Antidepresivi

Antidepresivi su lekovi za lečenje depresije. Nekad su je još nazivali i timoleptici. Naziv depresija u sebi podrazumeva tri različita vida depresije
– Depresivni poremećaj
– Manično-depresivna psihoza
– Endogena depresija
Depresivni poremećaj nastaje nakon teškog emocionalnog šoka (gubitak voljene osobe, neuspeh u životu i sl.), a praćena je telesnim tegobama, teskobom i osećajem krivice.

Povači se, u načelu spontano, a po potrebi se upotrebljavaju lekovi kao što je alprazolam. Ponekad je potrebno primeniti i antidepresiv.
Manično-depresivna psihoza leči se uglavnom antipsihoticima.
Endogena depresija je, pak, teška duševna bolest. Bez nekog logičnog razloga javlja se osećaj beznađa, izgubljenost, neraspoloženje, socijalna izolovanost, poremećaj apetita i spavanja. Najveći problem je u tome da su ljudi u depresiji skloni samoubistvu.
Antidepresivi su „nesigurni“ lekovi – tek jedna trećina pacijenata pozitivno reaguje na antidepresive i oporavi se od bolesti.
Razlog nastanka endogene depresije nije sa sigurnošću poznat ali je činjenica da je kod depresivnih pacijenata smanjena aktivnost noradrenalina i serotonina u određenim delovima mozga. Stoga je jasno da će lekovi koji pojačavaju funkciju serotonina i noradrenalina u mozgu biti dobri antidepresivi.
Među antidepresivima razlikujemo:
– tricikličke antidepresive (hlomipramin, imipramin, amitriptilin, maprotilin i dr.)
– selektivne inhibitore ponovnog preuzimanja serotonina – SSRI antidepresivi (fluoksetin, fluvoksamin, paroksetin i sertralin)
– inhibitori monoaminoksidaze – MAO inhibitori (iproniazid, tranilcipromin, moklobemid)
– ostali antidepresivi (tianeprin, reboksetin i hipericin)

Delovanje serotonina i noradrenalina na receptore na postsinaptičkim neuronima je vrlo kratko jer ih posebni proteini brzo vraćaju natrag u presinaptičke neurone. Triciklički antidepresivi blokiraju povratak serotonina i noradrenalina u presinapričke neurone, dok SSRI antidepresivi deluju uglavnom na blokiranje ponovnog preuzimanja serotonina. Stoga se triciklični antidepresivi jos nazivaju i neselektivni inhibitori ponovnog preuzimanja monoamina.
Inhibitori monoaminoksidaze deluju, pak, na taj način što blokiraju enzim monoaminoksidazu koja u presinaptičkom neuronu razgradjuje višak noradrenalina i serotonina. Ako je taj enzim blokiran tada u sinapsu ulazi daleko veća količina neurotransmitera nego inače pa je i efekat noradrenalina i serotonina pojačan.
Nekada su se koristili neselektivni i ireverzivilni MAO inhibitori kao što je iproniazid i tranilcipromin. Oni su bili jako problematični zbog toga što su inhibirali i slične enzime u gastrointestinalnom traktu. Time je bilo omogućen ulazak u krvotok jednoj supstanci koja se zove tiramin, a koje ima u velikim količinama u pivu, vinu, jetri, sušenim ribama i siru (tiramin se pod uticajem tih enzima razgradjuje u gastrointestinalnom traktu). Tiramin izaziva vrlo jake hipertenzivne krize što može rezultovati krvarenjima u mozgu. Osim toga takvi MAO inhibitori su dolazili u interakciju sa brojnim lekovima i dovodili pacijente u smrtnu opasnost!
Stoga su tranilcipromin i iproniazid napušteni, a u upotrebi je ostao moklobemid koji selektivno blokira samo jednu vrstu MAO i to reverzibilno i nema tih nedostataka.
Na kraju krajeva, delovanje antidepresiva je poput delovanja antipsiotika – imaju dosta nuspojava, a efekat im se javlja tek nakon više nedelja pa i meseci uzimanja.
Od depresije danas boluju milioni osoba u razvijenim zemljama, a pretpostavlja se da će depresija za 10-20 godina postati najčešća bolest. Takođe, povećava se broj mladih ljudi koji zapadaju u stanja teških depresija – pred mladog čoveka društvo i okolina postavlja velika očekivanja (uspeh u obrazovanju, poslu, braku) koja su često nerealna. Stoga je za očekivati da će potrošnja antidepresiva iz dana u dan rasti, te da će, najverovatnije, premašiti danas jako veliku potrošnju anksiolitika.

Amitriptilin
Amitriptilin je triciklični antidepresiv. Hemijski gledajući on je izrazito nalik na antipsihotike, stoga ima i određeno sedativno delovanje. Osnovno snažno antidepresivno delovanje praćeno je otklanjanjem uznemirenosti i teskobe.
Amitriptilin koči mehanizam membrane kojim se reguliše ulazak serotonina i noradrenalina u adrenergičke i serotoninergičke neurone. U farmakološkom smislu to delovanje može pojačati ili produžiti aktivnost neurona. Koristi se za lečenje endogene depresije i depresivnog poremećaja. Kao i svi triciklički antidepresivi amitriptilin ima dosta nuspojava. Njegova važnost (kao i važnost drugih tricikličkih antidepresiva) opala je pojavom SSRI antidepresiva.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Amitriptylin, Tryamil

Fluoksetin
Fluoksetin hemijski nije sličan tricikličkim ili tetracikličkim antidepresivnim sredstvima. On je specifičan inhibitor ponovnog preuzimanja serotonina (5-hidroksitriptamin, 5-HT), tj. SSRI antidepresiv. Afinitet prema noradrenergičkom, odnosno dopaminergičkom neurotransmiterskom sistemu vrlo je malen. Fluoksetin gotovo ne deluje antiholinergički, ne uzrokuje ortostatsku hipotenziju i nije kardiotoksičan.
Svojevremeno ga je na tržište stavila američka kompanija Eli Lilly pod komercijalnim nazivom Prozac i ubrzo je postao svojevrsni hit.

Danas je fluoksetin (Prozac) sinonim za antidepresiv. Razlog tome je činjenica da ne izaziva jake nuspojave i toksičnost mu je mnogo manja nego toksičnost tricikličkih antidepresiva. Fluoksetin je primeren za lečenje svih oblika depresije, bez obzira na stepen bolesti (blaga, umerena i teška) te za lečenje opsesivno-kompulzivnih poremećaja. Fluoksetin je takođe koristan u lečenju bulimije nervose, jer je u kontrolisanim kliničkim ogledima u poređenju sa placebom kod bolesnika koji su imali bulimiju pokazao značajno smanjenje prekomernog jedenja i stvaranja stolice. Koristi se u obliku tableta ili sirupa u dozama od 20 pa do maksimalno 80 mg dnevno.
Fluoksetin se ne sme davati istovremeno sa MAO-inhibitorima. Nakon prestanka davanja MAO-inhibitora pre početka lečenja fluoksetinom potreban je najmanje 14-dnevni razmak. Bolesnicima sa jako smanjenim radom bubrega (glomerulna filtracija < 10 ml/min) fluoksetin se ne daje. Zbog mogućeg epileptogenog efekta fluoksetin se posebno oprezno mora davati epileptičarima. Može prouzrokovati smanjenje telesne mase, što je nepoželjno kod depresivnih bolesnika koji su i inače smršavli. Mogućnost pokušaja samoubistva kod depresivnih bolesnika postoji sve vreme i traje sve do postizanja poboljšanja. Tokom lečenja fluoksetinom može doći do serotoninskog sindroma, nuspojave koja liči delovanju ecstasyja. Najčešće su nuspojave pri lečenju fluoksetinom teskoba, nervoza, nesanica, pospanost, umor ili astenija, tremor, znojenje, gubitak apetita, mučnina, proliv, vrtoglavica i smanjenje libida. Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Flunirin, Flunisan, Fluoksetin, Flusetin, Fluxilan


Paroksetin

Paroksetin je jak i selektivan antidepresiv, inhibitor ponovnog preuzimanja serotonina, a smatra se da je njegovo antidepresivno delovanje i delotvornost u lečenju opsesivno-kompulzivnih poremećaja i paničnih stanja povezano sa specifičnom inhibicijom ponovnog preuzimanja 5-hidroksitriptamina (5-HT, serotonin) u moždanim neuronima. Paroksetin nije hemijski povezan sa tricikličnim, tetracikličnim ili ostalim raspoloživim antidepresivima. Koristi se u lečenju simptoma svih vrsta depresije uključujući depresiju praćenu teskobom. Nakon početnog zadovoljavajućeg odgovora, nastavak lečenja paroksetinom delotvoran je u prevenciji recidiva. Takođe, koristi se za lečenje simptoma i prevenciju recidiva opsesivno-kompulzivnog poremećaja, recidiva paničnih stanja sa ili bez agorafobije, socijalne anksioznosti/socijalne fobije, PTSP-a, te generalizovanog anksioznog poremećaja. Koristi se u dnevnoj dozi od 20 do 40 mg dnevno u obliku tableta. Paroksetin se ne sme koristiti u kombinaciji sa inhibitorima monoamino oksidaze (MAO). Terapija paroksetinom može započeti 14 dana nakon prestanka uzimanja ireverzibilnih inhibitora monoamino oksidaze i najmanje jedan dan nakon prestanka uzimanja reverzibilnog inhibitora monoamino oksidaze – moklobemida. Postoji velika i dokazana mogućnost pokušaja suicida kod depresivnih bolesnika i to stanje može potrajati dok se ne postigne značajni terapijski efekat. Opšte je kliničko iskustvo sa svim antidepresivnim lekovima da se rizik od suicida može povećati u ranim fazama oporavka. Novijim istraživanjima posebno je pokazano da paroksetin može uzrokovati povećanje verovatnoće da dođe do samoubistva. Nuspojave paroksetina su obično blage i ne utiču na kvalitet života bolesnika. Produženim lečenjem može se smanjiti jačina i učestalost neželjenih dejstava te one obično ne uzrokuju prekid lečenja paroksetinom. Najčešće zabeležene nuspojave povezane sa primenom paroksetina u kliničkim studijama bile su: mučnina, pospanost, znojenje, tremor, astenija, suvoća usta, nesanica, seksualna disfunkcija, vrtoglavica, opstipacija, proliv i smanjeni apetit.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Actapax, Arketis, Paroksetin, Paroxetin Sandoz, Rexetin, Seroxat

Sertralin
Sertralin je jak i specifičan inhibitor ponovnog neuronskog preuzimanja serotonina (5-HT). U kontrolisanim ispitivanjima kod zdravih dobrovoljaca sertralin nije uzrokovao sedaciju niti je remetio psihomotorne
funkcije. U skladu sa njegovim selektivnim inhibiranjem preuzimanja 5-HT, sertralin ne pojačava kateholaminergičnu aktivnost. Sertralin nema afiniteta za muskarinske (holinergične), serotonergične, dopaminergične, adrenergične, histaminergične, GABA ili benzodiazepinske receptore. Za razliku od tricikličnih antidepresiva, tokom lečenja sertralinom nije zapažen porast telesne težine; kod nekih bolesnika može pri uzimanju sertralina nastupiti smanjenje telesne težine.
Sertralin se koristi za lečenje simptoma depresije kod bolesnika sa manijom u anamnezi ili bez nje. Sertralin je takođe koristan za lečenje opsesivno kompulzivne bolesti (OKB), paničnog poremećaja, s agorafobijom ili bez nje. Takođe, može se koristiti za lečenje dece obolele od opsesivno-kompulzivne bolesti. Uobičajna dnevna doza iznosi 50 mg.
Tokom ispitivanja provedenih pre stavljanja leka na tržište hipomanija ili manija javljale su se u otprilike 0,4% bolesnika lečenih sertralinom. Sertralin valja izbegavati kod bolesnika sa nestabilnom epilepsijom, dok kod bolesnika sa regulisanom epilepsijom zahteva pažljivo praćenje. Kako je mogućnost pokušaja samoubistva svojstvena depresiji i može potrajati sve dok ne nastupi znatnije povlačenje bolesti, bolesnike valja pomno nadgledati na početku lečenja
U ispitivanjima sa višestrukim dozama za depresiju i OKB, sledeće su nuspojave bile znatno učestalije uz sertralin negoli uz placebo: mučnina, proliv/retka stolica, anoreksija, dispepsija, tremor, vrtoglavica, nesanica, pospanost, pojačano znojenje, suva usta i seksualna disfunkcija (ponajpre odložena ejakulacija kod muškaraca).

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god : Asentra, Halea, Serlift, Sertiva, Sertralin, Sertralin ICP, Sertralin Sandoz, Setaloft, Sidata, Sonalia, Tragal, Zoloft

Citalopram
Citalopram je antidepresiv, dostupan u obliku tableta i kao tečnost za oralnu primenu. Deluje u centralnom nervnom sistemu kao visoko selektivni inhibitor serotonina sa minimalnim efektom na noradrenalin i dopamin. Citalopram bi se trebao uzimati jednom dnevno, počevši terapiju sa nižom dozom, prema potrebi je moguće lagano povećati dozu.

