Tekst koji ovde postujem, objavljen je u “Poljoprivrednom kalendaru” za 2005. godinu, u izdanju “Dnevnik – Poljoprivrednik” A.D. Novi Sad.
Stavljam ga i ovde, jer retko ko od studenata ima priliku da dođe do “Poljoprivrednog kalendara”, a tekst smatram zanimljivim (naravno, ne zato što sam ga ja pisao), jer daje neke podatke o medicinskoj upotrebi vinove loze koji bi mogli da vam budu interesantni.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Vinova loza u farmaciji i medicini
Verovatno da nema čoveka koji tokom svog života, barem jednom, nije okusio vino. To piće, u kome se “nalazi istina”, koje je opevano kao “hrana bogovima” i koje je izvor inspiracije jednima ili uteha drugima, ipak je samo jedan od proizvoda koji se dobijaju od vinove loze.
Međutim, malo je onih, čak i među vrsnim poznavaocima, koji znaju da se vinova loza ubraja i me?đ cenjene lekovite biljke, kao i onih kojima je poznato da se njenom preradom mogu dobiti veoma vredni proizvodi, koji svoju punu primenu nalaze u farmaceutskoj industriji. Ovi proizvodi nisu vino, niti sokovi, a ni suvo grožđe: namenjeni su isključivo prevenciji i lečenju čitavog niza oboljenja, od kojih mnoga pogađaju i stanovnike naše zemlje.
Osnovne botaničke karakteristike vinove loze
Vinova loza (ili Vitis vinifera L., familija Vitaceae, kako glasi naučno ime ove biljne vrste) je višegodišnja povijuša odrvenelog stabla, poreklom iz oblasti Kaspijskog mora i Male Azije, gde se još uvek mogu pronaći samonikli primerci koji pripadaju ovom rodu. Njeni zeljasti izdanci (lastari) mogu dostići dužinu i do 35 m, ali se pri gajenju obično orezuju na dužinu od 1 do 3 m. Listovi vinove loze su naizmenično raspoređeni, režnjeviti, nazubljeni po obodu, goli na licu i, često, dlakavi na naličju. Cvetovi vinove loze su brojni, mirisni i, za razliku od listova, grupisani u složene cvasti tipa grozda. Plodovi su sočne bobice, prečnika 6 do 22 mm, udruženi u duge i velike grozdove. Bobice su različitog oblika i boje: često su okruglaste do ovalne, zelene ili žute, crvene ili crnoljubičaste pokožice. U sočnoj pulpi ploda, obično se nalaze 2 do 4 jajolika semena, mada često izostaju.
Prema većini autora, vrsta Vitis vinifera se, u taksonomskoj klasifikaciji, deli u dve glavne podvrste. Jedna je ssp. sylvestris (Gmelin) Hegi, koja se smatra samoniklom, a druga ssp. vinifera, koja se uglavnom gaji. Prema drugima, ovoj vrsti pripada još jedna podvrsta, ssp. caucasica Vavilov, koja se može pronaći i kao gajena i kao samonikla, uglavnom u južnim krajevima bivšeg SSSR i istočnom Sredozemlju i centralnoj Aziji, od Irana do Kašmira.
U poslednje vreme, gajena podvrsta (ssp. vinifera) se deli u tri grupe, na osnovu morfoloških razlika i geografskog porekla: grupu occidentalis (occident = zapad) čine sorte vinove loze poreklom iz doline Nila i zapadne Evrope; grupu orientalis (orient = istok) čine one koje potiču iz doline reke Jordan, dok grupu pontica (Pontus = Crno more) čine predstavnici vrste čije se morfološke osobine i poreklo nalaze između prethodne dve grupe. Smatra se da su predstavnike grupe pontica u Evropu doneli Feničani i da su upravo oni daleki preci mnogih danas poznatih vrsta belog grožđa. Naravno, treba pomenuti i određeni broj američkih vrsta, koje su unete u Evropu tokom poslednjih sto godina, zbog izražene otpornosti prema određenim biljnim bolestima.
