Za neke bakterije ili viruse nemamo specifične hemoterapeutike niti antibiotike ili postojeći nisu dovoljno aktivni. Prirodni mehanizmi odbrane od infekcija uključuju komplikovane i relativno spore mehanizme imunog sistema.

Konačni proizvodi jesu imunoglobulini, kompleksne proteinske molekule koje predstvaljaju specifično smrtonosno oružje imunog sistema protiv bilo kakvog stranog tela. A kada moramo reagovati hitno tada jedini izlaz postaje direktna primena gotovih specifičnih imunoglobulina.
Imunoglobulini su velike molekule u obliku slova Y. Razlikujemo više tipova imunoglobulina kao što su IgG, IgM, itd. Međutim, za imunost su najznačajniji IgG. Na vrhovima dva kraka nalaze se specifična područja za razne antigene kojima organizma može biti izložen (virusi, bakterije…) To znači da za svakog uzročnika postoji specifična vrsta imunoglobulina IgG koji je posebno građen za taj određeni uzročnik.
Primena gotovih imunoglobulina ili imunoseruma naziva se pasivna imunizacija.

Kada trebamo primeniti imunoglobuline možemo to učiniti na dva načina:
– primeniti celokupan serum krvi osobe koja je bila izložena određenom antigenu
– primeniti samo imunoglobuline
– smesu više imunoglobulina
– određeni specifični imunoglobulin

U prvom slučaju govorimo o primeni imunoseruma, a u drugom o primeni imunoglobulina posebne frakcije serumskih proteina.
Postoje difterijski antitoksin i tetanusni antitoksin. U pitanju su krvni serumi koji sadrže imunoglobuline protiv pomenutih uzročnika.
Takođe registrovani su i preparati normalnih ljudskih imunoglobulina, a dobijaju se izdvajanjem imunoglobulina iz seruma više davalaca. Davatoci su zdrave osobe koje ne boluju ni od kakvih zaraznih bolesti prenosivih putem krvi (HCV, HIV…)
Od preparata specifičnih imunoglobulina tu su imunoglobulin protiv virusa hepatitisa B i krpeljnog encefalitisa. Kad se takvi imunoglobulini primene tada imamo efekt kao da je osoba koja je primila specifične imunoglobuline već bila otporna na hepatitis B ili encefalitis. Stoga te imunoglobuline možemo posmatrati kao specifilne lekove za te bolesti biološke prirode.
Proizvodnja imunoglobulina i imunoseruma danas podrazumeva sakupljanje krvi zbog prerade u imunološke preparate ali veći deo tehnologije se umogome promenio – nekada su za proizvodnju imunoglobulina korišćene životinje, ali moderne tehnologije proizvodnje zasnivaju se na uzgoju kulture ljudskih ćelija, korišćenje tehnologija rDNA, korišćenje tehnologija kloniranja ćelija i dr. Stoga možemo reći da je moderna proizvodnja specifičnih imunoglobulina jedna od najvrhunskijih genetičkih biotehnologija i u takvu tehnologiju je ugrađena najsavremenija nauka.

Registar lekova:

J06 Imunoserumi i imunoglobulini
J06A Imunoserumi
J06AA Imunoserumi
Difterijski antitoksin, Tetanusni antitoksin, Antitoksin protiv otrova europskih zmija
J06B Imunoglobulini
J06BA Imunoglobulini, normalni ljudski
Endobulin, Gammagard S/D, Imunoglobulin
J06BB Specifični imunoglobulini
hepatitis B imunoglobulin – Imunoglobulin protiv hepatitisa B
anti-D (rh) imunoglobulin – Partobulin, Rhesogamma, Rhesonativ
rabies imunoglobulin – Imunoglobulin (ljudski) protiv besnila
tetanus imunoglobulin – Imunoglobulin (ljudski) protiv tetanusa
palivizumab – Synagis