Efekat ovog antidepresiva održava se kroz 32 nedelje terapije. Prema proceni lekara doza se može smanjivati nakon određenog perioda i to postupno, i nikada se ne ide na nagli prekid. Ako se pojave netolerantni simptomi paralelno sa smanjenjem doze ili kao odgovor na prekid terapije, uzima se u obzir ponovni povratak na prvotno propisanu dozu. Moguće nuspojave su: smanjenje polne želje ili sposobnosti, poremećaj koncentracije, nesanica, zbunjenost, vrtoglavica, zatim neki gastrointestinalni poremećaji kao mučnina, povraćanje. Nije potvrđena mogućnost razvoja zavisnosti od ovog leka, ali potrebna je dobra procena i praćenje pacijenta tokom terapije kako se ne bi prevideli znakovi zloupotrebe. Veći je oprez potreban sa pacijentima koji su patili od manije. Posebno je naglašena inkompatibilnost citaloprama sa inhibitorima monoaminoksidaze, zbog opasnih, pa i fatalnih posledica: hipertermija, rigidnost, delirijum, koma. Kombinacija sa NSAR povećava rizik od krvarenja. Citalopram nije odobren za upotrebu u pedijatriji. Ne sme se uzimati kod bipolarne depresije. Oprez je potreban kod pacijenata sa oštećenom bubrežnom i jetrenom funkcijom. Kod razumne terapije, citalopram ne utiče na sposobnost upravljanja vozilom i rada sa mašinama.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Citalex, Citalopram Sandoz, Starcitin, Timopram, Zyloram

Moklobemid
Moklobemid je antidepresiv koji deluje na neurotransmiterski sistem putem reverzibilne inhibicije monoaminooksidaze (MAO), posebno tipa A. Time je smanjen metabolizam noradrenalina, dopamina i serotonina te dolazi do povećanja njihove koncentracije i pojačanog delovanja na raspoloženje i psihomotornu aktivnost. Moklobemid ublažava simptome kao što su iscrpljenost, nesposobnost upravljanja motornim vozilima i nesposobnost koncentracije. Moklobemid takođe uklanja simptome vezane uz socijalnu fobiju. Iako moklobemid nema sedativna svojstva, poboljšava kvalitet sna kod depresivnih bolesnika u roku od nekoliko dana. Koristi se za lečenje depresije, depresivnih poremećaja i socijalnih fobija.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Aurorix

Reboksetin
Reboksetin je najnoviji tip antidepresiva. On je selektivni inhibitor ponovnog preuzimanja noradrenalina (NARI), za razliku od SSRI antidepresiva koji su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina. Na tržištu se pojavio 2001. godine. Reboksetin pokazuje zanimljiva svojstva – on se može uspesno kombinovati sa SSRI antidepresivima, a takođe može se bez opasnosti kombinovati i sa MAO-inhibitorima. Reboksetin se koristi za akutno lečenje depresije te za održavanje kliničkog poboljšanja kod pacijenata. Efekat se postiže relativno brzo. Međutim, činjenica je da reboksetin nije dovoljno iskoršćen lek, ali njegovo vreme tek dolazi.


Venlafaksin

Venlafaksin se koristi za tretman jačih depresivnih stanja i kada loše raspoloženje, gubitak volje, interesa vodi ka suicidalnim idejama. Indikovan je i kod sociopata, ali ne i kod blažih oblika napetosti i nervoze uzrokovane svakodnevnim stresom. Smatra se da je mehanizam delovanja ovog leka povezan sa njegovom sposobnošću uticaja na neurotransmitere u mozgu. Nađeno je da su venlafaksin i njegov aktivni metabolit o-desmetilvenlafaksin inhibitori ponovnog preuzimanja noradrenalina i serotonina te slab inhibitor ponovnog preuzimanja dopamina Ne poseduju inhibitornu aktivnost na monoaminoksidazu. Nemaju afinitet za muskarinske, holinergičke, H1-histaminske i alfa-1-adrenergičke receptore. Dolazi u obliku tableta i kapsula s postupnim oslobađanjem, a obično se primenjuje jednom dnevno, kako bi se ublažili simptomi depresije. Uočeno je i smanjenje anksioznosti.
U terapiji se treba držati propisa, u smislu u određenoj dozi, intervalima i vremena trajanja primene. Venlafaksin može izazvati neke alergijske reakcije, dovesti do promena u ponašanju, pa i suicidalnih misli. Važno je obratiti pažnju i na reakcije poput pospanosti, zamućenog vida, zbog opasnosti u vožnji i u radu sa mašinama. Moguće su i vrtoglavice i nesvestice. Ne koristi se kod bipolarnih poremećaja, bolesti ili povreda mozga, manije, bolesti srca, jetre, bubrega.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Alventa, Efectin ER, Efexiva, Tudor, Velafax, Velahibin, Venlax, Venlor XR 75

Mirtazapin
Mirtazapin je noviji antidepresiv. Koristi se za ublažavanje simptoma depresije, poput osećaja manije vrednosti, krivice, tuge, gubitka volje i interesa za svakodnevne aktivnosti. Mehanizam delovanja nije tačno poznat. Neki rezultati pretkliničkih ispitivanja sugerišu da mirtazapin povećava centralnu noradrenergičku i serotonergičku aktivnost. Prema tome, ponaša se kao antagonist centralnih presinaptičkih alfa-2-adrenergičkih inhibitornih receptora. Sedativni efekti se objašnjavaju svojstvom potencijalnog antagonista H1-histaminskih receptora, a kao umereni antagonist alfa1-adrenergičkih receptora nosi mogućnost izazivanja hipotenzije. Antagonist je i muskarinskih receptora. Tokom terapije upozorava se na pojavu promena u ponašanju, kao anksioznost, impulzivnost, agresivnost, poremećaj spavanja. Ovo može biti povezano sa pogoršanjem simptoma depresije i suicidalnih misli, pa je važno obratiti se lekaru. Kod terapije je bitna dobra procena doze i učestalosti primene. Kad se primeti poboljšanje, to ne znači ujedno i brzi prekid terapije.
Rizično je uzimati ga kod manično-depresivnih poremećaja, epilepsije, bolesti jetre, bubrega, srca. Moguće nuspojave su alergijska reakcija, nepravilan rad srca, blagi tremor, temperatura, vrtoglavica, pospanost, povećana podložnost infekcijama. Nema dejstva ni sigurnosti za upotrebu kod dece.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Calixta, Mirtazapin, Mirtazapin ODT Sandoz, Mirzaten, Remeron, Remirta, Tifona

Hipericin
Kako su svi antidepresivi manje-više imaju relativo jake nuspojave i relativno su toksični, a delovanje im je dvojako tako se danas sve više zbog na tome da se lagani simptomi depresije i depresivni poremećaj tretira lekovima biljnog porekla.
Hipericin je glavni sastojak ekstrakta biljke gospina trava – kantarion (Hypericum perforatum). Deluje dvojako – s jedne strane lagano blokira monoaminoksidazu (poput MAO-inhibitora), a s druge strane lagano blokira ponovno preuzimanje serotonina (poput SSRI antidepresiva).
Hipericin poboljšava raspoloženje otklanjajući potištenost, osećaj tuge, melanholije i teskobe, nervozu, razdražljivost, malodušnost i bezvoljnost (nezainteresovanost za događaje i osobe iz svakodnevnog života) kao i prateće pojave: nesanicu, česte krize plača, umor, pojačan ili smanjen apetit i slično. S obzirom da deluje i sedativno dobar je izbor kod laganih depresivnih poremećaja koje karakteriše (uz depresiju) i nemir i teskoba.
Uprkos činjenici da je hipericin najčešće deklarisan kao “prirodni lek” ne treba se zavaravati i smatrati ga bezazlenim. Naime, hipericin čini kožu jako osetljivom na UV zračenje sunce stoga je povećana opasnost od jakih opekotina tokom izlaganja suncu. Dalje, postoje izveštaji o pojavi serotoninskog sindroma kod osoba koje su uzimale preparate na bazi kantariona. Takođe, primećeno je da preparati na bazi hipericina mogu izazvati gubitak kose, a postoje brojni izveštaji o opasnim interakcijama hipericina sa ostalim lekovima.
Stoga hipericin treba favorizovati u odnosu na klasične antidepresive, ali se treba striktno pridržavati lekarskih i apotekarskih uputstava.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Antipsihotici

Antipsihotici su lekovi za lečenje određenih psihoza. Pod pojmom psihoza smatraju se teški duševni poremećaji poput shizofrenije, manično-depresivne psihoze i depresije.

Antidepresivima se leče pre svega depresija i depresivne epizode, ali, takođe, antipsihoticima se mogu lečiti i neki teški oblici depresije.
Shizofrenija je teška duševna bolest koja je karakterisana hroničnim poremećajima mišljenja i afekata, praćena je deluzijama (lažnim verovanjima), paranojom, slušnim i vidnim halucinacijama (neobjašnjive vizije, preteći glasovi). Osoba često ima nekakvu priču koju samo ona razume, uverena je u vlastite sumanute ideje, vidi osobe koje ne postoje, a povezuje stvarne događaje i činjenice sa svojom pričom kako bi sagovornika uverila u svoju “priču”. Osobe koje boluju od shizofrenije su obično izvanredno natprosečno inteligentne, njihov mozak pokazuje izvanredno jaku aktivnost, međutim, ne može razlikovati stvarnost od zamišljenih ideja. Jednostavno, moždana aktivnost je prejaka da bi se misli vodile logikom.
Razlog nastanka shizofrenije je do danas ostao u magli. Činjenica je da postoji genetska predispozicija za tu bolest, mada i spoljašnji faktori nisu isključeni.
U fiziološkom pogledu, shizofreničarima je jako pojačana aktivnost dopamina u nekim delovima mozga. Stoga je cilj svih antipsihotika smanjiti prekomernu aktivnost dopamina. Zanimljivo je da se simptomi shizofrenije mogu indukovati uzimanjem halucinogena kao što su THC (Cannabis), LSD i sl. dok se antipsihotici mogu primeniti za detoksifikaciju osoba koje su uzimali takve halucinogene.
Manija se ispoljava euforijom, grandioznim idejama, povećanom telesnom aktivnošću i seksualnom željom te smanjenom potrebom za spavanjem. Osoba je bezrazložno jako dobrog raspoloženja i izuzetno velikog samopouzdanja – precenjuje vlastite sposobnosti i mogućnosti. Većina maničnih bolesnika doživljava epizode manije koje se smenjuju sa epizodama depresije, pa tada govorimo o manično-depresivnoj psihozi. Kod takvih pacijenata period manije traje kratko dok period depresije traje mnogo duže.
Shizofrenija i manija leče se antipsihoticima. Antipsihotici su se pojavili početkom pedesetih godina XX veka (hlorpromazin) i umnogome su poboljšavali stanje bolesnika. Zanimljivo je da su slučajno otkriveni, u toku potrage za novim antialergicima. Do tada su se pacijenti morali smeštati u pretrpane duševne bolnice koje nisu bile nimalo ugodna mesta. Metode terapije bile su lobotomija, elektrošokovi, vezivanja “ludačkom košuljom”, samice obložene mekanim materijalima i sl. Izlečenja se uglavnom nikada nisu postizala i pacijenti bi veći deo života provodili u njima. U principu to su bili svojevrsni zatvori za takve osobe. Međutim, pojavom antipsihotika, stanje pacijenata na terapiji antipsihoticima vidno se poboljšavalo, pacijenti više nisu morali biti u duševnim bolnicama, nego su bili na kućnom lečenju. To je dovelo do pada broja pacijenata u bolnicama i resocijalizacijom dobrog dela istih.
Mehanizam delovanja antipsihotika je vezivanje i blokiranje dopaminskih serotoninskih, noradrenalinskih i nekih drugih receptora u mozgu (tj. blokada funkcije tih neurotransmitera). Međutim, iako se efekt blokade receptora brzo postiže, na poboljšanje stanja pacijenta se mora čekati više nedelja, pa čak i 6 meseci. Za sve to vreme pacijent uzima antipsihotike. Stoga se veruje (nije dokazano) da je ta blokada receptora samo trenutni efekat, dok vremenom dolazi do drugačijih, pa možda i strukturnih i dalekosežnih promena u mozgu pacijenta, nakon čega dolazi do oporavka.

Promazin
Promazin je antipsihotik iz grupe fenotiazinskih antipsihotika. Smatra se slabim antipsihotikom. Promazin deluje na sinapse blokadom dopaminskih (D1, D2) i noradrenalinskih, a u manjoj meri i muskarinskih receptora. Blokada dopaminskih receptora u dopaminergičnom sistemu je temelj antipsihotičkog efekta, a blokada dopaminergičkog prenosa uzrok je i pojavi simptoma Parkinsonove bolesti (ekstrapiramidni poremećaj). Sedativno delovanje je posledica antagonističkog delovanja na H1-histaminske receptore.
Njegovo delovanje se manifestuje u psihomotornoj i afektivnoj sferi. Koristi se za lečenje shizofrenije, manično-depresivne psihoze, ali i za smirenje kada uobičajni anksiolitici ne mogu pomoći.
 
 
 
Flufenazin
Flufenazin je fenotiazinski derivat koji spada u grupu najjačih neuroleptika. Mehanizam delovanja je sličan kao kod promazina.

