih impulsa.
Nervni sistem se sastoji od neurona, nervnih ćelija koje su na površini električki naelektrisane tj. postoji električni potencijal između spoljašnje površine neurona i unutrašnjosti neurona. Naime, spoljašnja površina neurona je lagano pozitivno naelektrisana, a unutrašnost je lagano negativno naelektrisana.

Zbog te razlike postoji određeni napon koji iznosi -70mV. Taj napon nazivamo potencijal mirovanja. U određenoj situaciji dolazi do izmene potencijala gde spoljašnja površina postaje negativno naelektrisana a unutrašnjost pozitivna pa potencijal iznosi do 30 mV. To nazivamo akcioni potencijal ili ekscitacija. Takođe, može doći i do dodatnog smanjenja potencijala gde on pada do -80 mV. To nazivamo inhibitorni signal. Nervni impuls je talas promene električnog potencijala na površini neurona iz potencijala mirovanja u akcioni potencijal koji se kreće duž nervne ćelije i u sinaptičkoj pukotini može biti prenešen sa jednog neurona na drugi. Hoće li jedan ekscitacijski signal izazvati impuls zavisi od toga da li je blokiran istovremenim inhibicijskim signalom ili nije. Zapravo, rad mozga je međuigra ekscitacijskih i inhibicijskih signala koje nervne ćelije šalju jedna drugoj, a dve ćelije komuniciraju putem sinaptičke veze. Sinaptička veza je pukotina između dve nervne ćelije gde se iz jednog neurona (kojeg nazivamo presinaptički neuron) luče određene molekule koje se vežu za receptore na drugom neuronu (kojeg nazivamo postsinaptički neuron) i izazivaju otvaranje jonskih kanala na tim receptorima što opet uzrokuje ekscitacijski signal ili inhibitorni signal. Na taj način informacija ide sa jednog neurona na drugi. Informacija se prenosi jednosmerno – sa presinaptičkog neurona na postsinaptički neuron. Te male molekule koje luče neuroni nazivamo neurotransmiteri.

Postoje 2 grupe sinaptičkih neurotransmitera:

Prenosne supstance brzog delovanja, male molekulske mase:
– uzrokuju većinu reakcija nervnog sistema
– prenose signale do mozga i unutar mozga
– prenose motoričke signale natrag na periferiju

1. Acetilholin
Ima ekscitacijski efekat i najvažniji je neurotransmiter u mozgu. Podstiče ulazak natrijumovih jona u postsinaptički neuron što uzrokuje njegovu ekscitaciju. Veže se na muskarinske (M1, M2, M3, M4, M5) i nikotinske receptore (N1, N2) Neki antiparkinsonici su zapravo antagonisti acetilholina.

2. Noradrenalin
Deluje preko alfa (alfa1 i alfa2) i beta (beta1, beta2, beta3) adrenergičnih receptora, negde uzrokuje ekscitaciju, a negde inhibiciju. Važan je u autonomnom nervnom sistemu. Npr amfetamini (npr. metamfetamin, “speed”) deluju uplitanjem u noradrenalinski sistem. Mnogi antihipertenzivi deluju efektom na noradrenalinski sistem. Takođe, litijum koji se koristi za lečenje manije verovatno deluje na način da blokira oslobađanje noradrenalina u sinaptičke pukotine. Neki antipsihotici se vežu za adrenergične receptore ( 1).

Receptori i ligandi

Lekovi svoj puni efekat ostvaruju u vrlo malim dozama, često samo nekoliko miligrama ili još manje. Povećavamo li dozu tada se povećava i efekat ali samo do određene mere kada se povećanjem doze više ne postiže bitnije pojačanje efekta. Stoga je jasno da lekovi u organizmu deluju na nešto što je specifično i što postoji u ograničenom broju. To su različite molekule koje ti lekovi prepoznaju i na njih se vežu. To su najčešće makromolekule proteinske prirode a zajedničkim nazivom zovemo ih receptor. Receptori mogu biti enzimi, nosači kroz ćelijsku membranu, jonski kanali, jonotropni receptori preko kojih se ostvaruje brza nervna komunikacija, katalitički receptori, intracelularni receptori i sl. Mesto na receptoru gde se veže lek nazivamo vezno mesto ili mesto prepoznavanja.
Uopšteno, bilo koja struktura u organizmu za koje se neka mala molekula veže je receptor a tu malu molekulu koja se veže nazivamo ligand. Ligand je latinska reč a mogla bi se prevesti i kao “veznik”. Ligandi mogu biti supstance koje su strane organizmu a unose se spolja (lekovi) ali mogu biti i endogeni – da nastaju u samom organizmu.

