Nakon što je Flemingovo otkriće iznelo na svetlo dana novi pristup borbe protiv infektivnih bolesti, Waxman i saradnici do 1944. otkrivaju niz antibiotika glikozidne građe. Do 1944. izolovan je prvi aminoglikozidni antibiotik – streptomicin. Waxman je 1952. primio Nobelovu nagradu za ovo otkriće. Streptomicin je najvećim delom odslužio svoju misiju i prepustio mesto mlađim, efikasnijim antibioticima.
Opšte karakteristike aminoglikozidnih antibiotika
Aminoglikozidi imaju tri ili tetrasaharidnu strukturu i sastoje se od streptamina ili nekog streptaminskog derivata (uglavnom 2-dezoksistreptamin) na koji je vezano 3 ili 4 aminošećerna ostatka. Treba istaći da su svi oni baktericidni!
Klinički relevantno je njihovo delovanje protiv G(-) bacila, stafilokoka i roda Pseudomonas (ovo se, ipak, uglavnom odnosi na gentamicin).
Streptokoke i anaerobne bakterije su uglavnom otporne na njih.
Za sistemske infekcije primenjuju se isključivo parenteralno (intravenski ili intramuskularno) jer se ne mogu resorbovati iz digestivnog sistema.
Neki aminoglikozidi kao što je neomicin mogu se koristiti za lečenje lokalnih digestivnih infekcija.
Sistemska upotreba aminoglikozidnih antibiotika je ograničena zbog njihove jake otrovnosti jer oštećuju bubrege i slušni nerv: Ukoliko se primenjuju često postoji opasnost totalnog otkazivanja bubrega i razvoja gluvoće (ototoksičnost i nefrotoksičnost)! Zbog toga se koriste samo onda kad su u pitanju ozbiljne infekcije koje se ne mogu lečiti drugim antibioticima!
Lokalno se, pak, mogu skoro neograničeno primenjivati. Poznati aminoglikozidni antibiotici jesu streptomicin, neomicin, kanamicin, gentamicin, amikacin, izepamicin i netilmicin. Zadnja četiri se koriste kao sistemski anti infektivi.
Mehanizam delovanja
Aminoglikozidi, nakupljajući se u bakteriji, ireverzibilno se vežu za 30S ribozomsku subjedinicu, uzrokujući inhibiciju sinteze proteina. Što više, vezivanje aminoglikozida uzrokuje povećano produkovanje grešaka prevođenja DNA koda u proteine, pa nastaju abnormalni enzimi i strukturni proteini koji uzrokuju nepovratno oštećenje bakterije. Anaerobne bakterije, pak, ne akumuliraju u sebi aminoglikozide, te stoga na njih aminoglikozidi ne deluju.
Rezistencija
Nažalost, postoje mnogi sojevi otporni na aminoglikozide. Rezistencija se javlja vrlo brzo tokom terapije, a bazira se na formiranju enzima koji inaktiviraju antibiotik.
Gentamicin
Gentamicin je beli prašak, stabilan na svetlu i vazduhu, rastvorljiv u vodi, nerastvorljiv u etanolu i organskim rastvaračima, stabilan u širokom pH području. Izolovan je iz kulture Micromonospora purpurea godine 1959. Gentamicin je noviji aminoglikozidni antibiotik širokog spektra. Baktericidno deluje na Pseudomonas aeruginosa i na druge G+ (Staphylococcus aureus, neki sojevi Staphylococcus epidermidis, Listeria monocytogenes) i G-(Brucella, Calymmatobacterium, Campylobacter, Citrobacter, Escherichia, Enterobacter, Klebsiella, Proteus, Serratia, Vibrio i Yersinia) rezistentne sojeve.
Gentamicin se koristi za
– sistemsko lečenje raznih infekcija bakterijama osetljivim na gentamicin;
– primarne kožne infekcije, opekotine, inficirane rane i druge sekundarne kožne infekcije (lokalna medikacija).
Parenteralna primena može izazvati ozbiljne i nepovratne nuspojave, a to su jaka bubrežna oštećenja (sindrom spužvastog bubrega – nefritis), oštećenja slušnog nerva, koji može izazvati delimičnu ili totalnu nepopravljivu gluvoću, alergijske reakcije na koži itd.
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Gentamicin,Gentamicin Sandoz, Gentokulin
Amikacin
Amikacin je beli prašak koji se dobro rastvara u vodi, nerastvorljiv je u alkoholu. Pri izradi injekcija prevodi se u so, amikacin sulfat. Delovanje je slično gentamicinu. Delotvoran je i za uzročnike koji su rezistentni na ostale aminoglikozide. Preporučuje se u slučajevima kada drugi aminoglikozidni antibiotici zataje. Manje je toksičan od gentamicina.
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Amikacin, Aminocin