U velikim je dozama indikovan za lečenje akutnih i hroničnih simptoma psihičkih bolesti, uključujući shizofreniju i maničnu psihozu, pokazuje snažan antihalucinatorni efekat i uspešno otklanja sumanute ideje. U malim dozama otklanja anksioznost, nemir i nepsihotičnu napetost koji ne reaguju na druge lekove. U poređenju sa drugim fenotiazinskim derivatima, flufenazin deluje jače (približno 40 puta jače od promazina). Efekat mu je manje sedativan i manje blokira osećajno doživljavanje, što je posebno važno za psihičke bolesnike koji se leče ambulantno.
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Moditen

 
 
Haloperidol
Haloperidol je butirofenonski derivat koji spada među najjače antipsihotike i 100 puta je jači od promazina. Haloperidol se veže uglavnom na dopaminske receptore i uspešno ih blokira. On deluje snažno antipsihotički, dobro reguliše delovanje psihomotornog i neurovegetativnog sistema, dobro sprečava nekoordinisane pokrete, a deluje i snažno antiemetički (sprečava povraćanje).
Kao i kod drugih antipsihotika mogu se nuspojave u obliku tikova i simptoma Parkinsonove bolesti.
Dolazi u obliku tableta, kapi, injekcija i depo preparata.
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Haldol, Haloperidol

 
 
Olanzapin
Olanzapin je noviji antipsihotik. Spada u grupu oksazepina i hemijski je drugačiji od promazina i flufenazina, a takođe i drugačiji je haloperidola. Njegova izuzetna efikasnost dovodi do toga da polagano postaje najvažniji antipsihotik za lečenje shizofrenije. Rezultati ispitivanja na životinjama pokazali su da olanzapin antagonistički deluje na serotoninske, dopaminske i holinergičke receptore, ali selektivno! Naime, Olanzapin je selektivan i veže se uglavnom na receptore koje se nalaze na neuronima čije izbijanje izaziva shizofreniju, dok se slabo veže na one dopaminske receptore koji su odgovorni za nastanak simptoma Parkinsonove bolesti. To dovodi do toga da olanzapin ublažava siptome shizofrenije ne izazivajući simptome Parkinsonove bolesti (za razliku od većine ostalih antipsihotika).
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :OlanzEP, Olanzapin Sandoz, Olanzapin Teva, Onzapin, Sizap, Treana, Zalasta, Zapilex, Zyprexa Velotab
 
 

Ziprazidon
Ziprazidon je antipsihotik, kojim se ublažavaju simptomi psihičkih poremećaja, kao kod shizofrenije što uključuje vizualne i akustične halucinacije, pogrešnu percepciju stvarnosti. Mehanizam delovanja ovog leka, kao i drugih sa efektom na shizofreniju, nije razjašnjen. Pretpostavlja se da je delovanje posredovano dopaminergički i serotoninski. Ziprazidon je antagonist dopaminskih D2 i serotoninskih 5HT2 receptora.

Antagonist je i histaminskih H1 receptora, što može objasniti pospanost primećenu kod upotrebe ovog leka. Antagonizam prema alfa-1-adrenergičkim receptorima može objasniti ortostatsku hipotenziju koja se javlja kod upotrebe ovog leka. Naglašava se potreban oprez pri vožnji, u radu sa mašinama, izbegavanje alkohola, izlaganja vrućini. Rizik je uzimati ovaj lek ako postoje neki problemi sa srcem. Moguće nuspojave uključuju poremećaje srčanog ritma, vrtoglavicu, znakove hipoglikemije, mučninu, alergijske reakcije. Kod pojave nekontrolisanih pokreta usta, ruku nogu, mišićne rigidnosti, valja obavestiti lekara jer to mogu biti simptomi neuroleptičnog zloćudnog sindroma.
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Zeldox, Zypsila

 
 

Sulpirid
Sulpirid je derivat benzamida. Sulpirid je selektivni antagonist dopaminskih D2 receptora, te se njegov antipsihotički efekat temelji na blokadi funkcije dopamina u mozgu. Do znatnih poboljšanja tokom lečenja psihotičnih stanja sulpiridom dolazi nakon višenedeljne terapije, kada se povlače simptomi shizofrenije, a bolesnici postaju smireniji i komunikativniji. U nižim dozama sulpirid pokazuje antidepresivno delovanje. Osim toga sulpirid pokazuje i antiemetičko delovanje. Sulpirid takođe deluje protektivno na želudačnu sluznicu, te stoga ima određenu ulogu u terapiji želučanog i duodenalnog ulkusa.
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Eglonyl, Sulpigut, Sulpirid

 
 

Litijum karbonat
Litijum karbonat lek je izražena antimaničnog efekta. Smanjuje učestalost maničnih epizoda, a ako do njih dođe, smanjuje njihovu jačinu. Stabilizuje i sprečava povratne smetnje, ne izazivajući umirenje, amneziju ili blokadu mentalnog procesa. Terapijski se efekat litijum karbonata povezuje sa njegovim uticajem na ravnotežu elektrolita u centralnom nervnom sistemu i na metabolizam neurotransmitera.
Litijumovi joni interferiraju sa jonima natrijuma ekstracelularne tečnosti. Za vreme depolarizacije membrane joni litijuma ulaze umesto jona natrijuma u ćeliju iz koje mehanizmom natrijumove pumpe ne mogu jednako uspešno izlaziti.
Osim toga joni litijuma unutar ćelija centralnog nervnog sistema stabilizuju enzimske sisteme koji kontrolišu sintezu neurotransmitera noradrenalina i drugih neurotransmitera.
Litijum karbonat primenjuje se u terapiji maničnih epizoda u okviru manično-depresivne psihoze i drugih maničnih stanja. Kod bolesnika sa manijom i nekih sličnih poremećaja za vreme se psihoze primenjuje i preventivno.
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Litijum karbonat

 
 

Terapijske nedoumice
Bilo kako bilo, antipsihotici su dosta toksični lekovi, a njihova delotvornost često dvosmislena. Kod nekih pacijenata mogu pomoći (1/3 svih pacijenata), dok kod nekih i ne. Čak štaviše, jednoj trećini pacijenata se ne može pomoći nikakvim lekovima! Osim toga, do punog efekta pacijent mora uzimati lek dosta dugo, ponekad čak 6 meseci. Za sve to vreme pacijetnu strada jetra, a mora podnostiti i brojne nuspojave.
Postavlja se pitanje opravdanosti takve terapije. Međutim, razne “interesne grupe” direktno ili indirektno podstiču upotrebu ovih lekova – porodica želi da se nešto preduzme, psihijatri žele pomoći pacijentu na bilo koji način, a i farmaceutske kompanije imaju svoje nemale interese i nisu nimalo neutralne.
Psihijatar Leo Hollister je svojevremeno izjavio: “Uprkos mnogobrojnim istraživanjima koja su izveli vrlo kompetentni naučnici iz mnogih područja, shizofrenija ostaje naučna misterija i lična nesreća. Iako većina shizofrenih bolesnika postiže određeni stepen poboljšanja nakon uzimanja antipsihotika, nijednom od njih nije dobro.”

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Opioidni analgetici

Bol je odbrambeni osećaj organizma koji signalizira da je u organizmu nastupila bolest ili povreda. Iako je koristan u tom slučaju, pacijenti najčešće dolaze kod lekara ili farmaceuta želeći upravo lek protiv bola

. Uklanjanje bola je u nekim slučajevima najbitnije, mada u nekim slučajevima je, nažalost, jedino sto nam preostaje.
Bol nastaje na nervnim završecima u nocioreceptorima. Opioidni analgetici (za razliku od NSAR i analgoantipiretika) blokiraju provođenje impulsa bola od periferije ka mozgu. U opioidne analgetike spada pre svega morfin, ali i većina derivata morfina (kao što je heroin, kodein i sl.) i sintetska jedinjenja(petidin, pentazocin, tramadol, metadon) koji imaju isti mehanizam delovanja. On se zasniva na vezivanju tih jedinjenja na mi, kapa i delta receptore (koje još nazivamo opioidni receptori) u kicmenoj moždini i mozgu.
Naime, opšte je poznato da bol ima svoj najjači intenzitet neposredno nakon javljanja a kasnije se intenzitet bola smanjuje (organizam se privikava na bol). Mehanizam tog prilagođavanja sastoji se od toga da neuroni luče unutrašnje analgetike kao sto su enkefalini, endorfini i dinorfini. Oni svojim vezivanjem na opioidne receptore ublažavaju i blokiraju dalju bol. Taj mehanizam naziva se unutrašnji analgezijski sistem. Morfin i ostali opioidni analgetici deluju vezivanjem na opioidne receptore, tj. oponašajući endorfine (kaže se da su opiodni analgetici agonisti opioidnih receptora).
Idealni opioidni analgetik imao bi samo analgetsku aktivnost. Međutim, to nije jedini efekt opiodnih analgetika:
– redukuju mentalnu aktivnost, uspavljuju (sedativni efekat) – zato ih nazivamo i narkotici
– poboljšavaju raspoloženje (euforički efekt)
– inhibiraju disanje i kašalj (zato se, recimo, kodein i folkodin koriste kao antitusici)
– podstiču centar za povraćanje
– skupljaju zenice
– razvijaju toleranciju i zavisnost
– u većoj mjeri izazivaju halucinacije
Vezivanje za mi i delta receptore je najviše odgovorno za razvoj euforije, tolerancije, depresije disanja i razvoj zavisnosti, dok kapa receptori dorinose samo analgeziji.
Upravo zbog narkotičkog efekta, razvoja euforičkog ponašanja te tolerancije i razvoja zavisnosti opioidi su opasni i primenjuju se samo kada za to postoji medicinsko opravdanje. U apotekama se ovi lekovi (izuzev tramadola) čuvaju u posebno odvojenim i strogo čuvanim sefovima. Izdavanje ovih lekova (izuzev tramadola) u apotekama podleže najstrožijim pravilima struke: recept se prilaže u dve kopije, jedna se čuva u apoteci, a druga se šalje osiguravajućoj kući, izdani narkotik se upisuje u knjigu opojnih droga, a osoba koja podiže lek mora predočiti ličnu kartu i broj te lične karte se upisuje u knjigu opojnih droga. Na taj način osigurana je kontrola izdavanja opojnih droga, a u slučaju potrebe policija u svakom trenutku ima pravo uvida u knjigu opojnih droga.

Morfin

Morfin je alkaloid izolovan iz opijuma, osušenog soka isceđenog iz nezrelih čahura vrtnog maka (Papaver somniferum). Opijum je pak poznat ljudima od početka civilizacije. 1803. otkriva se aktivni sastojak opijuma: morfin (poznat još i pod nazivom morfijum), za koji se veruje da predstavlja usavršeni opijum sa svim njegovim efektima, a bez stvaranja zavisnosti, pa se smatra da je pouzdan, dugotrajan i siguran lek. To je bila zabluda…
Morfin je opioidni analgetik čiji su osnovni, terapijski značajni efekti, analgezija i sedacija. Veže se ponajviše na mi opioidne receptore i snažno ih aktivira. Dodatno se mogu javiti promene raspoloženja kao euforija i disforija, pospanost i ošamućenost. Morfin deluje depresorno na respiratorni centar i na refleks kašljanja, ublažava strah, osećaj umora i gladi, sužava zenice, povećava tonus glatke muskulature gastrointestinalnog i urinarnog trakta.
Morfin je smeđi prah, a zanimljivo je da se u želucu hidrolizuje u inaktivni derivat. Stoga, običnim tabletama ga nije preporučljivo primenjivati, jer mu je efekat izuzetno slab.

Donedavno koristio se samo parenteralno. Međutim, danas su napravljene napredne formulacije acidorezistentnih kapsula koje se mogu uspešno primeniti i oralno.
Morfin se koristi kod:
– Akutnih i hroničnih jaki bolovi različitog porekla (povrede sa teškim oštećenjima tkiva, fraktura, bola usled malignih bolesti, postoperativni bol).
– Dopunsko lečenje akutnog infarkta miokarda.
– Dopunsko lečenje akutnog kardiogenog plućnog edema.
– Preanestetička medikacija; dodatak lokalnoj ili opštoj anesteziji.
– Sprečavanje kašljanja kod malignih bolesti pluća.
– Smanjivanje peristaltike creva kod crevnih krvarenja.
Takođe, morfin se koristi za ublažavanje bola kod osoba koje su u terminalnoj fazi bolesti. To znači da takvim bolesnicima “nema spasa”, i namerno se pretvaraju u zavisnike od morfina da bi ostatak života proveli bar lišeni malignog bola. Npr, bolesnicima od malignog tumora pluća, nakon što se dokaže da nikakva daljnja terapija nije efikasna daje se morfin jer bi u protivnom polagano umirali u izuzetno teškim bolovima. Takva terapija se naziva palijativna terapija. bez obzira na razvoj zavisnosti i tolerancije treba primeniti doze morfina koje uklanjaju bol jer bolesnik ne bi smeo patiti pre smrti.

Pentazocin
Pentazocin je sintetski opioidni narkoanalgetik iz grupe agonista-antagonista morfinskih receptora. Pentazocin je derivat benzomorfana i strukturno je malo nalik na morfin, međutim, prostorni raspored važnih funkcionalnih grupa je takav da se i pentazocin veže za opioidne receptore. Ali, drugačije nego morfina jer se veže za kapa i delta receptore i stimuliše ih dok vezivanjem na m receptore njih blokira. Stoga kažemo da je pentazocin parcijalni agonist-antagonist. Stoga ređe uzrokuje zavisnost. Analgetiski efekat 30 do 60 mg pentazocina primenjenog intramuskularno ili supkutano odgovara približno efektu 10 mg morfina. Koristi se za lečenje srednje teškog i teškog bola svih vrsta.


