Starenje

Izvor: Doživeti 100

Starenje je vremenski zavistan fenomen koji se odvija u više faza i obuhvata različite procese, a
karakteriše se smanjenom sposobnošću sistema da odgovori na egzogeni ili endogeni stres izazvan
hemijskim, fizičkim ili biološkim agensima

Piše:DRAGANA JOCIĆ – mr ph. spec. dipl. psiholog

Sa godinama dolazi do starenja celokupnog organizma, i koža – glatka, elastična, sveža – lagano počinje da gubi kvalitete mladosti. Razlozi za to su fiziološke prirode i faktori spoljašnje sredine.

Prvi znaci starenja kože ispoljavaju se na licu i vratu. U starosti koža postaje žućkasto-sivkasta, meka tkiva gube svoju elastičnost, smanjuje se obim potkožnog masnog tkiva. Tokom starenja dolazi do istanjivanja epidermisa, fragmentacije i degeneracije elastina i kolagena, smanjuje se perfuzija u koži, čvrstina i elastičnost kože, tako da koža postaje sklona boranju. Postoji nekoliko vrsta bora: fine
bore, brazde, duboke brazde, duboke bore. Za razliku od dubokih bora, fine bore nastaju usled smanjenja vlažnosti u epidermisu.

ZAŠTO KOŽA STARI?

Starenje kože je posledica kombinacije hronološkog (unutrašnjeg) i spoljašnjeg starenja (delovanje
spoljašnjih faktora). Unutrašnje starenje je genetski uslovljeno i manifestuje se pojavom finih bora na površini kože i gubitkom elastičnosti.
Karakteriše se kliničkim, histološkim i fiziološkim znacima propadanja koji se javljaju kod starijih osoba čija je koža bila zaštićena od sunca. Hronološki starom kožom se uobičajeno smatra koža osoba starijih od 65 godina.
Klinički, stara koža je atrofična, suva, istanjena, bleda, opuštena (mlitava), sa smanjenom elastičnošću. Spoljašnje starenje uzrokovano je spoljnim faktorima, posebno UV zračenjem. Prevremeno
starenje kože (fotostarenje) je posledica izlaganja kože UVA i UVB zračenju. Fotoostarela koža histološki se karakteriše prisustvom abnormalnih elastičnih vlakana u dermisu i izrazitim smanjenjem određenih tipova kolagena. Elastična vlakna su distrofična i amorfne strukture. Biohemijski, fotoostarela koža pokazuje proteolitičku aktivnost i abnormalno obnavljanje ekstracelularnog matriksa,
dovodeći do pojačane degradacije kolagenih i elastičnih vlakana u dermisu, i posledično do smanjene elastičnosti kože. Klinički, fotoostarela koža je grubo izborana, zadebljana, sa izraženim dispigmentacijama i telangiektazijama, opuštena je, mlitava, sa braonkastim mrljama (lentigo), a često
se javljaju seboreične i aktinične keratoze koje su estetski neprijatne, a nastaju usled hipertoničnosti mišića lica.
Formiranje reaktivnih slobodnih radikala (reaktivne kiseonične vrste, ROS) smatra se osnovnim mehanizmom
koji dovodi do pojave vidljivih tragova spoljašnjeg starenja kože. Povećano formiranje slobodnih radikala karakteristično je i za unutrašnje i za fotostarenje.
Osim toga, ekspresija enzima matriksnih metaloproteinaza (MMP) koja je indukovana UV zračenjem, dovodi istovremeno do smanjenja sinteze i pojačane degradacije kolagenih i elastičnih vlakana u dermisu kože i frakcije higroskopnih glikozaminglikana.

MOŽE LI SE USPORITI STARENJE KOŽE?

Upotreba kozmetičkih preparata ne može da zaustavi prirodne biohemijske promene ali može bar delimično da odloži fotostarenje. Pravilnom i kontinuiranom upotrebom preparata koji će koži nadoknaditi neophodne količine lipida i ovlaživača, zaštitom od UV-svetlosti, slobodnih radikala i oksidativnih procesa, možemo koži vratiti izgubljene sposobnosti ili usporiti procese staračkih promena koje su već počele.
Zato danas istraživači i vodeći svetski proizvođači kozmetičkih preparata čine posebne napore u pronalaženju aktivnih sastojaka kozmetičkih proizvoda koji će pomoći u održanju zdrave i lepe kože.
Kozmetika koja je označena kao »antiaging« – protiv starenja, obuhvata veliku grupu kozmetičkih preparata koje sadrže različite aktivne supstance i imaju odgovarajuću namenu.
Ovi preparati često pripadaju grupi »cosmeceuticals« (»quasi-drugs«) koji u određenoj meri utiču na fiziološke procese u organizmu, a samim tim ostvaruju kozmetičke efekte.

KVALITETNA KOZMETIKA

Jednu od podela kozmetičkih proizvoda protiv starenja kože, na sledeće tri grupe, predložio je Coleman Jakobson (President Int. Sociaty of Cosm. Dermatology, Dallas, USA):
• kozmetički proizvodi za prevenciju starenja kože
• kozmetički proizvodi za kontinuiranu negu
• kozmetički proizvodi za regeneraciju kože.
Preparati predviđeni za dnevnu negu sadrže supstance koje će obezbediti dovoljnu količinu vlage,
zaštitu od sunčevog zračenja, usporiti proces starenja kože. To su kremovi-emulzije tipa U/V sa izraženim
vlažećim efektom i zaštitnim faktorom umerenih vrednosti. Noćnan nega podrazumeva upotrebu preparata
sa različitim aktivnim supstancama i masnim materijama koje će koži nadoknaditi gubitak lipidne
barijere, obezbediti »ishranu« kože, usporiti i smanjiti znakove starenja.
To su noćni V/U kremovi, obogaćeni aktivnim materijama, emolijensima i masnim komponentama.
S obzirom da su proizvodi protiv starenja kože višefunkcionalni, tj. multiaktivni, i tehnološka rešenja
su raznovrsna – emulzije različitog tipa, kremovi i losioni sa liposomima, lipoproteinske kreme. Neke
supstance koje se svrstavaju u »anti-age« samo ispoljavaju vlažeći efekat na koži, i deluju na površinske slojeve kože, što je potvrđeno in vivo ispitivanjima.

OD ČEGA SE SASTOJE ANTI-AGE PREPARATI?

U dermokozmetičkim anti-age proizvodima koriste se supstance koje poboljšavaju turgor i tonus kože (pseudokolageni biljnog ili ribljeg porekla, polisaharidi, hijaluronska kiselina i natrijum hijaluronat), supstance koje blokiraju enzime matriksne metaloproteinaze i različiti antioksidansi (vitamin E, vitamin C, koenzim Q10 i dr), a sadrže i odgovarajuće UVA i UVB filtere za dnevnu zaštitu kože od sunca.

Prave »anti-age« supstance bi trebalo da imaju višestruki efekat na kožu:
• uspostavljanje regenerativno-degenerativnih procesa u koži, tako što će povećati sintezu kolagenih i elastičnih vlakana, tj. izvršiti regeneraciju degenerisanih slojeva kože;
• smanjiti suvoću kože;
• povećati sadržaj vode u koži (hidratacija);
• smanjiti TEWL (transepidermalni gubitak vode);
• povećati elastičnost kože i ublažiti postojeće linije/bore na koži.

Vitamin A i derivati (retinol, retinaldehid, retinilpropionat ili acetat) delimično ublažavaju već postojeće znakove fotostarenja kože. Klinički potvrđeni efekti vitamina A jesu poboljšanje finih bora (u manjoj meri grubih), ublažavanje hiperpigmentacija i bolja tekstura kože. Derivati vitamina A –
tretinoin, izotretinoin, tazaroten – jesu lekovi (dostupni samo uz recept) i lokalno se koriste za ublažavanje znakova fotostarenja kože.
Hidroksi kiseline se u manjim koncentracijama koriste u anti-age preparatima pri čemu ostvaruju efekat hidratacije i povećanja elastičnosti kože. Najčešće se koriste α-hidroksi kiseline (AHAs), glikolna i mlečna, koje normalizuju pH kože, a delovanje zavisi od primenjene koncentracije. Dokazani su i povoljni efekti amonijum-laktata, glukono-deltalaktona i laktobionske kiseline. In vitro i kliničke studije su pokazale povoljniji anti-age efekat laktobionske kiseline u odnosu na mlečnu i glikolnu kiselinu. Ona je dobar ovlaživač, antioksidans i doprinosi obnavljanju integriteta kože.
Fitosteroidi (fitoestrogeni) predstavljaju neosaponifikovane frakcije različitih ulja koji inkorporirani u anti-age preparate odlažu proces »hormonskog starenja« (postmenopauza kod žena), a efikasni su i u borbi protiv fotostarenja kože (mlitava, zadebljala, gruba, siva koža, uz gubitak prirodnog tonusa),
pa su poslednjih godina zastupljeni u dermokozmetičkim anti-age prizvodima za negu starije kože. Najveću upotrebu sa kozmetičkog aspekta imaju fitoestrogeni koji pripadaju grupi flavonoida, steroidni saponini i pojedini fitosteroli. Najznačajniji izvori kozmetički aktivnih fitosteroida su: ši buter (Shea
butter), avokadov vosak, tj. avokadovo ulje (Persea gratissima), ulje semena soje (Glicinae max), ulje boraga (Borago officinalis), ulje žutog noćurka (Oenothera bienis).
Anti-age proizvodi sadrže i supstance koje na različitim nivoima blokiraju reakcije formiranja slobodnih radikala, a koje deluju kao efikasni antioksidansi. Razlikuju se enzimski (superoksiddizmutaza, katalaze, peroksidaze, glutation-reduktaze) i neenzimski (vitamin E i C, beta-karoten, ubihinonkoenzim
Q10) antioksidansi. Najčešće se koriste vitamin E, vitamin C i njegovi stabilniji derivati (natrijum askorbilfosfat, magnezijum askorbilfosfat, askorbil palmitat, askorbil glukozid, askorbilmetilsilanolpektinat), koenzim Q10, polifenoli, proantocijanidini i flavoni.
Prilikom formulacije »anti-age« preparata treba voditi računa o izboru odgovarajućih supstanci i u određenim koncentracijama.
Vrlo je bitan i izbor pomoćnih materija da bi krem imao dobra senzorijalna svojstva i privlačan izgled, ali i da bi došlo do oslobađanja aktivne komponente iz krema i ostvarenja efekta na koži.
Zdrav i negovan izgled kože su preduslovi zadovoljstva sobom i povećanja kvaliteta života. Proces starenja kože je normalan fiziološki proces koji treba prihvatiti, a zdrava i i lepa koža
uslov psihološke ravnoteže i psihičke stabilnosti.

Preparati za lečenje bolesti kostiju

Pagetova bolest
Pagetova bolest još se naziva osteodistrofija ili osteitis deformans, a u pitanju je hronična bolest koja rezultuje povećanim i deformisanim kostima.

> Karakteriše se intenzivnom i nekontrolisanom rearanžiranjem koštanog tkiva, što uzrokuje slabost kostiju, bolove u kostima, artritis, deformitete i lomove kostiju. Uzrok Pagetove bolesti je nejasan, a može biti uzrokovan virusnom infekcijom. Takođe, verovatno je važan i nasledni faktor jer se ona često javlja kod više članova iste familije. Samo bolest je teško dijagnostifikovati i često se pogrešno zamenjuje sa artritisom. Bolest sporo napreduje a može se zakomplikovati razvitkom artritisa, gubljenjem sluha, srčanim, bubrežnim i neurološkim komplikacijama, a ekstremno retka komplikacija je osteogeni sarkom, oblik raka kostiju. Pagetova bolest se leči blokadom aktivnosti osteoklasta – kalcitoninom ili bisfosfonatima.

