Tag Archives: receptor

Lekovi za lečenje zavisnosti

Za sredstva zavisnosti se najčešće koristi izraz “droge”. Međutim, ta je reč u stručnoj upotrebi vrlo neprikladna – “droga” je zapravo sušena biljka ili neki deo biljke koji se koristi u farmaceutske svrhe.

Samo bi lišće marihuane i duvana odgovaralo takvom objašnjenju reči “droga”, ali ne i većina drugih. Zato koristimo opštiji naziv “sredstva zavisnosti” koji podrazumeva i alkohol i duvan.
Zavisnost je “duševno, a ponekad i telesno stanje koje nastaje međudelovanjem živog organizma i sredstva zavisnosti, a karakterišu ga ponašanje i drugi duševni procesi koji uvek uključuju prisilu za povremenim ili redovnim uzimanjem sredstava zavisnosti u nameri da se doživi njegov efekat na duševne procese, a kadkad da se izbegne nelagoda zbog odsustva takvog sredstva. Tolerancija može, ali i ne mora biti prisutna. Osoba može biti zavisna od jednog ili o više sredstava zavisnosti.
Razlikujemo:
– Psihičku zavisnost – stanje pri kojemu sredstvo zavisnosti uzrokuje “osećaj zadovoljenja i duševni nagon koji zahteva povremena ili redovno uzimanje sredstva zavisnosti zbog stvaranja ugode ili zbog izbegavanje neugode”. Psihička zavisnost je karakteristična za kokain, halucinogene (LSD), amfetamine i ecstasy.
– Fizička (telesna) zavisnost – “stanje prijatnosti koje se manifestuje fizičkim poremećajima pa se pri obustavljaju uzimanja sredstva zavisnosti. Ti poremećaji tj. sindrom uzdržavanja ili apstinencijalni sindrom, sastoje se od specifičnih vrsta simptoma i znakova telesne i duševne prirode koji su karakteristični za pojedini tip zavisnosti. Fizička zavisnost je karakteristična za heroin, alkohol i duvan.
Obično se smatra da je psihička zavisnost benignija i manje opasna od fizičke ali tu se ne treba zavaravati – i jedan i drugi tip zavisnosti su izuzetno jaki i često savladavaju želju zavisnika da se “skine” sa nekog sredstva zavisnosti.
Mehanizam nastanka zavisnosti se svodi na snažnu aktivaciju “centra uzivanja” određenim sredstvom zavisnosti. Ključnu ulogu u tome ima neutotransmiter dopamin. Fizička zavisnost, pak uključuje dalekosežne strukturne promene u mozgu tj prilagođavanje mozga na česte nadražaje centra za ugodu pri čemu sredstvo zavisnosti postaje izuzetno bitno za dalje normalno funkcionisanje mozga. Bez njega dolazi od duševnih ali i telesnih neugodnosti izrazito jakog intenziteta i jakog nagona za ponovnim unošenjem sredstva zavisnosti – mogao bi se uporediti sa seksualnim nagonom, glađu ili žeđu.
Heroinska zavisnost je danas veliki društveni, zdravstveni, ali i politički problem. Heroin se proizvodi u zemljema lošeg ili nikakvog pravnog sistema, često pod pokroviteljstvom političkih institucija, pri čemu je heroin veliki izvor zarade te zemlje iz kojeg se financira cela zemlja te održava kakav takav socijalni mir. Primeri za takve zemlje jesu Afganistan, Laos i Burma. U takvim zemljama su na vlasti često mafijaško-vojne diktature kojima je uzgoj maka i proizvodnja heroina iz njega glavna ekonomska grana. Transport heroina i širenje istog u Zapadnim zemljama (EU, SAD) kontroliše moćan i uticajan organizovani kriminal često skriven od očiju zakona.
Intravensko uzimanje heroina višestruko povećava zdravstvene rizike pa se prema tome današnja zavisnost jedva može upoređivati sa tradicionalnim pušenjem opijuma na dalekom istoku. Mortalitet ovakvih zavisnika u razvijenim zemljama procenjuje se na 2-6% godišnje. Uzroci smrti mogu biti predoziranje, hemijska onečišćenja, infekcije i dr. Prema tome, a i prema težini telesne zavisnosti i posledičnog sindroma apstitencije, reč je o najtežem obliku zavisnosti.
Obeležja heroinske zavisnosti su:
– Jaka psihička zavisnost sa nesavladivom željom da se nastavi sa uzimanjem heroina, te da se ono po svaku cenu nabavi da bi se postiglo zadovoljstvo ili izbegla nelagodnost.
– Brzi razvoj telesne zavisnosti, intenzitet koje postupno raste sledeći porast količine sredstva koje se uzima. To zahteva produžetak uzimanja istog ili sličnog sredstva da bi se sprečio sindrom apstinencije.
Prvi znakovi apstinencijalnog sindroma (sindroma suzdržavanja) javljaju se 6-24 sata nakon poslednjeg uzimanja heroina. Apstinencijalni sindrom čini celi niz reakcija koje se postupno pojavljuju, a imaju obeležja hiperaktivnosti simpatičkog sistema – dolazi do suzenja, intenzivnog znojenja, curenja iz nosa, napornog sna bez odmora, proširenja zenica, drhtanja ruku, itd a kasnije se javljaju vrtoglavica, povraćanje, prolivi, grčevi u trbuhu, porast krvnog pritiska, naježenost kože, bolovi u mišićima i kostima, grčevi mišića itd. Takvi poremećaju, ako zavisnik ne dođe do opioida traju 7 do 10 dana, a mogu završiti čak i smrću ili samoubistvom.
U lečenju se primenjuje opioidni metadon ili buprenorfin.