Fentanil

Fentanil je jedan od najjačih opioidnih analgetika i narkotika koji su danas dostupni na tržištu.
Naime, on je 100 puta snažniji i potentniji od morfina, deluje uglavnom preko mi receptora, dok mu je trajanje dejstva vrlo kratko, samo 30 minuta. Doze koje se primenjuju su izrazito male, a fentanil je izrazito lipofilan. Zbog svih tih karakteristika on se danas primenjuje u obliku transdermalnih flastera. Naime, flaster sadrži rezervoar s fentanilom i lepi se na bolesnikovu kožu, te polagano preko kože otpušta lek jednakom i laganom brzinom, tako da nije potrebno učestalo doziranje jer flaster deluje kontinuirano 3 dana. Dnevno pacijent primi oko 25 g.
Fentanil u obliku flastera se koristi u terapiji hroničnog bola kod karcinoma, te upornih bolova koji zahtevaju analgeziju opioidima.
Međutim, ako se fentanil primeni u dozi od 0,3-0,4 mg intravenski (u kombinaciji sa recimo, droperidolom) tada nastupa stanje neuroleptanalgezije. To je stanje u kojem je pacijent smiren, bez ikakvog straha, apatičan i ravnodušan na sve što mu se događa. Takođe, osećaj bola je izrazito smanjen, ali svest ostaje očuvana. Zbog kratkog delovanja fentanila takvo stanje je jako pogodno za kratke i banalne operacije ili endoskopiju.
Nedavno, fentanil je isproban kao policijski bojni otrov tokom rešavanja terorističke talačke krize u Boljšoj teatru u Moskvi ali, nažalost, s katastrofalnim posledicama.

Fentanil je bio primenjen jer se očekivalo da će teroristi upasti u stanje neuroleptanalgezije i biti savladani bez otpora, ali fentanil je ubačen u tako visokim koncentracijama da su svi teroristi, ali i velika većina talaca preminuli usled trovanja fentanilom (totalna depresija disanja). Celi slučaj je trebao biti zataškan, ali su novinari otkrili da su lekari pokušavali spasti taoce davajući im naltrekson, a on je antidot opioidnih analgetika. To je ukazivalo o čemu se zaista radi.
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Durogesic, Fentanyl, Fentanyl Sandoz, Fentanyl Torrex, Victanyl

 
 
Tramadol

Tramadol je noviji opioidni analgetik. Njegova analgetska aktivnost je značajno slabija od one morfina (oko 10-20% aktivnosti morfina). Njegova sposobnost da inhibira disanje je izuzetno slaba, dok je rizik razvoja zavisnosti minimalna. Ali, ipak je izuzetno dobar analgetik. Kako se čini, izgleda da njegov mehanizam delovanja nije u potpunosti isti kao kod drugih opioida jer njegov efekat tek delimično ide preko opioidinih receptora. Tramadol izgleda, deluje i preko noradrenalina i serotonina u kičmenoj moždini.
Tramadol se primenjuje u obliku kapsula, tableta, retard preparata, čepića, kapi i injekcija kod sledećih stanja:
– srednje jaki do jaki akutni ili hronični bolovi, npr. bolovi kod rana i lomova, neuralgije,
– bolovi kod tumora i infarkta miokarda,
– bolovi kod dijagnostičkih i terapijskih zahvata
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Protradon, TramaFlash, TramaFort, Tramadol, Tramadolor
 
Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Preparati sa dejstvom na nervni sistem

Pod pojmom centralni nervnui sistem (CNS) smatra se veliki mozak, mali mozak, produžena moždina i kičmena moždina.
Lekovi deluju na mozak pre svega delujući na sinaptičku transmisiju nervnih impulsa. Stoga je za razumevanje delovanja lekova u nervnom sistemu neophodno razumeti pojam sinaptičke transmisije nervnih impulsa.
Nervni sistem se sastoji od neurona, nervnih ćelija koje su na površini električki naelektrisane tj. postoji električni potencijal između spoljašnje površine neurona i unutrašnjosti neurona. Naime, spoljašnja površina neurona je lagano pozitivno naelektrisana, a unutrašnost je lagano negativno naelektrisana.

Zbog te razlike postoji određeni napon koji iznosi -70mV. Taj napon nazivamo potencijal mirovanja. U određenoj situaciji dolazi do izmene potencijala gde spoljašnja površina postaje negativno naelektrisana a unutrašnjost pozitivna pa potencijal iznosi do 30 mV. To nazivamo akcioni potencijal ili ekscitacija. Takođe, može doći i do dodatnog smanjenja potencijala gde on pada do -80 mV. To nazivamo inhibitorni signal. Nervni impuls je talas promene električnog potencijala na površini neurona iz potencijala mirovanja u akcioni potencijal koji se kreće duž nervne ćelije i u sinaptičkoj pukotini može biti prenešen sa jednog neurona na drugi. Hoće li jedan ekscitacijski signal izazvati impuls zavisi od toga da li je blokiran istovremenim inhibicijskim signalom ili nije. Zapravo, rad mozga je međuigra ekscitacijskih i inhibicijskih signala koje nervne ćelije šalju jedna drugoj, a dve ćelije komuniciraju putem sinaptičke veze. Sinaptička veza je pukotina između dve nervne ćelije gde se iz jednog neurona (kojeg nazivamo presinaptički neuron) luče određene molekule koje se vežu za receptore na drugom neuronu (kojeg nazivamo postsinaptički neuron) i izazivaju otvaranje jonskih kanala na tim receptorima što opet uzrokuje ekscitacijski signal ili inhibitorni signal. Na taj način informacija ide sa jednog neurona na drugi. Informacija se prenosi jednosmerno – sa presinaptičkog neurona na postsinaptički neuron. Te male molekule koje luče neuroni nazivamo neurotransmiteri.

Postoje 2 grupe sinaptičkih neurotransmitera:

Prenosne supstance brzog delovanja, male molekulske mase:
– uzrokuju većinu reakcija nervnog sistema
– prenose signale do mozga i unutar mozga
– prenose motoričke signale natrag na periferiju

1. Acetilholin
Ima ekscitacijski efekat i najvažniji je neurotransmiter u mozgu. Podstiče ulazak natrijumovih jona u postsinaptički neuron što uzrokuje njegovu ekscitaciju. Veže se na muskarinske (M1, M2, M3, M4, M5) i nikotinske receptore (N1, N2) Neki antiparkinsonici su zapravo antagonisti acetilholina.

2. Noradrenalin
Deluje preko alfa (alfa1 i alfa2) i beta (beta1, beta2, beta3) adrenergičnih receptora, negde uzrokuje ekscitaciju, a negde inhibiciju. Važan je u autonomnom nervnom sistemu. Npr amfetamini (npr. metamfetamin, “speed”) deluju uplitanjem u noradrenalinski sistem. Mnogi antihipertenzivi deluju efektom na noradrenalinski sistem. Takođe, litijum koji se koristi za lečenje manije verovatno deluje na način da blokira oslobađanje noradrenalina u sinaptičke pukotine. Neki antipsihotici se vežu za adrenergične receptore ( 1).

Receptori i ligandi

Lekovi svoj puni efekat ostvaruju u vrlo malim dozama, često samo nekoliko miligrama ili još manje. Povećavamo li dozu tada se povećava i efekat ali samo do određene mere kada se povećanjem doze više ne postiže bitnije pojačanje efekta. Stoga je jasno da lekovi u organizmu deluju na nešto što je specifično i što postoji u ograničenom broju. To su različite molekule koje ti lekovi prepoznaju i na njih se vežu. To su najčešće makromolekule proteinske prirode a zajedničkim nazivom zovemo ih receptor. Receptori mogu biti enzimi, nosači kroz ćelijsku membranu, jonski kanali, jonotropni receptori preko kojih se ostvaruje brza nervna komunikacija, katalitički receptori, intracelularni receptori i sl. Mesto na receptoru gde se veže lek nazivamo vezno mesto ili mesto prepoznavanja.
Uopšteno, bilo koja struktura u organizmu za koje se neka mala molekula veže je receptor a tu malu molekulu koja se veže nazivamo ligand. Ligand je latinska reč a mogla bi se prevesti i kao “veznik”. Ligandi mogu biti supstance koje su strane organizmu a unose se spolja (lekovi) ali mogu biti i endogeni – da nastaju u samom organizmu.

Tada govorimo o hormonima (npr. tiroksin, adrenalin), neurotransmiterima (npr. dopamin, acetilholin, serotonin…), autakoidi (prostaglandini), faktori rasta ili intracelularni “glasnici”.
Velik broj lekova se zapravo veže na mesto gde se vežu ti endogeni ligandi i time utiče na njihovo vezivanje za receptore ili ih, pak, imitira s većim ili slabijim afinitetom.
Stoga je vezivanje leka na neki receptor u organizmu najčešće medjuigra receptora i leka te menjanje ponašanja receptora pod uticajem vezivanja leka.
Lek u organizmu može biti:
– agonist
– puni agonist
– parcijalni agonist
– inverzni agonist
– antagonist
– reverzibilni
– ireverzibilni
Agonist je ligand koji se veže za receptor i aktivira ga. Ako zamislimo receptor kao bravu a lek ligand kao ključ tada je agonist onaj ključ koji ulazu u bravu i otvara je.
Inverzni agonist je ligand koji se veže za receptor i deaktivira ga – možemo ga zamisliti kao ključ koji ulazi u bravu i dodatno ju zaključava.
Puni agonist je onaj koji je kadar postići maksimalno mogući efekat.
Parcijalni agonist je onaj agonist koji ne može postići puni efekat toliko jako kao puni agonist koji deluje na isti receptor. Stoga parcijalne agoniste možemo zamisliti kao ključeve koji otvaraju bravu – ali malo teže.
Antagonist je lek koji smanjuje efekat nekog drugog leka ili endogenog liganda (neurotransmitera). Npr, antagonist je ključ koji ulazi u bravu ali ne može pokrenuti bravu. No, kad je u ključanici antagonist za pravi “ključ” nema mesta! Dakle, antagonisti se mogu vezivati na receptor ali ga ne aktiviraju, međutim zauzimaju mesta za one ligande koji bi vezivanjem na receptor aktivirali raj receptor. Time je receptor blokiran.
Imamo dve vrste antagonista – oni koji se ubacuju na mesto pravog liganda. Ako pravog liganda ima u dovoljnoj meri tada će on izbaciti antagonist sa veznog mesta. Takve antagoniste nazivamo kompetitivni antagonisti.
Međutim, postoje i nekompetitivni antagonisti – oni se ubacuju na nego drugo mesto na receptoru, menjaju strukturu receptora i zbog toga se pravi ligandi ne mogu vezati za receptor.
Antagonist može biti reverzibilan – veže se na receptor ali može i sići s njega. Ireverzibilni antagonist se veže na receptor ali više se ne može maknuti s njega. Pojednostavljeno, ireverzibilni antagonist je poput ključa koji uđe u bravu, zauzme ju a onda se slomi u bravi i time je brava trajno blokirana.

3. Dopamin
Obično ima inhibitorni efekat preko dopaminergičkih receptora koje označavamo s D1 i D2. Lekovi koji leče shizofreniju – antipsihotici jesu antagonisti dopamina i uzrokuju blokadu delovanja dopamina blokadom D1 i D2 receptora. Antiparkinsonici pojačavaju njegov efekat. Takođe, kokain svoje efekte u CNSu ostvaruje preko dopaminskog sistema.

4. Glicin
Deluje kao inhibitorni neurotransmiter na taj način što povećava propustljivost membrane postsinaptičkog neurona za hloridne jone.

5. Gamaaminobuterna kiselina (GABA)
Inhibibitorni neurotransmiter, veže se na GABA-A i GABA-B receptore. Npr na GABA-A receptore se vežu sedativi i anksiolitici kao što su barbiturati i benzodiazepini (diazepam) i pojačavaju osetljivost tih receptora na gamaaminobuternu kiselinu. Takođe, neki antiepileptici deluju na GABA sistem.

6. Glutamat i aspartat
Imaju ekscitacijski efekt a vežu se na tzv. NMDA receptore. Zanimljivo je da te receptore blokira halucinogena supstanca fenciklidin (PCP, anđeoski prah).

7. Serotonin (5-HT)
Serotonin ili 5-hidroksitriptamin je inhibitor spinalnih puteva za bol, učestvuje u nadzoru nad raspoloženjem, uzrokuje san.

Deluje kao ekscitacijski ili inhibitorni neurotransmiter preko serotoninergičnih receptora (5-HT1, 5-HT2, 5-HT3, 5-HT4, 5-HT5, 5-HT6) a neke njegove efekte blokira halucinogen LSD. Takođe, menjanjem efekta serotonina deluju današnji antidepresivi i antipsihotici, lekovi za lečenje migrene, ali i MDMA (ecstasy).

Neuropeptidi
– uzrokuju dugoročne promene broja receptora
– dugoročno zatvaraju kanale
– dugoročno menjaju broj sinaptičkih veza
– ne sintetišu se u presinaptičkim završecima nego u neuronskoj somi (zajedno sa novim mehurićima) mehurići se zatim strujanjem aksonske citoplazne prenose do vrha nervnog vlakna (to se odvija se sporo).

