Giht (ulozi, podagra) je specifični oblik hroničnog artritisa koji je izazvan poremećajem metabolizma mokraćne kiseline. To je bolest koja napada starije, genetski predisponirane osobe, a poznata je oduvek. Možda najstariji poznati oblik artritisa, giht je opisao još Hipokrat u V. veku pre Hrista.

Jedno je vreme, termin “giht” označavao sve oblike artritisa. Bio je poznat i kao “bolest kraljeva” zbog povezanosti gihta i bogate ishrane pune mesnih proizvoda i alkoholnih pića. Jasna veza između raskalašnog života i gihta bila je lako uočljiva. S obzirom da je uzrok gihta bio jako dugo nepoznat, nije čudo da su mnogi pacijenti koji su bolovali od gihta od svoje bolesti stvorili posebnu mitologiju. Naime, smatralo se da giht čuva od drugih, opasnijih bolesti, poput ludila. U XVIII veku, giht je bio na vrhuncu svoje epidemiološke raširenosti, te se smatrao “znakom uzvišenosti i plemenitosti”. Kao što je to zapisao Lord Chesterfield, “giht je bolest gospode… dok je reumatizam bolest konjušara”. Povezanost gihta i mokraćne kiseline bila je jasna još u XIX veku, ali tačni biohemijski mehanizmi nastajanja mokraćne kiseline u organizmu upoznati su tek 60-tih godina prošlog veka, što je vodilo efikasnoj terapiji gihta. Danas je, pak, giht oblik artritisa koji se najlakše leči i kontroliše.
Giht karakterišu akutni napadi jakog i nepodnošljivog bola koji se napre javlja u nožnim prstima. Takvi bolovi onemogućuju pokretljivost pacijenta. Uzrok gihta je u prekomernom stvaranju urata, soli mokraćne kiseline.
Mokraćna kiselina je razgradni produkt purinskih baza (adenina i guanina). Ukoliko je u organizmu povećana razgradnja tih baza tada nastaje prevelika količina mokraćne kiseline. Dolazi do povišenja njene vrednosti u krvi (hiperurikemija). Uzroci ovakvog stanja mogu biti defekti enzima metabolizma purinskih baza, pojačano razaranje ćelija zbog radioterapije ili hemoterapije tumora, a takođe, i određena vrsta hrane, poput iznutrica, mogu biti uzrok povećanog stvaranja mokraćne kiseline. S druge strane, hiperurikemiju mogu izazvati i poremećaji izlučivanja mokraćne kiseline.
Mokraćna kiselina ima specifičan mehanizam izlučivanja. Najpre se u glomerulima bubrega filtrira, a zatim se reapsorpcijom deo mokraćne kiseline vraća u krv, a deo se mokraćne kiseline aktivno sekretuje iz krvi u mokraći. Tako od sve filtrirane mokraćne kiseline u urinu završi tek 10% mokraćne kiseline. Izlučivanje mokraćne kiseline iz krvi u mokraću može biti poremećeno zbog bubrežnih bolesti ili zbog lekova koji blokiraju izlučivanje urata (neki diuretici, acetilsalicilna kiselina, pirazinamid, nikotinska kiselina i alkohol) te može doći do hiperurikemije. Upravo iz razloga što acetilasalicilna kiselina diže vrednost urata u krvi osobe koje pate od gihta ne smeju uzimati preparate sa acetilsalicilnom kiselinom.

