Ako tokom spavanja disanje zastane duže od deset sekundi postoji sumnja da je reč o poremećaju
zvanom sleep apnea.
Može biti opstruktivna i od nje uglavnom boluju hrkači, a leče je pulmolozi. Postoji i centralna sleep apnea kao mnogo ozbiljnija bolest od koje pati manji procenat ljudi i njome se bave kardiolozi i neurolozi. Neprepoznata opstruktivna sleep apnea uzročnik je brojnih bolesti poput hipertenzije, dijabetesa, kardioloških i cerebralnih oboljenja, ali i poremećaja rada štitaste žlezde. Smatra se da su za najmanje trećinu
saobraćajnih nezgoda odgovorni ljudi koji su imali neprepoznatu sleep apneu, kaže PRIM. DR TATJANA RADOSAVLJEVIĆ, pulmolog, i ukazuje da se srednje teški i teški oblici sleep apnee leče posebnim uređajima – CPAP aparatima, koji pod povišenim pritiskom ubacuju snop vazduha putem maske koja „diše“ umesto pacijenta.
Sta je sleep apnea i zbog čega nastaje taj poremećaj?
Sleep apnea je svaki prekid disanja koji traje duže od deset sekundi. Termin hipopnea je neregularno disanje koje
je duže od deset sekundi i koje sa sobom povlači pad kiseonika u krvi. Težina sleep apnee se procenjuje tzv. AHI indeksom (ukupan broj apnea i hipopnea u toku jednog sata). Iako je taj termin teško prevesti na srpski jezik to su, najjednostavnije rečeno, prekidi disanja u snu.
Koji su to oblici poremećaja disanja u snu?
Postoje tzv. opstruktivne sleep apnee koje su mnogo češće i one se uvek javljaju kod hrkača. Kod 70 odsto ljudi koji hrču prisutne su opstruktivne sleep apnee, a razlog tome je poseban oblik ždrela, grla ili zadnjeg zida ždrela, gde se zbog opuštanja mišića u snu stvara neka vrsta prepreke, odnosno opstrukcije. I dok čovek pokušava da diše, nastaju pauze u disanju. Ko to gleda sa strane, vidi čoveka koji glasno hrče, odjednom prestaje da hrče, nastaje tišina koja može dugo da traje i potom dolazi do dramatičnog buđenja. Dakle, to je opstruktivna sleep apnea. S druge strane, centralna sleep apnea je mnogo ozbiljnija bolest.
Čovek se budi umorniji
Zastoj u disanju tokom spavanja može biti „okidač“ i za nastanak brojnih bolesti?
Kao posledica takvog zastoja u disanju dolazi do pada kiseonika u tkivima i u organima.
Da bi pacijent prodisao, mora da dođe u budno stanje kada počinje da pravilno diše, zbog čega mu se nivo kiseonika vraća u normalu. Najčešće se pacijent neće sećati tih buđenja. Bolesnik pravi pauze u disanju, koje se izražavaju na sat (AHI indeks).
Ako je tih prekida bilo 60, pacijent se budi 60 puta na sat i toliko puta pada i raste nivo kiseonika, što je strašan šok za sva tkiva.
U ovoj pojavi krije se i razlog za razvoj brojnih bolesti. Ovi pacijenti veoma često imaju povišen krvni pritisak, tzv. esencijalnu hipertenziju, za koju se ne zna zašto je nastala, a može biti posledica sleep apnee. O ovom poremećaju u svetu se govori poslednjih dvadeset godina, a u našoj zemlji poslednjih petnaestak godina. Sa početkom
testiranja na sleep apneu se, kod velikog broja pacijenata, nalazi povišen krvni pritisak.
Pored toga javlja se i poremećaj lipidnog statusa koji je rizik za mnoga oboljenja, kao što su kardiovaskularna ili bolest centralnog nervnog sistema. Čak i povišene vrednosti šećera (dijabetes melitus), glaukomi, poremećaj rada štitaste žlezde i šlogovi mogu biti uzrokovani sleep apneom.
Zato za nju kažemo da je tihi „ubica“, ali sa vrlo glasnim simptomom. Na koje simptome treba obratiti pažnju?
Čovek se budi umoran i preznojen, pripisujući takav osećaj hroničnom umoru. Ujutru je umorniji nego tokom noći i nema bitnog znaka koji ukazuje na sleep apneu. Ovo je jedna od bolesti koja traži „svedoka“. Partner ili neko ko živi u kući, primećuje šta se u stvari dešava, da ukućanin dok spava dugo ne diše. „Svedoci“ ih guraju i pokušavaju
da ih probude. Čak su zabeleženi slučajevi nagle smrti u snu kod veoma mladih osoba.
Gojazni ljudi u većem riziku. Da li postoji starosna granica za nastanak poremećaja i da li češće obolevaju žene ili muškarci?
Sleep apnea postoji i kod dece, sa potpuno drugačijim mehanizmom nastanka. Najčešće je u pitanju treći krajnik koji se običnom operacijom može eliminisati. Samo tri odsto dece ima sleep apneu i u kasnijem životnom dobu. Ne postoji donja starosna granica. U svojoj praksi sam imala i ljude sa dvadesetak godina, ali i starije osobe.