1. Hipotalamički oslobađajući hormoni
Podstiču hipofizu na oslobađanje njenih normona Npr. hormon koji oslobađa tireotropin podstiče iz hipotalamusa, gde se konačno prenosi u adenohipofizu u kojoj podstiče oslobađanje hormona koji, opet, stimuliše štitnjaču

2. Hipofizni peptidi
Oslobađaju se u neurohipofizi (npr. vazopresin/ADH )

3. Peptidi sna
Mali peptidi; oslobađaju se u bazalnim moždanim područjima gde deluju na druge neurone i podstiču san.


4.
Peptidi analgezijskog sistema
Prirodni opijati (beta-endorfin, met-enkefalin, leu-enkefalin i dinorfin), nedavno otkriveni, ublažavaju bol. Vezuju se na morfinske receptore mi, kapa i delta. Na te receptore se vezuju morfin i heroin te ostali opioidni analgetici. Obilno se izlučuju tokom orgazma, a takođe, postoje eksperimantalne naznake da su efekti placeba i akupunkture usko vezani uz njih!

Krvno moždana barijera
Prolazak nekog leka kroz biomembranu neke ćelije zavisi od hemijske strukture molekula tog leka. Naime, biomembrane su građene od lipida (masnih materija). Da bi neka molekula s lakoćom prošla kroz membranu i tako stigla na mesto delovanja ona mora biti što manja, i što lipofilnija. Kad se kaže lipofilna to znači da njena građa mora biti takva se sa lakoćom rastvara u masnim mateirjama kakva je ćelijska membrana, tj. da nije polarna (nema puno polarnih funkcionalnih grupa kao što su hidroksilna i karboksilna), ne sme biti jonski građena (ne sme biti naelektrisana), a struktura mora biti što simetričnija kako bi se anulirali dipol momenti koji neku molekulu čine polarnom (polarna molekula je npr. voda).
Većina lekova može se lako apsorbovati iz digestivnog sistema i ući u krvotok, takođe, većina lekova može lako ući u većinu organa zbog relativno labave građe kapilara u većini organa. Sve to ne vredi za mozak….
Kapilari u mozgu su posebno građeni. Međusobno su čvrsto povezani, kompaktni su i ne dopuštaju prolazak najvećem delu supstanci iz krvi, ali propuštaju one supstance koje su važne, poput hranljivih materija, glukoze, aminokiselina, vode, CO2, otpadnih materija i sl. Na taj način se mozak izoluje i štiti od eventualnih otrova i supstanci stranih organizmu. Ta barijera je karakteristična za mozak i naziva se krvno-moždana barijera. Ali, ako je molekula neke supstance mala i lipofilna (nije polarna) tada ona prolazi kroz membrane ćelija kapilara u mozgu i ulazi u samo moždano tkivo. Ako neka supstanca slabo ulazi u mozak jer je malo lipofilna, tada se ona može hemijski modifikovati i učiniti lipofilnijom i zbog toga lakše ulaziti u mozak. Npr. morfin ulazi u mozak, ali slabo zbog slobodnih hidroksilnih grupa. Međutim ako morfin esterifikujemo sirćetnom kiselinom dobićemo diacetilmorfin ili heroin koji je puno lipofilniji i molekule tog jedinjenja ulaze daleko lakše i u daleko većem broju nego molekule morfina. Tako dobijamo mnogo jači efekat nego što ga postiže morfin.
Svi lekovi koji deluju na centralni nervni sistem po pravilu imaju malene molekule ili su lipofilni. Bez tih osobina ne bi ušli u mozak i delovali na njega.
Lekovi sa efektom na CNS jesu:
– opšti anestetici – za uvođenje i održavanje anestezije
– inhalacioni (sevofluran i izofluran)
– neinhalacijski (tiopental, fentanil, etomidat, propofol)
– lokalni anestetici – za privremeno blokiranje osećaja
– amidi (bupivakain, lidokain)
– opioidni analgetici (morfin, fentanil, pentazocin, tramadol) – za lečenja jakog bola
– analgoantipiretici (acetilsalicilna kiselina, metamizol, paracetamol) – za lečenje slanijeg bola i visoke telesne temperature
– antimigrenici (dihidroergotamin i triptani) – za lečenje migrene
– antiepileptici (barbiturati, fenitoin, etosuksimid, klonazepam, karbamazepin, valproati, lamotrigin, topiramat, gabapentin) – za lečenje epilepsije
– antiparkinsonici – za lečenje Parkinsonove bolesti
– antiholinergici (biperiden)
– dopaminergici (levodopa, bromokriptin, ropinorol, pramipeksol, selegilin, entakapon)
– psiholeptici – smajuju moždanu aktivnost
– antipsihotici (fenotiazini, haloperidol, ziprasidon, zuklopentiksol, klozapin, olanzapin, kvetiapin, sulpiridin, litijum, risperidon) – za lečenje jakih psihoza (shizofrenija, manija)
– anksiolitici (benzodiazepini, meprobamat, buspiron) – za lečenje neuroza (teskoba, stres, nemir, nesanica, anksioznost)
– hipnotici i sedativi (benzodiazepini, zolpidem, valerijana) – za lečenje nesanice
– psihoanaleptici – pojačavaju moždanu aktivnost
– antidepresivi (amitroptilin, klomipramin, meprotilin, fluvoksamin, fluoksetin, sertralin, paroksetin, citalopram, escitalopram, moklobemid, tianeptin, reboksetin, venlafaksin, mirtazapin, hipericin) – služe za lečenje depresija i depresivnih poremećaja
– psihostimulansi i nootropici (piracetam) – za lečenje senilne demencije i disleksije
– lekovi protiv demencije (donepezil, rivastigmin, memantin) – lekovi za lečenje Alchajmerove bolesti

Ostali lekovi koji deluju u CNS:
– lekovi za lečenje zavisnosti od opioida (metadon i buprenorfin)
– sredstva protiv vrtoglavice (betahistin i cinarizin)
Među supstance sa delovanjem na CNS ubrajaju se i psihozomimetici, međutim, oni se ne smatraju lekovima jer oni izazivaju stanje slično shizofreniji a to podrazumeva halucinacije, paranoju, sumanute ideje itd. S obzirom na činjenicu da se većina njih zloupotrebljava kao sredstva zavisnosti i s obzirom na njihovu važnost u eksperimentalnoj farmakologiji oni će takođe biti obrađeni, kao i neka druga sredstva zavisnosti

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Velike šanse za izlečenje – metastatski karcinom dojke

Mada metastatski karcinom dojke još uvek nije moguće sasvim izlečiti, veliki broj pacijentkinja godinama živi sa ovom bolešću.

Za rak dojke kažemo da je heterogena bolest, što znači da se ispoljava u mnogo kliničkih oblika, sa veoma različitim kliničkim tokom i teško predvidivim ishodom, kaže prof.dr Ljubomir Muzikravić, upravnik Klinike za internu onkologiju Instituta za onkologiju Vojvodine. Ishod lečenja raka se nikada ne može apsolutno tačno predvideti, međutim, na sreću, kod ranog raka dojke vrlo često se postiže potpuno izlečenje, bez obnavljanja bolesti tokom celog životnog veka.

Postoje dva osnovna vida lečenja. Metode lokalnog delovanja na bolest su hirurško lečenje i radioterapija, dok metode sistemskog lečenja podrazumevaju hemioterapiju, delovanje na hormonske mehanizme koji mogu biti od uticaja na podsticanje rasta tumorskog tkiva, te nove metode ciljanog lečenja, podseća prof. Muzikravić. Lečenje raka dojke bitno je unapređeno u zadnjoj trećini XX veka, ne samo zahvaljujući otkrivanju novih citostatika, nego i prepoznavanju mehanizama koji utiču na rast tumora (steroidni receptori, faktori rasta, prenošenje signala kroz ćeliju) i razvoju specifičnih lekova koji blokiraju ove mehanizme.

Hirurgija je veoma značajna u terapiji ranog raka dojke, te ukoliko je tumor malih dimenzija i dovoljno rano otkriven, već sâmo odstranjenje malignog tkiva operacijom može dovesti do trajnog izlečenja. Ranijih decenija uglavnom je vršena mastektomija, dok se danas kada god je to za pacijentkinju bezbedno, vrše poštedne operacije – uklanjanje tumora i malog dela okolnog zdravog tkiva.

Prilikom hirurške intervencije uklanjaju se i pazušni limfni čvorovi. Danas se sve više insistira da se prilikom operacije najpre odstrani stražarski limfni čvor, kroz koji najpre prolazi limfa koja dolazi iz dojke: ukoliko se u njemu ne nađu tumorske ćelije, nije potrebno odstranjivati ostale čvorove, čime se izbegava razvoj mogućih komplikacija kao što je otok ruke, napominje prof. Muzikravić.

Nakon poštednih operacija potrebno je i ozračivanje operisane dojke, dok se nakon mastektomije potreba za ozračivanjem procenjuje na osnovu faktora rizika. Naime, nakon operacije i laboratorijskih analiza karakteristika odstranjenog tumorskog tkiva, stručni konzilijumi procenjuju značaj svih pojedinačnih prognostičkih faktora: na osnovu veličine tumora, stepena njegove diferentovanosti, eventualne zahvaćenosti pazušnih limfnih žlezda, kao i broja zahvaćenih žlezda, te još nekih karakteristika tumorskog tkiva, posebno prisustva steroidnih i HER2 receptora, procenjuje se rizik relapsa i predlažu dodatne mere lečenja kako bi se ovaj rizik umanjio (zračenje i medikamenti, kao adjuvantno lečenje). Ukoliko se rak dojke dijagnostifikuje u ranim stadijumima, 70 do 80 odsto pacijentkinja ima šanse za trajno izlečenje.

Da bi se sprečio razvoj relapsa, neophodno je uništiti zloćudne ćelije zaostale u organizmu. Kako nije moguće utvrditi da li u organizmu postoje zaostale pojedinačne tumorske ćelije, adjuvantno lečenje preporučuje se svim pacijentkinjama sa povišenim rizikom, uprkos neprijatnostima koje će ono uzrokovati (većina žena najviše je uznemirena zbog privremenog gubitka kose). Procenat pojave relapsa znatno je manji kod ovako lečenih žena, tako da se zahvaljujući adjuvantnom lečenju raka samo u našoj zemlji svake godine spasu stotine života, ističe prof. Muzikravić.

Ukoliko je rak lokalno uznapredovao, neophodna je biopsija da bi se iz uzorka tkiva odredilo da li se zaista radi o raku, te kakve su njegove specifične karakteristike. Na osnovu toga stručni konzilijum odabira kombinacije citostatika, ali i ostalih medikamenata od kojih se može očekivati najbolji efekat lečenja. Vrlo često se uz ovakvo lečenje (eventualno i zračenje) tumor smanji na dimenzije kada ga je moguće operativno odstraniti.

Rak dojke kao hronična bolest

I u slučajevima kada postoji metastatska bolest danas je moguće efikasno lečenje, zahvaljujući čemu se kod znatnog broja pacijenata postiže kontrola bolesti, napominje prof. Muzikravić. Najsavremeniji citostatici primenjuju se kao pojedinačni lekovi ili u kombinacijama. Neprijatni efekti do kojih citostatici mogu dovesti suzbijaju se odgovarajućim lekovima.

U lečenju tumora čije ćelije imaju na svojoj površini previše HER2 receptora, uspešno deluju specifična antitela koja blokiraju stimulanse za umnožavanje ćelija. Posebno treba istaći da je kod raka dojke uspešno lečenje često moguće i uticajem na određene hormonske mehanizme, pošto primena lekova koji deluju antihormonski uglavnom ne uzrokuje neprijatnosti kakve su vezane uz primenu citostatika.

Mada metastatsku bolest dojke još uvek nije moguće sasvim izlečiti, veliki broj pacijentkinja godinama živi sa ovom bolešću. Uz eventualno zračenje promena na kostima, te korigovanje komplikacija kao što su hiperkalcemija i malokrvnost, zahvaljujući savremenim lekovima rak dojke postao je hronična bolest, kao što su povišen krvni pritisak, astma ili šećerna bolest, sa kojima oboleli uz odgovarajuće lekove mogu kvalitetno živeti dugi niz godina, zaključuje prof.dr Ljubomir Muzikravić.
D. Pejić

white 45

Antitusici

Antitusici su lekovi koji ublažavaju i/ili blokiraju refleks kašlja. Kašalj je prirodni refleks, a manifestuje se kao naglo izbacivanje vazduha iz pluća s ciljem izbacivanja suvišnog materijala iz respiratornih puteva.