Tada govorimo o hormonima (npr. tiroksin, adrenalin), neurotransmiterima (npr. dopamin, acetilholin, serotonin…), autakoidi (prostaglandini), faktori rasta ili intracelularni “glasnici”.
Velik broj lekova se zapravo veže na mesto gde se vežu ti endogeni ligandi i time utiče na njihovo vezivanje za receptore ili ih, pak, imitira s većim ili slabijim afinitetom.
Stoga je vezivanje leka na neki receptor u organizmu najčešće medjuigra receptora i leka te menjanje ponašanja receptora pod uticajem vezivanja leka.
Lek u organizmu može biti:
– agonist
– puni agonist
– parcijalni agonist
– inverzni agonist
– antagonist
– reverzibilni
– ireverzibilni
Agonist je ligand koji se veže za receptor i aktivira ga. Ako zamislimo receptor kao bravu a lek ligand kao ključ tada je agonist onaj ključ koji ulazu u bravu i otvara je.
Inverzni agonist je ligand koji se veže za receptor i deaktivira ga – možemo ga zamisliti kao ključ koji ulazi u bravu i dodatno ju zaključava.
Puni agonist je onaj koji je kadar postići maksimalno mogući efekat.
Parcijalni agonist je onaj agonist koji ne može postići puni efekat toliko jako kao puni agonist koji deluje na isti receptor. Stoga parcijalne agoniste možemo zamisliti kao ključeve koji otvaraju bravu – ali malo teže.
Antagonist je lek koji smanjuje efekat nekog drugog leka ili endogenog liganda (neurotransmitera). Npr, antagonist je ključ koji ulazi u bravu ali ne može pokrenuti bravu. No, kad je u ključanici antagonist za pravi “ključ” nema mesta! Dakle, antagonisti se mogu vezivati na receptor ali ga ne aktiviraju, međutim zauzimaju mesta za one ligande koji bi vezivanjem na receptor aktivirali raj receptor. Time je receptor blokiran.
Imamo dve vrste antagonista – oni koji se ubacuju na mesto pravog liganda. Ako pravog liganda ima u dovoljnoj meri tada će on izbaciti antagonist sa veznog mesta. Takve antagoniste nazivamo kompetitivni antagonisti.
Međutim, postoje i nekompetitivni antagonisti – oni se ubacuju na nego drugo mesto na receptoru, menjaju strukturu receptora i zbog toga se pravi ligandi ne mogu vezati za receptor.
Antagonist može biti reverzibilan – veže se na receptor ali može i sići s njega. Ireverzibilni antagonist se veže na receptor ali više se ne može maknuti s njega. Pojednostavljeno, ireverzibilni antagonist je poput ključa koji uđe u bravu, zauzme ju a onda se slomi u bravi i time je brava trajno blokirana.

3. Dopamin
Obično ima inhibitorni efekat preko dopaminergičkih receptora koje označavamo s D1 i D2. Lekovi koji leče shizofreniju – antipsihotici jesu antagonisti dopamina i uzrokuju blokadu delovanja dopamina blokadom D1 i D2 receptora. Antiparkinsonici pojačavaju njegov efekat. Takođe, kokain svoje efekte u CNSu ostvaruje preko dopaminskog sistema.

4. Glicin
Deluje kao inhibitorni neurotransmiter na taj način što povećava propustljivost membrane postsinaptičkog neurona za hloridne jone.

5. Gamaaminobuterna kiselina (GABA)
Inhibibitorni neurotransmiter, veže se na GABA-A i GABA-B receptore. Npr na GABA-A receptore se vežu sedativi i anksiolitici kao što su barbiturati i benzodiazepini (diazepam) i pojačavaju osetljivost tih receptora na gamaaminobuternu kiselinu. Takođe, neki antiepileptici deluju na GABA sistem.

6. Glutamat i aspartat
Imaju ekscitacijski efekt a vežu se na tzv. NMDA receptore. Zanimljivo je da te receptore blokira halucinogena supstanca fenciklidin (PCP, anđeoski prah).

7. Serotonin (5-HT)
Serotonin ili 5-hidroksitriptamin je inhibitor spinalnih puteva za bol, učestvuje u nadzoru nad raspoloženjem, uzrokuje san.

Deluje kao ekscitacijski ili inhibitorni neurotransmiter preko serotoninergičnih receptora (5-HT1, 5-HT2, 5-HT3, 5-HT4, 5-HT5, 5-HT6) a neke njegove efekte blokira halucinogen LSD. Takođe, menjanjem efekta serotonina deluju današnji antidepresivi i antipsihotici, lekovi za lečenje migrene, ali i MDMA (ecstasy).

Neuropeptidi
– uzrokuju dugoročne promene broja receptora
– dugoročno zatvaraju kanale
– dugoročno menjaju broj sinaptičkih veza
– ne sintetišu se u presinaptičkim završecima nego u neuronskoj somi (zajedno sa novim mehurićima) mehurići se zatim strujanjem aksonske citoplazne prenose do vrha nervnog vlakna (to se odvija se sporo).

1. Hipotalamički oslobađajući hormoni
Podstiču hipofizu na oslobađanje njenih normona Npr. hormon koji oslobađa tireotropin podstiče iz hipotalamusa, gde se konačno prenosi u adenohipofizu u kojoj podstiče oslobađanje hormona koji, opet, stimuliše štitnjaču

2. Hipofizni peptidi
Oslobađaju se u neurohipofizi (npr. vazopresin/ADH )

3. Peptidi sna
Mali peptidi; oslobađaju se u bazalnim moždanim područjima gde deluju na druge neurone i podstiču san.


4.
Peptidi analgezijskog sistema
Prirodni opijati (beta-endorfin, met-enkefalin, leu-enkefalin i dinorfin), nedavno otkriveni, ublažavaju bol. Vezuju se na morfinske receptore mi, kapa i delta. Na te receptore se vezuju morfin i heroin te ostali opioidni analgetici. Obilno se izlučuju tokom orgazma, a takođe, postoje eksperimantalne naznake da su efekti placeba i akupunkture usko vezani uz njih!