Uglavnom obolevaju muškarci, mada ima i žena. Generalno, muška populacija više hrče i ona se češće javlja lekaru. Smatra se da svaka deseta osoba na svetu boluje od opstruktivne sleep apnee.
Koji su faktori rizika za nastanak ovog sindroma?
Postoji, pre svega, tip ličnosti koji može da ukaže na sleep apneu. To su najčešće gojazni ljudi, kratkog širokog vrata, koji vremenom sve glasnije hrču. I određeni oblik grla je faktor rizika, naročito kod nagle gojaznosti, jer masno tkivo može da se taloži u zadnjem zidu ždrela, u grlu, tamo gde dolazi do prekida strujanja vazduha. Istovremeno se pod uticajem sleep apnee više luče hormoni gojaznosti, pa je to jedan začarani krug. Zato lečenjem sleep apnee dolazi i do lakšeg „skidanja“ telesne mase i to je jedan od benefita terapije. Na pregledu obavezno merimo obim vrata, zato što je važan parametar za lečenje.
Kakva je dijagnostika i koliko vremena je potrebno da bi se otkrio poremećaj?
Standard je da se u svetu i kod nas primenjuju polisomnografije ili poligrafije. Aparat vrlo sličan holteru. Povezan je sa kaiševima koji prate disanje na grudnom košu i u trbuhu. Koristi se i sonda kojom se prati proces disanja, a preko prsta se prati saturacija.
Dovoljno je da se sa tim aparatom prespava u lekarskoj ordinaciji i ujutro se analizira zapis sa aparata. Moj savet
je da se analiza radi ručno, da doktor ručno pregleda svaki zapis. Retko koji slučaj sleep apnee liči na onaj drugi i ima dosta specifičnosti u tome.
CPAP aparati „dišu“ umesto pacijenta. Šta podrazumeva ručno „čitanje“ zapisa?
Osim kompjuterske analize, lekar bi trebalo da pregleda svaki momenat pacijentovog sna i da zabeleži ono što možda kompjuter nije registrovao, odnosno da detektuje vreme kada su se određeni događaji desili. Iako se ta analiza ponekad radi u kućnim uslovima, poželjno je da tokom noći tu bude medicinska sestra ili tehničar koji će ispratiti sva dešavanja tokom sna.
Kada se završi analiza, konstatuje se da li uopšte postoji sleep apnea ili ne. Ako pacijent ima manje od pet prekida disanja na sat, on nema sleep apneu i to je normalan nalaz. Ukoliko ima od pet do 15 prekida, to
je laka sleep apnea i ona može biti povezana sa položajem tela. Ljudi češće hrču kada leže na leđima. To se rešava tako što se ušije džep na leđnom delu pidžame i u njega stavi teniska loptica. Čovek stekne uslovni refleks, odmah se okreće na stranu i više nema prekida disanja.
Srednje teški i teški oblici sleep apnee leče se posebnim aparatima koji se zovu CPAP aparati, odnosno uređaji koji pod povišenim pritiskom ubacuju snop vazduha putem maske koja „diše“ umesto pacijenta.
Da li to znači da se ždrelo oslobađa te „klapne“ koja ometa disanje?
Upravo tako. Ovi aparati, sa sofisticiranim softverima, mogu da „prepoznaju“ momenat zatvaranja ždrela i tada, pod određenim pritiskom, ubacuju vazduh. Taj pritisak se izračunava zavisno od težine pacijenta, od obima vrata i broja prekida disanja tokom sna. Primenjuju se vrlo precizne formule.
Dakle, pod određenim pritiskom se ubacuje snop vazduha, ne dozvoljava da dođe do prekida, odnosno do opstrukcije i na taj način se sasvim normalno diše.
Ljudi koji počnu da koriste aparate, a koji su imali i po 80 prekida disanja na sat, kada počnu da koriste CPAP aparat mogu imati normalan nalaz, dva, pa čak nijedan prekid disanja. Sada, prvi put imaju zdrav san i vide benefit, jer su odmorni. Više im nije potrebno po pet-šest kafa, više im se ne spava dok voze i mogu normalno
da funkcionišu.
Kada ste pomenuli vožnju, koliko je opstruktivna sleep apnea povezana sa učestalim saobraćajnim nesrećama i
da li se na lekarskom pregledu pre dobijanja vozačke dozvole vodi računa i o tome, mislim i na vozače, ali
i na pilote?
Smatra se da su najmanje trećinu saobraćajnih nezgoda povezanih rečenicom: „Zaspao za volanom“, učinili ljudi koji su imali neprepoznatu sleep apneu. Naglašavam, oni nisu bili umorni zato što su dugo vozili, kako se obično misli.
U Evropskoj uniji je usvojen propis po kojem svaki profesionalni vozač može da dobije vozačku dozvolu samo ako ima dokaz da li boluje ili ne boluje od sleep apnee.
Ukoliko nema taj poremećaj, njegova dozvola se produžava bez problema. Ukoliko osoba ima sleep apneu, da bi dobila dozvolu, mora da pruži dokaz da je koristila CPAP aparat tokom spavanja. Postoji način da se to proveri (CPAP beleži podatke o disanju). Obaveza testiranja na sleep apneu u zemljama EU i u SAD važi i za kontrolore leta,
za pilote i za sve profesije gde je potrebna maksimalna budnost.
