Osteoporoza

U grupi lekova za lečenje bolesti kostiju nalaze se bisfosfanati, lekovi koji se koriste za lečenje osteoporoze i za pomoć kod zarastanja kostiju.

Osim bisfosfonata u lečenju bolesti kostiju koriste se suplementi kalcijuma i vitamina D, a od nedavno su se pojavili i koštani morfogenetski proteini (BMP-2 i BMP-7), proteinski lekovi koji puno obećavaju u podsticanju bržeg zarastanja slomljenih kostiju, te u terapiji osteoporoze.

Osteoporoza

Osteoporoza je česta metabolička bolest kostiju u kojoj dolazi do smanjenja gustine kostiju – čvrstoća kostiju se smanjuje i kosti postaju vrlo podložne lomljenju. Ova bolest najčešće pogađa žene nakon menopauze. Stanje koje prethodi osteoporozi naziva se osteopenija koja podrazumeva smanjenu koštanu gustinu. Ukoliko se ne leči vodi u osteoporozu.
Treba reći da još uvek ima dosta sporova oko toga da li je osteoporoza bolest ili nije. Naime, ključni razlog nastanka osteoporze je manjak polnih hormona (menopauza) što je zapravo normalno stanje. Iz toga proizilazi da bi i osteoporoza trebala biti normalno stanje, koje, stoga ne treba smatrati bolešću nego normalnim delom starosti. Međutim, zadatak medicine nije samo lečenje bolesti, nego i unapređenje kvaliteta života, pogotovo u starijem životnom dobu. Osim toga, lečenjem osteoporoze smanjuje se rizik opasnih preloma, dakle, sprečavaju se slučajevi traumatskih bolesti.
U osteoporozi dolazi do smanjenja količine mineralne komponente kostiju (kalcijum fosfat) pri čemu se mreža mineralnog tkiva razređuje, a prazni prostori postaju sve veći i veći. To je kao kad bi iz nosivog zida neke zgrade nestajale cigle i na njihovom mestu ostajale praznine – jasno je da takav nosivi zid sve teže može “nositi” konstrukciju zgrade, pa i slabiji potres može srušiti takvu zgradu. Takođe, stanjuje se spoljašnji deo kosti koji je inače mnogo gušći od unutrašnjeg dela i vrlo važan za čvrstoću kostiju.
Kosti koje su najpodložnije osteoporozi su lumbalni pršljenovi, kosti kuka i ruke. Osteoporozna kost vrlo lako puca, pa padovi koji inače ne dovode do loma kostiju ipak uzrokuju lom. Tako slomljena kost jako sporo zarasta, a pošto su obolele osobe skoro isključivo starijeg životnog doba često se dešava da slomljena kost nikada do kraja života unesrećene osobe ne zaraste dovoljno.