Istorijat širenja vinove loze kao kulturne biljke
Vinova loza je čoveku odavno poznata, o čemu svedoče arheološki nalazi fosilizovanih listova i semena iz perioda miocena i tercijera, poreklom iz kontinentalne Evrope, Engleske, Islanda i Severne Amerike. Semena bobica grožđa koja su pronađena u nalazištima iz Bronzanog doba ili u grobnicama starog Egipta, morfološki su vrlo slična onima koje danas poznajemo.
Smatra se da je prvi uspešan pokušaj kultivisanja vinove loze zabeležen u regionu Kaspijskog mora, odakle se vinova loza, sada kao kulturna biljka, raširila i ka istoku, i ka zapadu. Prema zapadu, doprla je najpre do obala Grčke (u periodu između 18. i 16. veka p.n.e.), Italije (9. do 7. vek p.n.e.) i, na posletku, Galije (današnja Francuska, približno 6. vek p.n.e.). Na istoku, vinova loza je najpre kultivisana na teritoriji današnje Turske, da bi se postepeno proširila preko teritorija Persije (današnji Iran) do Indije i Kine, gde je introdukovana 128. godine p.n.e.
Do američkog kontinenta, vinovu lozu su doneli Španci (prvi kolonizatori Meksika), početkom 16. veka n.e., a nedugo zatim, beleže se i prvi pokušaji da se ova biljna vrsta prilagodi klimatskim uslovima koji vladaju na jugoistoku Severne Amerike. Ovi pokušaji nisu bili uspešni, jer su evropske vrste vinove loze ispoljile neotpornost prema niskim temperaturama i biljnim bolestima, pa je njeno kultivisanje uspešnije nastavljeno kasnije u Kaliforniji.
Danas se vinova loza gaji najviše u toplim krajevima severne polulopte, prvenstveno Sredozemnog basena južne Evrope (Grčka, Italija, Francuska, Španija) i centralne Azije. Međutim, sve veći značaj imaju i vinogorja Južnoafričke Republike, SAD (Kalifornija), Argentine, Čilea, Australije i Novog Zelanda. To su regioni sa klimatskim i pedološkim karakteristikama koje izuzetno pogoduju vinovoj lozi: preovlađuju duga, topla, suva leta i blage zime, dok je zemljište ovih krajeva peskovito, ocedito i rastresito.
Hemijski sastav
Od početka 20. veka do danas, izvedena su brojna istraživanja hemijskog sastava različitih organa vinove loze, koja su pokazala da je hemijski sastav različitih varijeteta i kultivara izuzetno varijabilan. Do sada je iz plodova i listova vinove loze izolovan veliki broj različitih jedinjenja, koja je moguće, prema hemijskoj strukturi, svrstati u nekoliko velikih grupa prirodnih proizvoda. To su, pre svih, polifenolna jedinjenja, a potom organske kiseline, vitamini, enzimi, ugljeni hidrati, organska jedinjenja sa azotom, terpenoidi i isparljiva jedinjenja, voskovi, lipidi, polisaharidi i gume.