Centar za kašalj nalazi se u mozgu, a stimuliše se nervima čiji su završeci ispod površinskog sloja respiratornih puteva. Ako je površinski sloj iz nekog razloga oštećen ili se ljušti u oporavku bolesti, završeci nerava se nadražuju, signal putuje u mozak koji šalje refleks na kašalj. U trenutku kašlja vazduh koji izlazi iz pluća postiže brzine do 250 km na sat što je brzina vetrova u uraganu. Nerve mogu nadražiti i hladan vazduh, vežbanje ili nagli napad emocija. Kašalj može izazvati i hemijski iritans kao što je sumporni dioksid, ozon, azotni oksidi, hlor, dim, smog. Osim toga, neki lekovi kao što su ACE inhibitori koji se koriste za lečenje povišenog krvnog pritiska izazivaju oslobađanje bradikinina koji iritira disajne puteve i izaziva kašalj. Tada kašalj spada u nuspojavu leka, u ovom slučaju, ACE inhibitora. Kašalj može izazvati i opstrukcija u plućima – npr, kod pacijenata koji pate od uznapredovalog raka pluća ili bronha dolazi do jakog i neprestanog suvog kašlja.
Lekovi za blokadu refleksa kašlja nazivaju se antitusici. Koriste se u situacijama kada je kašalj neproduktivan, tj. suv i izaziva nepotrebnu iritaciju sluznice. Takav simptom je izuzetno neugodan za pacijenta.
U ublažavanju kašlja možemo delovati na dva načina
zaštitom respiratornih puteva tečnošću koja oblaže disajne puteve i smanjuje kontakt iritansa sa sluznicom (sirup od belog sleza ili islandskog lišaja). Time se blokiraju receptori koji u centar za kašalj u produženoj moždini šalju nadražajne signale koji dovode do kašlja.
blokadom refleksa kašlja antitusicima koji deluju na centar za kašalj u mozgu, a tu razlikujemo:
– opioidne antitusike (morfin, kodein, etilmorfin, dihidrokodein, hidrokodon, dekstrometorfan, folkodin, noskapin, glaucin)
– neopioidne antitusike (butamirat, pentoksiverin, pipazetat)

Opioidni antitusici
Opioidni, osim što su analgetici, imaju i antitusičko delovanje. Ono je bilo poznato još u drevna vremena, kada je opijum bio važno sredstvo za lečenje najjačeg kašlja. Opioidni antitusici najjači su antitusici i deluju kada su sve opcije za umirenje kašlja iscrpljene. Oni snažno blokiraju centar za kašalj u produženoj moždini te snažno sprečavaju refleks na kašalj, nezavisno od uzroka nadražaja na kašalj. Opioidni antutusici razlikuju se po jačini antitusičkog delovanja, te po snazi nuspojava koje izazivaju. Npr, morfin je najjači antitusik, ali on pokazuje i sve druge efekte, pogotovo razvoj zavisnosti. Stoga je prikladan antitusik samo onda kada razvoj zavisnosti ne predstavlja problem – sprečavanje kašlja kod pacijenata u terminalnoj fazi karcinoma pluća i bronha. Kodein je nešto slabiji antitusik, međutim, i on se koristi samo u slučajevima palijativne nege obolelih od karcinoma bronha i pluća u terminalnoj fazi, kada pacijentu nema spasa, ali mu se nastoji olakšati kvaliteta preostalog života. Folkodin i dekstrometorfan su dobri antitusici, blokiraju suvi kašalj, a iako su opioidne strukture nisu analgetici, ne uzrokuju euforiju, niti uzrokuju zavisnost. Glaucin, pak, antitusik ali je vrlo siguran i ne uzrokuje stvaranje zavisnosti, niti ima sedativno delovanje.


Kodein

Kodein je po hemijskoj strukturi metilmorfin. Njegovo delovanje je pre svega antitusično (slabije od morfina), međutim, kodein je u isto vreme blagi analgetik, deluje sedativno. Ali, za selektivno delovanje kodeina važna je doza – kada se daje u dozi od 15 do 20 mg tada ima jako antitusično delovanje, dok su neželjena dejstva poput razvoja zavisnosti, depresije disanja i euforije malo kad izraženi. Kodein spada u grupu opojnih droga, no kodeinomanija je kao pojava vrlo retka, ako se lek daje kraće vreme. Dugotrajna primena visokih doza kodeina uzrokuje toksikomaniju morfinskog tipa, budući da se jedan deo kodeina (oko 10%) demetiliše u organizmu i pretvara u morfin. Kodein daje pozitivne reakcije kod antidoping ispitavanja sportista.
Koristi se kod suvog, nadražajnog, neproduktivnog kašlja različitog porekla, ali je upotreba kodeina uglavnom ograničena na suprimiranje kašlja kod obolelih od karcinoma bronha i pluća, baš zbog činjenice da može izazvati zavisnost. Dakako, ukoliko je medicinski opravdano, kodein se može upotrebiti u raznim slučajevima neproduktivnog kašlja, ali tek kada su sve blaže opcije iscrpljene.
Kodein u preparatima dolazi u obliku tableta, kapsula ili sirupa. Zbog slabe rastvorljivosti koristi se kao fosfatna so – kodein fosfat. Dnevna delotvorna doza iznosi 100 mg.

Zanimljivo je reći da kodein u malim dozama dolazi u faznim kombinovanim analgeticima za lečenje slabog bola (Caffetin). Uloga kodeina u tim preparatima nije sasvim jasna, mada se smatra da kodein pojačava analgetsko delovanje ostalih sastojaka (paracetamol, propifenazon, kofein). Ali, neki trezveniji umovi napominju da bi, uprkos maloj dozi kodeina, u slučaju dugotrajnog uzimanja takvih lekova i preterivanja s dnevnom dozom, ipak možda moglo doći do određenog stepena zavisnosti.
Kodein se ne koristi tokom prva tri meseca trudnoće, niti za vreme dojenja. Uz primenu preporučenih doza, primena kodeina ne izaziva značajnije nuspojave. Moguća je pojava opstipacije, povraćanja, vrtoglavice, pospanosti.

Folkodin
Folkodin je pouzdan antitusik te slab depresor disanja, bez analgetskog delovanja. Uvidom u hemijsku strukturu može se primetiti da je folkodin derivat morfina (morfolinil-etil-morfin), u glavnom delu stukture vrlo sličan kodeinu, ali ima dodatak, “rep” na jednoj hidroksilnoj grupi. Zbog toga je vrlo slab euforik, u terapijskim dozama se sedacija može javiti tak kao retka nuspojava. On je i najznačajniji i najpropisivaniji opioidni antitusik. Kod folkodina je odnos antitusičkog delovanja i sedativno-opioidnog delovanja jasno zavistan od doze. Naime, u slučajevima predoziranja ili kombinacije sa psihoaktivnim supstancama (i alkoholom) folkodin ispoljava sedativno-opioidno delovanje, sedaciju, respiratorna depresiju, hipotoniju i somnolenciju.
Koristi se kod odraslih i kod dece za ublažavanje suvog, neproduktivnog kašlja uzrokovanog oboljenjima respiratornih puteva i kašlja poreklom iz centralnog nervnog sistema. Dolazi u obliku kapsula ili sirupa, a delotvrona dnevna doza za odrasle iznosi 50 mg.
Folkodin se ne sme koristiti u slučajevima edema pluća, produktivnog kašalj, ne smeju ga koristiti deca mlađa od 2 godine, a oprezno se primenjuje ko osoba sa opstruktivnim bolestima respiratornih puteva (astma, KOBP), ko osoba sa oslabljenom funkcijom jetre i bubrega, trudnica i doljilja.

Dekstrometorfan
Dekstrometorfan je derivat morfinana (ne morfina) i u potpunosti je sintetski molekul. Efikasan je antitusik bez analgetskog delovanja. Izuzetno retko može izazvati digestivne poremećaje, pospanost te vrtoglavicu. Dolazi skoro isključivo u OTC preparatima za ublažavanje kašlja i prehlade, samostalno ili u obliku kombinacija sa analgoantipireticima. Primenjuje se za kratkoročno ublažavanje suvog, neproduktivnog kašlja uzrokovanog prehladom te kod kašlja uzrokovanog inhalacijom iritansa. Namenjen je za odrasle i za decu od dve godine života. Delotvorna dnevna doza za odrasle iznosi 90 mg.
Uprkos činjenici da je dekstrometorfan siguran lek koji se može dobiti i bez recepta, valja zadržati mere opreza. Nije namenjen za lečenje dugotrajnog (hroničnog) kašlja izazvanog pušenjem, astmom ili emfizemom.
Pri pravilnoj primeni dekstrometorfana u preporučenim dozama nuspojave su retke i blage. Retko se javljaju blage vrtoglavice, slabost, vrtoglavica, pospanost, umor te mučnina sa bolovima u trbuhu.

Glaucin
Glaucin je alkaloid izolovan iz biljke žuti mak (Glaucinum flavum). Glaucin ima određenu hemijsko-strukturnu sličnost sa morfinom i morfinskim derivatima, a mnogo je sličniji apomorfinu i noskapinu. Glaucin je dobar antitusik, ali za razliku od kodeina on uglavnom ne pokazuje svojstva klasičnog opioidnog antitusika.
Sprečava napade kašlja, ali nema efekat na respiratorni sistem. Takođe, glaucin ima određeno slabo spazmolitičko delovanje, ali ne deluje na motilitet creva i kod preporučenih antutusičkih doza ne izaziva opstipaciju. Međutim, kod dugotrajne primene može se javiti laka opstipacija. Takođe, glaucin ima određena analgetička i antiinflamatorna svojstva.

Glaucin se koristi za ublažavanje suvog kašlja različitog uzroka, uključujući akutni bronhitis, upalne bolesti gornjih i donjih respiratornih puteva, silikozu i dr.
Dolazi u obliku tableta i sirupa, a delotvrona dnevna doza za odrasle iznosi 120 mg. Glaucin može izazvati izvesno smanjenje krvnog pritiska, pa ga treba oprezno koristiti kod pacijenata sa niskim krvnim pritiskom i infarktom miokarda. Retki simptomi podrazumjevaju simptome poput mučnine, povraćanja, smanjenja krvnog pritiska, slabosti i vrtoglavice.

Butamirat
Butamirat je sintetski neopioidni antitusik centralnog delovanja. Hemijska struktura butamirata nema sličnosti sa hemijskom strukturom morfina niti jednog njegovog derivata, ali je butamirat dobar antutusik koji, poput morfina, blokira centar za kašalj u produženoj moždini. U tom smislu butamirat je antitusički pandan tramadolu, analgetiku koji ima sličan efekat kao morfin, ali daleko slabije izraženu sklonost razvoju zavisnosti. Deluje takođe sekretolitički i blago spazmolitički. Sprečava i smiruje suvi nadražajni kašalj, opušta grč bronhijalnog mišića, pomaže pri iskašljavanju te olakšava disanje i blaži bol u prsima.
Koristi se za ublažavanje akutnog i hroničnog nadražajnog suvog kašlja različitoga uzroka (ponajviše prehlada i upale donjih respiratornih puteva). Takođe, koristi se za ublažavanje kašlja pre i posle dijagnostičkih i terapijskih zahvata u bronhijima, pre i posle operacije.
Namenjen je i odraslima i deci, dolazi u obliku tableta ili sirupa, a delotvorna dnevna doza za odrasle kreće se od 80 do 150 mg. Kako ne pokazuje nikakve sedativne efekte butamirat je uverljivo najpropisivaniji antutusik, pogotovo kod dece.
Ali, kako nema iskustva u lečenju trudnica, tokom prva tri meseca trudnoće njegova upotreba se ne preporučuje, a oprez je potreban i kod dojilja. Neželjena dejstva kao što su kožni osip, GIT poremećaji (mučnina, povraćanje, proliv) i vrtoglavica retki su i blagi.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Prirodni ekspektoransi

U lečenju prehlada tradicionalno se koriste prirodni ekspektoransi koji potiču od lekovitog bilja. Nalazimo dve grupe takvih biljaka:
1. biljke koje sadrže saponine (bršljan, sladić, jaglac, senega, sapunika, sapunovac, divizma)
2. biljke koje sadrže ekspektorantna etarska ulja (anis, komorač, timijan, majčina dušica, eukaliptus, beli bor, klekovina, ariš)
Od ovih biljaka obično se izrađuju ekstrakti od kojih se uzrađuju razni sirupi za iskašljavanje. Takođe, brojne čajne mešavine za pomoć kod disajnih tegoba sadrže upravo biljke i jedne i druge grupe.

Saponini su grupa prirodnih glikozida steroida, steroidnih alkaloida i triterpena. Nalaze se u brojnim biljkama, pogotovo u kutikuli gde čine voštani zaštitni film.

U hemijskoj strukturi saponina razlikujemo dva dela – prvi je “aglikon” koji je sličan hormonskim steroidima, ali je ipak drugačiji od njih jer sadrži dodatni ciklički prsten, a drugi deo je vezan na aglikon i sastoji se od oligosaharida. Saponini su rastvorljivi u vodi u kojoj forniraju penu, po kojoj su i dobili ime (smatralo se da su saponini vrsta sapuna). U biljnom svetu nalazimo celi spektar saponina, vrlo često jedna biljna vrsta sadrži više raznih saponina. Saponini mogu imati različita farmakološka svojstva, neki su i otrovni (otrovne saponine nazivamo sapotoksini), a saponini bršljana, sladića, jagorčevine, senege, sapunike, sapunovca i divizme imaju ekspektorantna svojstva. Naime, oni su sekretolitici i smanjuju površinski napon bronhijalne sluzi. Saponini nadražuju želudačnu sluznicu, što reflektorno putem nerava izaziva povećanu sekreciju u bronhima i olakšava iskašljavanje ređeg bronhijalnog sekreta. Saponini se zbog svoje površinske aktivnosti u obliku monomolekularnog filma šire iz ždrela na okolnu sluznicu respiratornog trakta i tako deluju lokalno na razređivanje i izlučivanje guste bronhijalne sluzi.
Etarska ulja anisa, komorača, timijana, majčine dušice, eukaliptusa, belog bora, klekovine (terpentinsko ulje) i ariša sadrže isparljive ugljovodonične ili fenolne sastojke (timol, karvakrol, pinen, anetol, eukaliptol, felandren) koji deluju sekretolitički, sekretomotorički, antiseptički i spazmolitički olakšavajući iskašljavanje bronhijalne sluzi.