Bisfosfonati

Bisfosfonati su lekovi koji koče aktivnost osteoklasta i time blokiraju razgradnju kostiju. Kako je dinamika mineralizacije kostiju uslovljena ravnotežom aktivnosti osteoblasta i osteoklasta, blokiranjem aktivnosti osteoklasta dominira aktivnost osteoblasta koji izgrađuju kosti, pa se stoga matriks kosti više izgrađuje nego razgrađuje.
Hemijski gledajući bisfosfonati su organski derivati fosforne kiseline koji sadrže dve fosfatne grupe vezane za jedan isti ugljenikov atom. Na isti ugeniljikov atom vezane su dve različite organske grupe R1 i R2. Grupa R2 je obično duža i određuje hemijska svojstva, način delovanja i jačinu bisfosfonata kao leka. Grupa R1, pak nešto je manja i određuje farmakokinetiku leka (promet u organizmu). Zbog takve hemijske strukture ta jedinjenja nakupljaju se u koštanom tkivu. Koriste se za lečenje i prevenciju osteoporoze, Pagetove bolesti kostiju, protiv metastaza raka kostiju, multiplog mijeloma, te za podsticanje bržeg zarastanja kostiju nakon preloma.
Primenjuju se u oralno (tablete), a nakon apsorpcije 50% bisfosfonata se izlučuje iz organizma dok 50% završava u koštanom tkivu.
Razlikujemo dve vrste bisfosfonata – neazotnu grupu bisfosfonata koji u svojoj strukturi ne sadrže azot i azotnu grupu (aminobisfosfonati) čiji članovi u svojoj strukturu sadrže azot.
U neazotnu grupu spadaju etidronat, klodronat i tiludronat, a u azotnu grupu spadaju pamidronat, neridronat, olpadronat, alendronat, ibandronat, risedronat i najnoviji zoledronat.

Temeljnim bisfosfonatom smatra se etidronat čija se jačina smatra jediničnom jačinom blokiranja aktivnosti bisfosfonatom. Npr, aktivnost klodronata ima jačinu 10, pamidronat 100, najčešće upotrebljavani alendronat ima jačinu 500, noviji risedronat 2000, a najnoviji zoledronat čak 10 000! To znači da zoledronat 10 000 puta jače blokira aktivnost osteoklasta nego temeljni etidronat. Azotna i neazotna grupa osim po strukturi razlikuju se i po mehanizmu delovanja na osteoklaste.
Kada stigne u koštano tkivo osteoklasti “progutaju” molekule bisfosfonata. Neazotni bisfosfonati se u osteoklastima metabolišu u jedinjenje koje deluje kao antagonist ATP-a, energetske molekule ćelije. Zbog toga osteoklast ulazi u programiranu ćelijsku smrt (apoptozu) i umire. Time se smanjuje broj osteoklasta i počinje dominirati pozitivni efekat osteoblasta. S druge strane, azotni bisfosfonati imaju puno komplikovaniji mehanizma delovanja Oni liče na piridoksal fosfat i deluju kao njegovi antagonisti. Zbog toga dolazi do blokade sinteze jedinjenja farnezola and geranilgeraniola i posledične blokade funkcije citoskeleta zbog čega se osteoklasti ne mogu vezati za minerani deo kosti. Time njihova funkcija prestaje i onu ulaze u apoptozu. Konačni efekat je preovladavanje aktivnosti osteoblasta nad oslablelom funkcijom osteoklasta i pojačane izgradnje koštane mase.
Da bi bisfosfonati pokazali efekat popravljanja kliničkog stanja kod osteoporoze neophodno ih je uzimati niz meseci.

Alendronska kiselina

Alendronska kiselina ili alendronat je najčešće propisivani bisfosfonat za prevenciju i lečenje osteoporoze. Spada u azotnu grupu bisfosfonata i koristi se za lečenje osteoporoze i prevenciju preloma kostiju, uglavnom kod žena u menopauzi. Alendronat se najpre koristio u dozi od 10 mg koja se primenjuje svaki dan. Međutim, alendronat, kao i svi ostali bisfosfonati ima izrazitu nuspojavu da izaziva ulkus jednaka, želuca i dvanaestopalačnog creva, bol u trbuhu, dispepsiju, otežano gutanje i nadutost trbuha. Zbog toga su pacijentkinje jako loše podnosile svakodnevno uzimanje alendronata, pa je razvijen poseban oblik sa 70 mg koji se uzima u obliku tablete jednom nedeljno. Takav oblik pacijenti lakše podnose, ali ipak ostaju digestivne nuspojave. Nezavisno od doze, alendronat ima poseban režim uzimanja – mora se uzimati ujutro pre prvog obroka, sa puno vode i nakon uzimanja 30 minuta se ne sme leći. Ovakav režim smanjuje verovatnost javljanja digestivnih nuspojava. Pacijenti sa bubrežnim oštećenjem trebali bi uzimati ovaj lek sa oprezom. S obzirom na to da je alendronat organodifosforna kiselina, on reaguje sa kalcijumom pa se stoga suplementi sa kalcijumom ili antacidi ne smeju koristiti istovremeno sa alendronatom, već u različito vreme.

Klodronska kiselina

Klodronska kiselina (klodronat) je neazotni bisfosfonat. Deset puta jače koči aktivnost osteoklasta od temeljnog bisfosfonata etidronata. Koristi se za lečenje hiperkalcemije i za lečenje osteolize usled raka kostiju. Naime,

klodronat specifično ulazi u osteoklaste i dovodi do blokade ATP-a energtskog molekula ćelije. Zbog toga osteoklasti ostaju bez energije, što pogoduje njihovom ulasku u apoptozu, programiranu ćelijsku smrt. Smanjenje broja osteoklasta smanjuje se razgradnja kostiju i otpuštanje kalcijuma u krv. Time se ublažava stanje hiperkalcemije, pojačane koncentracije kalcijuma u krvi. Takođe, uz pomoć klodronata spriječeva se osteoliza maligno promijenjenim osteoklastima. Klodronat se koristi u obliku infuzije i kapsula. Može izazvati oštećenje bubrega, pa se bubrežni bolesnici moraju pomno posmatrati. Klodronat može izazvati nuspojave kao što su su gastrointestinalne smetnje – mučnina, povraćanje i proliv. Kada se klodronat uzima oralno, mogu se javiti i kod 10 % bolesnika.

Risedronska kiselina

Risedronska kiselina (risedronat) noviji je azotni bisfosfonat (aminobisfosfonat), čiji je intezitet blokade razgradnje koštane mase četiri puta veća od klasičnog alendronata. Koristi se za lečenje uznapredovale osteoporoze i težih oblika osteoporoze, a zbog vrlo jake blokade razgradnje kostiju koristi se i za lečenje Pagetove bolesti. Dolazi u obliku tableta , a kao i alendronat, postoje oblici koji se uzimaju jednom mesečno (35 mg za prevenciju i lečenje osteoporoze), dok se za lečenje Pagetove bolesti uzima 30 mg risedronata jednom u dva meseca. Ovaj lek ne bi smeli uzimati pacijenti kojima je bubrežna funkcija znatnije poremećena (klirens kreatinina niži do 30 mL/min). Kao i ostali bisfosfonati i ovaj lek izaziva teške ulceracije digestivnog trakta, stoga i za njega važi isto pravilo kod uzimanja kao i kod alendronata: mora se uzimati ujutro pre prvog obroka, sa puno vode i nakon uzimanja 30 minuta se ne sme leći.

Zoledronska kiselina

Zoledronska kiselina (zoledronat) je najnoviji bisfosfonat. Dolazi u obliku infuzijskog rastvora, a koristi se za lečenje maligne hiperkalcijemije, za prevenciju skeletnih incidenata (prelomi i sl.) kod pacijenata sa metastazama tumora prostate, pluća, dojke, bubrega i multiplog mijeloma u kostima. Takođe, u svetu se koristi i za lečenje Pagetove bolesti. Zoledronska kiselina je najjači poznati bisfosfonat – čak 10 000 puta je jača od temeljnog bisfosfonata etidronata, stoga je jedini pravi izbor kada su u pitanju koštane metastaze raznih tumora. Jednokratna 15 minutna intravenska infuzija zoledronske kiseline pokazala se boljom opcijom za lečenje od oralnog bisfosfonata klodronata – efikasnost je bolja, brži je nastup delovanja, sa dužom remisijom bolesti. Temelj njegove bolje delotvornosti je jednistvena hemijska struktura i intravenska primena. Blokira i osteoklastičnu i osteoblastičnu aktivnost. Čak se smatra da zoledronatna kiselina ima i direktno antitumorsko delovanje na tumorske ćelije. Zoledronska kiselina se u kliničkim istraživanjima pokazala sigurnim i podnošljivim lekom. Za razliku od nje, oralni bisfosfonati zahtevaju svakodnevnu primenu tokom dva meseca i poseban režim uzimanja. Osim toga, oralna primena bisfosfonata povezana je sa probavnim tegobama, što kod pacijenata uzrokuje lošu saradnju u lečenju, dok kod zoledronatna to nije slučaj. Zoledronatna kiselina se primenjuje jednom mesečno.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Akne – medicinska nutriciona terapija

Opservacione, epidemiološke ali i interventne studije podržavaju vezu između ishrane i akni. Schaeffer je uočio da su akne odsutne u jednoj populaciji počele češće da se javljaju kako je ta populacija prelazila sa ishrane bazirane na ribi na ishranu bogatu hlebom, kolačima, slatkišima i bezalkoholnim pićima.

Manja pojava akni među japanskim tinejdžerima, upola manja u odnosu na američke, može se pripisati genetskim faktorima, s tim što je skorašnja studija pokazala da zamenom dela tradicionalne japanske ishrane brzom hranom ovaj odnos postaje isti. Plemenske zajednice, koje jos uvek žive tradicionalnim načinom života (lov, ribolov, sakupljanje plodova), ne oboljevaju od akni. U zapadnoj kulturi, čini se da raste incidenca pojave i/ili trajanja akni kod starijih ljudi (starost pacijenata koji oboljevaju od akni povećala sa 20.5 godina na 26.5). Ukoliko se naši geni ne menjaju, neke promene u našem okruženju moraju biti odgovorne za upadljiv porast pojave akni. Ishrana, kao jedan od najmoćnijih negenetskih uticaja na fiziologiju, drastično se promenila širom sveta u poslednjih nekoliko decenija. Čini se da je ova promena u ishrani, uvođenje lanaca brze hrane, dovela do povecanja incidence gojaznosti i njenih komplikacija.