Krvno moždana barijera
Prolazak nekog leka kroz biomembranu neke ćelije zavisi od hemijske strukture molekula tog leka. Naime, biomembrane su građene od lipida (masnih materija). Da bi neka molekula s lakoćom prošla kroz membranu i tako stigla na mesto delovanja ona mora biti što manja, i što lipofilnija. Kad se kaže lipofilna to znači da njena građa mora biti takva se sa lakoćom rastvara u masnim mateirjama kakva je ćelijska membrana, tj. da nije polarna (nema puno polarnih funkcionalnih grupa kao što su hidroksilna i karboksilna), ne sme biti jonski građena (ne sme biti naelektrisana), a struktura mora biti što simetričnija kako bi se anulirali dipol momenti koji neku molekulu čine polarnom (polarna molekula je npr. voda).
Većina lekova može se lako apsorbovati iz digestivnog sistema i ući u krvotok, takođe, većina lekova može lako ući u većinu organa zbog relativno labave građe kapilara u većini organa. Sve to ne vredi za mozak….
Kapilari u mozgu su posebno građeni. Međusobno su čvrsto povezani, kompaktni su i ne dopuštaju prolazak najvećem delu supstanci iz krvi, ali propuštaju one supstance koje su važne, poput hranljivih materija, glukoze, aminokiselina, vode, CO2, otpadnih materija i sl. Na taj način se mozak izoluje i štiti od eventualnih otrova i supstanci stranih organizmu. Ta barijera je karakteristična za mozak i naziva se krvno-moždana barijera. Ali, ako je molekula neke supstance mala i lipofilna (nije polarna) tada ona prolazi kroz membrane ćelija kapilara u mozgu i ulazi u samo moždano tkivo. Ako neka supstanca slabo ulazi u mozak jer je malo lipofilna, tada se ona može hemijski modifikovati i učiniti lipofilnijom i zbog toga lakše ulaziti u mozak. Npr. morfin ulazi u mozak, ali slabo zbog slobodnih hidroksilnih grupa. Međutim ako morfin esterifikujemo sirćetnom kiselinom dobićemo diacetilmorfin ili heroin koji je puno lipofilniji i molekule tog jedinjenja ulaze daleko lakše i u daleko većem broju nego molekule morfina. Tako dobijamo mnogo jači efekat nego što ga postiže morfin.
Svi lekovi koji deluju na centralni nervni sistem po pravilu imaju malene molekule ili su lipofilni. Bez tih osobina ne bi ušli u mozak i delovali na njega.
Lekovi sa efektom na CNS jesu:
– opšti anestetici – za uvođenje i održavanje anestezije
– inhalacioni (sevofluran i izofluran)
– neinhalacijski (tiopental, fentanil, etomidat, propofol)
– lokalni anestetici – za privremeno blokiranje osećaja
– amidi (bupivakain, lidokain)
– opioidni analgetici (morfin, fentanil, pentazocin, tramadol) – za lečenja jakog bola
– analgoantipiretici (acetilsalicilna kiselina, metamizol, paracetamol) – za lečenje slanijeg bola i visoke telesne temperature
– antimigrenici (dihidroergotamin i triptani) – za lečenje migrene
– antiepileptici (barbiturati, fenitoin, etosuksimid, klonazepam, karbamazepin, valproati, lamotrigin, topiramat, gabapentin) – za lečenje epilepsije
– antiparkinsonici – za lečenje Parkinsonove bolesti
– antiholinergici (biperiden)
– dopaminergici (levodopa, bromokriptin, ropinorol, pramipeksol, selegilin, entakapon)
– psiholeptici – smajuju moždanu aktivnost
– antipsihotici (fenotiazini, haloperidol, ziprasidon, zuklopentiksol, klozapin, olanzapin, kvetiapin, sulpiridin, litijum, risperidon) – za lečenje jakih psihoza (shizofrenija, manija)
– anksiolitici (benzodiazepini, meprobamat, buspiron) – za lečenje neuroza (teskoba, stres, nemir, nesanica, anksioznost)
– hipnotici i sedativi (benzodiazepini, zolpidem, valerijana) – za lečenje nesanice
– psihoanaleptici – pojačavaju moždanu aktivnost
– antidepresivi (amitroptilin, klomipramin, meprotilin, fluvoksamin, fluoksetin, sertralin, paroksetin, citalopram, escitalopram, moklobemid, tianeptin, reboksetin, venlafaksin, mirtazapin, hipericin) – služe za lečenje depresija i depresivnih poremećaja
– psihostimulansi i nootropici (piracetam) – za lečenje senilne demencije i disleksije
– lekovi protiv demencije (donepezil, rivastigmin, memantin) – lekovi za lečenje Alchajmerove bolesti