Polifenoli
Najznačajnije klase polifenolnih sastojaka izolovane iz vinove loze pripadaju porodici flavonoida u širem smislu i grupi tanina. Ovi sastojci su odgovorni za boju bobice i nalaze se rastvoreni u citozolu ćelija pokožice. U varijetetima belog zrna preovlađuju flavonoidi (kvercetin i njegov glikozid kvercitrin), dok su u varijetetima crvenog i crnog zrna dominantni antocijanini (derivati delfinidina, petunidina, malvidina, cijanidina i peonidina) i flavanoli (katehin, epikatehin, galokatehin i njihovi derivati), a prisutni su i flavonoidi – derivati kvercetina, kemferola i luteolina. Veliki udeo u ukupnom sadržaju polifenolnih materija ploda vinove loze pripada i derivatima leukoantocijanidina. U bobici grožđa, oni se nalaze u semenu, a poznati su kao procijanidini B1 – B8.Složenom kompleksu polifenolnih sastojaka vinove loze treba dodati i jedinjenja koja se pri uobičajenim okolnostima ne mogu naći u organima ove biljne vrste, ili su prisutna u vrlo maloj količini. Ovi sastojci se, pod uticajem različitih faktora životne sredine, ubrzano sintetišu i akumuliraju u njenim tkivima, a poznati su pod zbirnim nazivom “fitoaleksini”. Ovo su jedinjenja sa jakim antimikrobnim delovanjem, koje biljka sintetiše kao odgovor na bakterijske i gljivične infekcije i smatraju se glavnim nosiocima mehanizma otpornosti na različite biljne bolesti. Među ovim jedinjenjima, značajno mesto zauzimaju derivati stilbena: resveratrol i viniferini (oligomeri resveratrola).
Organske kiseline
Plodovi i listovi vinove loze su bogati organskim alifatičnim kiselinama. Najveći udeo u ukupnom sadržaju pripada vinskoj i jabučnoj kiselini, na koje odlazi više od 90 %. Limunska i sirćetna kiselina su takođe prisutne, mada u znatno nižim koncentracijama. Kiseli kalijum-tartarat, kao so vinske kiseline, prisutan je ispod pokožice zrelih plodova i javlja se u vidu kristalnog depozita, a nezreli plodovi sadrže oksalnu kiselinu.
Iz listova i plodova vinove loze izolovane su i brojne organske aromatične kiseline i njihovi derivati: kumarna, ferula, kafena, p- i o-hidroksibenzojeva, protokatehinska, galna, vanilinska, siringinska i elagna kiselina.
Vitamini
Plodovi vinove loze se smatraju relativno skromnim izvorom vitamina. Ipak, oni sadrže određene količine vitamina C (askorbinske kiseline), vitamina A (karotena) i vitamina B-kompleksa (tiamina, riboflavina, niacina, piridoksina, pantotenske kiseline, folne kiseline i biotina).
Enzimi
U nezrelim bobicama grožđa, najznačajniji i najaktivniji enzimi su razne invertaze, koje imaju ključnu ulogu u akumulaciji šećera tokom sazrevanja. Pored invertaza, značajnu ulogu u biohemijskim aktivnostima unutar ploda imaju i dehidrogenaze, katalaze, oksidaze, peroksidaze i esteraze.
Ugljeni hidrati
Ukupni sadržaj šećera u plodu vinove loze značajno varira, ne samo pod uticajem genetskih faktora (pripadnosti određenom varijetetu), već i pod uticajem faktora životne sredine. Obično se kreće u širokom rasponu između 9 i 20 %. Glukoza i fruktoza predstavljaju osnovne šećere ploda vinove loze. Njihova količina i međusobni odnos variraju tokom sazrevanja ploda. U nezrelim bobicama dominira glukoza, da bi se pri kraju procesa sazrevanja ovaj odnos promenio u korist fruktoze. Plodovi ove biljne vrste sadrže i polisaharide, uglavnom hemicelulozu.
Organska jedinjenja sa azotom
Ovoj klasi sastojaka vinove loze pripadaju prvenstveno slobodne aminokiseline i rastvorljivi proteini. Od slobodnih aminokiselina, u plodovima vinove loze su identifikovane: alanin, γ-aminobuterna kiselina, arginin, glutaminska kiselina, prolin, serin i treonin. Rastvorljivi proteini vinove loze se, hidrolizom, razlažu na glicin, alanin, leucin, izoleucin, fenilalanin, tirozin, treonin i druge aminokiseline.