1. Ukoliko nivo urata u krvi dostigne vrednosti dva do tri puta veću od normale počinje kristalizacija urata u sićušne kristaliće. Ta kristalizacija se događa u zglobovima i to ponajpre i ponajviše u zglobovima nožnog palca. Talozi sićušnih mikrokristala mokraćne kiseline nazivaju se tofi.
Već malene količine kristalića urata u zglobovima izazivaju jaku upalnu reakciju, praćenu bolovima i oticanjem zglobova. Naime, leukociti dolaze u područje kristalizacije urata i pokušavaju fagocitirati kristaliće, misleći da je u pitanju strano telo. Fagocitoza povećava koncentraciju mlečne kiseline što još više podstiče kristalizaciju urata. Upalna reakcije dovodi do izrazitog bola i svih simptoma gihta.
Iako se često pogrešno smatra da je giht samo bolest zglobova, to nije baš tako. Giht je, naime, bolest celog organizma. Pacijenti koji boluju od gihta često pate i od povišenog krvnog pritiska, poremećaja metabolizma šećera i holesterola, rane ateroskleroze te oštećenja jetre i bubrega. Giht se javlja u oko 0,25% populacije Evrope i Severne Amerike.
Kod gihta razlikujemo akutni giht i hronični giht. Kod hroničnog gihta intenzitet napada je slabiji, ali potpuni prestanak simptoma se retko događa. Tofi se obično nakupljaju u ušima, šakama i stopalima.
U terapiji gihta važno je pridržavati se dijeteskih mera – smanjiti unošenje hrane bogate purinima (meso, iznutrice), apstinirati od alkoholnih pića te unositi velike količine tečnosti tako da dnevni volumen mokraće bude veći od 2 litre, kako bi se mokraćna kiselina što temeljitije izlučivala iz organizma.
U lečenju gihta razlikujemo lekove koji se koriste za prevenciju gihta i lekove za olakšanje bola kod akutnog napada gihta kada do njega već dođe.

Za prevenciju se koriste
– urikozurici koji podstiču izlučivanje mokraćne kiseline (probenecid, sulfinpirazon i benzbromaron)
– urikostatici koji blokiraju produkciju mokraćne kiseline iz urata (alopurinol)

Za lečenje akutnog napada gihta mogu se koristiti:
– nesteroidni antireumatici (NSAR)
– kolhicin

Alopurinol
Alopurinol je urikostatik koji se koristi za blokadu stvaranja mokraćne kiseline iz purinskih baza. On je purinske strukture i sličan je hipoksantinu. Zbog toga se može vezati za aktivno mesto enzima ksantin oksidaze i blokirati je. Ksantin oksidaza je enzim koji oksiduje hipoksanitin (nastaje razgradnjom adenina i guanina) najpre u ksantin, a zatim u konačni razgradni produkt purina – mokraćnu kiselinu. Blokadom ksantin oksidaze onemogućeno je stvaranje mokraćne kiseline. Zbog toga se u organizmu hipoksantin počinje gomilati, ali on je mnogo rastvorljiviji od mokraćne kiseline i stoga se lako uklanja putem bubrega. Ksantin oksidaza takođe metaboliše i sam alopurinol u oksipurinol, međutim oksipurinol takođe blokira rad ksantin oksidaze što čini alopurinol i dalje efikasnim. Osim toga, alopurinol blokira ne samo razgradnju purina nego i sintezu purina, pa je to i dodatni efekat.
Zbog smanjene koncentracije mokraćne kiseline u krvi dolazi do smanjenja odlaganja kristalića mokraćne kiseline u zglobovima, a može doći i do otapanja već postojećih naslaga. Lečenje alopurinolom započinje sa 100 mg alopurinola dnevno i diže se do 300 mg alopurinola dnevno. Takva terapija spušta koncentraciju mokraćne kiseline u krvi ispod kritične granice. Alopurinol se dobro podnosi i uglavnom ne pokazuje teže nuspojave, osim ponekad gastrointestinalne tegobe i kožne promene. Ali, može doći do jake reakcije preosetljivosti koja može biti i po život opasna.
Možda zvući čudno, ali sam alopurinol može u prvim mesecima primene izazvati jaki napad gihta. Razlog tome je činjenica da razgradni produkti alopurinola mogu blokirati lučenje mokraćne kiseline u urin.

Preparati registrovani u Republici Srbiji u 2012.god: Alopurinol

 
 