Ostali lekovi koji deluju u CNS:
– lekovi za lečenje zavisnosti od opioida (metadon i buprenorfin)
– sredstva protiv vrtoglavice (betahistin i cinarizin)
Među supstance sa delovanjem na CNS ubrajaju se i psihozomimetici, međutim, oni se ne smatraju lekovima jer oni izazivaju stanje slično shizofreniji a to podrazumeva halucinacije, paranoju, sumanute ideje itd. S obzirom na činjenicu da se većina njih zloupotrebljava kao sredstva zavisnosti i s obzirom na njihovu važnost u eksperimentalnoj farmakologiji oni će takođe biti obrađeni, kao i neka druga sredstva zavisnosti

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Nesanica

farmakon 10
Autor: Tatjana Djerkovic

Nesanica nekad može da se reguliše promenama životnih navika, a nekad je potrebna psihoterapija i/ili upotreba lekova.

Važno je napraviti razliku između prolazne kratkotrajne i dugotrajne nesanice, pa je farmaceut obično prvo stručno lice koje pacijentima daje savet o promenama životnih navika i izboru OTC preparata ili ga upućuje kod lekara. Prenosimo najčešća pitanja koja pacijenti postavljaju kada imaju nesanicu

Koliko nesanica može biti ozbiljno oboljenje?

Nesanica može biti prolazno stanje ako ne traje duže od nedelju dana, a uzrok može biti džet leg (vremenska razlika), promena posla, akutna anksioznost… Ako je kratkotrajna, tj. traje od jedne do tri nedelje, uzrok je često psihološke prirode (nepodnošljiv osećaj bola, žalost, anksioznost, itd.). Međutim, ukoliko traje duže od tri nedelje, nesanica je hronična i može joj prethoditi neko oboljenje poput hipertireoidizma ili osteoartritisa. Lečenjem tog oboljenja obično se leči i nesanica.

Koliko nam je sna potrebno?

Sve zavisi od osobe do osobe i uzrasta. U proseku nam treba od pet do deset sati.
Postoji REM (one rapid eye movement) i NREM (four non rapid eye movement) faza sna. REM faza traje 25 odsto ukupnog spavanja, i u toj fazi sanjamo. Od nje zavisi da li ćemo ujutru, kada se probudimo, biti sveži. Većina lekova na recept i OTC preparata deluje na tu fazu sna.

Koji su simptomi nesanice?

Oni koji pate od nesanice obično ne mogu da utonu u san, bude se rano ujutro ili više puta tokom noći. Obično se bude umorni čak i ako su spavali celu noć i ceo dan se osećaju pospano. Moguće su i teškoće da se pacijenti koncentrišu na neki zadatak i otežano pamćenje jer se mozak ne regeneriše dovoljno tokom noći.

Kada je potrebno posetiti lekara?

Svakom ko ima probleme sa snom savetuje se da promeni životne navike. To podrazumeva odlazak u krevet samo kada se oseti pospanost, izbegavanje „težih obroka kasno uveče“, izbegavanje stimulativnih napitaka kao što su kafa i čaj pre spavanja i intenzivnog vežbanja nekoliko sati pre spavanja, izbegavanje „dremanja“ u toku dana itd.

Međutim, kada promene u životnim navikama, kao ni brojni OTC preparati, ne poboljšavaju kvalitet sna, potrebno je posetiti lekara i utvrditi uzrok i lečenje nesanice.
Lekar će postavljati razna pitanja, na primer koliko dugo traje nesanica, da li pacijent uzima neke lekove, da li ima druge zdravstvene probleme.

Da li ovo stanje može da se leči i bez upotrebe lekova?

Lekari primenjuju psihoterapiju čiji je cilj da se pacijentima promene pogrešna uverenja o spavanju koja uključuju nerealna očekivanja, uveličavanje posledica nespavanja, postavljanje ciljeva i planiranje reakcija, „dekatastrofizacija“ koja podrazumeva balansiranje anksioznih i automatskih misli, skretanje pažnje na nešto drugo… Sledeća tehnika koja se koristi jeste relaksaciona terapija kojom se naizmenično izaziva grčenje i opuštanje mišića, vizuelizacija da se smanje efekti somatskog uzbuđenja, meditacija, hipnoza. Preporučuje se, takođe, i umereno vežbanje, ali ne neposredno pre spavanja. Postoji i tehnika paradoksalne terapije kojom se pacijent navodi da što manje vremena provede u krevetu, što može da dovede do efikasnijeg sna. Isto tako, tretman može da obuhvata i terapiju u kojoj se kontroliše eksponiranje stimulusima kao što su svetlost, jak zvuk, ekstremne temperature… Ukoliko ne može da se zaspi, preporučuje se napuštanje prostorije za spavanje na dvadesetak minuta, smanjenje unosa tečnosti… Mogu da se preduzmu i mere planiranja tačnog vremena kada se odlazi u krevet i kada se ustaje.

Kada lekar proceni da treba piti lekove, šta se obično prepisuje?