U našoj zemlji, nažalost, ova oblast još uvek nije regulisana na pravi način. Ne prepoznaje se opasnost koju mogu da izazovu ljudi koji imaju ovu bolest.
Hirurške metode lečenja rizične. Pored maske za spavanje, da li postoji i neki drugi vid terapije?
Ukoliko bolesnik ima 15 prekida disanja na sat, mogu da se koriste proteze. Stavljaju se u nos ili u usta i tako povlače vilicu napred. Postoji mogućnost da se rade neke od hiruških intervencija skraćivanja resice i podizanja
zida ždrela. Međutim, za srednje teške i teške slučajeve hirurška metoda lečenja je prilično mutilantna, odnosno može da dovede do velikog broja komplikacija i ne preporučujem je.
Pre dve godine u SAD se počelo sa ugradnjom neke vrste pejsmejkera u grlo, ali je to još uvek u početnoj fazi i ostaje kao lek izbora.
Zlatni standard je CPAP apaparat čije se korišćenje može uporediti, recimo, sa nošenjem
naočara. Ako morate da ih nosite celog života, naviknete se na njih i skoro ih i ne primećujete. Tako je i sa CPAP aparatom.
Sve više mojih pacijenata, kojima sam propisala spavanje sa aparatom, sada ga koristi i tokom popodnevne dremke, jer im mnogo pomaže i bolje se osećaju. Tu je uloga lekara veoma važna – da nauči pacijenta kako da pravilno koristi uređaj i da mu bude na usluzi u svakom trenutku i u svakoj situaciji koja mu se učini komplikovanom.
Savetujem da se CPAP aparati nabavljaju od zvaničnog uvoznika, jer je to najbezbednije.
Internet je „preplavljen“ različitim aparatima koji su neprovereni i ne mogu da se ispravno baždare. Zato treba biti obazriv.
Osim u privatnom zdravstvenom sektoru, u kojim državnim ustanovama pacijenti mogu da potraže pomoć?
Najpre bi izabrani lekari trebalo da budu involvirani u ovaj problem. Oni najčešće šalju pacijenta kod specijaliste za ORL bolesti.
Postoje ustanove u kojima se dijagnostikuje i leči sleep apnea. Tu je Institut za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici, koji ima specijalizovane laboratorije sa polisomnografijom.
Oni se bave ozbiljnim poremećajima sna i čak prevazilaze sleep apneu. I u Kliničkom centru Srbije (KCS), KBC „Bežanijska kosa“ u Beogradu, KBC„Zemun“, Klinici za plućne bolesti u Knez Selu u Nišu i u kragujevačkom
Kliničkom centru se može dijagnostikovati i lečiti sleep apnea. (M. St.)
Centralna sleep apnea
Nisu svi hrkači istovremeno i „kandidati“ za sleep apneu, ali većina jeste. Šta je
sa onima koji ne hrču, a mogu da pate od ovog poremećaja?
Ti koji ne hrču mogu da pate od sleep apnee i pripadaju manjoj, ali ozbiljnijoj grupi pacijenata koji imaju tzv. centralnu sleep apneu. Tu je glavni problem poremećaj centra za disanje koji ne šalje impulse u mišiće i zbog toga nastaju pauze u disanju. Zbog toga nastaju mnogo ozbiljniji i kompleksniji problemi. U tom slučaju pacijent
treba da zatraži pomoć neurologa ili kardiologa, a ne pulmologa, ukazuje prim. dr Tatjana Radosavljević
Posle razvoda ili svađe roditelja, noćno umokravanje ili enureza je najstresniji događaj u detinjstvu deteta koje pati od tog poremećaja. Za samopouzdanje deteta, za odnos sa vršnjacima i za kvalitet života porodice veoma je važno da se enureza ne zanemaruje.
Učestalija je kod dečaka nego kod devojčica, a lečenje može biti
medikamentno i pomoću alarma. Najvažnije je da se ne gubi dragoceno vreme, već treba što pre potražiti pomoć pedijatra u domu zdravlja. Onda je i šansa za izlečenjem mnogo veća, naglašava ASS. DR DUŠAN PARIPOVIĆ, nefrolog u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Beogradu.
Enureza ili noćno umokravanje kod dece je jedna od velikih zdravstvenih poteškoća u prvim godinama detinjstva.
Šta je enureza?
Enureza ili noćno umokravanje kod dece je veoma ozbiljan problem kako za dete tako i za njegovu porodicu. Odnosi se na nevoljno umokravanje tokom noćnog sna koje se javlja nakon pete godine života. Voljna kontrola rada mokraćne
bešike se uspostavlja između druge i četvrte godine. U pedijatrijskim krugovima je dogovoreno da se peta godina
uzima kao tačka od koje se više ne bi trebalo tolerisati noćno umokravanje.
Kada treba potražiti pomoć lekara?
Preporuka je da treba reagovati što pre.
