Antidepresivi su lekovi za lečenje depresije. Nekad su je još nazivali i timoleptici. Naziv depresija u sebi podrazumeva tri različita vida depresije
– Depresivni poremećaj
– Manično-depresivna psihoza
– Endogena depresija
Depresivni poremećaj nastaje nakon teškog emocionalnog šoka (gubitak voljene osobe, neuspeh u životu i sl.), a praćena je telesnim tegobama, teskobom i osećajem krivice.

Povači se, u načelu spontano, a po potrebi se upotrebljavaju lekovi kao što je alprazolam. Ponekad je potrebno primeniti i antidepresiv.
Manično-depresivna psihoza leči se uglavnom antipsihoticima.
Endogena depresija je, pak, teška duševna bolest. Bez nekog logičnog razloga javlja se osećaj beznađa, izgubljenost, neraspoloženje, socijalna izolovanost, poremećaj apetita i spavanja. Najveći problem je u tome da su ljudi u depresiji skloni samoubistvu.
Antidepresivi su „nesigurni“ lekovi – tek jedna trećina pacijenata pozitivno reaguje na antidepresive i oporavi se od bolesti.
Razlog nastanka endogene depresije nije sa sigurnošću poznat ali je činjenica da je kod depresivnih pacijenata smanjena aktivnost noradrenalina i serotonina u određenim delovima mozga. Stoga je jasno da će lekovi koji pojačavaju funkciju serotonina i noradrenalina u mozgu biti dobri antidepresivi.
Među antidepresivima razlikujemo:
– tricikličke antidepresive (hlomipramin, imipramin, amitriptilin, maprotilin i dr.)
– selektivne inhibitore ponovnog preuzimanja serotonina – SSRI antidepresivi (fluoksetin, fluvoksamin, paroksetin i sertralin)
– inhibitori monoaminoksidaze – MAO inhibitori (iproniazid, tranilcipromin, moklobemid)
– ostali antidepresivi (tianeprin, reboksetin i hipericin)

Delovanje serotonina i noradrenalina na receptore na postsinaptičkim neuronima je vrlo kratko jer ih posebni proteini brzo vraćaju natrag u presinaptičke neurone. Triciklički antidepresivi blokiraju povratak serotonina i noradrenalina u presinapričke neurone, dok SSRI antidepresivi deluju uglavnom na blokiranje ponovnog preuzimanja serotonina. Stoga se triciklični antidepresivi jos nazivaju i neselektivni inhibitori ponovnog preuzimanja monoamina.
Inhibitori monoaminoksidaze deluju, pak, na taj način što blokiraju enzim monoaminoksidazu koja u presinaptičkom neuronu razgradjuje višak noradrenalina i serotonina. Ako je taj enzim blokiran tada u sinapsu ulazi daleko veća količina neurotransmitera nego inače pa je i efekat noradrenalina i serotonina pojačan.
Nekada su se koristili neselektivni i ireverzivilni MAO inhibitori kao što je iproniazid i tranilcipromin. Oni su bili jako problematični zbog toga što su inhibirali i slične enzime u gastrointestinalnom traktu. Time je bilo omogućen ulazak u krvotok jednoj supstanci koja se zove tiramin, a koje ima u velikim količinama u pivu, vinu, jetri, sušenim ribama i siru (tiramin se pod uticajem tih enzima razgradjuje u gastrointestinalnom traktu). Tiramin izaziva vrlo jake hipertenzivne krize što može rezultovati krvarenjima u mozgu. Osim toga takvi MAO inhibitori su dolazili u interakciju sa brojnim lekovima i dovodili pacijente u smrtnu opasnost!
Stoga su tranilcipromin i iproniazid napušteni, a u upotrebi je ostao moklobemid koji selektivno blokira samo jednu vrstu MAO i to reverzibilno i nema tih nedostataka.
Na kraju krajeva, delovanje antidepresiva je poput delovanja antipsiotika – imaju dosta nuspojava, a efekat im se javlja tek nakon više nedelja pa i meseci uzimanja.
Od depresije danas boluju milioni osoba u razvijenim zemljama, a pretpostavlja se da će depresija za 10-20 godina postati najčešća bolest. Takođe, povećava se broj mladih ljudi koji zapadaju u stanja teških depresija – pred mladog čoveka društvo i okolina postavlja velika očekivanja (uspeh u obrazovanju, poslu, braku) koja su često nerealna. Stoga je za očekivati da će potrošnja antidepresiva iz dana u dan rasti, te da će, najverovatnije, premašiti danas jako veliku potrošnju anksiolitika.