Patofiziologija akni obuhvata četiri problema :

1. Abnormalna hiperkeratinizacija folikula dlake

2. Povećana aktivnost sebacealnih žlezda i povećana produkcija sebuma

3. Prekomerni rast Propionibacterium acnes u folikulu

4. Inflamacija

Ključni događaj se javlja tokom puberteta, kada povišen nivo androgena stimuliše lojne žlezde na povećanu produkciju sebuma. Hiperkeratoza folikularnog epitela opstruira žlezdani kanal. Nagomilana rožasta masa i sebum stvaraju komedon, koji predstavlja prekursor za aknotičnu leziju. Komedon predstavlja podlogu za anaerobni razvoj Propionibacterium acnes, koja je inače normalni konstituent kutane flore. Bakterijske lipaze hidrolizuju sebum. Pored toga bakterija oslobađa hemoatraktante za neutrofile. Neutrofili oslobađaju lizozomalne enzime koji probijaju zidfolikula i proinflamatorni medijatori se šire u okolni dermis. Rezultat je inflamacija sa papulama i pustulama, u težim slučajevima inflamacija napreduje i stvara ciste i nodule (papula: mala, čvrsta lezija, <0.5 cm u dijametru, izdignuta iznad površine okolne kože i stoga palpabilna; pustula: vezikula ispunjena leukocitima, <0.5 cm u dijametru, izdignuta iznad ravni okolne kože; cista: šupljina ispunjena tečnošću ispod dermisa; nodula: veća (0,5–5,0 cm), čvrsta lezija izdignuta iznad površine okolne kože).

akne i ishrana
akne i ishrana

Masne kiseline i signalizacija masnih kiselina preko PPARs

Masne kiseline služe kao prekursori u sintezi prostaglandina i leukotrijena. Arahidonska kiselina, omega-6 masna kiselina, je najzastupljenija masna kiselina u ćelijskoj membrani. Zbog toga je najveća verovatnoća da ona bude otkinuta od strane fosfolipaze A i uključena u proces sinteze inflamatornih medijatora PGE2 i LTB4, koji su uključeni u patogenezu akni. Membrana takođe sadrži i omega-3 masne kiseline koje učestvuju u procesu sinteze medijatora neparne serije, koji imaju daleko manju inflamatornu aktivnost. U slučaju veće podukcije parne serije medijatora, javlja se jača inflamatorna reakcija. Dugolančane, nezasićene masne kiseline grade PPARs, članove familije nuklearnih receptora. PPARs inhibiraju nuklearni transkripcioni faktor, NFkB, dovodeći do nishodne regulacije produkcije inflamatornih citokina IL-1, IL-6, TNF-α.

Pokazano je da PPAR ligandi utiču i na lipogenezu sebocita. Omega-3 masne kiseline blokiraju TLR-2, okidač urođenog imuniteta, koga specifično aktivira P.acnes. Cink takođe može delovati na istom mestu. Omega-3 masne kiseline ublažavaju proinflamatorni odgovor na psihogeni stres. Gama linoleinska inhibira 5-alfa reduktazu, enzim koji prevodi testosteron u aknogeni oblik. Trans masti pogoršavaju simptome deficijencije esencijalnih masnih kiselina, povećavajući hiperkeratozu i doprinose inflamaciji.

Uloga linolne kiseline je kompleksna i nedovoljno razjašnjena. Linolna kiselina sprečava rast P. acnes. Linolna kiselina kontroliše proliferaciju keratinocita, tako da se u njenom odsustvu pojavljuje hiperkeratoza. Smanjenjem sadržaja linolne kiseline proporcionalno se povećava produkcija sebuma.

Masne kiseline i signalizacija masnih kiselina preko PPARs imaju važnu ulogu u sve četiri komponente patogeneze akni: hiperkeratinizacija, prekomerna produkcija sebuma, prekomerni rast P. acnes, zapaljenje.

Lipidni dvosloj ćelijske membrane može se predstaviti kao vreća sastavljena od masnih kiselina koje potiču od masti unetih hranom. Arahidonska kiselina, dominantna u američkoj ishrani, najzastupljenija je masna kiselina u telu Amerikanaca. Linolna kiselina iz ulja povrća konvertuje se u arahidonsku.

Obogaćivanjem ishrane namirnicama koje sadrže omega-3 kiseline inkorporiraće se više eikozapentaenske (EPA) i dokozaheksaenske (DHA) kiseline u ćelijske membrane, a manje arahidonske. Arahidonska i eikozapentaenska kiselina imaju isti put u sintezi medijatora inflamacije, s’ tim sto su medijatori poreklom iz arahidonske daleko jači inflamatori. Konzumiranjem ribe i algi i unošenjem suplemenata omega-3 masnih kiselina smanjuje se inflamatorni proces.

Veštačkom hidrogenizacijom biljnih ulja unete su trans masne kiseline u ishranu. Kod žena unošenje trans masnih kiselina je povezano sa serumskim nivoom inflamatornih markera. To objašnjava zašto unošenje manje hidrogenizovanog biljnog ulja pomaže smanjenju inflamacije.

Istovremeno sa povećanjem unosa trans masti, dijetarni nivo omega-6 i omega-3 masnih kiselina se promenio. Povrće, orasi, seme u kombinaciji sa vlaknima i antioksidantnim vitaminima i biljnim polifenolima, su izvor omega-6 masnih kiselina. Odnos omega-6 i omega-3 masnih kiselina je bio 1:1. Najveće količine masti u ishrani kod Amerikanaca potiču iz biljnih ulja obogaćenih omega-6 masnim kiselinama, koja su dobijena ceđenjem semena: repice, šafrana, suncokreta, kikirikija, soje i pamuka. Linolna kiselina,najdominantnija masna kiselina u biljnom semenu, je omega-6 masna kiselina koja se u ljudskom telu konvertuje u arahidonsku. Današnji odnos omega-6 i omega-3 masnih kiselina je 17:1. S obzirom na to da se genom promeni za oko 1% svakih 10000 godina, nemamo dovoljno vremena da se prilagodimo promeni ishrane. Skretanjem pažnje na aknogeni efekat povećanog unosa omega-6 u odnosu na omega-3 masnih kiselina i povećanog unosa trans masti, naučnici su možda predvideli „epidemiju akni˝ koja je posledica promene u načinu ishrane poslednjih nekoliko decenija.
Testosteron i njegovi analozi

Akne se javljaju pri porastu nivoa testosterona (evnuh). DHEAS (dehidroepiandrosteron sulfat) adrenalni prekursor testosterona, je povišen kod mnogih žena sa aknama. Sebacealne žlezde sadrže sve enzime potrebne za stvaranje i interkonverziju muških hormona. Testosterone se prevodi u aktivniji dihidrotestosteron pomoću 5-alfa-reduktaze. Aktivnost ovog enzima ima važnu ulogu u nastanku akni. Androgeni stimulišu proliferaciju i diferencijaciju sebocita, kao i produkciju lipida. Androgeni takođe povećavaju inflamaciju tokom zarastanja rana, sto ukazuje da oni mogu doprinositi inflamaciji kod akni. Androgeni utiču na dve od četiri komponente patofiziologije akni: prekomerna produkcija sebuma i inflamacija.

Ishrana takođe utiče na aktivnost enzima 5-alfa-reduktaze. Smanjenje aktivnosti se može uočiti primenom katehina zelenog čaja, cinka i vitamina B6 i gama linolne kiseline na različitim modelima. Testosteron putuje u krvi u aktivnom, slobodnom obliku i u neaktivnom obliku, vezan za SHBG (gonadalni steroid vezujući protein). Visok nivo SHBG smanjuje nivo aktivnog oblika testosterona, što rezultuje smanjenom aktivnošću hormona. Ishrana bogata vlaknima, sa smanjenim sadržajem masti i rafinisanih ugljenih hidrata, sa smanjenim sadržajem proteina, povećanim odnosom omega-3 / omega-6 masnih kiselina sa zasićenim masnim kiselinama, kao i hrana bogata fitoestrogenima i vlaknima, povećava nivo SHBG , smanjuje nivo serumskog testosterona i insulina.

Insulin / IGF-1

Malo priznat, ali dobro dokumentovan fenomen u adolescenciji je povećanje i smanjenje insulinske rezistencije, što se ogleda u pojavi akni. Insulinska rezistencija dostiže svoj maksimum na početku puberteta i vraća se u normalu na kraju tinejdžerskog perioda. Insulin je jedan od glavnih anaboličkih hormona, koji pokazuje tendenciju rasta sa povećanjem lučenja hormona rasta, zbog čega ne čudi povećanje nivoa insulina tokom perioda brzog rasta i razvoja. Insulin, hormon rasta i IGF-1 se medjusobno prepliću u svojoj fiziološkoj aktivnosti, stimulišu slične procese, čak i u različitim koncentracijama. Povećanje nivoa hormona rasta (prati se praćenjem nivoa IGF-1) tokom adolescencije je normalno i očekivano. Kod starijih žena sa aknama takodje se uočava porast ovog hormona, dok kod muškaraca nivo IGF-1 ne korelira sa ozbiljnošću akni, ali se podudara sa nivoom DHEAS i androstendiona. Neki autori sugerišu da su efekti androgena zavisni od uticaja IGF-1. Pacijenti sa dugogodišnjim aknama imaji povećan nivo IGF-1 i smanjen nivo i smanjenu aktivnost IGF vezujućeg proteina-3 (IGFBP-3).

Insulin i IGF-1 direktno povećavaju produkciju sebuma, insulin uglavnom kroz diferencijaciju, a IGF-1 kroz proliferaciju sebocita.

Insulin smanjuje stvaranje SHBG u jetri , što dovodi do povećanja nivoa slobodnog, cirkulišućeg androgena, što pokreće sve, gore pomenute, androgene efekte.

Insulin/IGF-1 utiču na tri od četiri komponente patofiziologije akni: hiperkeratinizaciju, zapaljenje, hiperprodukciju sebuma.

Nivo insulina zavisi od ishrane. Šećeri, nakon varenja i apsorpcije u krvotok, bivaju preuzeti u ćelije gde se skladište ili se koriste kao izvor energije.

Nivo insulina zavisi od nivoa šećera u krvi, pri čemu raste brzo kao odgovor na brzu apsorpciju rafinisanih ugljenih hidrata, a sporije raste unošenjem hrane koja sadrži više vlakana, masti, proteina, sve se sporije apsorbuje u krv.

Glikemijski indeks je brzina kojom se povećava nivo glukoze u krvi posle uzimanja određene količine vrste hrane. To je parametar hiperglikemijskog potencijala hrane bogate ugljenim hidratima .

Insulinski odgovor ima tendenciju da prati glikemijski odgovor. Unošenje hrane sa niskim glikemijskim indeksom u regularnim intervalima pomaže održavanju nivoa insulina tokom dana.

U skorašnjoj studiji, sprovedenoj u Australiji, mladi muškarci sa aknama bili su nasumično podeljeni u dve grupe: ishrana sa niskim glikemijskim indeksom i standardna zapadnjačka ishrana. Statistički značajnom kliničkom poboljšanju akni istovremeno doprinose osetljivost na insulin, indeks telesne mase(BMI), smanjenje indeksa slobodnog androgena, i povećanje IGFBP. Niži nivoi IGF-1 i viši nivoi IGFBP, povezani su sa povećanim unosom omega-3 masnih kiselina, paradajzom , povrćem i dijetnim vlaknima. Viši nivoi IGF-1 povezani su sa povećanim unosom zasićenih masti, biljnih ulja, mleka i mlečnih proizvoda.

klasifikacija glikemijski indeks primeri
nizak GI ≤55 voće i povrće (osim krompira i lubenice), integralni hleb, pasta, leguminoze, mleko, meso, ulja, integralni pirinač
srednji GI 56-59 proizvodi od celog zrna pšenice, beli pirinač, sok od pomorandže
visok GI ≥70 korn fleks, kuvani krompir, lubenica, kroasani, beli hleb, čista glukoza

Adrenalni i oksidativni stres

Stres postaje značajan kada mehanizmi oštećenja nadvladaju odbrambene ( kompenzatorne) mehanizme u organizmu, ili, kada sami kompenzatorni mehanizmi izazovu oštećenje.

Npr. UV zračenje izaziva oksidativno oštećenje ćelijskih membrana dermisa. Vitamin E može smanjiti oksidaciju masnih kiselina u membranama, ukoliko se nalazi u odgovarajućoj količini u organizmu.

Medjutim, ukoliko je nivo vitamina E smanjen porastom količine vitamina C, oštećujuće dejstvo UV zračenja nadvladava kompenzatorne mehanizme i nastaje lezija.