To je čest hroničan problem u predškolskom uzrastu i pitanje o ovom poremećaju bi trebalo da bude obavezno u sklopu
sistematskog pregleda predškolaca pred upis u školu. Ohrabruje činjenica da je tok bolesti najčešće povoljan, jer se svremenom, čak i bez ikakve intervencije, značajno smanjuje učestalost poremećaja. Međutim, ako su nam već dostupna sredstva koja mogu da omoguće brže rešavanje problema, smatram da je od velikog značaja primeniti ta sredstva i omogućiti kvalitetniji život mališana i njihove porodice.
Najstresniji događaj u detinjstvu
Za stabilnost deteta, odnos sa vršnjacima, uspeh u školi i kvalitet života porodice veoma je važno da se noćno
umokravanje u detinjstvu ne zanemaruje.
Potiskivanje i odlaganje rešavanja ovog problema može negativno da se odrazi na psihološki razvoj, pa se mogu
javiti manjak samopuzdanja, nesigurnost i iracionalni strahovi. Podaci iz istraživanja pokazuju da je posle razvoda
i svađe roditelja enureza najstresniji događaj u detinjstvu.
Šta uzrokuje noćno umokravanje i da li je ono češće kod devojčica ili kod dečaka?
Učestalije je kod dečaka, nego kod devojčica. Odrastanjem se ta učestalost smanjuje, ali se javlja i kod oko jedan
odsto adolescenata. Razlikujemo primarno i sekundarno noćno umokravanje.
Kod primarne enureze dete nikada nije bilo suvo u periodu dužem od šest meseci. Najčešći uzročnici primarne enureze su povećana količina mokraće koja se stvara tokom noći, manja zapremina bešike i nerazvijeni refleks buđenja deteta kada se bešika ispuni urinom.
Kod sekundarnog oblika enureze je postojao period duži od šest meseci bez umokravanja, a potom se ponovo javilo umokravanje. Razlog mogu biti urinarne infekcije, šećerna bolest ili neka stresna situacija.
Kako se enureza dijagnostikuje i da li je ta procedura komplikovana?
Postoje i tzv. faktori rizika sa psihološkom osnovom i njih ne treba zanemarivati. Dijagnoza se postavlja na osnovu
razgovora sa roditeljima. Deca, načelno, to teško podnose. Već kada dete dođe na pregled, pedijatri, dečji urolozi i nefrolozi prepoznaju te male pacijente, jer imaju specifičan nastup. Odmah se vidi da ih nešto tišti, jer je reč o poremećaju koji prati osećaj stida i nelagodnosti koje sredina zna surovo da osudi. I roditelji i dete zbog toga imaju osećaj krivice.
Najčešće smatraju da je dete krivo zbog noćnog umokravanja, iako to nije tačno.
Dijagnostika brza i jednostavna
Važno je da preciziramo da li je reč samo o noćnom umokravanju, jer nekada taj poremećaj može da bude udružen i sa
dnevnim poremećajima mokrenja poput vlaženja veša tokom dana, retkog ili čestog mokrenja. U tom slučaju govorimo
o nemonosimptomatskoj enurezi i onda imamo malo drugačiji terapijski pristup.
Ipak, najčešće se susrećemo sa monosimptomatskom noćnom enurezom, koja se lakše rešava. Potrebno je proceniti koji
je od navedenih činilaca dominantan.
Faktori rizika često mogu da budu udruženi i zato na osnovu razgovora sa roditeljima i osnovnih ispitivanja (pregled sedimenta urina, biohemijska analiza mokraće) donosimo zaključak o uzroku umokravanja. Pregled urina može da nam otkrije da li dete ima urinarnu infekciju, šećernu bolest ili poremećaj koncentrovanja mokraće. Roditelji treba da urade i dnevnik mokrenja tokom dva dana. Roditeljima preporučimo da upišu vreme i količinu unosa tečnosti, te vreme mokrenja i količinu urina. Praćenjem tog rasporeda saznajemo da li dete pije previše tečnosti u večernjim satima, kada i koliko mokri. Ako dete popije 800 ml tečnosti, tri sata pred spavanje, a mokri samo 100 ml, onda i nije čudno da se umokri tokom sna.
Nepravedno kažnjavanje deteta
Pored osećaja stida, roditelji se teško suočavaju sa enurezom kod svog deteta. Neki roditelji, iz očaja, govore
da dete to namerno radi i tako prave grešku?
Enureza ima i genetsku komponentu. Na primer, ako su oba roditelja imala noćno umokravanje, velika je verovatnoća, u čak 77 procenata slučajeva, da će njihovo dete nevoljno mokriti. Ako je to u detinjstvu činio jedan roditelj, onda je verovatnoća da će dete imati enurezu 44 odsto.
Roditelji koji su imali isti problem u detinjstvu, bolje razumeju svoje dete i lečenje se tada lakše odvija. S druge strane postoji i kažnjavanje dece. Roditeljima je jako teško da svake noći bude mališane, ustaju, menjaju veš, posteljinu… Sve se to odražava na kvalitet života svih ukućana i može dovesti do fizičkog ili psihičkog
kažnjavanja. Nažalost, u nekim sredinama se enureza još uvek krije kao najveća porodična tajna.
Od koga se najpre traži pomoć kada dete ima noćno umokravanje i kako se odvija lečenje?