Kada se prepisuju lekovi, to su obično hipnotici iz grupe barbiturata, benzodiazepina ili nonbenzodiazepinskih hipnotika, a nekad se prepisuju i antidepresivi. Lekovi se obično koriste kraće vreme ili povremeno, dok se pacijent ne vrati na normalno stanje sna. Ograničenja za upotrebu hipnotika jesu oboljenje miastenija gravis, oštećenje respiratornog trakta, neka akutna cerebrovaskularna bolest ili ako je pacijent nekad zloupotrebljavao lekove.
Izuzetno je važno da se upotreba hipnotika prekida postepeno, zbog withdrawal fenomena, koji nastupa kada lek naglo prestane da se uzima, pa se ispoljavaju simptomi koji su suprotni od delovanja samog leka.

Koja je razlika između barbiturata i benzodiazepina?

Barbiturati se veoma retko prepisuju kod nesanice. Oni smanjuju vreme koje je potrebno da se utone u san, i suprimiraju REM fazu sna.

Efikasni su kod nesanice koja je relativno kratkotrajna, tj. one koja ne traje duže od dve nedelje, i ne bi ih trebalo upotrebljavati duže od tog perioda.
U suprotnom, moglo bi doći do navikavanja na lek, fizičke i psihičke zavisnosti, kao i do ispoljavanja neželjenih dejstava, a ona uključuju konfuziju, noćne more, halucinacije, letargiju…
Benzodiazepini se češće prepisuju kod nesanice.

Kako deluju benzodiazepini i koja je razlika među njima?

Benzodiazepini imaju manji rizik od predoziranja i zloupotrebe od barbiturata. Oni produžavaju vreme spavanja i povećavaju kvalitet sna tako što smanjuju vreme koje je potrebno da se utone u san i povećavaju efikasnost sna. U svakom slučaju, oni i potenciraju CNS depresiju sa alkoholom ili drugim sedativima.
Lekar obično prepisuje estazolam, flurazepam, temazepam, kvazepam, triazolam…
Prednost imaju oni sa kraćim poluvremenom eliminacije (estazolam, triazolam, temazepam). Temazepam sporije počinje da deluje i manje je efikasan kod inicijacije sna, dok flurazepam i kvazepam imaju poluvreme eliminacije duže od 24 sata.

Da li ti lekovi nose rizik od navikavanja?

Zbog mogućnosti tolerancije i navikavanja na lek, što se obično dešava prilikom duže upotrebe, benzodiazepini su najefikasniji kod kratkotrajnog tretiranja nesanice. Ako se koriste duže od četiri nedelje, postoji veća verovatnoća navikavanja na lek, a moguć je i withdrawal fenomen, koji se ispoljava prestankom upotrebe leka. Prema nekim podacima, između 10 i 30 odsto pacijenata koji hronično koriste ove lekove postane zavisno od njih, a 50 odsto doživi withdrawal fenomen. Navikavanje na lek je verovatnije kod svakodnevne upotrebe duže od četiri meseca, sa većim dozama, kod starijih pacijenata, kod pacijenata koji su se lečili od alkoholizma, kao i kod upotrebe potentnijih, kratko delujućih benzodiazepina.

Kako se ispoljava withdrawal fenomen?

Taj fenomen ispoljava se anksioznošću, depresijom, mučninom, perceptualnim promenama, nesanicom, intenzivnim, košmarnim snovima, lošom memorijom… Ovaj sindrom može da se ispolji dva-tri sata nakon prestanka upotrebe kratko delujućih benzodiazepina, ili tri nedelje nakon prestanka upotrebe dugodelujućih benzodiazepina. Kombinacija psihoterapije i postepenog smanjivanja doze benzodiazepina rezultira uspešnim prekidanjem terapije, bez posledica, kod 70 odsto pacijenata.

Da li su novi hipnotici bolji (zolpidem, zaleplon, eszopiklon)?

Za razliku od benzodiazepina, ti lekovi imaju minimalan uticaj na faze sna i tako omogućavaju njegov prirodni tok. Rezultati direktnog poređenja benzodiazepina i nebenzodiazepinskih lekova još uvek nisu na raspolaganju. Međutim, kada se indirektno porede, može se reći da nebenzodiazepinski lekovi imaju sličnu efikasnost, ali manje neželjenih efekata od benzodiazepina. U svakom slučaju, i ovi lekovi, kao i svi, imaju neželjena dejstva.

Napad panike i panicni poremecaj

casopis apoteka
Panika (panicno stanje) je oblik intenzivnog straha od iznenadne opasnosti; često ukljucuje motoriku koja omogucuje beg iz opasne situacije. U zapadnim zemljama procenjuje se da ih dozivljava svaka 10-ta osoba. Jedan od razloga za porast njihove ucestalosti je to sto danas ljudi spremnije priznaju da su zrtve panike. Drugi razlog je sve brzi tempo zivota, zbog koga je sve veca izlozenost stresu.
Uzroci su razliciti od osobe do osobe. Ponekad je dovoljan samo jedan traumatski dozivljaj u detinjstvu, koji onda pokrece napad panike uvek kada se osoba nadje u slicnim okolnostima. To je cest slucaj sa osobama koje je u detinjstvu napao pas. Prvi napad moze izazvati prethodna duga izlozenost stresu, npr. zbog selidbe, dugog prekovremenog rada, gubitka voljene osobe. Ljudi su cesto ranjiviji nakon prelezane bolesti ili duzeg razdoblja depresije, a neki podaci
govore da bi se moglo raditi i o nasledjenoj sklonosti.