Probenecid i ostali urikozurici
Probenecid je organska kiselina, derivat je benzojeve kiseline. On je urikozurik, tj. povećava izlučivanje mokraćne kiseline iz krvi u urin. Počeo se koristiti još u doba kada je penicilin bio skup i lek koji se teško nabavlja. Naime, probenecid u bubrezima koči izlučivanje brojnih organskih supstanci, pa tako i penicilina. Stoga je uz probenecid poluvek penicilina u krvi duži. Danas je penicilin toliko jeftin da je ovakva upotreba probenecida izlišna.
Probenecid koči prenos organskih kiselina kroz razne epitelne slojeve od kojih je najvažniji bubrežni tubul. Za pojačano uklanjanje mokraćne kiseline putem urina izrazito je bitna doza probenecida. U malenim dozama probenecid deluje nepovoljno jer blokira sekretovanje mokraćne kiseline u mokraću. Ali u većim dozama blokira se reapsorpcija mokraćne kiseline iz mokraće u krv, pa s mokraćom odlaze poveće količine mokraćne kiseline. U početku se primenuje oko 500 mg probenecida da bi se zatim doza povećala na 1 -2 g dnevno. Koncentracija mokraćne kiseline u krvi pada na 2/3 početne vrednosti.
Takođe, za vreme terapije probenecidom neophodno je pH urina držati iznad 6 kako se mokraćna kiselina ne bi počela kristalizovati u urinu i bubrezima. U tu svrhu se koristi kalijum citrat ili natrijum hidrogen karbonat. Takođe, pacijent treba uzimati i do 3 litre tečnosti na dan. Ukoliko bubrezi ne funkcionišu dobro tada se probenecid ne koristi.
Osim probenecida, kao urikozurik može se koristiti sulfinperazon, jaka kiselina koja takođe blokira lučenje mokraćne kiseline u urin i vrlo delotvorno smanjuje koncentraciju mokraćne kiseline u krvi. Dalje tu je i benzbromaron, noviji vrlo potentni urikozurik.

Kolhicin
Kolhicin je priprdni alkaloid iz biljke mrazovac (Colhicum autumnale). On ima osobinu da se veže za protein tubulin i blokira njegovu funkciju. Tubulin je inače gradivni element koji u ćelijama izgrađuje vlaknaste strukture mikrotubule. Od njih je izgrađeno debno vreteno i niti koje služe za kretanje leukocite i fagocitozu. Blokadom tubulina kolhicinom ometena je i ćelijska deoba te kretanje leukocita i fagocitoza. Stoga se kolhicin najpre pokušao koristiti kao sredstvo protiv tumora, ali danas je takva njegova primena u potpunosti napuštena. Takođe, zbog ometanja deobnog vretena on uzrokuje poliploidiju (umnožavanje broja hromozoma u ćeliji) i zato se koristi u genetičkom inženjerstvu biljaka u poljoprivredi.
Blokadom izgradnje mikrotubula blokira se migracija leukocita u zglobove u kojima su se nataložili tofi i blokira se fagocitoza kristalića mokraćne kiseline. Time je sprečeno lučenje mlečne kiseline u području naslaga kristalića mokraćne kiseline i njihovo još jače kristalisanje (prekinuto je “vrzino kolo”), prestaje upala i bol.
Doza od 0,5 mg do 1 mg kolhicina davana svaka 2 sata ublažava napad gihta unutar 12 sati, a za 1-2 dana napad u potpunosti prestaje. Maksimalna doza kolhicina iznosi 5 mg dnevno.
Međutim, kolhicin je dana uglavnom napušteni lek. Razlog njegovog napuštanja leži u njegovoj izrazito visokoj otrovnosti. Naime, smrtonosna doza je već ona od 20 mg. Takođe, nije moguće izbeći nuspojave kolhicina, krvavi proliv, trbušni bol i povraćanje. Razlog krvavog proliva je blokada razmnožavanja crevnih epitelnih ćelija što vodi u hemoragijski gastroenteritis. Takođe, javlja se i oštećenje bubrega.
Veće doze kolhicina vode u trovanje kolhicinom, koje je po simptomima slično trovanju arsenom. Nastaje karakterističan osećaj pečenja u ustima i otežano gutanje. Dalje javljaju se proliv, otežno disanje, ubrzan rad srca i šok. Smrt nastupa za 2-3 dana kao posledica paralize disanja ili cirkulacijskog šoka.
U lečenju akutnog napada gihta danas se koriste klasični nesteroidni antireumatici. Pre svega, indometacin koji ima jako antiinflamatorno delovanje. Takođe, umesto indometacina mogu se upotrebiti piroksikam, naproksen ili diklofenak. Lečenje akutnog napada treba početi što pre i zahvaljujući pomenutim lekovima dolazi do olakšanja bola na nekoliko sati. Ukoliko nesteroidni antireumatici ne deluju tada se primjenuju kortikosteroidi.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com