Treba se javiti pedijatru i ne treba imati grižu savesti, niti osećaj stida. Lečenje je individualno i zavisi od toga koji je uzrok noćnog umokravanja. Ukoliko govorimo o izolovanom noćnom umokravanju, prvi korak je raspodela unosa tečnosti. Bitno je da dete ne bude dehidrirano. Unos tečnosti treba da bude najveći u prepodnevnim časovima, da se smanji u poslepodnevnim časovima i ograniči na minimalnu količinu u večernjim satima nakon večere u skladu sa vremenskim prilikama i uzrastom mališana. Drugi zadatak je da vreme večere bude ranije.
Neka deca večeraju oko osam sati. Ako dete večera u to vreme, a legne u devet sati, nema dovoljno vremena za izbacivanje materija koje bubrezi treba da uklone iz organizma. Mleko ili čaj se ne preporučuju pred spavanje jer povećavaju količinu urina koja nastane u toku noći.
Primena ovih saveta, uz obavezno mokrenje ujutro po buđenju i pre odlaska na spavanje, može rešiti problem
kod jednog broja dece.
Dostupni lekovi. Koje su ostale terapijske mogućnosti?
Tu je novi preparat starog leka, koji odgovara antidiuretskom hormonu (dezmopresin). Taj lek smanjuje proizvodnju urina tokom noći, pa je manja verovatnoća da se dete umokri. Komforan je za upotrebu, jer se ispod jezika otapa za par sekundi, pa dete ne mora da pije vodu uz lek. Dobija se na recept, a sada mogu da ga propišu i pedijatri u domovima zdravlja bez prethodne preporuke nefrologa. U planu je objavljivanje smernica za Iečenje noćnog umokravanja, koje će pedijatrima pomoći da lakše leče ovaj poremećaj.
Najzad, mogu se dati i lekovi iz grupe antiholinergika koji povećavaju zapreminu mokraćne bešike. I, naravno, primena alarma daje dobre rezultate.
Šta kaže statistika – koliko dece pati od enureze i kakvi rezultati se postižu u lečenju?
Procenat dece sa enurezom zavisi od uzrasta. Što je dete manje, to je procenat broja mališana sa enurezom veći. Oko pete godine, okvirno, 15 odsto dece ima noćno umokravanje. Ako govorimo o deci školskog uzrasta u odeljenju sa trideset učenika, troje ima enurezu. U starijem uzrastu se taj procenat smanjuje. Sa deset godina se oko pet odsto dece umokrava tokom noći, a sa 15 godina oko jedan odsto dečje populacije. Upozoravajuće je da taj jedan procenat adolescenta sa enurezom često ima težu formu poremećaja nego što je bila na početku. Umokravanje se javlja češće i obilnije je. Zato je veoma važno da se sa terapijom započne što pre.
Koliko dugo traje lečenje?
Neka deca odmah odreaguju na primenu alarma. A nekima treba neko vreme.
Obično je to nekoliko dana ili nedelja. Kada govorimo o leku, najčešće se koristi dezmopresin. Novi preparat leka se odnedavno primenjuje i u Srbiji, iako se na evropskom tržištu koristi desetak godina. Ovaj novi oblik leka ima veći uspeh u odnosu na prethodni oblik leka, koji se kod nas koristi duže od 10 godina. Oko 60 odsto dece reši problem primenom tog leka. Međutim, imamo tridesetak odsto onih kod kojih se ne postiže zadovoljavajući efekat. Statistika izgleda tako da se trećina dece potpuno izleči, kod trećine se postiže značajno poboljšanje
broja vlažnih noći i količine urina pri umokravanaju, dok kod trećine mališana nema značajnijeg rezultata.
Na ekskurziju uprkos enurezi
Deca u adolescentnom dobu imaju poteškoće kada treba da putuju na ekskurziju sa vršnjacima. Teško im je
jer se stide. Da li treba da krenu na put, uprkos svemu?
Nije im lako i suočavaju se sa velikim problemom. Međutim, događa se da dete ode kod babe i dede, tamo prespava, a ne umokri se te noći. Kada se vrati kući, opet se upiški. Dakle, kada dete promeni sredinu podsvesno podiže nivo budnosti i uspeva da kanališe problem. Postoji više načina kako učenik ili predškolac može da putuje s drugarima, a da ne doživi traumu. Najbitnije je da se obavesti nastavnik koji je odgovoran za odlazak na ekskurziju ili kampovanje. On prati učenika i budi ga tokom noći da ide u toalet. Dete treba da ima odgovarajući unos tečnosti, možda da navije budilnik kako bi se probudilo na vreme i mokrilo u toaletu. I privremena primena dezmopresina, dok traje putovanje, može da da rezultat.
Prva adresa za pregled i mogućnost uspešnog lečenja je dom zdravlja. Kod komplikovanijih oblika enureze tu su i
referentne ustanove poput Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici u Beogradu ili Instituta za zdravstvenu
zaštitu majke i deteta na Novom Beogradu. Naravno o tim mališanima odlično brinu i kolege na klinikama u
Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, te pedijatri nefrolozi u drugim gradovima u Srbiji. (M.St.)