Terpenoidi i isparljivi sastojci
Isparljivi sastojci plodova vinove loze su, pored polifenolnih jedinjenja, najčešće istraživana klasa prirodnih proizvoda koji se mogu identifikovati u njenim organima. Uglavnom su odgovorni za miris ploda (od kojeg zavisi aroma vina), što je jedan od osnovnih razloga zbog kojih se ovoj klasi poklanja tolika pažnja. Sastojci odgovorni za aromu grožđa su, uglavnom, locirani u pokožici ploda. Najraznovrsniji su i najprisutniji u muskatnim varijetetima vinove loze, a najznačajniji su linalool, ?-terpinol, nerol, geraniol i linalool-oksid. Neki od ovih sastojaka se u bobicama grožđa mogu naći kao takvi, dok se drugi oslobađaju tokom kisele hidrolize iz neisparljivih prekurzora u plodu. Pored navedenih, u pojedinim kultivarima je identifikovano prisustvo 2-feniletanola, benzil alkohola, 3-okso-?-jonola, vomifoliola, cimetnog aldehida, ?-jonona i acetoksibutinola.
U različitim delovima vinove loze, pored isparljivih sastojaka, identifikovani su i neisparljivi terpenoidi, kao što su 16?-hidroksioleanolna kiselina, ?- i ?-amirin, taraksasterol, cikloartenol, oleanolna i ursolna kiselina.
Voskovi
Voskovi se obično nalaze na površini plodova, u vidu pepeljaste prevlake, čija je debljina varijabilna i zavisi od varijeteta. Osnovni sastojak voskova je oleanolna kiselina, kojoj pripada 50-70 %; ostatak čine različiti viši alkoholi, slobodne masne kiseline, aldehidi ili ugljovodonici.
Lipidi
Semeno jezgro plodova vinove loze sadrži polusušivo masno ulje, čija količina varira između 6 i 20 %, u zavisnosti od kvaliteta sirovine i tehnološkog postupka dobijanja ulja. Glavni sastojci ovih lipida su slobodne masne kiseline: palmitinska, stearinska, oleinska i linoleinska. Pored njih, masno ulje semena grožđa sadrži i ?-sitosterol, tokoferole, kao i fosfolipide (fosfatidilserin, fosfatidilinozitol, lecitin, cefalin i cerebrozide). Masno ulje semenog jezgra ploda vinove loze je jestivo, a nalazi primenu i u kozmetičkoj industriji.
Ostali sastojci
Grožđani sok sadrži značajnu količinu rastvorljivog pektina, dok je nerastvorljivi oblik ovog sastojka uglavnom vezan za unutrašnju površinu ćelijskih zidova. Ove supstance su odgovorne za omekšavanje bobica tokom zrenja ploda.
Upotreba vinove loze u tradicionalnoj medicini
Vinova loza se uglavnom gaji zbog plodova, koji se koriste sveži ili osušeni, ili se prerađuju u vino. Pored plodova, njeni mladi listovi su ne samo jestivi, već i ukusni, te se često koriste i u ishrani.
Upotrebu vinove loze u medicini poznavali su stari Egipćani i stari Grci. Sok, isceđen iz zeljastih izdanaka, tada je korišćen kao popularan lek protiv raznih kožnih bolesti. Listovi su, zbog adstringentnih i hemostatičkih svojstava, često korišćeni u lečenju dijareja, hemoragija, proširenih vena i hemoroida. Za lečenje upala grla, često je ceđen sok zelenih plodova i korišćen za ispiranje. Osušeni zreli plodovi korišćeni su kao blagi laksans, ali i za podsticanje izlučivanja urina, za olakšavanje iskašljavanja, za poboljšanje apetita i za podizanje tonusa organizma, kod izgladnelosti, oticanja ekstremiteta, dijareja, mučnina i različitih oboljenja kože, bubrega i jetre.
Farmakološka vrednost vina je takođe poznata još iz antičkih vremena. Starogrčki lekari – Hipokrat i Galen – koristili su adstringentno i toničko delovanje crnog vina u lečenju mnogih oboljenja, dok je belo vino obično korišćeno kao diuretik.