Takodje, ispitni stres povećava težinu akni. Pokazano je da stres stimuliše oslobađanje supstance P, koja povećava lipogenezu u sebocitima i inflamaciju mast ćelija . Još pre dvadeset godina, švedski istraživači uočili su da eritrociti osoba sa ozbiljnim oblikom akni sadrže malo jednog od najmoćnijih antioksidanasa, glutationa. Nedavno, merenje markera oksidativne povrede i aktivnosti antioksidantnih enzima pokazalo je značajno oksidativno oštećenje kod pacijenata sa aknama, u odnosu na kontrolnu grupu. Reaktivni kiseonični radikali stvoreni u neutrofilima doprinose zapaljenju i oštećenju zida folikula. Stres utiče na tri od četiri patofiziološke komponente akni: hiperkeratinizaciju, prekomernu produkciju sebuma i inflamaciju.

Psihološki stres izaziva nastanak proinflamatornih citokina, IFN-gama, TNF-alfa i IL-6. Kod studenata s nižom serumskom koncentracijom omega-3 kiseline ili višim omega-6/omega-3 odnosom, koji imaju značajno veliki ispit, dolazi do indukcije TNF-alfa i IFN-gama. S obzirom na to da je gen za TNF-alfa jedan od onih koji su aktivirani kod akni, ne čudi nas što ispitni stres pojačava akne.

Unoseći antioksidanse putem hrane suprostavljamo se reaktivnim kiseoničnim radikalima koji normalno nastaju našim metabolizmom. Voće i povrće su najbogatiji antioksidansima, ali i svi polifenolni sastojci koji im daju boju, miris i ukus izgleda imaju i moćniji antioksidantni efekat od samih vitamina. Unos trans masti povećava markere oksidativnog oštećenja. Sam cink, kao i u kombinaciji sa selenom i vitaminom E, smanjuje i stepen insulinske rezistencije i oksidativno oštećenje. Visok unos fruktoze (npr.sportska pica zašećerena visokofruktoznim kukuruznim sirupom) povećava stvaranje ROS i pogoršanje normalne insulinske rezistencije, uzrokuje oštećenja masti i proteina, doprinosi nastanku akni. Preporučuje se unošenje hrane bogate antioksidansima, sa smanjenim sadržajem prooksidanasa.

Dijetarne preporuke

Hrana koju treba izbegavati:

  • Obradjena zrna žitarica- obzirom da su visoko preradjene, većina namirnica koje svakodnevno konzumiramo (hleb, žitarice, brašno) ne sadrže potrebne hranljive materije – cink, antioksidanse, koje su potrebne koži jer doprinose smanjenju pojave akni.
  • Prerađeni šećeri- slatkiši, gazirani napici, peciva, kolači (naročito kod ljudi sklonih aknama) dovode do povećanja insulina i androgena.
  • Mleko- iako je niskog glikemijskog indeksa, mleko sadrži veliki procenat hormona (čak i organsko mleko) . Ovi hormoni, zajedno sa visokim procentom kalcijuma čine mleko okidačem patogeneze akni.
  • Biljna ulja- suncokretovo, kukuruzno, susamovo i ulje šafrana sadrže više omega-6 masnih kiselina nego antiimflamatornih omega -3 masnih kiselina.

Hrana koja se preporučuje:

  • Cela zrna- sadrže antioksidanse , stabilizuju nivo šećera u krvi i sprečavaju porast insulina u krvi.
  • Riba- glavni izvor omega -3 masnih kiselina. Ulja riba hladnih voda su bogata antiinflamtornim eikozapentaenskim i dokozaheksaenskim kiselinama. Najdelotvorniji izbor za čistiju kožu su losos, skuša i sardine.
  • Zeleno povrće- bogato antioksidansima i vlaknima koji sprečavaju porast nivoa šećera u krvi nakon obroka.
  • Ljubičasta i crvena hrana- pored visokog sadržaja antocijana koji su antioksidansi, povećavaju protok krvi kroz kožu što doprinosi čišćenju pora. Nar, mrkva, cvekla, crno grožđe su odličan izbor.
  • Zeleni čaj- pored brojnih korisnih efekata sprečava rast akni i bubuljica. Sadrži antioksidans katehin. Treba izbegavati flaširane napitke od zelenog čaja jer sadže šećere i povećan broj kalorija.

Preporučeni suplementi

  • visoko kvalitetno biljno ulje u kapsulama (maksimalno 4g dnevno)
  • cink-glukonat (15-20 mg dnevno)
  • vitamin E sa prirodnim tokoferolima (100-200 IU dnevno)
  • piridoksal-5-fosfat (vitamin B6; 25-50 mg dnevno)
  • vitamin C (500 mg dnevno)
  • selen (100 µg dnevno)
  • vitamin A (5000 IU dnevno)

Promena životnog stila

Pored promene ishrane, značajna je i promena u životnim navikama koja može redukovati adrenalni stres. Neke od preporuka su:

  • 7-8h kvalitetnog sna , noću
  • svakodnevne vežbe za relaksaciju (meditacija, joga, tai-chi)
  • aerobna fizička aktivnost najmanje 3 puta nedeljno

Hrana može uticati na poreklo i aktivaciju akni jer je neposredan uzrok četiri patofiziološka elementa akni. Odnos koristi i rizika različitih dijetarnih strategija u lečenju akni znatno je povoljniji od pomenutog odnosa prilikom farmaceutskih agenasa. Uvođenje dijetarne terapije akni ne podrazumeva isključivanje konvencionalnog lečenja, već može da služi kao dopuna terapiji. Mnogi pacijenti se opredeljuju za ovakav pristup lečenju, naročito oni koji imaju razočaravajuće iskustvo sa konvencionalnom dermatološkom terapijom (salicilna kiselina, benzoil peroksid, tretinoin, izotretinoin, adapalen, topikalni antibakterijski lekovi kao što su azelainska kiselina, eritromicin ili klindamicin, sistemski antibiotici-tetraciklin, doksiciklin, hormonska terapija oralnim kontraceptivima kod žena, izotretinoin per os). Pacijenti koji se odluče za ovakav vid lečenja sa promenom načina ishrane i životnog stila zaslužuju prave i proverene informacije i doktore sa znanjem i iskustvom u medicinsko-nutricionoj terapiji akni.

Autori: P.B, P.A i K.D

Nesteroidni antireumatici (NSAIL)

Reumatske bolesti uzrokuju pojavu koja je vrlo česta i uobičajna kod brojnih bolesti a naziva se upala (eng. inflamation). Upala je reakcija tkiva na oštećenje ili nadražaj koji može biti mehanički, hemijski, radiološki, mikrobiološki i imunološki i dr.

Pri tome upala je patološki proces kojim tkivo reaguje na nadražaj. Karakteristični simptomi upale jesu bol, crvenilo, otok i zagrejanost tkiva (dolor, rubor, tumor i calor). Iako u principu ima protektivni karakter, upala može oštetiti tkivo. Pogotovo u slučajevima kada je upala nepotrebna reakcija na krivi, autoimuni disbalans, poput reumatskih bolesti.
U upali sudeluju brojni elementi, a jedni od najvažnijih su medijatori upale – supstance koji podstiču i pojačavaju upalu. U medijatore upale spadaju eikozanidi (derivati arahidonske kiseline) i to prostaglandini, tromboksan i leukotrieni. Oni se nazivaju još i tkivni hormoni a u tkivima izazivaju različite reakcije koje karakterišu bol, otok, crvenilo i povišena temperatura tkiva. Važno je naglasiti da se oni ne javljaju samo tokom upala nego i tokom normalnih fizioloških funkcija. Npr, tromboksan (TXA2) podstiče zgrušavanje krvi, prostaciklin (PGI2) sprečava iritaciju želuca želudačnom kiselinom itd.
Od arahidonske kiseline, sastavnog dela ćelijske membrane nastaju (uz pomoć enzima cikloksigenaze I i ciklooksigenaze II) napre prostaglandini PGG2 i PGH2, a od njih prostaciklin (PGI2), prostaglandin E2, prostaglandin F2. Jedan krak biosinteze vodi prema tromboksanu A2 i tromboksanu B2. S druge strane, iz arahidonske kiseline, posredstvom enzima lipoksigenaze nastaje 5-hidroperoksiarahidonska kiselina (5-HPETE) iz koje se stvaraju leukotrieni (LT).
Naziv prostaglandini dolazi od imena žlezde prostate, jer su tamo najpre nađeni, a naziv leukotrieni od pojma leukociti.
Brojni prostaglandini nastaju u normalnim, zdravim uslovima i imaju sasvim normalno fiziološko delovanje. Npr, prostaciklini blokiraju sekreciju želudačne kiseline uzrokovane hranom, histaminom ili gastrinom i deluju citoprotektivno na sluznicu želuca. Tromboksan izaziva agregaciju trombocita i vazokonstrikciju, dok prostaciklin ima obrnuto delovanje.
Ipak, za upalno delovanje nabitniji su prostaglandini PGE i PGF. Pod njihovim uticajem dolazi do povišenja telesne temperature. Oni takođe senzibilišu završetke nerava, što uzrokuje bol, glavni i najneugodniji simptom svih upala i reumatskih bolesti.
Antiinflamatorno delovanje nesteroidnih antireumatika (NSAR) temelji se na blokadi ciklooksigenaze, ključnog enzima u sintezi prostaglandina. Postoje dve ciklooksigenaze – ciklooksigenaza -1 (COX-1) i ciklooksigenaza-2 (COX-2).
Ciklooksigenaza-1 sintetiše prostaglandine koji su potrebni za normalne fiziološke funkcije organizma, dok ciklooksigenaza-2 (COX-2) normalno nije prisutna u organizmu, ali se javlja pri upalnim procesima i učestvuje u sintezi patoloških prostaglandina koji podstiču i pojačavaju upalu. Stoga je očito da ćemo blokadom COX-2 zaustaviti upale.
Problem je u tome da većina NSAR blokira i COX-1, a ne samo COX-2 što znači da takvi lekovi blokiraju sintezu svih prostaglandina i normalne fiziološke funkcije, a takođe ostavljaju želudac bez zaštite prostaciklina pa se javlja nuspojava bola i krvarenja u želucu. Samo jedna grupa NSAR blokira samo COX-2, a to su koksibi, pa stoga njih zovemo selektivni COX-2 inhibitori, dok su svi ostali neselektivni NSAR.
Ukupno gledajući NSAR imaju sledeće efekte:
– antiinflamatorno (antiinflamatorno)
– antireumatsko
– antipiretsko (snižavaju-normalizuju povišenu telesnu temperaturu)
– analgetsko (ublažavaju bolove)

Po hemijskoj strukturi NSAR delimo na :
1. derivate sirćetne kiseline i srodna jedinjenja – diklofenak, sulindak, alklofenak, indometacin, acemetacin, tolmetin, lonazolak i dr.
2. oksikame – piroksikam, meloksikam, tenoksikam, lornoksikam i droksikam
3. fenamate – mefenaminska, tolfenaminska, flufenaminska i meklofenaminska kiselina
4. derivate propionske kiseline – ibuprofen, ketoprofen, naproksen, fenoprofen, flurbiprofen, tiaprofenska kiselina, alminoprofen i dr;
5. koksibe – rofekoksib, celekoksib, valdekoksib i parekoksib

Derivati propionske kiseline, za razliku od ostalih NSAR, imaju nešto slabije izraženo antireumatsko delovanje.
Osim ovih lekova COX-1 i COX-2 blokiraju i neki drugi lekovi koji ne spadaju u grupu NSAR jer imaju pretežno analgetsko i antipiretsko delovanje, spadaju u grupu lekova sa delovanjem na nervni sistem i nazivamo ih analgoantipiretici a to su:
1. salicilati – acetilsalicilna kiselina, diflunisal, salsalat, benorilat
2. derivati pirazolona – propifenazon, metamizol, fenazon, aminofenazon, fenilbutazon, oksifenbutazon i dr.
3. anilidi – paracetamol
Svi NSAR osim koksiba su neselektivni i blokiraju i COX-1 i COX-2 stoga imaju mnogo nuspojava. Koksibi (rofekoksib, celekoksib, valdekoksib i parekoksib) jesu noviji lekovi koji selektivno i snažno blokiraju samo COX-2 stoga su sigurniji za pacijente sa želudačnim ulkusom. Problem je taj što je dokazano da povećavaju opasnost od kardiovaskularnih nuspojava (srčani udar), a osim toga, dosta su skuplji u odnosu na ostale NSAR.
Mnogo preparata NSAR dolazi u obliku čepića. To je zato što se na taj način smanjuju nuspojave u želucu, a takođe, jetra se štiti od lošeg delovanja te produžen je i poboljšan efekat.