Amitriptilin
Amitriptilin je triciklični antidepresiv. Hemijski gledajući on je izrazito nalik na antipsihotike, stoga ima i određeno sedativno delovanje. Osnovno snažno antidepresivno delovanje praćeno je otklanjanjem uznemirenosti i teskobe.
Amitriptilin koči mehanizam membrane kojim se reguliše ulazak serotonina i noradrenalina u adrenergičke i serotoninergičke neurone. U farmakološkom smislu to delovanje može pojačati ili produžiti aktivnost neurona. Koristi se za lečenje endogene depresije i depresivnog poremećaja. Kao i svi triciklički antidepresivi amitriptilin ima dosta nuspojava. Njegova važnost (kao i važnost drugih tricikličkih antidepresiva) opala je pojavom SSRI antidepresiva.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Amitriptylin, Tryamil

Fluoksetin
Fluoksetin hemijski nije sličan tricikličkim ili tetracikličkim antidepresivnim sredstvima. On je specifičan inhibitor ponovnog preuzimanja serotonina (5-hidroksitriptamin, 5-HT), tj. SSRI antidepresiv. Afinitet prema noradrenergičkom, odnosno dopaminergičkom neurotransmiterskom sistemu vrlo je malen. Fluoksetin gotovo ne deluje antiholinergički, ne uzrokuje ortostatsku hipotenziju i nije kardiotoksičan.
Svojevremeno ga je na tržište stavila američka kompanija Eli Lilly pod komercijalnim nazivom Prozac i ubrzo je postao svojevrsni hit. Danas je fluoksetin (Prozac) sinonim za antidepresiv. Razlog tome je činjenica da ne izaziva jake nuspojave i toksičnost mu je mnogo manja nego toksičnost tricikličkih antidepresiva. Fluoksetin je primeren za lečenje svih oblika depresije, bez obzira na stepen bolesti (blaga, umerena i teška) te za lečenje opsesivno-kompulzivnih poremećaja. Fluoksetin je takođe koristan u lečenju bulimije nervose, jer je u kontrolisanim kliničkim ogledima u poređenju sa placebom kod bolesnika koji su imali bulimiju pokazao značajno smanjenje prekomernog jedenja i stvaranja stolice. Koristi se u obliku tableta ili sirupa u dozama od 20 pa do maksimalno 80 mg dnevno.
Fluoksetin se ne sme davati istovremeno sa MAO-inhibitorima. Nakon prestanka davanja MAO-inhibitora pre početka lečenja fluoksetinom potreban je najmanje 14-dnevni razmak. Bolesnicima sa jako smanjenim radom bubrega (glomerulna filtracija < 10 ml/min) fluoksetin se ne daje. Zbog mogućeg epileptogenog efekta fluoksetin se posebno oprezno mora davati epileptičarima. Može prouzrokovati smanjenje telesne mase, što je nepoželjno kod depresivnih bolesnika koji su i inače smršavli. Mogućnost pokušaja samoubistva kod depresivnih bolesnika postoji sve vreme i traje sve do postizanja poboljšanja. Tokom lečenja fluoksetinom može doći do serotoninskog sindroma, nuspojave koja liči delovanju ecstasyja. Najčešće su nuspojave pri lečenju fluoksetinom teskoba, nervoza, nesanica, pospanost, umor ili astenija, tremor, znojenje, gubitak apetita, mučnina, proliv, vrtoglavica i smanjenje libida. Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Flunirin, Flunisan, Fluoksetin, Flusetin, Fluxilan