Ulje, dobijeno ceđenjem semena grožđa, je korišćeno kao laksans, antacid, protiv opekotina i površinskih ozleda kože, ali i za podsticanje lučenja žuči.
U Ajurvedi, drevnom holističkom indijskom sistemu lečenja, korišćeni su plodovi crnog grožđa kao afrodizijak, diuretik, laksans, protiv astme, groznice, oboljenja očiju, žutice i upala grla. I u drugim krajevima sveta postoje informacije o tradicionalnoj upotrebi lista i ploda vinove loze u lečenju groznice, oboljenja jetre, protiv skorbuta i difterije, protiv poremećaja nastalih usled nedostatka gvožđa (prvenstveno kod male dece), kao analgetik protiv bolova različite etiologije i dr.
U našoj narodnoj medicini je često korišćen list, u lečenju poremećaja menstrualnog ciklusa žene, ali i protiv kamena i peska u bubrezima.
Upotreba vinove loze u savremenoj medicini
Vinova loza je kao lekovita biljka u žižu interesovanja istraživača došla polovinom 20. veka, zahvaljujući tzv. “francuskom paradoksu”: iako je ishrana Francuza bogata mastima, a koncentracija serumskog holesterola približna onoj u drugih naroda, mortalitet od koronarnih oboljenja je značajno niži nego u drugim industrijskim zemljama. Ovaj fenomen je objašnjen antioksidativnim svojstvima polifenola grožđa, koje u ishrani Francuza ima značajnu ulogu. U ovom pogledu, najveću pažnju istraživača privukli su fitoaleksini (resveratrol i viniferini), antocijanini i, naročito, procijanidini.
Kao pripadnici klase polifenola, ova jedinjenja imaju sposobnost da “hvataju” i neutrališu toksične oblike kiseonika – tzv. slobodne radikale. U organizmu čoveka, slobodni radikali reaguju sa lipidima ćelijskih membrana, proteinima tkiva ili enzimima, ugljenim hidratima i DNK, izazivajući oštećenja ćelijskih membrana i lizu ćelija, modifikaciju proteina i enzima, oksidaciju ugljenih hidrata i oštećenja DNK. Oštećenja izazvana slobodnim radikalima (oksidativni stres) direktno su povezana sa procesom starenja (naročito kože i vezivnih tkiva) i razvojem nekih degenerativnih oboljenja, kao što su reumatoidni artritis, oboljenja srca i krvnih sudova (ishemija miokarda, hipertenzija, arterioskleroza), degenerativne očne bolesti (katarakta), kognitivna disfunkcija i razni neurodegenerativni procesi, multipla skleroza, astma, dijabetes i neki oblici karcinoma. Konkretno, resveratrol u značajnoj meri snižava nivo serumskih lipida i smanjuje agregaciju krvnih pločica, što u velikoj meri umanjuje rizik infarkta miokarda. Antocijanini su vazoaktivne supstancije, a ispoljavaju i vrlo izraženu antioksidantnu aktivnost. Procijanidini izolovani iz semena grožđa imaju veliki značaj u lečenju nekih vaskularnih poremećaja (periferna venska insuficijencija, limfedem i problemi vezani za permeabilitet kapilara na nivou mikrocirkulacije očnog dna).
Poslednjih godina, čine se i pokušaji da se među prirodnim proizvodima pronađu oni koji su sposobni da spreče razvoj hroničnih degenerativnih patoloških procesa, kao što je invazivna ćelijska proliferacija. Postoji sve veći broj dokaza da je za ove poremećaje odgovorno zagađenje životne sredine različitim mutagenim agensima. Od svih do sada ispitivanih prirodnih proizvoda, najveći potencijal u smislu antimutagenog delovanja, ispoljili su upravo procijanidini vinove loze.