Diklofenak
Diklofenak je derivat sirćetne kiseline. Dolazi u obliku dražeja, tableta i čepića. U manjim dozama (50 mg) koristi se uglavnom za uklanjanje bolova (povrede, zubobolja, glavobolja, menstrualni bolovi i sl.) i za ublažavanje upale i bola kod vanzglobnog reumatizma, a takođe može poslužiti i za snižavanje povišene telesne temperature.

U većim dozama koristi se za ublažavanje simptoma reumatoidnog artritisa, osteoartroze, ankiloznog spondilitisa, akutnog napada gihta i dr. Osim toga u većim dozama je pogodan za ublažavanje posttraumatskih bolova. On ima jače antireumatsko delovanje od derivata propionske kiseline.
Diklofenak može doći u obliku natrijumove ili kalijumove soli. Te dve soli imaju različite rastvorljivosti, kalijum diklofenak je rastvorljiviji od natrijum diklofenaka, pa je efekat lekova s kalijumovom soli diklofenaka javlja brže nego preparata sa natrijum diklofenakom.
Diklofenak je jedan od najpopularnijih nesteroidnih antireumatika i njegova potrošnja je izuzetno velika. Ali treba reći da diklofenak ipak nije bezazlen. Njegovo korišćenje tokom trudnoće nije dopušteno, pogotovo u zadnjem trimestru trudnoće. Dalje, diklofenak, kao i svi neselektivni NSAR može prouzrokovati krvarenje i ulceracije u želucu, pa ukoliko pacijent pati od ulkusnih bolesti tada se takav lek ne preporučuje. Duže od 2 meseca ga ne treba uzimati zbog opasnosti od oštećenja jetre i bubrega. Pacijenti sa oštećenjem jetre ili bubrega moraju biti jako oprezni ukoliko uzimaju ovaj lek.
Registrovani preparati u Republici Srbiji u 2012. god koji sadrze Diklofenak: Voltaren emulgel, Rapten – K, Rapten rapid, Actafenak, Diclac, DicloRapid, Diclofenac PharmaSwiss, Diclofenac duo, Diclofenac retard, Diklofen, Diklofen Duo, Diklofenak, Naklofen, Rapten Duo, Uniclophen, Voltaren Ophtha CD
 
 

Indometacin
Indometacin takođe pripada grupi derivata sirćetne kiseline a za razliku od diklofenaka ima jako izražen antiinflamatorni i antireumatski efekat te se uglavnom koristi kod tih bolesti a ne za umirenje bolova i skidanje visoke temperature. Veliki problem je taj što izaziva brojne nuspojave – velika je verovatnost stvaranja ulceracija i krvarenja u želucu, česta je i glavobolja koja podtiče od moždanog edema, može doći do oštećenja bubrega, jetre, krvne slike, a može izazvati i zadržavanje vode i soli u bubregu što podiže krvni pritisak. Dalje, indometacin može izazvati halucinacije ili pogoršati depresiju. Sve u svemu, podnošljivost i sigurnost primene indometacina, manja je nego kod većine ostalih NSAR. Indometacin se obično primenjuje u obliku kapsula, ali kod pacijenata sa želudačnim ili jetrenim bolestima pametnije je koristiti indometacin u obliku čepića. Upotrebljava se u lečenju upalnih reumatskih bolesti, posebno onih koje ne reaguju na ostale nesteroidne antiinflamatorne lekove: reumatoidni artritis, spondilartritisi (ankilozantni spondilitis, psorijatični artritis) degenerativnih bolesti zglobova kao što je osteoartroza …
Takođe, indometacin se koristi za lečenje akutnog uričkog artritisa, pseudogihta, vanzglobnog reumatizma poput burzitisa, kapsulitisa, tendinitisa, tendosinovitisa, sinovitisa i humeroskapularnog periartritisa.
Registrovani preparati u Republici Srbiji u 2012. god: Indocollyre
 
 

Piroksikam
Spada u grupu oksikama. Poseduje vrlo izraženo antiinflamatorno delovanje kao i indometacin, dok je po analgoantipiretskom efektu sličan acetilsalicilnoj kiselini. Stoga se koristi za brojne reumatske bolesti, posebno onih koje ne reaguju na ostale nesteroidne antiinflamatorne lekove: reumatoidni artritis, spondilartritisi (ankilozantni spondilitis, psorijatični artritis, osteoartroza, akutni urički artritis, pseudogiht, burzitis, kapsulitis, tendinitis, tendosinovitis, sinovitis i dr.) i vrlo je efikasan u lečenju istih, mnogo bolje nego većina drugih NSAR. Nuspojave kod piroksikama blaže su nego kod indometacina (uglavnom se javljaju gastrointestinalne nuspojave, ali piroksikam može delovati i na centralni nervni sistem) a i sigurniji je za dugotrajno lečenje od indometacina. Uzima se samo jednom dnevno (10-30 mg), a dolazi u obliku kapsula, injekcija i čepića.

 
 

Ibuprofen

Derivat je propionske kiseline i bio je prvi lek te grupe koji se pojavio u svetu (otkriven je 1969. godine), može se smatrati arhetipom propionskih NSAR-ova.

Danas spada u najkorišćenije lekove, a širom sveta dostupan je i kao lek koji se izdaje bez recepta. Po svojim efektima vrlo je sličan acetilsalicilnoj kiselini (umirenje bolova i snižavanje telesne temperature) a koristi se i za lečenje reumatskih bolesti. Kao i diklofenak izbegava se ukoliko pacijent pati od ulkusa želuca, bolesti jetre ili bubrega ili astme. Takođe, trudnice ne bi smele koristiti ibuprofen ukoliko za to ne postoje izrazite potrebe. Dolazi u obliku tableta, sirupa i dražeja, a koristi se u dozama od 600 do 1200 mg podeljeno u tri ili četiri doze tokom dana.
Ibuprofen mogu koristiti i deca. Za decu se preporučuje doza od 20 mg/kg/dan u podeljenim dozama; u slučaju juvenilnog reumatoidnog artritisa, ako je to potrebno, i do 40 mg/kg/dan. Deca lakša od 30 kg smeju dobiti najviše 500 mg ibuprofena dnevno. Za primenu u dečjoj dobi prikladan je ibuprofen u obliku sirupa.
Što se tiče nuspojava najčešće se mogu javiti želudačne nuspojave (ulceracije i krvarenje želuca), li i neke druge ređe nuspojave, poput nuspojava centralnog nervnog sistema (glavobolja, vrtoglavica, nesanica, uzbuđenje, razdražljivost, umor) i drugih nuspojava (povraćanje, temperatura, ukočenost vrata i pomućenje svesti). Valja istaći da ibuprofen, iako je silno korišćen lek, takođe nije sasvim bezazlen. Dugotrajno korišćenje ibuprofena može dovesti do ozbiljnijeg oštećenja jetre ili bubrega.
U junu 2005. godine pojavila se britanska studija koje je upućivala da ibuprofen, poput koksiba, možda povećava rizik srčanog udara. Iako se tada digla velika bura, studija je bila manjkava i nije nedvosmisleno dokazala svoje tvrdnje.

Preparati registrovani u Republici Srbiji u 2012.god:
Brufen, Caffetin menstrual, Ibudolor, Ibuprofen, Rapidol, Spedifen
 
 
Ketoprofen
Ketoprofen je po svojim svojstvima izuzetno sličan ibuprofenu. Takođe, i strukture molekula tih lekova su izuzetno slične. Ima dobro antiinflamatorno i analgetsko delovanje, pogotovo kod reumatskih bolesti (reumatoidni artritis, ankilozirajući spondilitis, psorijatični artritis, reaktivni artritisi, giht, pseudogiht, osteoartroza, tendinitis, bursitis, kapsulitis ramena i dr.). Takođe, može se koristiti kod raznih bolnih stanja (postoperativna bol, bolna menstruacija, bol kod koštanih metastaza, bol posle povreda i dr.).
Za njega važe iste mere opreza kao i kod ibuprofena. Kao i kod svakog dugotrajnog lečenja nesteroidnim antireumaticima, posebno kod starijih bolesnika, i kod lečenja ketoprofenom treba kontrolisati krvnu sliku te funkciju jetre i bubrega. Doziranje leka mora se smanjiti kod bolesnika sa poremećajima funkcije bubrega. Ne smeju ga uzimati bolesnici sa aktivnim čirom na želucu ili dvanaestopalačnom crevu, teškim poremećajima rada jetre i bubrega te bolesnici koji su skloni krvarenjima. Lek ne smeju uzimati žene u trudnoći i tokom dojenja, kao ni deca. Upotreba čepića kontraindikovana je kod bolesnika sa proktitisom.

Preparati registrovani u Republici Srbiji u 2012.god:
Fastum, Ketonal, Ketonal duo, Ketonal forte, Ketonal gel, Ketoprofen Sopharma, Ketospray

 
 
Naproksen
Naproksen je najjači NSAR propionske strukture. Delovanje mu je vrlo analgetsko tako da je naproksen lek prvog izbora kod brojnih vrlo bolnih stanja (bol u mišićima, kostima i zglobovima; bol posle operacija i vađenja zuba; bol nakon ozleda, uganuća i istegnuća; pri zubobolji i glavobolji. Pri ginekološkim bolestima smiruje bol i menstruacijske grčeve, bol zbog umetanja kontracepcijskoga uloška i druge bolove. Pri infekcijskim bolestima koriste se kao dopuna specifičnom lečenju za smirivanje bola i upale te sniženje temperature.
Osim toga, koristi se i kao lek za lečenje brojnih reumatskih bolesti.
Kao i drugi NSAR-ovi naproksen treba izbegavati kod aktivnog ulkusa želuca i dvanaestopalačnog creva, krvarenja iz digestivnih organa, teške jetrene, bubrežne i srčane insuficijencije te u zadnjih tri meseca trudnoće. Naproksen ne smeju koristiti deca mlađa od jedne godine odnosno lakša od 13 kg. Nuspojave su slične kao kod ostalih NSAR-ova.