Paroksetin
Paroksetin je jak i selektivan antidepresiv, inhibitor ponovnog preuzimanja serotonina, a smatra se da je njegovo antidepresivno delovanje i delotvornost u lečenju opsesivno-kompulzivnih poremećaja i paničnih stanja povezano sa specifičnom inhibicijom ponovnog preuzimanja 5-hidroksitriptamina (5-HT, serotonin) u moždanim neuronima. Paroksetin nije hemijski povezan sa tricikličnim, tetracikličnim ili ostalim raspoloživim antidepresivima. Koristi se u lečenju simptoma svih vrsta depresije uključujući depresiju praćenu teskobom. Nakon početnog zadovoljavajućeg odgovora, nastavak lečenja paroksetinom delotvoran je u prevenciji recidiva. Takođe, koristi se za lečenje simptoma i prevenciju recidiva opsesivno-kompulzivnog poremećaja, recidiva paničnih stanja sa ili bez agorafobije, socijalne anksioznosti/socijalne fobije, PTSP-a, te generalizovanog anksioznog poremećaja. Koristi se u dnevnoj dozi od 20 do 40 mg dnevno u obliku tableta. Paroksetin se ne sme koristiti u kombinaciji sa inhibitorima monoamino oksidaze (MAO). Terapija paroksetinom može započeti 14 dana nakon prestanka uzimanja ireverzibilnih inhibitora monoamino oksidaze i najmanje jedan dan nakon prestanka uzimanja reverzibilnog inhibitora monoamino oksidaze – moklobemida. Postoji velika i dokazana mogućnost pokušaja suicida kod depresivnih bolesnika i to stanje može potrajati dok se ne postigne značajni terapijski efekat. Opšte je kliničko iskustvo sa svim antidepresivnim lekovima da se rizik od suicida može povećati u ranim fazama oporavka. Novijim istraživanjima posebno je pokazano da paroksetin može uzrokovati povećanje verovatnoće da dođe do samoubistva. Nuspojave paroksetina su obično blage i ne utiču na kvalitet života bolesnika. Produženim lečenjem može se smanjiti jačina i učestalost neželjenih dejstava te one obično ne uzrokuju prekid lečenja paroksetinom. Najčešće zabeležene nuspojave povezane sa primenom paroksetina u kliničkim studijama bile su: mučnina, pospanost, znojenje, tremor, astenija, suvoća usta, nesanica, seksualna disfunkcija, vrtoglavica, opstipacija, proliv i smanjeni apetit.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Actapax, Arketis, Paroksetin, Paroxetin Sandoz, Rexetin, Seroxat

Sertralin
Sertralin je jak i specifičan inhibitor ponovnog neuronskog preuzimanja serotonina (5-HT). U kontrolisanim ispitivanjima kod zdravih dobrovoljaca sertralin nije uzrokovao sedaciju niti je remetio psihomotorne
funkcije. U skladu sa njegovim selektivnim inhibiranjem preuzimanja 5-HT, sertralin ne pojačava kateholaminergičnu aktivnost. Sertralin nema afiniteta za muskarinske (holinergične), serotonergične, dopaminergične, adrenergične, histaminergične, GABA ili benzodiazepinske receptore. Za razliku od tricikličnih antidepresiva, tokom lečenja sertralinom nije zapažen porast telesne težine; kod nekih bolesnika može pri uzimanju sertralina nastupiti smanjenje telesne težine.
Sertralin se koristi za lečenje simptoma depresije kod bolesnika sa manijom u anamnezi ili bez nje. Sertralin je takođe koristan za lečenje opsesivno kompulzivne bolesti (OKB), paničnog poremećaja, s agorafobijom ili bez nje. Takođe, može se koristiti za lečenje dece obolele od opsesivno-kompulzivne bolesti. Uobičajna dnevna doza iznosi 50 mg.
Tokom ispitivanja provedenih pre stavljanja leka na tržište hipomanija ili manija javljale su se u otprilike 0,4% bolesnika lečenih sertralinom. Sertralin valja izbegavati kod bolesnika sa nestabilnom epilepsijom, dok kod bolesnika sa regulisanom epilepsijom zahteva pažljivo praćenje. Kako je mogućnost pokušaja samoubistva svojstvena depresiji i može potrajati sve dok ne nastupi znatnije povlačenje bolesti, bolesnike valja pomno nadgledati na početku lečenja
U ispitivanjima sa višestrukim dozama za depresiju i OKB, sledeće su nuspojave bile znatno učestalije uz sertralin negoli uz placebo: mučnina, proliv/retka stolica, anoreksija, dispepsija, tremor, vrtoglavica, nesanica, pospanost, pojačano znojenje, suva usta i seksualna disfunkcija (ponajpre odložena ejakulacija kod muškaraca).