Bršljan
Bršljan (Hedera helix L.) spada u porodicu Araliaceae. Raste u šumama Evrope i jugozapadne Azije kao biljka puzavica koja se može videti na brojnim stablima visokog drveća. Lekovitost bršljana poznata je bila još Druidima. Listovi bršljana sadrže 5-8% saponina (pre svega alfa-hederin i hederakozid C), sterole, flavonoide, polialkine (falkarinon and falkarinol). Sva ta jedinjenja, a pogotovo alfa-hederin, nose farmakološka svojstva bršljana.

Zanimljivo da je pokazano kako sastojak falkarinol ima antibakterijsko, analgetsko i sedativno delovanje. I falkarinon i falkarinol se smatraju antimikoticima (Wichtl i Bisset, 1994). U in vitro studijama zaključeno je da natrijumove soli monodezmozida imaju toksično delovanje na amebe, Trichomonas, and lišmaniju (Bruneton, 1995). Standardizovani preparati na bazi ekstrakta bršljana, da bi bili delotvorni, moraju sadržati 25 mg saponina po tableti odnosno, sirupi sa ekstraktom bršljana moraju sadržati 700 mg saponina na 100 ml sirupa.
Ekstrakt bršljana deluje ekspektorantno, spazmolitički i umirujuće na kožu i sluznicu. Sirupi i tablete na bazi ekstrakta bršljana koriste se za iskašljavanje tj. ublažavanje simptoma prehlade i upale bronha. Osim toga, ekstrakt bršljanja koristi se u losionima i kremama protiv celulita, jer se smatra da esktrakt bršljanja pozitivno utiče na uklanjanje celulita. Preparati sa ekstraktom bršljana pokazali su se sigurnim, mada se kod trudnica smeju korititi uz oprez.
Registrovani : Prospan (ENGELHARD)

Sladić
Sladić (Glycyrrhyza glabra) spada u porodicu Fabaceae. Postojbina mu je istočni deo Sredozemlja i jugozapadna Azija, a danas se uzgaja i raširena je po celom svetu. Sladić je jedna od najistraženijih biljaka na svetu. Koren sladića (Liquiritiae radix) je karakteristično žute boje, ima sladak ukus (po tome je i dobio ime), a sadrži brojne sastojke od kojih je najvažniji triterpenoidni saponin glicirizin (još poznat kao glicirizinska kiselina, 5-9% težine korena). Glicirizin je nositelj slatkog ukusa, 50 puta je slađi od saharoze. Komercijalni ekstrakt obično sadrži glicirizin u formi amonijumove soli (amonijum glicirizinat). Osim glicirizina u korenu sladića nalazimo flavonoide likviritin, izolikviritigenin i dr.
Glicirizin ima dobro ekspektorantno i sekretolitičko delovanje koje je dokazano i u ogledima na životinjama. Osim toga potvrđeno je da glicirizin ubrzava zaceljivanje želudačnog čira. Zbog svog slatkog ukusa glicirizin se čak koristio u prehrambene svrhe kao zaslađivač. Međutim, glicirizin je pokazao vrlo zanimljivu i opasnu nuspojavu.
Glicirizin ima pseudoaldosteronsko delovanje. Naime, glicirizin se u telu metaboliše između ostalog u glicireteničnu kiselinu. Ona se veže za mineralokortikoidne receptore i blokira efekat 11-beta-hidroksisteroid dehidrogenaze. Ovaj enzim ima ulogu da spreči glukokortikosteroide da deluju poput aldosterona. Ukoliko je on blokiran tada dolazi do intenzivne stimulacije mineralokortikoidnih receptora od strane glukokortikoida pa se dobija efekat kao da aldosterona ima previše. Tada dolazi do pojačanog zadržavanja natrijuma u krvi (manje se izlučuje u bubrezima), i dolazi do hipertenzije. Tako su u stručnoj literaturi opisani slučajevi hipertenzivnih kriza zbog konzumacije prehrambenih proizvoda koji su sadržali glicirizin kao zaslađivač.
Sladić i ekstrakt sladića koriste se kao ekspektoransi za lakše iskašljavanje kod bolesti disajnih puteva, a takođe se može koristiti kao pomoćna terapija u želudačnom ili/i duodenalnom ulkusu. Najčešće dolazi u sirupima ili čajnim mešavinama, a takođe i u obliku tinktura. Delotvorna dnevna doza za odrasle osobe je količina ekstrakta koja sadrži 200-600 mg glicirizina. Međutim, zbog pseudoaldosteronskog neželjenog dejstva, sladić i ekstrakt sladića sve se manje koriste.
Preparati sa sladićem ne smeju se koristiti u slučaju žučnih bolesti, ciroze jetre, hipertenzije, hipokalemije i lošeg rada bubrega. Takođe, trudnice bi trebale izbegavati preparate na bazi sladića. Moguća neželjena dejstva (pogotovo u slučaju dužeg korišćenja ili velikih doza) jesu hipertenzija, hipokalemija te u retkim slučajevima i mioglobinurija.

Jagorčevina
Jagorečevina (Primula veris) spada u porodicu Primulaceae. Može se videti u šumama i na livadama cele srednje Evrope. Jagorčevina je zeljasta, niska prolećna biljka i cveta karakterističnim žutim cvetovima tokom ranog proleća.

U lečenju se koriste cvet i koren jagorčevine. Cvet jagorčevine sadrži saponine i flavonoida, dok koren jagorčevine (Primulae radix) samo saponine. Srodna vrsta je Primula elatior, koja se takođe koristi kao i Primula veris. Od saponina u jagorčevini nalazimo 5-10% triterpenoidnog saponina primula kiselina A. U biljci Primula veris aglikon primula kiseline A jest priverogenin A, a u P. elatior aglikon jest protoprimulagenin A. Osim tih saponina u jagorčevini nalazimo fenolne glikozide primverin (primverozid, 4-metoksisalicilat) i primulaverin (primulaverozid, 5-metoksisalicilat) koji enzimskom razgradnom tokom sušenja daje biljnoj drogi karakterističnu aromu.
Glavni saponin, primula kiselina A je i jedini delotvorni sastojak korena i cveta jagorčevine. On deluje kao ekspektorans iritirajući želudačnu sluznicu, što refleksno uzrokuje lučenje tečnosti u bronhijalni sekret i dolazi do smanjenja viskoznosti bronhijalne sluzi. Takođe, pojačava se motorika cilija bronhijalnog epitela, pa je ekstrakt jagorčevine ujedno i sekretomotorik.
Ekstrakt jagorčevine koristi se kao sekretomotorički i sekretolitički ekspektorans pri bronhitisu, kašlju, prehladi za lakše iskašljavanje obilne sluzi u respiratornom sistemu. Zbog iritacije sluznice preparate na bazi jagorčevine ne bi trebalo da koriste osobe koje pate od želudačnih tegoba.

Senega
Za senegu (Polygala senega) ne postoji adekvatan naziv na srpskom. Naime, senega ne raste u našim krajevima, nego u istočnom i središnjem delu Severne Amerike. Međutim u Evropi rastu biljke srodne senegi, a to su Polygala amara i Polygala vulgaris. I ove dve biljke se koriste za lečenje disajnih tegoba, ali je senega mnogo poznatija i cenjenija. U lekovite svrhe koristi se koren i korenske glavice senege (Polygalae radix).
Koren senege, stare lekovite biljke severnoameričkih Indijanaca, u farmaciju je ušao kao sredstvo protiv bolesti pluća. On sadrži saponine senegin i poligalična kiselina. Kao i ostali saponini senegin i poligalična kiselina deluju nadražajno na želudačnu sluznicu i refleksno uzrokuju pojačano lučenje tečnosti u bronhijalnu sluz, što ima sekretolitično delovanje i smanjuje viskoznost bronhijalne sluzi.
Senega se koristi kao ekspektorans u raznim oblicima respiratornih bolesti koje uzrokuju pojačanu produkciju viskozne žilave sluzi. Kod duže primene preparata na bazi senege može doći do nadraženosti želudaane sluznice. Takođe, u slučajevima predoziranja može doći do povraćanja i proliva. Koristi se najčešće u obliku suvog ekstrakat (u obliku kapsula), a dolazi i u obliku sirupa.

Sapunika
Sapunjača (Saponaria officinalis) prototip je biljke sa saponinima. Saponini su dobili naziv upravo po ovoj biljci, koja sadrži velike količine saponina, a ona sama dobila je ima jer je oduvek bilo poznato da vodeni ekstrakt te biljke jako peni (poput vodenog rastvora sapuna), do te mere da se može koristiti kao deterdžent. Tako su u davna vremena pralje sapuniku koristile za pranje vune, a prepoznata je i kao lekovita biljka. Čak i danas u nekim zemljama postoje specijalni deterdženti za osetljive tkanine koje sadrže ekstrakte sapunike. Zbog svog prirodnog porekla, takvi su deterdženti sve popularniji. Rasprostanjena je po celoj Evropi i zapadnoj Aziji, a preneta je u Severnu Ameriku i Japan. Od sapunike koriste se sasušeni koren, podanak i ogranci.
Aktivne materije u sapunjači su saponini. Ekstrakt sapunike deluje ekspektorantno, a u većim dozama i citotoksično.
Mehanizam delovanja je isti kao i kod drugih biljaka sa saponinina – nadražaj želuca izaziva refleksno lučenje tečnosti u bronhijalnu sluz dolazi do smanjenja viskoznosti bronhijalne sluzi. Isto tako, u retkim slučajevima i sapunika može izazvati neugodan i štetan nadražaj želuca.

Divizma
Pod pojmom divizma kriju se dve biljke – Verbascum densiflorum i Verbascum phlomoides. Rastu na livadama pored šuma u Evropi i zapadnim delovima Azije. Karakteristična je po tome da je dlakava biljka koja može narasti dosta visoko, čak do 2 metra, a leti cveta karakterističnim žutim cvetovima. Upravo se ti žuti cvetovi skupljaju i suše i koriste u lečenju raznih respiratornih tegoba.
Cvetovi divizme sadrže flavonoide (apignein, luteolin kamferol i rutin), iridoidne monoterpene (aukubin, 6-beta-ksilosilaukubin, metilkatalpol, izokatalpol) i triterpenske saponine (verbaskosaponin) i mukopolisaharidne sluzi. Zbog tih sluzi, cvetovi divizme se mogu koristiti i za lečenje suvog kašlja.
Cvetovi i ekstrakt divizme korisne su komponenta preparata i čajeva za simptomatsko lečenje upale grla i kašlja. Takođe, cvetovi divizme se koriste u lečenju prehlada, suvog kašlja, i za iskašljavanje zbog blagog ekspektorantnog delovanja saponina. Za razliku od ostalih saponinskih biljaka cvetovi divizme nemaju ograničenja za korišćenje.

Timijan

Timijan (Thymus vulgaris), za razliku od prethodnih biljaka ne sadrži saponine – temelj njegovog ekspektorantnog delovanja je njegovo etarsko ulje bogato timololom i karvakrolom, terpenskim fenolnim jedinjenjima.

Timijan prirodno raste u južnoj Evropi i na Mediteranu, a drugde se uzgaja zbog ekstrakcije etarskih ulje. Spada u porodicu Lamiaceae. Biljka srodna timijanu je majčina dušica (Thymus serpylum), koja takođe sadrži etarsko ulje s timolom i karvakrolom, a takođe se koristi u čajevima i sirupima za lečenje bolesti respiratornih puteva. Listovi i stabljika timijana (Thymi herba) sadrže etarsko ulje sa terpenskim fenolima timolom i karvakrolom.

Timol i karvakrol jesu jaki i vrlo moćni antiseptici. Timol po hemijskoj strukturi nalikuje mentolu, ali je od mentola neuporedivo bolji i jači antiseptik. Osim njih etarsko ulje sadrži i terpenoide, eugenol, alifatske alkohole. Međutim, ono što etarsko ulje timijana ne sadrži, ali vodeni ekstrakt timijana sadrži jesu flavonoidi timonin, cirsilineol i 8-metoksicirsilineol, a tu su i bifenilni monoterpenoidni jedinjenja i ruzmarinska kiselina. Takođe, tu su i brojni drugi korisna jedinjenja.
Ekstrakt timijana ima dokazano bronhospazmolitičko, ekspektorantno i antibakterjsko delovanje. In vitro eksperimenti pokazali su da su flavonoidi timonin, cirsilineol i 8-metoksicirsilineol verovatno odgovorni za bronhospazmolitičko delovanje timijana.
Etarsko ulje timijana i ekstrakt timijana dolazi u brojnim sirupima za lečenje kašlja, a osušeni listići timijana nalaze se skoro u svim čajevima za disajne puteve, protiv kašlja, bronhitisa i prehlade. Zbog svog jakog antiseptičkog svojstva timol se nalazi u pastilama za lečenje bolesti grla, u tečnostima za ispiranje grla, u tečnostima za dezinfekciju usta (koriste se u slučajevima gingivitisa i stomatitisa), a smeša etanola, vode i etarskog ulja timijana vrlo je moćno sredstvo za dezinfekciju.