Preparati registrovani u Republici Srbiji u 2012.god:
Nalgesin S, Naproksen, Naproxen

 
 
Koksibi
Koksibi su NSAR(NSAIL)-i nove generacije i nove hemijske strukture. To su rofekoksib, celekoksib, valdekoksib i parekoksib. Za razliku od svih prethodnih NSAR-ova oni su inhibitori samo COX-2, enzima koji je odgovoran za produkciju medijatora upale, bolove i temperaturu. Na taj način je moguće blokirati upalne procese bez opasnosti od nuspojava zbog blokade COX-1 kao što je krvarenje iz želuca. Koriste se za ublažavanje bolova kod reumatoidnog artritisa i osteoartritisa. Suprotno uvreženom mišljenju, koksibi nisu efikasniji u odnosu na ostale lekove, ali jesu sigurniji za želudac. Međutim, predstavljaju znatnu opasnost za kardiovaskularni sistem.
U septembru 2004. godine, rofekoksib je iznenada povučen sa tržišta. Naime, duže vreme se sumnjalo da rofekoksib može povećati rizik kardiovaskularnih bolesti poput infarkta srca. Osim toga, podrobne studije su pokazale da rofekoksib i slični koksibi nisu ništa efikansiji u lečenju reumatskih bolova od ostalih NSAR-ova. Jedna je studija na kraju pokazala da rofekoksib doista povećava rizik od kardiovaskularnih bolesti i to je bila inicijalna kapisla za povlačenje rofekoksiba. Nakon toga svi su ostali koksibi došli pod sumnju. U februaru 2005. objavljeno je da i celekoksib povećava verovatnoću kardiovakularnih nuspojava, ali nije povučen sa tržišta. Par meseci kasnije povučen je i valdekoksib.
Jesu li koksibi zaista morali biti povućeni sa tržišta? Bilo je govora i o vraćanju rofekoksiba na tržište. O tome se još vode brojne rasprave, ali jedno je sigurno – koksibi nisu preporučljivi za osobe koje imaju problema sa srcem i kardiovaskularnim sistemom uopšte. Ali, za mlađe osobe zdravog srca i krvnih sudova koji zbog želudačnih ulkusnih nuspojava ili bolesti ne mogu koristiti obične NSAR-ove koksibi jesu dobra opcija.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Cefalosporini i drugi beta laktamski antibiotici

Cefalosporini su beta-laktamski antibiotici slični penicilinu. Dobijeni su iz filtrata kulture aktinomiceta (Cephalosporinum acremonium).
Osnovna struktura cefalosporina je 7-aminocefalosporanska kiselina (7-ACA) koja se sastoji od ß-laktamskog prstena i dihidrotiazinskog prstena.

Prvi cefalosporin je bio cefalosporin C kojeg stvara Cephalosporium acremonium, a otkriven je 1948. Dosada ih je sintetizisano oko 7000, dok ih je u upotrebi 70. Oni su najmanje toksični antibiotici. Nestabilni su u kiselinama, bazama i u prisutnosti ß-laktamaza (cefalosporinaza). Dobijaju se sintetski ili polusintetski od cefalosporina C. Izmenom R1 i R2 radikala dobijamo veliki broj cefalosporinskih antibiotika raznih svojstava i raznih osetljivosti na određene vrste i sojeve bakterija.
Svi cefalosporini su baktericidni. Deluju na G+ streptokoke i stafilokoke. Delovanje na G- bakterije je različito i zavisi od strukture. Na pseudomonas deluju dva cefalosporina i to ceftazidin i cefoperazin. Kao i penicilini mogu izazvati teške reakcije preosetljivosti (po život opasan anafilaktički šok).
Treba istaći da se cefalosporini (uz peniciline) ubrajaju u najmanje škodljive antibiotike!

J01D Drugi beta-laktamski antibiotici
J01DB Cefalosporini I. generacije
cefadroksil – Duracef
cefaleksin – Cefaleksin, Cefalin, Ceporex, Oracef
cefadroksil – Kefzol
J01DC Cefalosporini II. generacije
cefuroksim – Ketocef inj. Novuroxim
cefuroksimaketil – Novocef, Novuroxim, Zinnat (or.)
cefprozil – Cefzil
J01DD Cefalosporini III. generacije
cefiksim – Cefixim
cefotaksim – Cefotaksim
ceftazidim – Mirocef, Tenicef
ceftibuten – Cedax
ceftriakson – Lendacin, Lidacef, Rocephin, Longacef
cefoperazon – Cefobid
J01DE Cefalosporini IV. generacije
cefepim – Maxipime
J01DH Karbapenemi
imipenem + cilastatin – Tienam
meropenem – Meronem
ertapenem – Invanz

Cefaleksin

Cefaleksin je cefalosporinski antibiotik širokog spektra i baktericidnog delovanja. Po strukturi je analog penicilinskom antibiotiku ampicilinu jer sadrži aminobenzilnu kiselinu na azotu. Deluje na G-pozitivne i G-negativne uzročnike kao streptokoke, stafilokoke, pneumokoke, Proteus mirabilis, Haemophilus influenzae, Neisseria gonorrhoe, Neisseria meningitidis i dr.

Ne deluje na G-negativne uzročnike koji produkuju -laktamaze.
Koristi se za lečenje sledećih infekcija:
– Infekcije respiratornih puteva (faringitis, tonzilitis);
– Infekcije srednjeg uha;
– Infekcije kože i mekih tkiva;
– Infekcije koštanog tkiva;
– Infekcije genitourinarnog sistema.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji u 2012.god:
Cefaleksin, Cefalexin, Cefalexin Alkaloid, Palitrex
 
 
Cefuroksim
Cefuroksim zbog osetljivosti prema želudačnoj kiselini dolazi samo u obliku injekcijskih rastvora. Cefuroksim deluje na većinu gram-pozitivnih aerobnih bakterija dok su samo neke Gram-negativne aerobne bakterije osetljive na cefuroksim.
Koristi se u lečenju:
– infekcija disajnog i genitourinarnog sistema uzrokovanih mikroorganizmima osetljivim na cefuroksim, kad je potrebna parenteralna primena.
– infekcija kože i mekih tkiva, sepse i meningitisa
– gonoreje
– infekcija kostiju i zglobova uzrokovanim Staphylococcus aureusom.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji u 2012.god:
Aksef, Cefuroksim, Cefuroxim Medochemie, Cefuroxim-MIP, Ceroxim, Dicef, Nilacef, Xorim, Xorimax

 
 
Cefuroksimaksetil

Cefuroksimaksetil je posebna vrsta aktivne supstance koju nazivamo prolek. To je zapravo esterifikovani oblik cefuroksima gde je kiselinska grupa zaštićena velikom aksetilnom grupom i stoga se cefuroksimaksetil (za razliku od čistog cefuroksima) može koristiti i u obliku oralnih preparata. Spektar i mehanizam delovanja je isti kao i kod cefuroksima.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Lečenje kožnih upala kortikosteroidima

Kortikosteroidi su hormoni kore nadbubrežne žlezde. Imaju brojne fiziološke funkcije. Imaju i brojne farmakološke funkcije,

a danas su razvijeni sintetski (izmenjeni) derivati prirodnih kortikosteroida kojima su neke farmakološke osobine pojačane, a druge potisnute. Npr, uticaj na metabolizam glukoze je smanjen, a pojačano je antiinflamatorno delovanje.
Kortikosteroidi se lokalno koriste zbog svog izrazitog antiinflamatornog svojstva i antialergijskog delovanja. Kortikosteroidi su selektivni agonisti glukokortikoidnih receptora. Vezivanjem na njih dolazi do indukcije lipokortina, koji blokiraju fosfolipazu A2. Upravo od odnosa lipokortina i fosfolipaze A2 zavisi količina nastajanja arahidonske kiseline, koja je početna sirovina za sintezu medijatora upale, prostaglandina i leukotriena. Naime, arahidonska kiselina nastaje iz ćelijskih membrana uz pomoć enzima fosfolipaze A2. Ukoliko se nivo lipokortina u ćeliji poveća, kao što se događa u slučaju vezivanja kortikosteroida za glukokortikoidni receptor, tada dolazi do blokade fosfolipaze A2 i smanjenja nivoa arhidonske kiseline u ćeliji, a samim tim i do znatnog smanjenja nastajanja medijatora upale.
Upala je prirodni odbrambeni mehanizam koji organizam pokreće da bi se odbranila od infekcija ili sanirala fizička, hemijska ili termička oštećenja tkiva. Vrlo je slična alergijskoj reakciji. Lokalne upale kao što su dermatitisi karakterišu se bolom, crvenilom, otokom i lokalnim povećanjem temperature tkiva (dolor, calor, rubor, tumor). Naravno to je izuzetno neugodna pojava koju treba vrlo često ukloniti. Međutim, kako je upala prirodni odbrambeni proces postoji opasnost da se eventualna infekcija koja je i izazvala tu upalu proširiti i preći u hroničnu. Zato se lokalni dermalni preparati kortikosteroida ponekad kombinuju sa antimikrobnim hemoterapeuticima, antibioticima ili antisepticima te keratoliticima. Takvi preparati imaju smisla, jer se na taj način u isto vreme leči ili sprečava lokalna infekcija (uzrok) i ublažava upala (simptom). Dolaze u obliku masti, krema ili losiona.
Dele se na četiri grupe:
1. slabi kortikosteroidi: metilprednizolon, hidrokortizon, prednizolon;
2. umereno jaki kortikosteroidi: klobetazol, flumetazon, fluokortin, fluperolon, fluorometolon, flupredniden, dezonid, triamcinolon, alklometazon, deksametazon i klokortolon;
3. jaki kortikosteroidi: betametazon, fluhlorolon, dezoksimetazon, fluocinolon acetonid, fluokortolon, diflukortolon, fludroksikortid, fluocinonid, budezonid, diflorazon, amcinonid, halometazon, mometazon, metilprednizolon aceponat, beklometazon, flutikazon, prednikarbat, difluprednat i ulobetazol;
4. vrlo jaki kortikosteroidi: klobetazol i halcinonid.
Kortikosteroidi, samostalno ili u kombinaciji sa raznim drugim lekovitim supstancama (antibiotici, antiseptici, keratolitici, antipsorijatici) primenjuju se u raznim slučajevima upalnih stanja kože, kao i u slučajevima psorijaze.
Često se u lečenju određene upalne bolesti kože ne upotrebljava samo jedan preparat, nego se upaljena koža najpre tretira preparatom koji sadrži jaki kortikosteroid, pa nakon početnog ublažavanja upale terapija se nastavlja preparatom koji sadrži manju koncentraciju istog kortikosteroida (obično magistralni preparat, razblažena verzija originalnog preparata) ili se primenjuje slabiji kortikosteroid. Npr, nakon početne terapije mometazonom i poboljšanja simptoma, može se primeniti alklometazon, koji je slabiji kortikosteroid. Nakon povlačenja simptoma mesto upale se nastavlja tretirati raznim zaštitnim dermatokozmetičkim preparatima kojima je cilj njega kože nakon upale. Dolaze u obliku masti za suve upale, krema za vlažne upale, te u obliku losiona za tretiranje upala vlasišta.
Primena dermatoloških preparata može u određenim slučajevima izazvati sistemske nuspojave kortikosteroida – poremećaj lučenja kortizola iz nadbubrežnih žlezda i Cushingov sindrom. To se može dogoditi posebno u slučajevima kada se dermatološki preparati sa kortikosteroidima primenjuju duže vreme ili na većim površinama kože te kada se primenjuju uz okluzivnu terapiju (prekrivanje mesta upale nepropusnim folijama). Jaki sintetski kortikosterodi, kao što su betametazon, mometazon ili flumetazon, češće mogu izazvati kortikosteroidne sistemske nuspojave jer imaju jače delovanje i u manjim dozama, a pošto su sintetski ne mogu se jednostavno razgraditi u koži, za razliku od prirodnih kortikosteroidnih supstanci kakav je hidrokortizon. Zbog toga se kortikosteroidi ne smeju primenjivati duže od dva nedelje, a kod primene kod dece ili trudnica ograničenja su i strožija.
Najčešće nuspojave dermatoloških preparata sa kotikosteroidima jesu pojava peckanja i nadraženosti kože, pojava alergija na kortikosteroide (paradoksalno), pojava strija, preterani rast dlaka na tretiranoj površini kože, lokalne hiperpigmentacije kao i depigmentacije kože, depigmentacije kose te inhibicije funkcije žlezda lojnica (osećaj suvoće kože).

Hidrokortizon (kortizol)
Hidrokortizon je kortikosteroid brzog i kratkog delovanja. Spada u grupu slabih kortikosteroida, a zapravo je prirodni kortikosteroid kojeg luči nadbubrežna žlezda.