Vakcine
Vakcine su zapravo prevencija nastanka bolesti i posebna vrsta “treninga” imunološkog sistema.
Imuni sistem funkcioniše po načelu prepoznavanja stranih tela u organizmu i posledičnog uklanjanja istih. Svako strano telo u organizmu (bakterija, virus, tuđe ćelije ili tkivo), bilo koji protein koji imunološki sistem ne raspoznaje, a protiv koga se može pokrenuti kompikovan sistem biohemijskih reakcija u cilju njegovog uklanjanja naziva se antigen. To može biti bakterija, virus, strane ćelije ili transplantirano tkivo i sl. Imuni sistem raspoznaje specifičnu teksturu površine svih proteina u organizmu i smatra ih svojim. Ukoliko ne dođe do prepoznavanja pokreće se imuna reakcija. Ponekad je nevolja ta što imuni sistem ne raspoznaje vlastite ćelije ili proteine kao svoje te započinje imunološku reakciju protiv vlastitih struktura. Takve slučajeve nazivamo autoimuna bolest (reumatoidni artritis, DM1 i sl.).
Polaganim dolaskom u kontakt sa takvim antigenima imunološki sistem se “senzibilizuje” tj. razvija složene mehanizme prepoznavanja antigena. Reakcija je obična blaga ili neprimetna. Međutim, kada idući put dođe u kontakt sa antigenom reakcija je vrlo jaka jer je imuni sistem “upamtio” izgled antigena. Sve su ovo saznanja moderne imunologije i biohemije, ali odavno je primećeno da kada neko preboli određenu bolest drugi put je teško dobije ili od nje brzo ozdravi.
Na ideju o iskorišćavanju tih prirodnih mehanizama u borbi protiv bolesti prvi je osmislio britanski lekar Jenner još davne 1796. godine primetivši da osobe koje su prebolele bezazlenu bolest kravljih boginja ne obolevaju od mnogo težih velikih boginja (Variola vera). Tada je napravio eksperiment: dobrovoljce je namerno zarazio kravljim boginjama i takve osobe su bile otporne na velike boginje. U drugoj polovini XIX veka Louis Pasteur je napravio korak dalje razradivši izradu vakcine i razvio je vakcinu protiv besnila.
Naime, ukoliko se zdravom pojedincu unesu umrtvljene bakterije ili virusi koji više ne mogu izazvati bolest (kažemo nisu virulentni) ili pak delovi njihovih zidova i membrana, imuni sistem će takva tela prepoznati kao strana i razviti odbranu od njih. Nakon toga svaki doticaj sa tim mikroorganizmom biće propraćen jakom imunološkom reakcijom.
Vakcine su obično koloidni rastvori oslabljenih ili umrtvljenih mikroorganizama, a ponekad i koloidni rastvori njihovih delova.
Vakcinacija predstavlja aktivnu imunizaciju jer tada organizam sam stvara specifična antitela na antigenske strukture.
Reakcija na strane antigene ponekad može biti vrlo jaka i tada govorimo o anafilaktičkom šoku ili alergiji. Ponekad i sićušni ostaci bakterija mogu izazvati imuni sistem na reakciju. Takve čestica se nazivaju pirogeni jer njihovim ulaskom u krvotok dolazi do povišenja telesne temperature.

Vakcine delimo na
1. bakterijska vakcine
2. virusne vakcine
3. mešana virusno-bakterijska vakcine

Dakako, razvoj vakcine je vrlo mukotrpan posao i ne urodi često plodom. Npr, razvoj vakcine protiv hepatitisa C još traje kao i razvoj vakcine protiv HIVa. Nedavno su naučnici ipak uspeli razviti i vakcinu protiv ebole.
Najživopisniji slučaj problematike vakcine je vakcina protiv gripa – virus gripa ima neverovatno svojstvo da se oblik proteina na njegovoj površini (a upravo su to antigeni na koje bi imunološki sistem trebao reagovati) svake godine menja tj. virus svake godine mutira. Na taj način postaje “nevidljiv” za vakcinu od prošle godine pa se mora svake godine razvijati nova vakcina.
Razvojem novih tehnologija kao što je tehnologija rDNA i tehnologija kloniranja veruje se da će razvoj vakcine protiv novih i do sada neizlečivih bolesti dobiti na zamahu. Čak se razmatraju ideje razvoja vakcine protiv neinfektivnih bolesti kao što je karcinom. Naime takva istraživanja imaju smisla jer upravo je imuni sistem jaki mehanizam zaštite organizma od tumora.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com