Alarmom protiv enureze
„U zavisnosti od uzročnika noćnog umokravanja, u terapiju može da se uključi i alarm.
On sadrži senzor koji je prikačen na veš. Kada dete počne da piški, aparat se aktivira i trebalo bi da probudi mališana. Nekada dete ne može da se probudi samo, jer je u dubokom snu. Međutim, tu su roditelji koji spavaju
u istoj sobi i oni će probuditi mališana i odvesti ga u toalet. Vremenom dete nauči da se budi pre signaliziranja alarma. Terapija može da traje do tri meseca, ali i kraće, oko dve nedelje, ako je dete bilo suvo. Ovaj vid lečenja
može biti manje uspešan zbog slabe motivisanosti deteta, neredovnog korišćenja aparata i izostanka roditeljskog nadzora. Prednosti alarma su odsustvo neželjenih efekata i uspešnost terapije između 50 i 80 odsto. Važna mana aparatu je visoka cena. Košta oko pet hiljada dinara i ne može se dobiti na recept“, kaže ass. dr Dušan Paripović
PIŠU:
MR PH OLGA BOGOJEVIĆ
MR PH MIRJANA SAVIĆEVIĆ
Sa dolaskom zimskog perioda godine, u apotekama se javlja veći broj pacijenata sa problemom akutne i hronične upale sinusa.
Frontalni sinusi se nalaze iznad očiju, u području obrva, maksilarni se nalaze unutar svake jagodične kosti,
etmoidni su smešteni iza korena nosa i između očiju, a sfenoidni u gornjoj regiji nosa i iza očiju. Sastoje
se iz otvora spojenih s nosnim prolazima i nosnicama, a obloženi su sluznicom koja se dalje nastavlja na nosne
prolaze. Zbog toga faktori koji uzrokuju upalu i otečenost sluznice nosa, kao što se dešava u slučaju
alergija ili prehlade, direktno utiču na funkciju i prohodnost sinusa.
Njihovu upalu najčešće uzrokuju virusi i bakterije, alergeni, aero zagađenja, nadražujuće hemikalije, a najređe gljivice.
Ređe je razlog hroničnog sinusita funkcijska abnormalnost mukocilijarnog aparata, a kod dece zapaljenje trećeg krajnika.
Budući da u početnoj fazi simpotmi rinosinuzita podsećaju na simptome obične prehlade, mogu lako da
zavaraju pacijente. Međutim, za razliku od prehlade, koja prolazi za sedam dana, upala sinusa ponekad traje do tri nedelje, a hronična mesecima, pa i godinama. Hronična upala je, uglavnom, posledica nelečenih akutnih
upala. Zato je neophodno što pre potražiti savet i pomoć odabranog farmaceuta ili lekara.
Najčešće preporuke u terapiji su ispiranje nosa rastvorom morske soli, inhaliranje biljnim etarskim uljima (bosiljak, eukaliptus, majoran, žalfija…), kapi za nos sa vazokonstriktorima dva do tri puta dnevno
uglavnom uveče da bi pacijenti lakše spavali (ograničena upotreba na 3-5 dana), analgoantipiretici ukoliko
je prisutna glavobolja i temperatura, u nekim slučajevima sprejevi sa kortikosteroidima i antibiotici.
Ako tegobe ne prođu nakon sedam dana ili temperatura pređe 38 stepeni, javite se lekaru. Nipošto ne uzimajte
antibiotike na svoju ruku, jer akutni sinusitis često izazivaju virusi, a ovi lekovi pomažu samo kod bakterijskih
upala. Samo lekar može da ustanovi da li se nadovezala bakterijska infekcija usled prisustva sekreta
u sinusnim šupljinama (bakterijsku infekciju prati sekret žuto-zelene boje).
Ukoliko vam lekar prepiše antibiotike, veoma je važno da terapiju ne prekidate čim osetite poboljšanje,
već treba da popijte sve tablete. Terapija antibioticima preporučuje se astmatičarima i pacijentima s hroničnom opstruktivnom bolešću pluća kako bi se predupredilo komplikovanje primarne bolesti.
Lečenje je uglavnom simptomatsko, ali bi bilo dobro uvesti i pridržavati se higijenskog režima, koji onemogućava
zadržavanje alergena i infektiva različitog porekla na površini sluzokože nosa. Za to je najbolje
koristiti rastvore morske vode. Po potrebi se u terapiju uvode kortikosteroidi i analgoantipiretici.
KAKO DA PROČISTITE NOSNE KANALE?
Kad su najmlađi u pitanju, kod pojave sekreta iz nosića, pažljivo i nežno uklanjati sekret, može biti prisutna
i zapušenost nosa, koristiti sterilni, fiziološki rastvor u ampulama za higijenu te regije. Ukoliko simptomi kod
dece traju duže od pet dana potražiti savet pedijatra.
Ukoliko su prisutni simptomi rinosinuzitisa i uz sve preduzete preventive, prva preporuka odraslima i deci iznad 3 godine je Sinusol Majoran sprej, rastvor za nos na bazi hipertoničnog rastvora morske soli sa dodatkom etarskih ulja majorana i bosiljka, N-acetilcisteina i propolisa.