On je standard za kortikosteroide prema kojem se upoređuje delovanje svih ostalih, sintetskih kortikosteroida. Iako je do danas sintetisano pregršt sintetskih derivata kortizola sa mnogo jačim efektom od kortizola, on se još uvek naširoko koristi u raznim dermatološkim preparatima za lečenje upalnih bolesti kože. Njegova prednost nad ostalim, sintetskim kortikosteroidima jeste u tome što se brzo razgrađuje u samoj koži te se stoga ne može akumulirati i stvoriti zalihu koja bi dovela do dermatoloških i drugih nuspojava.
Kao i ostali kortikosteroidi, koči sintezu prostaglandina, leukotriena i tromboksana, snižava broj neutrofila na mestu upale, koči funkciju leukocita i tkivnih makrofaga, smanjuje propusnost kapilara, stabilizuje membranu bazofilnih i neutrofilnih leukocita i tako koči oslobađanje hidrolitičkih enzima i ostalih medijatora upale.
U raznim dermatološkim preparatima dolazi sam ili u kombinacijama sa antibioticima ili antisepticima. Takvi, kombinovani preparati koriste se za lečenje infekcija kože praćenih upalom kože.
Preparati sa hidrokortizonom koriste se za lečenje ekcema i dermatitisa. Ukoliko su u pitanju deca lečenje ne bi smelo trajati duže od nedekju dana. Ukoliko je u pitanju upala zbog kožne infekcije tada se ne sme koristiti preparat koji sadrži samo hidrokortizon nego kombinacija sa antibioticima. Takođe, ne sme se koristiti na otvorenim ranama i ulceracijama zbog opasnosti od apsorpcije hidrokortizona u krvotok. Moguće nuspojave jesu stanjivanje kože i pojava strija.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji u 2012.god: Hidrokortizon, Hydrocortison


Alklometazon

Alklometazon sintetski je kortikosteroid koji se koristi u lečenju dermatoloških upala. Spada u umereno jake kortikosteroide. U dermatološkim preparatima dolazi u obliku svog estra alklometazon dipropionata. Po delovanju je selektivni agonist glukokortikoidnih receptora. Vezivanjem za njih dolazi do indukcije lipokortina, koji blokiraju fosfolipazu A2. Upravo od odnosa lipokortina i fosfolipaze A2 zavisi količina nastajanja arahidonske kiseline, koja je početna sirovina za sintezu medijatora upale, prostaglandina i leukotriena. Naime, arahidonska kiselina nastaje iz ćelijskih membrana uz pomoć enzima fosfolipaze A2. Ukoliko se nivo lipokortina u ćeliji poveća, kao što se događa u slučaju vezivanja kortikosteroida za glukokortikoidni receptor, tada dolazi do blokade fosfolipaze A2 i smanjenja nivoa arhidonske kiseline u ćeliji, a samim tim i do znatnog smanjenja nastajanja medijatora upale.
Preparati sa alklometazonom primenjuju se u lečenju dermatoza koje reaguju na lokalno lečenje kortikosteroidima (atopijski dermatitis, kontaktni dermatitis, psorijaza). Zbog njegovog slabijeg efekta u odnosu na druge kortikosteroide primenjuje se kada se kožne upale nalaze na osetljivim delovima tela (lice, intertriginozna područja), kod hroničnih dermatoza kod bolesnika sa osetljivom kožom (deca i starije osobe), u lečenju velikih površina kože, posebno kod dece zbog minimalne sistemske apsorpcije te kao nastavak lečenja započetog jakim kortikosteroidima za lokalnu primenu na koži.
Ne sme se primenjivati kod tuberkuloze kože, vakcinije, varičela, perioralnog dermatitisa i rozacee. Dugotrajna primena na velikim površinama kože nije preporučljiva jer može doći do sistemskih nuspojava. Primena lokalnih preparata sa alklometazonom kod trudnica dozvoljena je samo u težim slučajevima. Kod male dece postoji veća mogućnost sistemske apsorpcije zbog veće površine kože u odnosu na telesnu masu i zbog nedovoljno razvijenog rožnatog sloja kože. Stoga primena kod dece mora biti svedena na najkraće moguće vreme (2-3 nedelje). Od nuspojava se mogu javiti svrbež i žarenje, eritem ili suvoća kože, iritacija te osip. Vrlo retko se mogu javiti promene kože nalik na akne, hipopigmentacija, milijarija(prosasti osip), folikulitis, strije, atrofija kože, hipertrihoza, alergijski kontaktni dermatitis te sekundarne infekcije kože.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji u 2012.god: Afloderm

Betametazon
Betametazon je jedan od najznačajnijih lokalnih kortikosteroida. Spada u sintetske kortikosteroide. Kao i alklometazon i on u svojoj strukturi sadrži fluor, ali za razliku od alklometazona, ne sadrži hlor. Antiinflamatorno delovanje mu je 30 puta jače nego delovanje kortizola.

U dermatološkim preparatima dolazi u raznim oblicima – kao estar – dipropionata, acetata, benzoata, valerata.
Njegov antiinflamatorni efekat rezultat je interakcije sa lipokortinima, proteinima koji blokiraju fosfolipazu A2 i time blokiraju biosintezu medijatora upale (prostaglandina i leukotriena). Time dolazi do blokade imunog sistema – inhibicije limfatičkog sistema, snižavanja nivoa imunoglobulina i proteina komplementa, smanjenja broja limfocita i blokade vezivanja antigena i antitela.
U dermatološkim preparatima dolazi sam ili u kombinaciji sa raznim antibioticima, antisepticima, keratoliticima, keratoplasticima, antimikoticima, antipsorijaticima, hemoterapeuticima i dr.
Kada dolazi samostalno u preparatima (masti i kreme) koristi se u lečenju upalnih bolesti kože kao što su alergijske bolesti kože, odnosno akutni, subakutni i hronični oblici kontaktnog alergijskog dermatitisa, profesionalnog dermatitisa, zatim seboroični dermatitis, atopijski dermatitis (neurodermitis), pelenski dermatitis, intertrigo, ekcematoidni numularni dermatitis, dishidrotični dermatitis. Takođe, koristi se u lečenju akutnih i hroničnih nealergijskih dermatitisa, fotodermatitisa, rendgen-dermatitisa, reakcija od uboda komarca, kod psorijaze, pemfigusa, lišajeva, DLE, eritema i sl.
Trajanje lečenja ne sme biti duže od 3 nedelje. Takođe se ne sme primeniti kod tuberkuloze kože, vakcinije, varičela, perioralnog dermatitisa i rozacee. Ne preporučuje se dugotrajna lokalna primena na licu. Lokalna primena kod trudnica dozvoljena je samo u slučajevima kada moguća korist za trudnicu prevladava moguće rizike za fetus. U tim slučajevima primena mora biti kratkotrajna, te ograničena na malu telesnu površinu.
Kod dece može doći do apsorpcije proporcionalno veće količine lokalno primenjenog betametazona, te na taj način do manifestacije sistemske toksičnosti – primena kod dece mora biti svedena na najkraće moguće vreme, a pri njoj je potreban krajnji oprez.
U retkim slučajevima lokalna primena svakog kortikosteroidnog preparata, pa tako i betametazona, može dovesti do sistemskih nuspojava – supresija hipotalamo-hipofizno-adrenalne osovine, retardacija rasta i intrakranijalna hipertenzija (samo kod dece), smanjenje tolerancije ugljenih hidrata i Cushingov sindrom. Lokalna primena betametazona na koži može dovesti do redukcije sadržaja kolagena u potkožnom tkivu i zbog toga uzrokovati atrofične promene kože, ireverzibilne strije, ekhimoze i dr. Preduga terapija može dovesti i do osipa, svrbeža, lokalnog hirzutizma, lokalne hiperpigmentacije kao i depigmentacije kože, depigmentacije kose te inhibicije funkcije žlezda lojnica.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji u 2012.god: Beloderm, Diprophos

Metilprednizolon
Metilprednizolon kao takav spada u grupu slabih kortikosteroida. Međutim, estar metilprednizolona i aceponatne kiseline, metiprednizolon aceponat, ima puno jači efekat i vodi se kao jaki kortikosteroid. Posrednom blokadom fosfolipaze A2 od strane metilprednizolona dolazi do pada produkcije arahidonske kiseline, sirovine za proizvodnju medijatora upale, prostaglandina i leukotriena.
Metilprednizolon se koristi u obliku masti ili krema u lečenju raznih oblika dermatitisa (atopijski dermatitis, kontaktni neurodermitis), degenerativnog, suvog, vulgarnog ekcema i ekcema kod dece. Ne sme se primenjivati u slučajevima tuberkuloznih ili sifilitičnih promena u području primene, te virusnih bolesti (na primer vakcinija, vodene kozice, herpes zoster). Preparati sa metilprednizolonom ne smeju se nanositi na lice ukoliko je prisutna rozacea ili perioralni dermatitis.
Kod dece i trudnica treba biti posebno oprezan zbog mogućih kortikosteroidnih nuspojava i treba izbegavati dugotrajnu primenu na većim površinama kože.
Moguće nuspojave kod primene dermatoloških preparata sa metilprednizolonom jesu lokalni popratni simptomi kao što su svrbež, pečenje, eritem ili mehurići na koži. Kao i kod ostalih kortikosteroida za lokalnu primenu, mogu se u retkim slučajevima pojaviti: folikulitis, prekomerni porast dlaka (hipertrihoza), perioralni dermatitis i alergijske reakcije kože na određene sastojke pojedinog preparata.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji u 2012.god: Lemod, Nirypan

Flumetazon
Flumetazon je umereno jaki, dvostruko fluorisani kortikosteroidni estar srednje jakog delovanja sa antiinflamatornim, antipruritičkim, i vazokonstriktornim delovanjem. U dermatološkim preparatima dolazi u obliku soli sa pivalatnom kiselinom. Time se postiže njegovo koncentrisanje na mestu primene. Takva karakteristika omogućuje mu brzo delovanje na mestu primene, pri čemu uklanja upalu, neugodan osećaj i curenje eksudata. Flumetazon je agonist glukokortikoidnih receptora. Njegov antiinflamatorni efekat rezultat je interakcije sa lipokortinima, proteinima koji blokiraju fosfolipazu A2 i time blokiraju biosintezu medijatora upale (prostaglandina i leukotriena). Time dolazi do blokade imunog sistema – inhibicije limfatičkog sistema, snižavanja nivoa imunoglobulina i proteina komplementa, smanjenja broja limfocita i blokade vezivanja antigena i antitela.
Flumetazon se koristi sam ili u kombinaciji sa antisepticima, antibioticima i keratoliticima za lečenje brojnih upala kože, psorijaze, dermatitisa, te raznih infekcija kože koje su praćene upalom kože. Dolazi u obliku krema ili masti.
Preparate sa flumetazonom ne smeju koristiti osobe koje pate od tuberkuloze kože, sifilisa, virusnih i akutnih gljivičnih infekcija kože, rozacee, perioralnog dermatitisa i akni.
Moguća nuspojava jeste iritacija kože koja se može manifestovati kao osećaj žarenja, peckanja, a može doći i do reakcija preosetljivosti (kožne alergije).