Osim toga, osobe koje pate od osteoporoze vrlo često završavaju u invalidskim kolicima. Napredovanje osteoporoze manifestuje se i u smanjivanju visine obolele osobe jer počinje se događati progresivni kolaps kičme. Kolaps kičme u osteoporozi vodi u hroničan bol, karakteristično iskrivljenje osobe u uspravnom položaju. Lomovi dugih kosti dugoročno vode u invalidnost i često zahtevaju hirurške operacije. Najozbiljnija komplikacija je lom kuka.
Osteoporoza se javlja ponajviše kod starijih žena nakon menopauze, ali može se javiti i kod starijih muškaraca. Pri tome je jasno da ključnu ulogu u razvoju osteoporoze ima gubitak polnih hormona – estrogena i testosterona.
Faktori rizika su genetička predispozicija, česti lomovi kostiju, ženski pol, visoka životna dob, bela rasa, demencija, a takođe i pušenje, kozumacija gaziranih pića koje sadrže fosfornu kiselinu (Coca Cola!), preniska telesna težina, nedostatak estrogena, rana menopauza (pre 45. godine života), rano obostrano uklanjanje jajnika, slab unos kalcijuma iz hrane, alkoholizam i nedovoljna fizička aktivnost. Osim toga, neki lekovi poput kortikosteroida, mogu pojačati izglede da dođe do demineralizacija kostiju. Hipertireoza (pojačano lučenje hormona štitne žlezde) pojačaće izglede da dođe do osteoporoze. Osim toga, manjak vitamina D i kalcijuma verovatno je važan faktor rizika razvoja osteoporoze. Takođe, brojne bolesti mogu biti faktor rizika razvoja osteoporoze.
Mehanizam nastanka svih slučajeva osteoporoze je neravnoteža u izgradnji i razgradnji mineralnog koštanog matriksa. Naime, iako se to na prvi pogled ne čini, koštano tkivo je vrlo dinamično tkivo – u kostima se nalaze dve vrste koštanih ćelija, osteoklasti i osteoblasti.
Osteoblasti vrše izgradnju kostiju i u koštani matriks ugrađuju mineralne materije, povećavajući gustinu kostiju. Osteoklasti, pak, razgrađuju mineralni matriks i smanjuju gustinu kostiju. Pojačana aktivnost osteoblasta snižava koncentraciju kalcijuma u krvi, dok osteoklasti povećavaju koncetraciju kalcijuma u krvi. Stalna izgradnja i razgradnja kostiju normalno je fiziološko stanje, deo metabolizma kalcijuma u organizmu. Pošto kosti predstavljaju rezervu kalcijuma u kostima aktivnost osteoklasta dovešće, u slučaju hipokalcijemije, do normalizacije koncentracije kalcijuma u kostima.
Kosti se stalno pregrađuju i prilagođavaju fizičkom stresu. Zbog toga osobe koje obavljaju teške fizičke poslove ili se bave sportom imaju gušće kosti, dok osobe koje se ne kreću dovoljno, ili su prisiljene duže vreme mirovati (bolesnici koji duže vreme leže u krevetu) ili astonauti koji borave u bestežinskom stanju gube koštani matriks i njihove kosti gube čvrstoću.
Gustina kostiju raste od rođenja, a važni faktori su dobra ishrana i mnogo fizičke aktivnosti tokom adolescentskog doba. Kosti su najgušće između 25-te i 35-te godine života. Ukoliko je u tom razdoblju života kost manje gusta (zbog fizičke neaktivnosti, ishrane slabe mlekom i mlečnim proizvodima te zbog pušenja i konzumacije pića tipa Coca Cola) tada verovatnoću osteoporoze u starijem dobu vrlo velika.
Na ravnotežu između osteoklasta i osteoblasta jako utiču nutricioni i hormonski faktori. Za izgradnju kostiju jako su bitni kalcijum i vitamin D, pa ako njih nema u dovoljnim količinama izgradnja kostiju je slabija. Aktivnost osteoklasta i demineralizaciju kostiju podstiču paratiroidni hormon i kortikosteroidi, a aktivnost osteoblasta i mineralizaciju kostiju podstiču kalcitonin, te polni hormoni estrogen i testosteron.
Fizička aktivnost ima dvojaku ulogu – fizička aktivnost tokom celog života smanjuje rizik osteoporoze. Pogotovo je bitna fizička aktivnost tokom adolescentskog doba, jer se tada formira maksimalna gustina kostiju od koje će u kasnim godinama života zavisiti (ne)sklonost osteoporozi. S druge strane, preterana fizička aktivnost ponekad može biti negativna – npr. poznato je da su mnogi maratonci u kasnijim godinama života dobili tešku osteoporozu.
Lečenje osteoporoze je vrlo težak zadatak. Uz dopunu ishrane suplementima kalcijuma (najbolji oblik je kalcijum citrat) i vitaminom D, lekovi koji se kortiste jesu bisfosfonati, kalcitonin i stroncijum ranelat. Hormonalna terapija osteoporoze podrazumeva kod žena upotrebu hormonskog supstitucionog lečenja estrogenima ili selektivnim modulatima estrogenih receptora raloksifena, a kod muškaraca se stanje može poboljšati hormonskom supstituciono terapijom testosteronom ili anaboličkim steroidima. Kod žena postoji mogućnost kombinovanja bisfosfonata i hormonske terapije. Dosadašnja iskustva pokazuju sinergijski efekat ove kombinacije.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com