Kako izgleda napad panike

Napad panike spada u anksiozne poremecaje. Osnovni razlog zbog koga je napad panike u savremenim psihopatoloskim klasifikacijama ubrojan u anksiozni poremecaj je u tome sto je on prividno neobjasnjiv osobi koji ga dozivljava. Dakle, panicni atak se moze shvatiti kao afekt anksioznosti.
Anksioznost se moze prezentovati velikim brojem simptoma, a razliciti ljudi reaguju razlicitim simptomima. Za mnoge ljude, dovoljno je da potpuno pocnu da zaobilaze sta god da im smeta – to moze dovesti do toga da ceo zivot postane struktuiran oko izbegavanja posebnih situacija ili objekata.
Ponekad, takve se situacije ne mogu izbeci – godine neodlazenja zubaru mogu prouzrokovati teska ostecenja zuba i potrebu za hitnim lecenjem, ili susret koji se ne moze izbeci – kada je osoba s fobijskim poremecajem prisiljena uci u takvu situaciju javlja se osecaj straha, nakon cega cesto nastupa napad panike.
Napad panike je snazna iznenadna teskoba koju karakterise mesavina telesnih i psihickih simptoma. Izaziva ih iznenadna navala hormona adrenalina kad se covek oseti necim ugrozen. Sledi reakcija po principu »napadni ili bezi« – organizam zeli pobeci ili se suprostaviti onome sto ga ugrozava. Zbog adrenalina, u panici se ubrzava rad srca, osoba ne moze da dodje do daha, slabije vidi, dlanovi joj se znoje, telo drhti, javlja se mucnina i vrtoglavica i navala krvi u lice.
Ljudi cesto pomisle da ce se onesvestiti, doziveti srcani udar, »poludeti« ili umreti. Simptomi se stisaju vec za nekoliko minuta, ali se napadi mogu ponoviti nekoliko puta u kratkom roku pa se pogodjenom cini da se radi o jednom dugom napadu. Kod nekih osoba su panicni napadi cesti, kod drugih se javljaju samo jednom ili dva puta u zivotu. Ima pacijenata koji sklonost pretvore u hronicno stanje. Kod takvih osoba svako brze kucanje srca moze pokrenuti niz simptoma teskobe, a zatim i napad panike. Oni brzo steknu naviku da strahuju od sledeceg napada pa se povlace u sebe i izoluju od svakodnevnih aktivnosti. Zene su dva puta sklonije od muskaraca ali jos nije razjasnjeno zasto.
Osoba koja pati samo od napada panike psihicki je potpuno uravnotezena (klinicki gledano), ali vrlo cesto pati od neopisivog i subjektivnog straha da ce poludeti, napraviti ispad, poceti urlati ili plakati. Ponekad se i dogodi da osoba zaplace, vidljivo panici ili trazi da joj neko pomogne.

Prva pomoc i lecenje

Osobe koje imaju napad panike, moraju da nauce da pomognu same sebi, odnosno da nauce da kontrolisu napad. Psihoterapeut bi trebao ukazati kako se nositi s napadima panike, a najuspesnije metode su poznavanje stepena napada panike i delovanje u ranim fazama.

Kako su napadi panike ‘u glavi’, vazno je ne dopustiti strahu da poprimi ogromne dimenzije, dakle strah i osecaj nadolazece opasnosti treba znati ‘devalvirati’, tj. umanjiti u samom pocetku. Nuzna su i saznanja o tome da telesni simptomi nisu opasni, odnosno, bez obzira na subjektivni osecaj, da ne vode u srcani udar, ludilo ili bilo sto slicno.
Nije lose ni izraziti ljutnju, bilo glasno, bilo tiho, samom sebi reci ‘dosta’ ili ‘prekini’, i u toku ove situacije bodriti se pozitivnim mislima. Odlicno funkcionise nosenje gumice oko ruke, jer bol koju stvara udaranje gumice odvraca paznju od panike. Svaki oblik odvracanja paznje je efikasan. Napadima panike, ako se ipak pojave, ne treba se opirati. Nauciti posmatrati vlastito stanje uz svest da ce panika proci jedna je od kljucnih vestina u kontroli napada.
Lecenje je dosta slozeno. Prvo je potrebna organska obrada. To je vazno zato da bi se iskljucila neka organska bolest i radi umirenja pacijenta kako bi pacijent uvideo da se ne radi o telesnoj nego o psihickoj bolesti. U psihijatrijskom lecenju daju se lekovi najcesce (antidepresivi i anksiolitici) uz kognitivno-bihevioralnu terapiju. Tokom lecenja veoma je vazna zelja pacijenta da zivi normalnim zivotom bez ogranicenja, kao i disciplina i strpljivost u lecenju.

dr Sonja Ilić
Apoteka br.59
Anksioznost

Antidepresivi

Antidepresivi

Opis: Antidepresivi su lekovi efikasni u lecenju umerene i teske major depresije, organskog depresivnog poremecaja i distimije (hronicna umerena depresija).