Hipertonični rastvor morske soli (2,3%) pomaže dekongestiju zapušenih nosnih šupljina putem prirodnog mehanizma osmoze, uspostavljajući na taj način ponovnu prohodnost disajnih puteva, pravilno nosno disanje i ublažavajući sve simptome koji se javljaju kao posledica nazalne kongestije (peckanje, svrab, kašalj, kijanje, pritisak i bol
u predelu sinusa i uha, gubitak čula mirisa, otežano disanje i poremećaj sna). Majoran (lat. Origanum majorana)
sadrži oko 3% etarskog ulja bogatog flavonoidima, polisaharidima i triterpenima koji deluju kao antiseptici,
antivirotici, spazmolitici, antiinflamatori.
Bosiljak (lat. Ocimum basilicum) sadrži veliki procenat etarskih ulja čiji su osnovni sastojci linalool i eugenol,
koji omogućavaju da bosiljak deluje na taj način što unistava bakterije (baktericidno dejstvo), gljivice (fungicidno dejstvo), viruse (antivirusno dejstvo). N-acetilcistein (NAC) deluje direktno i razlaže gustu sluz, redukcijom disulfidnih veza mukoproteina, i na taj način olakšava eliminaciju sekreta iz nosne sluznice i sinusnih
šupljina.
Propolis predstavlja smešu od preko 150 jedinjenja, a osnovna jedinjenja su flavonoidi, fenoli i terpeni. Sinergija ovih komponenti u sastavu omogućava sve pozitivne efekte koje propolis ostvaruje na čovekov organizam. To su pre svega: antibakterijsko, antivirusno, antimikotično, imunomodulatorno, antioksidativno i reparativno svojstvo.
Može se zaključiti da sinusitis značajno utiče na kvalitet života obolelog i njegove okoline, lako se leči,
uglavnom je bezopasan i uz savete farmaceuta se skraćuje vreme bolesti i sprečava učestalost ponovne pojave
istih, neprijatnih simptoma. Trebalo bi naglasiti ponovo da nelečena akutna stanja dovode do hronične
bolesti čak i do ozbiljnih komplikacija.
KLINIČKA SLIKA SINUSITISA JE:
• otečena sluznica nosa, koja sprečava pravilnu ventilaciju u nosu i sinusima
• bol u predelu lica i čela, izražen na pritisak, pojačava se pri naginjanju unapred
• veoma snažan osećaj bola i nelagodnog pritiska u vratu i uhu, neugodna zubobolja
• neprohodan i konstantno zapušen nos, pojačan i gust sekret
• povremen gubitak čula mirisa
• pojačano suzenje očiju
• prisutna povišena temperatura
• opšti umor, iznurenost i malaksalost.
HIGIJENA I ODRŽAVANJE PROHODNOSTI NOSA KOD NAJMLAĐIH
U prvim mesecima svoga života, novorođenčad još uvek ne mogu da dišu na usta, već isključivo na nos-do
navršenih 6 meseci života. Održavanje prohodnosti disajnih puteva kod novorođenčadi, u ovom osetljivom
periodu je od najvećeg značaja za održavanje njihovog zdravlja. Ukoliko je duži vremenski period kompromitovan
protok vazduha, posledice mogu biti ozbiljnije. Deca sa zapušenim nosem često imaju bolove u uhu
bez zapaljenja srednjeg uva. Uzrok tome je formiranje pritiska (naročito tokom gutanja, duvanja nosa ili brze
promene nadmorske visine) na bubne opne. Bubne opne imaju veliki broj nervnih završetaka koji prenose
bol, pa je ovaj fenomen veoma bolan (tu se krije i odgovor na pitanje „zašto bebe plaču u avionu?“). Čim je
nosić dugo zapušen, dolazi i do zapušenja Eustahijevih tuba (izvodnih kanala srednjeg uha). A kad se one zatvore,
prestaje i normalno isticanje sekreta koji, fiziološki gledano, iz šupljine srednjeg uha odlazi u grlo. Ovaj
sekret se nakuplja u srednjem uhu i stvaraju se idealni uslovi za razvoj bakterijske infekcije. Kada se to desi,
nastaje zapaljenje srednjeg uha – otitis media. Dete je plačljivo, uznemireno, loše jede i sve ovo može loše
da se odrazi na rast i razvoj deteta.
Kako bi izbegli sve ove posledice, važno je edukovati roditelje kako da na pravilan način sprovode higijenu
nosa kod svojih najmlađih, održavajući ga čistim i prohodnim. Ispiranje nosa obaviti obavezno pre spavanja,
po potrebi i pre svakog obroka, a nikada posle. Najadekvatniji i najbezbedniji način je koristiti rastvore
koji su izotonični, odnosno 0,9%-tni rastvor natrijum hlorida. On ima fiziološku toničnost, vlaži nazalnu
sluznicu, i tako uspostavlja fiziološku funkciju cilija. Kada cilije obavljaju svoju funkciju, one osiguravaju odstranjivanje nečistoća koje vazduhom ulaze u nosni hodnik, a među kojima su i potencijalni infektivi. Preporučuje
se primena sterilnog fiziološkog rastvora u pojedinačnim dozama, koje su dizajnirane tako da
se jednostavno mogu upotrebiti čak i na bebinim malim nozdrvama. Kada je nosić čist, beba pravilno diše,
lepo se hrani, mirno spava, dobro napreduje, i raste u zdravo i srećno dete.