Anis
Anis (Pimpinella anisum) je biljka iz porodice Apiaceae. Biljke srodne anisu su komorač (Foeniculum vulgare), bedrenika (Pimpinella saxifraga) i kim(Carum carvi). Prvobitna postojbina anisa je na istoku, ali danas se u celom svetu uzgaja zbog vrlo aromatičnopg etarskog ulja. Malogde je samonikla.
Od anisa se iskorišćava njegov plod (Anisi fructus). On sadrži 2% etarskog ulja. Etarsko ulje se dobija destilacijom sa vodenom parom a sadrži čak do 90% anetola. Osim anetola, etarsko ulje anisa sadrži metilkavikol, anisni aldehid, anisnu kiselinu i terpene. Još je jedna biljka bogata anetolom, a to je kineski zvezdasti anis (Illicium verum), međutim, filogenetski anis i zvezdasti anis nisu nikako povezane.
Anetol (tačnije trans-anetol) je vrlo aromatičan molekul zbog kojeg anis ima karakterističan sladunjavi miris. Hemijski gledano to je aromatični, nezasićeni etar, tačnog hemijskog imena trans-1-metoksi-4-(prop-1-enil)-benzen. Hemijski čist anetol javlja se u obliku belih kristala, a tope se na samo 21°C. Anetol ima sladak ukus – izmereno je da je 13 puta slađi od saharoze. Međutim, u velikim količinama anetol je toksičan i iritantan. Zanimljivo je da se u ilegalnim krugovima anetol koristi kao sirovina za sintezu parametoksiamfetamina – na crnom tržištu kriminalci ga prodaju tvrdeći da je to MDMA (ecsytasy), a rezulat takve tvorevine su brojni smrtni slučajevi mladih ljudi.
Anis (ekstrakt i etarsko ulje) imaju ekspektorantno, blago spazmolitičko i antibakterijsko delovanje. Koristi se u čajevima i sirupima za ublažavanje kašlja i za iskašljavanje u raznim bolestima respiratornih puteva. Takođe, anis ima karminativno i aperitivno delovanje pa se koristi kod dispeptičnih tegoba i nadutosti. Mnoga alkoholna pića i likeri sadrže ekstrakt anisa. Npr, čuvena makedonska rakija, mastika, sadrži puno anetola iz anisa.

Četinari
Razne vrste četinara sadrže etarsko ulje karakterističnog mirisa. U četinare spadaju, npr, klekovina (Pinus mugo), beli bor (Pinus sylvestris), smreka (Picea abies) crni bor (Pinus nigra), ariš (Larix decidua), primorski bor (Pinus pinaster), jela (Abies alba), molika (Pinus peuce) i dr. Nepregledne šume četinara pokrivaju Sibir, Kanadu, Norvešku, a rastu na višim nadmorskim visinama na brojnim planinama. Takođe, četinari naseljavaju primorske i mediteranske krajeve.
U medicinske svrhe koriste se etarska ulja klekovina (Pinus mugo) i belog bora (Pinus sylvestris). Etarsko ulje belog bora naziva se terpentinsko ulje, a klekovine Pini pumilionis aeteroleum. U pitanju su smese raznih terpentinskih ugljovodonika, a terpentinsko ulje i ulje klekovine se razlikuju po udelu komponenata. Tako u tim uljima možemo naći najviše alfa-pinena, a takođe nalazimo i felandren, 3-karen, dipenten, beta-pinen, limonen, alfa-terpinen, gama-terpinen, cis-beta-ocimen, mircen, kamfen, sabinen i terpinolen. Osim toga, tu su i ostali satojci kao što su bornil acetat, borneol, 1,8-cineol, kadinol, muurolol, alfa-kadinol, kajofilen, kamazulen, maslačna, kaproična i izokaproična kiselina.
Etarska ulja klekovine i belog bora imaju sekretolitička, hiperemička, i lagano antiseptička svojstva. Sekretolitičko svojstvo etarskih ulja četinara je bilo poznato oduvek – npr. pacijenti koji boluju od hroničnog bronhitisa često se šalju u banje u krajevima gde raste dosta takvog drveća. Etarsko ulje obogađuje tamošnji vazduh, što blagotvorno deluje na stanje pacijenata. Antiviralna i antibakterijska svojstva proizilaze iz sastojaka kao što su limonen, dipenten i bornil acetat. Koriste se za inhaliranje zbog poboljšavanja iskašljavanja suvišne bronhijalne sluzi, a spolja se koriste zbog antireumatskog i analgetskog delovanja. Takođe, deluju kao nazalni dekongestivi zbog stimulacije vazokonstrikcije. Ne smeju se koristiti u slučajevima bronhijalne astme ili suvog kašlja. Pri inhaliranju mogu se kao nuspojave javiti pojačani bronhijalni spazam i iritacije sluznice, a pri primeni na koži može doći do iritacije kože.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com

Hormoni hipofize i hipotalamusa

Hipofiza je najvažnija žlezda sa unutarašnjim lučenjem u ljudskom organizmu. Ona lučenjem svojih hormona reguliše intenzitet lučenja ostalih žlezda sa unutrašnjim lučenjem i to štitne žlezde, nadbubrežnih žlezda, polnih žlezda, ali i mlečne žlezde koja nije endokrina nego egzokrina žlezda.

Kod nje razlikujemo tri režnja: prednji, srednji i zadnji. Prednji režanj ili adenohipofiza, nalazi se pod kontrolom hipotalamusa (putem hipotalamičnih hormona koji krvotokom direktno stižu u hipofizu). Zadnji režanj se naziva još i neurohipofiza.
Prednji režanj luči adenokortikotropni hormon (ACTH) koji kontrolira lučenje kortikosteroida iz nadbubrežne žlezde, luteinizirajući hormon (LH) i folikul stimulirajući hormon (FSH) a ta dva hormona podstiču lučenje polnih hormona. Prednji režanj nadalje, luči tiroid stimulirajući hormon (TSH) koji podstiče lučenje tiroksina iz štitne žlezde, zatim prolaktin koji je odgovoran za lučenje miječnih žlezda i hormon rasta. Zadnji režanj luči oksitocin i vazopresin (ili antidiuretski hormon – ADH). Za razliku od prednjeg režnja, zadnji režanj hipofize je pod direktnom kontrolom hipotalamusa putem nervnih vlakana, bez posredstva hormona!
Hormoni hipofize su peptidi. To znači da su to veći molekuli sazdani od aminokiselina vezanih amidnom vezom poput proteina, međutim zbog malenog broja aminokiselina (do 20-tak) nazivamo ih peptidi.
Danas ima sve više preparata na bazi hormona hipofize. Nekada su se koristili hormoni na taj način što su se ekstrahovali iz hipofiza ljudskih leševa. Danas, pak, sve se više služimo tehnologijom rekombinantne DNA: gen koji je sadrži kod i instrukcije za biositnezu hormona ubaci se u bakteriju Escherichiju Coli. Takva bakterija se umnožava i uzgaja u posebnim reaktorima. Bakterija luči peptid koji u potpunosti odgovara ljudskom hormonu čiji gen smo ubacili u bakteriju. Na ovaj način se danas industrijski proizvodi većina svih peptidnih lekova (insulin, eritropoetin, hormon rasta itd.)
Takođe, postoje određeni veštački peptidi koji su slični ljudskim peptidnim hormonima. Oni se mogu koristiti umesto prirodnih. Takođe, postoji opcija da se kao lek koristi jedinjenje koje nije peptid ali se u organizmu veže za mesto gde se veže i pravi prirodni hormon i stimuliše to mesto.


Hormoni prednjeg režnja hipofize

Tetrakozaktid
Tetrakozaktid je veštački adenokortikotropni hormon (ACTH). Funkcija ACTH je stimulacija rasta i lučenje nadbubrežne žlezde. Pri tome je uglavnom posredi lučenje kostikosteroida kortizola. Međutim, tetrakozaktid za razliku od pravog ACTH koji je niz od 39 aminokiselina, sadrži samo 24 aminokiseline. To je onaj deo ACTH koji je odgovoran za funkciju, stoga tetrakozaktid sa svoje 24 aminokiseline savršeno odgovara za podsticanje lučenja kortikosteroida.
Upotreba tetrakozaktida je ista kao i upotreba oralnih ili parenteralnih kortikosteroida. S obzirom da se tetrakozaktid mora primenjivati isključivo parenetralno (injekcijama) njegova upotreba je ograničena samo na dijagnostičke svrhe, recimo, ispitivanje poremećaja funkcije nadbubrežne žlezde ili hipofize.

Somatotropin
Somatotropin ili hormon rasta hormon je prednjeg režnja hipofize. Sastoji se od 191 aminokiseline. Njegova funkcija u organizmu je pre svega rast kostiju po dužini, povećani rast i razvoj tkiva, povećava iskorišćavanje glukoze i aminokiselina u organizmu, dakle rast.

Luči se tokom detinjstva, a prestaje se lučiti nakon zarastanja epifiza kostiju (to se događa nakon puberteta) nakon čega više ne postoje mogućnosti za longitudinalan rast kostiju. Dalje lučenje hormona rasta izaziva bolest koja se naziva akromegalija. Somatotropin na rast deluje preko hormona čije lučenje iz jetre stumuliše, a to je IGF I.
Somatrotropin se koristi za lečenje, tj. supstitucionu terapiju, kod nedostatka prirodnog hormona rasta. Učestalost javljanja tog poremećaja u populaciji iznosi 1 : 4000, a za posledicu ima patuljasti rast (nanosomija, dvarfizam).
Danas se somatotropin proizvodi metodom rekombinantne DNA.
Preparat je jedva stavljen na tržište zbog relativno malenog tržišta a skupe proizvodnje. Verovalo se da stavljanje takvog preparata na tržište neće biti ekonomski opravdano, ali tržište je reagovalo drugačije: somatotropin je postao traženiji nego se mislilo! Naime, somatotropin se počeo koristiti kod dece koja su manja rastom ali ne patološki (prirodno niži rast) i to na insistiranje roditelja! Društvena je činjenica je da ljudima nižeg rasta to predstavlja hendikep u životu i nepovoljnu karakteristiku u odnosu na druge osobe višeg rasta. Statističari čak tvrde da su takve osobe manje uspešne u životu. U želji da njihova deca budu “lepša” roditelji često neopravdano prisiljavaju lekare da njihovoj deci primenjuju veštački somatotropin. Ali takva primena nije ni opravdana ni bezopasna tim pre jer se kod nekih osoba mogu pojaviti antitela na somatotropin što na kraju ima suprotne efekte od željenih. Takođe, somatotropin se sve više koristi kod sportista u doping svrhe.

Hormoni zadnjeg režnja hipofize

Dezmopresin
Dezmopresin je analog vazopresina ili antidiuretskog hormona ADH. ADH se oslobađa kad poraste osmolarnost plazme ili kad se snizi krvni pritisak. Deluje na taj način što povećava propustljivost u sabirnim kanalićima u bubrezima što uzrokuje povrat vode u krvotok. Osim toga ADH povećava pritisak delovanjem na muskulaturu krvnih sudova.
Za razliku od prirodnog ADH dezmopresin ima pre svega antidiuretsko delovanje (efekat suprotan diureticima!), a porast pritiska nije toliko izražen. Koristi se za lečenje diabetesa insipidusa – patološkog nedostatka pravog prirodnog ADH. Takođe, koristi se u manjim dozama pre spavanja kod osoba koje pate od nekontrolisanog noćnog mokrenja.

Oksitocin
Oksitocin je polipeptid koji u laktaciji podstiče lučenje mleka i to mu je glavni fiziološki zadatak. Međutim, on uzrokuje i održava kontrakcije materice (trudove) a podstiče pokrete katernice koje dovode do porođaja. Takođe uzrokuje omekšavanje spoja pubičnih kostiju što omogućuje njihovo razdvajanje i olakšavanje porođaja.
U terapijske svrhe se koristi sintetski oksitocin za izazivanje i pojačavanje trudova i time predstavlja alernativu alkaloidima ražene glavnice kao što su ergometrin i metilergometrin, ali je njegov nedostatak taj što je relativno skup u odnosu na ove poslednje. Takođe se koristi i za kontrolu krvarenja nakon porođaja, pri nepotpunom porođaju, carskom rezu i sličnim komplikacijama porođaja. Daje se u obliku injekcija, bukalnih tableta (resorpcija preko usne sluznice) ili pak, nazalnog spreja.

Hormoni hipotalamusa

Oktreotid
Oktreotid je polipeptidni analog somatostatina, hormona koga luči hipotalamus a uzrokuje smanjenje lučenja hormona rasta (somatotropin). Fiziološka funkcija somatostatina je regulacija lučenja somatotropina i sprečavanje razvoja gigantizma te prekidanje lučenja nakon zarastanja epifiza kostiju. Oktreotid ima analogno delovanje somatostatinu a veže se na somatostatinske sst-2 i sst-5 receptore. Primenjuje se u lečenju akromegalije (rast tkiva i izobličenje tela pod uticajem patološkog lučenja somatotropina u zrelom dobu) i gastro-entero-pankreatičnih neuroendokrinih tumora kao što je karcinoid. To su relativno retki, ali izuzetno opasni tumori.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com