Blaze forme depresije tretiraju se psihoterapijski i samo, u slucaju neuspeha, indikovan je farmakoterapijski tretman.
Delovanje:

Danas se smatra da je jedan od osnovnih faktora odgovornih za genezu depresivnih poremecaja snizenje koncentracije monoamina u mozgu (pre svega,noradrenalina i serotonina). Osnovni princip delovanja svih antidepresiva, zasniva se na potenciranju jednog ili vise monoaminskih sistema neurotransmisije.

Triciklicni i njima srodni antidepresivi predstavljaju neselektivne inhibitore preuzimanja monoamina (pojacavaju noradrenergicku i serotonergicku transmisiju).
Selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI) povecavaju koncentraciju serotonina u sinaptickim pukotinama.
Inhibitori monoaminooksidaze (MAO) sprecavaju razgradnju monoamina inhibicijom enzima odgovornog za njihov intraneuralni katabolizam.
Noviji antidepresivi ukljucuju selektivne antagoniste presinaptickih noradrenergickih i serotonergickih receptora (mirtazapin), inhibitore preuzimanja noradrenalina i serotonina(venlafaksin), selektivne inhibitore preuzimanja noradrenalina (reboksetin), kao i inhibitore preuzimanja serotonina i antagoniste presinaptickih serotoninskih receptora (nefazodon).
Izbor antidepresiva: Izbor preparata treba da bude prilagodjen svakom pacijentu ponaosob – vrsti i tezini simptoma koje ispoljava, prisustvu konkomitantnih oboljenja, postojecoj terapiji,suicidalnom riziku, kao i prethodnom odgovoru na antidepresivnu terapiju. Triciklici su visoko efikasni antidepresivi, ali u slucaju izrazenih nezeljenih dejstava , korisna je primena SSRI ili nekog od novijih antidepresivnih lekova. Inhibitori MAO ispoljavaju ozbiljne interakcije sa nekim vrstama hrane i lekova, te su redje prisutni u klinickoj praksi kao lekovi prvog izbora.
SSRI ispoljavaju manje antiholinergickih nezeljenih dejstava od triciklika i manje su kardiotoksicni kod predoziranja. Iako nisu efikasniji od triciklicnih antidepresiva, njihova primena je indikovana kada postoji rizik od namernog predoziranja lekovima ili kada prisustvo konkomitantne bolesti iskljucuje upotrebu drugih antidepresiva. Triciklicni antidepresivi su efikasniji u terapiji teske depresivne epizode od SSRI i inhibitora MAO. Venlafaksin u dozi od 150 mg/dan ili vecoj, takodje pokazuje vecu efikasnost od SSRI u terapiji umerene i teske major depresije. Inhibitori MAO mogu biti efikasniji od triciklika u terapiji ambulantnih pacijenata sa atipicnom depresijom. Ukoliko je kod depresivnog bolesnika prisutna visoka anksioznost, pribegavamo
kombinovanoj antidepresivnoj i anksiolitickoj (kod agitacije i antipsihoticnoj) terapiji.
Antidepresive NE TREBA primenjivati zajedno sa kantarionom, zbog potencijalno ozbiljnih interakcija.
Osnovna nacela primene: Zbog odlozenog dejstva leka, ambulantne pacijente, na pocetku antidepresivnog tretmana, treba pazljivo pratiti i kontrolisati na 1-2 nedelje. Potrebno je najmanje 4 nedelje terapije (6 nedelja kod starih), pre nego sto procenimo da je lek neefikasan i odlucimo se za promenu preparata.
U slucaju parcijalnog odgovora, terapiju treba produziti za jos 2 nedelje (kod starijih pacijenata i duze zbog sporijeg metabolizma).
Izostanak terapijskog odgovora, zahteva povecanje doze (ukoliko je to moguce zbog nezeljenih dejstava) ili promenu preparata.
Ukoliko se ne uspostavi antidepresevni efekat ni pri primeni leka iz druge klase, potrebna je augmentacija (potencijacija efekta)litijumom, tiroidnim hormonima (samo specijalista), psihoterapijom ili elektrokonvulzivnom terapijom. Kombinovanje dva antidepresiva moze biti opasno i retko je opravdano
(sem pod specijalistickom supervizijom). Po uspostavljanju remisije antidepresivnu terapiju treba nastaviti u istim dozama najmanje 4-6 meseci (oko 12 meseci kod starih). U slucaju rekurentne depresivne epizode, terapija odrzavanja traje najmanje 5 godina, po nekim autorima i dozivotno. Litijum moze biti
efikasna alternativa u terapiji odrzavanja.
Nagli prekid antidepresivne terapije (posebno inhibitora MAO) moze dovesti do pojave mucnine, povracanja, gubitka apetita, glavobolje i nesanice, retko hipomanije, panicnih napada i ekstremnog motornog nemira. Antidepresive treba postepeno ukidati, smanjivanjem doze u periodu od 4 nedelje do 6 meseci
(kod pacijenata na dugotrajnoj terapiji odrzavanja). Nagli prekid SSRI vezan je za specifican sindrom obustave.