Metadon
Metadon je sintetski narkotički analgetik iz grupe difenilpropilamina. Analgetički efekat ostvaruje delovanjem na opioidne receptore u centralnom nervnom sistemu. Metadon “skida” sa heroina zbog toga što je apstinencijalni sindrom kod prestanka uzimanja metadona daleko manje izrazen i daleko manjeg intenziteta nego kod heroina. Stoga izostaju neki jači oblici apstinencijalnog sindroma. Takvo lečenje se još naziva i “Metadonska terapija”. U lečenju zavisnosti od heroina i ostalih morfinskih droga koriste se samo oralni oblici metadona, a uobičajena doza kojom se u detoksikaciji kontrolišu apstinencijalni simptomi iznosi 20 do 40 mg na dan. Ponekad je potrebna i veća doza. Primenjena se doza postupno smanjuje svakom bolesniku ponosob, svakog ili svakog drugog dana, te zavisno od bolesnikovog odgovora. Ako je potrebno preći na dozu održavanja, ona se takođe određuje svakom bolesniku ponaosob.
Metadonska terapija ima više protivnika nego pristalica. Naime, vode se stručne rasprave o tome treba li zavisnika od heroina pretvoriti u ništa drugo već u zavisnika od metadona. Dakle, opet zavisnika. Problem je u tome da protivnici metadonske terapije uglavnom kritikuju, ali malo kad daju ideju kvalitetne i efikasne alternative lečenju heroinske zavisnosti metadonskim terapijom.
Metadon se osim za lečenje zavisnosti, može primeniti i za lečenje ekstremno jakog bola rezistentnog na ostale opioidne analgetike, ali zbog razvoja zavisnosti danas je metadon kao analgetik uglavnom napušten. Često se lečeni narkomani, uprkos svesti da su se izvukli iz “pakla”, vraćaju svojoj opasnoj navici. Zašto? Odgovor na to pitanje trebao tražiti pre svega u činjenici da je možda uklonjena fizička zavisnost, ali ostalo je sećanje na psihičke efekte koje heroin izaziva. Stoga lečeni zavisnik u želji da sebi priušti još jedan “šut”, kreće ponovno u avanturu, uzima heroin, verujući da će se moći kontrolisati, ali tada nastaju pravi problemi jer se često ne uspe odupreti želji da opet nastavi uzimanje. Takođe, problem je u tome da se bivši zavisnik često preceni jer mu telo više nije naviknuto na enormne količine heroina (nema tolerancije kao u doba dok je bio zavisnik) i predozira se (“zlatni šut”) što prečesto vodi u smrt. Takav zavisnički recidiv se može preduhitriti davanjem opioidnih antagonista kao što je nalokson ili naltrekson kako eventualni ponovni susret sa heroinom ne bi uzrokovao efekte. Dakako, za takvu vrstu lečenja potrebna je bolesnikova saradnja.
Na kraju krajeva, kod lečenog zavisnika često nije uklonjen razlog zbog kojega je prvi put uzeo heroin – društvena situacija, siromaštvo, osećaj društvenog besmisla, rezignacije i razočarenja, a takođe, bivši zavisnici se često vraćaju istom društvenom miljeu, često kriminalnom. Cela ta situacija podstiče lečenog zavisnika da opet, ovaj put bespovratno, uroni u zavisničke vode.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com