Tokom životnog veka naš organizam izložen je brojnim izazovima iz spoljašnje sredine koje imunski sistem mora uspešno da prevaziđe, održi homeostazu i spreči pojavu bolesti .
PIŠE: MAG.FARM. ALEN RELJIĆ
β-glukani su poslednjih godina u fokusu naučnih istraživanja i zahvaljujući tome dobijaju sve više na značaju nakon što je utvrđeno da doprinose optimizaciji, oporavku i jačanju mnogih imunoloških funkcija. β-glukani, spadaju u najznačajnije komponente za proizvodnju novel food i funkcionalne hrane, a hemijski predstavljaju polisaharide koje sačinjavaju jedinice lančano povezane glukoze različitim vezama. Imunomodulatorno dejstvo imaju samo oni molekuli kod kojih su jedinice glukoze povezane β-1,3 i 1,6-vezom. Istraživanja su takođe pokazala da nerastvorni oblik
(1,3/1,6) β-glukana ima daleko veću biološku aktivnost u poređenju sa rastvornim oblikom (1,3/1,4).
Koji su izvori β-glukana?
Među najznačajnije izvore ubrajaju se ćelije kvasca koje predstavljaju dobar izvor β-(1,3/1,6)-D glukana. Osim kvasca, β-glukan se može izolovati i iz ječma, zobi, različitih vrsta medicinskih gljiva: reishi, maitak, bukovače.
Kvalitativne razlike među izvorima dobijanja upravo potiču od koncentracije i predominacije određenog oblika β-glukana u sastavu.
Bukovača se smatra jednim od najboljih izvora jer sadrži najaktivniju formu tzv. nerastvornog β-glukana.
Koji su mehanizmi dejstva β-glukana?
Ciljne ćelije dejstva β-glukana sadrže specifične receptore za β-glukan, a to su, uglavnom, ćelije urođenog imuniteta: makrofazi, neutrofili, monociti, NK ćelije i dendritske ćelije. Glavni receptor za koji se vezuju β-glukani je Dectin-1 receptor.
Dectin-1 se sastoji od dva liganda-adhezina koji su povezani. Jedan od njih prepoznaje β-1,3 i/ili 1,6 -D glukan i pokreće imunološku reakciju koja rezultuje aktivacijom ciljnih ćelija uz fagocitozu, respiratorni prasak i sekreciju citokina koji eliminišu patogene.
Koji su benefiti primene β-glukana?
β-glukani i infekcije
U vremenu neracionalne i prekomerne upotrebe antibiotika i sve izraženije rezistencije bakterija jasno je da je jedini način da se ovo predupredi adekvatna profilaksa. Naučna istraživanja su pokazala da β-glukani povećavaju otpornost organizma prema bakterijama i virusima, uključujući i virus influence, a osim toga značajno skraćuju period oporavka od infekcije. Smatra se da β-glukani inhibiraju replikaciju virusa u početnom stadijumu same infekcije te se njihova primena preporučuje pri pojavi prvih simptoma infekcije, ali i preventivno,
na početku sezonskih epidemija virusa.
β-glukani i alergijske reakcije
U skladu sa klasičnom higijenskom teorijom o nastanku alergija zbog poremećaja TH1/ TH2 odnosa limfocita pokazano
je da β-glukani stimulišu povećanje TH1 subpopulacije i posledično simptomi alergijskih reakcija znatno su slabiji.
Istraživanja koja su sprovedena na pacijentima koji su tokom više nedelja unosili beta-glukan utvrdila su smanjenje
TH2 citokina, kao i broja eozinofila koji su izvršne ćelije inflamatornog procesa.
Rezultati istraživanja dovode do zaključka da β-glukan može imati važnu ulogu u dodatnoj terapiji uz konvencionalnu
terapiju alergijskih stanja.
β-glukani i metabolizam
β-glukani omogućavaju adekvatan metabolizam ugljenih hidrata tako što redukuju postprandijalnu hiperglikemiju,
zatim snižavaju LDL i ukupni holesterol što ukazuje na to da predstavljaju značajan agens u prevenciji hroničnih
nezaraznih oboljenja, diabetes mellitus-a i hipertenzije.
β-glukani i kancerogena oboljenja
Neka istraživanja su pokazala da kombinovanje antineoplastične terapije sa β-glukanima povećava efekat terapije
i stopu preživljavanja, ali i smanjuje brzinu i stepen nastajanja metastaza.
Takođe, smatra se da β-glukani smanjuju neželjene efekte hemioterapije i štetne posledice zračenja.
Neki od efekata koji se pripisuju β-glukanima su i ubrzanje zarastanja rana, smanjenje bola kod pacijenata koji boluju od sistemskog lupusa i reumatoidnog artitisa, detoksikaciona i hepatoprotektivna funkcija, ali i izražen antioksidativni kapacitet. Iz svega što je navedeno jasno se može zaključiti da je ciljna grupa za primenu β-glukana široka. Ona obuhvata celokupnu populaciju.