Neselektivni inhibitori preuzimanja monoamina

Delovanje: Ova grupa lekova obuhvata triciklicne i njima srodne antidepresive. Triciklicni antidepresivi inhibiraju preuzimanje noradrenalina
i serotonina i poseduju afinitet ka histaminskim H1 i muskarinskim receptorima.

Indikacije: Terapija major depresija predstavlja osnovnu indikaciju za primenu ovih lekova.

Triciklici su posebno efikasni kod umerene i teske endogene depresije sa poremecajima spavanja i apetita. U kombinaciji sa antipsihoticima, koriste se i u terapiji psihoticnih depresija. Pojedini preparati indikovani su kod panicnog poremecaja, kao i u terapiji enureze i migrene.
Izbor preparata: Triciklicni i srodni antidepresivi mogu se okvirno podeliti na sedativne i aktivirajuce. Agitirani i anksiozni pacijenti
bolje reaguju na preparate sa sedativnom komponentom (amitriptilin, klomipramin, doksepin, maprotilin, mianserin, trazodon)
dok kod povucenih, apaticnih pacijenata, bolje efekte daju manje sedativni preparati (amoksapin, imipramin, nortriptilin). Imipramin
i amitriptilin su veoma potentni antidepresivi, ali ispoljavaju izrazenije antiholinergicke i kardijalne nezeljene efekte od doksepina, mianserina, trazodona i viloksazina, sto moze biti od znacaja kod pojedinih pacijenata.
Amoksapin je strukturno blizak antipsihotiku loksapinu i moze dovesti do pojave tardivnih diskinezija.

Kontraindikacije: Hipertenzija, aritmije (narocito srcani blok), akutni infarkt miokarda, teska ostecenja funkcije jetre, glaukom, konvulzije, preosetljivost na triciklike
Nezeljena dejstva: Aritmije i srcani blok nekada prate primenu triciklicnih antidepresiva, pre svega, amitriptilina. Triciklici i srodni lekovi snizavaju kovulzivni prag; maprotilin se posebno, cesto, vezuje za pojavu konvulzija.
Hepaticka i hematoloska nezeljena dejstva opisuju se cesce kod primene mianserina.
Ostali nezeljeni efekti ukljucuju pospanost, susenje usta, zamucen vid (poremecaji akomodacije), opstipaciju i otezano mokrenje (antimuskarinska aktivnost).

Pacijenta treba ohrabriti da nastavi terapiju jer se vremenom razvija tolerancija na ove efekte. Manje su izrazeni pri nizim inicajlnim dozama, koje se postepeno povecavaju, sto je posebno znacajno kod starijih pacijenata.
Upozorenje: Triciklicni antidepresivi mogu da indukuju manicni pomak, u kom slucaju, treba smanjiti ili obustaviti terapiju i dodati litijum. Savetuje se oprezna primena kod trudnica i dojilja. Upozoriti bolesnika da mogu uticati na psihofizicke sposobnosti, odnosno, kompromitovati sposobnost za upravljanje
motornim vozilima i masinama.

Selektivni inhibitori preuzimanja serotonina

Delovanje: Antidepresivi ove grupe inhibiraju preuzimanje oslobodjenog serotonina iz sinapticke pukotine u aksonalni zavrsetak. Ne pokazuju znacajno dejstvo na noradrenergicki, dopaminergicki,holinergicki i histaminergicki sistem, sto ih cini lekovima sa znatno manje nezeljenih dejstava u odnosu na druge grupe antidepresiva.
Indikacije: Osim depresivnih poremecaja, ovi preparati nasli su siroku primenu na polju
anksioznih poremecaja, posebno, u terapiji panicnog i opsesivno – kompulsivnog poremecaja.
Kontraindikacije: Manicna faza bipolarnog poremecaja.
Nezeljena dejstva: Ova grupa lekova ispoljava manji sedativni potencijal od triciklika kao i manje antiholinergickih i kardiotoksicnih efekata. Najcesca nezeljena dejstva ukljucuju gastrointestinalne smetnje (mucnina, povracanje, dispepsija, abdominalni bol, dijareja ili konstipacija), anoreksiju sa gubitkom tezine, i reakcije preosetljivosti (crvenilo, urtikarija, angioedem i fotosenzitivnost). Redje
se mogu javiti susenje usta, nervoza, glavobolja, nesanica, tremor, vrtoglavica, galaktoreja,
seksualne disfunkcije i hipomanicni ili manicni pomak.
Upozorenje: Oprezna primena potrebna je kod epilepsije i konkomitantne antiepilepticke terapije, kardiovaskularnih poremecaja, dijabetesa, glaukoma ostrog ugla, hepatickog ili renalnog ostecenja, kao i u trudnoci i laktaciji.
Kompromituju sposobnost upravljanja motornim vozilima i masinama. Izbegavati nagli prekid terapije zbog sindroma obustave (glavobolja, mucnina, parestezije, vrtoglavica i anksioznost).