Zaključna razmatranja
Iz kratkog prikaza do sada proučenih farmakoloških efekata primene ekstrakata vinove loze, uočava se činjenica da se svi oni vezuju za polifenolna jedinjenja koja su sastojci semena grožđa, a ne sastojci mesnate i sočne pulpe. Najveći deo proizvedenog grožđa se, kako u svetu, tako i kod nas, preradi u vino. U tehnološkom postupku proizvodnje vina, pokožica ploda i seme se obično smatraju otpadom, koji se samo delimično iskorišćava proizvodnjom žestokih alkoholnih pića (komovica); ostatak se, barem u našoj zemlji – baca.
U drugim zemljama, kao što su Francuska, Italija, Španija i Čile, seme grožđa nije otpadak, već dragocena sirovina koja se koristi u proizvodnji masnog ulja i proizvodnji standardizovanih ekstrakata koji sadrže procijanidine u željenoj količini. Masno ulje se koristi za ishranu, ili u industriji boja, lakova i kozmetičkih preparata. Posle ekstrakcije masnog ulja, preostaje proteinima bogata biljna masa (sačma), koja se može iskoristiti kao visokovredna stočna hrana. S druge strane, farmaceutska industrija je odavno prepoznala potencijale pozitivnih efekata primene ekstrakata vinove loze, tako da se već dugo proizvode standardizovani ekstrakti semena grožđa koji se odlikuju visokim sadržajem resveratrola i/ili procijanidina i koji se koriste u formulaciji velikog broja lekovitih i kozmetičkih preparata. Neki od ovih preparata se mogu pronaći i na našem tržištu lekova, a namenjeni su prevenciji i lečenju kardiovaskularnih oboljenja i posledica oksidativnog stresa. U prometu se nalaze pod različitim zaštićenim nazivima, a potiču, uglavnom, iz zemalja zapadne Evrope i SAD. Efikasnost ovih preparata je dokumentovana rezultatima brojnih kliničkih studija.
Naša zemlja se, nažalost, nalazi pri vrhu lestvice evropskih zemalja po broju obolelih od kardiovaskularnih bolesti. Stopa smrtnosti je, takođe, vrlo visoka, a troškovi lečenja obolelih veoma veliki. Jedan od važnih uzroka ovom stanju je, sasvim sigurno, gojaznost usled neadekvatne ishrane i uporno perzistiranje određenih faktora rizika (pušenje, alkoholizam i dr.), ali i nepoznavanje osnovnih činjenica o mogućnostima koje su svakom od nas na raspolaganju, čijom primenom u određenoj meri možemo da poboljšamo svoje zdravlje. Upotreba preparata koji sadrže standardizovane ekstrakte semena grožđa predstavlja jednu od datih mogućnosti. Preparati o kojima je reč su i lako dostupni: u svakoj bolje snabdevenoj apoteci, farmaceut pacijentu može ponuditi barem jedan.
Ovi preparati, međutim, nisu čudotvorni. Nemoguće je sprečiti teška kardiovaskularna oboljenja uzimanjem samo njihovim redovnim uzimanjem, a ostati veran cigareti, kao i obilnom i masnom zalogaju koji ćemo, po pravilu, zaliti dobrom kapljicom, a potom otići i naporno raditi, pritešnjeni probijenim rokovima i okruženi lošim međuljudskim odnosima. Svoj život i svoj posao ne možemo menjati za neki drugi, ali ih možemo poboljšati i učiniti lepšim time što ćemo se pobrinuti prvo za svoje zdravlje. Priroda nam je zato dala jednu plemenitu biljku, koju je obdarila vrednim sastojcima; neke od njih poznajemo, a neke ćemo tek upoznati. U svakom slučaju, narodna poslovica “bolje je sprečiti, nego lečiti�”ovde ima svoje pravo, puno i nedvosmisleno značenje.
Pripremio: Doc. Zoran Maksimovic