Mometazon
Mometazon je noviji sintetski kortikosteroid koji sve više ulazi u kliničku upotrebu. Hemijski, on je drugačiji od ostalih kortikosteroida jer sadrži hlor van steroidnog jezgra. U dermatološkim preparatima dolazi u obliku estra, mometazon furoata. Po svojoj jačini spada u grupu jakih kortikosteroida i nešto je jači od betametazona. Koristi se u obliku masti, krema i losiona prvenstveno za lečenje psorijaze i atopijskog dermatitisa, ali se može koristiti za ublažavanje svih vrsta kožnih upala u slučajevima kada nema infekcije bakterijama ili gljivicama. Kod lečenja kožnih bolesti na licu dece trajanje lečenja, zbog opasnosti od jače apsorpcije mometazona u krvotok i posledičnih nuspojava ne bi smelo trajati duže od 5 dana.
Dermatološki preparati sa mometazonom ne bi se smeli primenjivati u slučajevima rozacee, akni, perioralnog dermatitisa, svrbeži genitalne regije, kožnih infekcija bakterijama ili gljivicama (osim ukoliko preparat uz mometazon ne sadrži i neki antiinfektiv). Bez obzira na godine, dugotrajna terapija mometazonom bi se trebala izbegavati.
Trudnice mogu koristiti preparate sa mometazonom, ali samo ukoliko je terapija kratka i ukoliko se takvi preparati primenjuju na malim površinama kože.
Moguće nuspojave dermatoloških preparata sa mometazonom jesu osećaj nadraženosti na koži, folikulitis, svrbež, kontaktni dermatitis, stanjivanje kože, strije, pojačan rast dlaka na području tretirane kože te gubitak pigmentacije kože. Kod dece se češće nego kod odraslih može javiti pojačana apsorpcija mometazona što uzrokuje sistemske nuspojave kortikosteroida – poremećaj lučenja kortizola iz nadbubrežnih žlezda i Cushingov sindrom.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji u 2012.god: Elocom, Nasonex, Yperod

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Cinnamomum ceylanicum – cimetovo drvo – začin i lek

Izvor: Doživeti 100
Cimet je stari biljni lek koji se spominje u kineskim zapisima pre 4000 godina. U davna vremena cimet se stavljao u hranu da bi se sprečilo kvarenje a u Egiptu se koristio za balsamovanje.

Tekst: mr ph. Vera Dabanović

U tradicionalnoj kineskoj medicini jedan je od najstarijih prepa rata za lečenje dijareje, gripa, nadimanja i spazma digestivnog trakta.

Cimet je aromatik, korigens, hemostatik, stomahik, nervinum, adstringens i dezinficijens. Ima značajnu antioksidativnu aktivnost, ublažava mučninu i povraćanje, poboljšava cirkulaciju kr vi. Etarsko ulje cimeta ublažava reumatske bolove, efikasno je u tretmanima protiv celulita i ima veliku primenu u proizvodnji par fema. U novije vreme se ispituje njegovo dejstvo na nivo šećera i lipida u krvi, antimikrobna efikasnost i potencijalna antitumorska aktivnost.
Cimetovo drvo uspeva u tropskoj Aziji (Cejlon), u Indiji i Indone ziji. Gaji se na plantažama kao nizak žbun i često orezuje, kako bi iz bilo što više izdanaka. Ima eliptične, kožaste listove i žute mirisne cvetove, sakupljene u rastresite cvasti.

Lekoviti deo ove biljke čini osušena kora, oguljena sa mladih izdanaka dr veta, sa koje je skinuta pluta i veći deo srednje kore. Oguljena kora je beličasto-sive boje, debljine 0,2-1mm. Desetak kora se slaže jedna na drugu i sušenjem se savijaju u olučaste komade cr veno-smeđe boje.
Lekovitost cimeta potiče od složenog hemijskog sastava.
Sadrži etarsko ulje (0,5-2,5%), tanine, kumarine i sluzi. Cimetaldehid, trans-cimetna kiselina, eugenol i limonen čine najveći procenat etarskog ulja.
Uticaj cimeta na nivo šećera, triglicerida i holesterola u krvi
Kliničke studije su pokazale da cimet utiče na snižavanje nivoa šećera u krvi, triglicerida, ukupnog holesterola, HDL i LDL holesterola. Efekat cimeta u kapsulama (1, 3 i 6 grama cimeta) ispi tivanje kod pacijenata sa dijagnozom dijabetes tip 2, starosne do bi 46-58 godina. Nakon 40 dana uzimanja cimeta, izmerena koncen tracija glukoze u krvi bila je značajno smanjena, u rasponu od 18% do 29%. Takođe je bilo značajno smanjenje triglicerida (23-30%), ukupnog holestero la (12-26%) i LDL holesterola (7-27%), dok je nivo HDL holesterola ostao nepromenjen. Ova studi ja navodi na zaključak da cimet, snižavajući nivo glukoze i lipida, smanjuje i faktore rizika kod dijabetesa i kardiovaskularnih oboljenja.
Ova efikasnost je posledica toga što cimet poboljšava apsorpciju glukoze, dovodeći do maksimalne fosforilizacije insulinskih receptora, sa jedne strane, i aktivacije sinteze glikogena, sa druge strane. Snižavanje nivoa lipida jeste uticaj cimeta na inhibiciju 3-hidroksi-3-metil-glutaril CoA, ključnog metabolita u sintezi holesterola.

Antimikrobno dejstvo

Antimikrobno dejstvo etarskog ulja cimeta pokazalo je visoku efi kasnost u inhibiciji rasta bakterija, uključujući gram pozitivne bakterije (Staphylococcus aureus), gram negativne bakterije (E. coli, Enterobacter aerogenes, Proteus vulgaris, Pseudomonas aeruginosa, Vibrio cholerae, Vibrio parahaemolyticus
i Samonella typhymurium) i gljivice (Candida, C. albicans, C. tropicalis, C. glabrata i C. krusei). Etarsko ulje cimeta, zahvalju jući glavno delujućoj komponenti – cimetaldehidu, deluje kao antibiotik širokog spektra. Jedna od prednosti eteričnih ulja jeste da bakterije ne razvijaju rezistenciju na eterična ulja.
Potencijalna antitumorska aktivnost cimeta je vezana za njegovu stimulaciju stvaranja i povećavanja nivoa tumor necrosis faktora (TNF), koji ima citotoksično dejstvo.
Cimet se ne preporučuje trudnicama. Obavezna je konsultacija sa lekarom kod dijabetičara kao i upotreba cimeta uz antibiotike.

Vitamini

Vitamini su supstance organskog porekla i neizostavni su deo svake ishrane. Jedan od prvih otkrivenih vitamina je bio tiamin kojeg je otkrio Funk 1911. godine.

Taj je naučnik smatrao da je otkrio supstanciju važnu za život, a s obzirom da su hemičari svrstali tu supstanca u grupu amina naziv je došao kombinacijom latinske reči “vita” što znači život i pojma amin. U početku, kada su se vitamini tek počeli otkrivati njihova hemijska struktura nije bila poznata. Tada su njima dogovorno dodeljivane oznake koje su bile ili samo slova abecede ili kombinacija brojki i slova. Danas je, pak, naučna javnost pronašla prikladne nazive za svaki pojedini vitamin npr. tiamin(B1), riboflavin(B2), askorbinska kiselina(C), biotin(H), cijanokobalamin(B12) i dr. Od njih zavise normalne funkcije ljudskog organizma. U našem organizmu oni igraju veliku ulogu i nezamenljive su komponente biohemijskih mehanizama.
Vitamini se klasično dele na one rastvorljive u vodi i one rastvorljive u mastima (zavisno od lipofilnosti).

Vitamini rastvorljivi u vodi (hidrosolubilni) su:
– tiamin (B1),
– riboflavin (B2),
– nikotinamid (B3),
– pantotenska kiselina (B5),
– piridoksin (B6),
– folna kiselina (B9),
– cijanokobalamin (B12),
– askorbinska kiselina (C) i
– biotin (H).

Vitamini rastvorljivi u mastima (liposolubilni) su:
– retinol (A),
– ergokalciferol (D2),
– holekalciferol (D3),
– alfa-tokoferol (E),
– fitomenadion (K2), i
– menakinon (K3).

Osim njih ostale supstance nemaju status vitamina, iako se ponegde kao vitamini pogrešno navode PABA, inozin, amigdalin, kalcijum pangamat i dr. Vitamini su najpotrebniji deci u razvoju, trudnicama, dojiljama, a pogotovo bolesnicima i onima koji se oporavljaju od bolesti.
Naš organizam ne može sam sintetisati vitamine, minerale i moramo ih unositi hranom. Neki organizmi to mogu, ali ne i čovek. Npr, samo čovek i štakor ne mogu sami u svom organizmu sintetisati vitamin C, dok svi drugi sisari to mogu.

Doduše, naš organizam neke supstance koje nisu vitamini može preraditi u vitamine. Takve supstance nazivamo provitamini. To je npr. beta – karoten koji se u organizmu pretvara u vitamin A. Takođe, jedan deo vitamina K proizvode bakterije u crevima. Zato je važno da crevna flora ostane neoštećena.
Današnja industrijska hrana se proizvodi složenim tehnološkim postupcima koje podrazumevaju brojne modifikacije i promene izvorne sveže hrane. Zato u takvoj hrani ponekad ima vrlo malo vitamina. Vrlo često se u prehrambenoj industriji gotova jela i proizvode nakon obrade naknadno dodaju vitamini i minerali, međutim dugim stajanjem u ambalaži, tokom transporta, skladištenja i prodaje količina vitamina se smanjuje jer ih razgrađuju sastojci iz hrane, a i brojni drugi faktori utjiču na količinu i kvalite vitamina u industrijski obrađenim namirnicama kao što su izloženost sunčevoj svetlosti, aditivi i sl. Uglavnom, termička obrada hrane (kuvanje, pevenje, pohovanje….) smanjuje količinu vitamina u hrani. Npr, vitamin C potpuno nestaje iz hrane ukoliko je ona kuvana na 100°C. To znači da već uzavrela supa ne sadrži vitamin C! Ali ima i izuzetaka: beta karoten, supstanca od koje u organizmu nastaje vitamin A kuvanjem se oslobađa iz ćelijskih struktura hrane i može se lakše apsorbovati u organizmu. Uvek je bolje preferisati hranu u izvornom obliku pogotovo povrće. Dakako, neku hranu ne možemo tako konzumirati npr. krompir. Nema te hrane, pogotovo one prerađene, koja sadrži dovoljno vitamina za celi dan.
Posledice nedovoljnog unosa minerala i vitamina su posebne metaboličke bolesti koje nazivamo avitaminoze kao što su skorbut (nedostatak vitamina C) noćno slepilo (nedostatak vitamina A), kožne bolesti (nedostatak kompleksa vitamina B), rahitis (nedostatak vitamina D), ali i usporavanje rasta i razvoja dimunitetece, kao gubitak imuniteta!
Preteran unosa vitamina nazivaju se hipervitaminoze. Relativno retke, ali sve većim neracionalnim korišćenjem neproverenih lekovitih i dijetetskih preparata koje sadrže vitamine i minerale može doći do ozbiljnih poremećaja pa i trovanja. Vitamini koji usled prevelikog unosa mogu dovesti do poremećaja obićno se nazivaju vitamini rastvorljivi u mastima a to su vitamini A i D.
Vitamini se nalaze u brojnim dijetetskim preparatima. Takvih preparata na tržištu ima jako mnogo. Često se i sami farmaceuti izgube u mnoštvu tih preparata, pa naravno i laici teško mogu odlučiti koje preparate trošiti a koje ne.
Navesćemo samo neke. Supradyn, Dualtabs, Centrum, Centravit, Multi-Sanostol, Multivitamol, ABC Plus, Cedevita, Hermes Multivitamini, One A Day, Fortevit, Pikovit, Duovit, IsoStar, PreNatal, Triovit i brojni drugi su kombinacije samo vitamina ili vitamina i minerala. Postavlja se pitanje koji je od njih najkvalitetniji? Na to pitanje je teško odgovoriti, svaki proizvođač dokazivaće da je upravo njegov proizvod najbolji i najkvalitetniji. Činjenica je da većina njih ne može škoditi, pa stoga svaki multivitaminski prreparat može samo koristiti. Neki, ispod navedeni vitaminski preparati su registrovani kao lekovi. To znači da su udovoljili strogim propisima koje moraju ispuniti da bi bili proglašeni lekovima. Dakako, to ne znači da su neki drugi preparati manje kvalitetni.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com