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god : Asentra, Halea, Serlift, Sertiva, Sertralin, Sertralin ICP, Sertralin Sandoz, Setaloft, Sidata, Sonalia, Tragal, Zoloft

Citalopram
Citalopram je antidepresiv, dostupan u obliku tableta i kao tečnost za oralnu primenu. Deluje u centralnom nervnom sistemu kao visoko selektivni inhibitor serotonina sa minimalnim efektom na noradrenalin i dopamin. Citalopram bi se trebao uzimati jednom dnevno, počevši terapiju sa nižom dozom, prema potrebi je moguće lagano povećati dozu. Efekat ovog antidepresiva održava se kroz 32 nedelje terapije. Prema proceni lekara doza se može smanjivati nakon određenog perioda i to postupno, i nikada se ne ide na nagli prekid. Ako se pojave netolerantni simptomi paralelno sa smanjenjem doze ili kao odgovor na prekid terapije, uzima se u obzir ponovni povratak na prvotno propisanu dozu. Moguće nuspojave su: smanjenje polne želje ili sposobnosti, poremećaj koncentracije, nesanica, zbunjenost, vrtoglavica, zatim neki gastrointestinalni poremećaji kao mučnina, povraćanje. Nije potvrđena mogućnost razvoja zavisnosti od ovog leka, ali potrebna je dobra procena i praćenje pacijenta tokom terapije kako se ne bi prevideli znakovi zloupotrebe. Veći je oprez potreban sa pacijentima koji su patili od manije. Posebno je naglašena inkompatibilnost citaloprama sa inhibitorima monoaminoksidaze, zbog opasnih, pa i fatalnih posledica: hipertermija, rigidnost, delirijum, koma. Kombinacija sa NSAR povećava rizik od krvarenja. Citalopram nije odobren za upotrebu u pedijatriji. Ne sme se uzimati kod bipolarne depresije. Oprez je potreban kod pacijenata sa oštećenom bubrežnom i jetrenom funkcijom. Kod razumne terapije, citalopram ne utiče na sposobnost upravljanja vozilom i rada sa mašinama.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Citalex, Citalopram Sandoz, Starcitin, Timopram, Zyloram

Moklobemid
Moklobemid je antidepresiv koji deluje na neurotransmiterski sistem putem reverzibilne inhibicije monoaminooksidaze (MAO), posebno tipa A. Time je smanjen metabolizam noradrenalina, dopamina i serotonina te dolazi do povećanja njihove koncentracije i pojačanog delovanja na raspoloženje i psihomotornu aktivnost. Moklobemid ublažava simptome kao što su iscrpljenost, nesposobnost upravljanja motornim vozilima i nesposobnost koncentracije. Moklobemid takođe uklanja simptome vezane uz socijalnu fobiju. Iako moklobemid nema sedativna svojstva, poboljšava kvalitet sna kod depresivnih bolesnika u roku od nekoliko dana. Koristi se za lečenje depresije, depresivnih poremećaja i socijalnih fobija.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Aurorix

Reboksetin
Reboksetin je najnoviji tip antidepresiva. On je selektivni inhibitor ponovnog preuzimanja noradrenalina (NARI), za razliku od SSRI antidepresiva koji su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina. Na tržištu se pojavio 2001. godine. Reboksetin pokazuje zanimljiva svojstva – on se može uspesno kombinovati sa SSRI antidepresivima, a takođe može se bez opasnosti kombinovati i sa MAO-inhibitorima. Reboksetin se koristi za akutno lečenje depresije te za održavanje kliničkog poboljšanja kod pacijenata. Efekat se postiže relativno brzo. Međutim, činjenica je da reboksetin nije dovoljno iskoršćen lek, ali njegovo vreme tek dolazi.

Venlafaksin
Venlafaksin se koristi za tretman jačih depresivnih stanja i kada loše raspoloženje, gubitak volje, interesa vodi ka suicidalnim idejama. Indikovan je i kod sociopata, ali ne i kod blažih oblika napetosti i nervoze uzrokovane svakodnevnim stresom. Smatra se da je mehanizam delovanja ovog leka povezan sa njegovom sposobnošću uticaja na neurotransmitere u mozgu. Nađeno je da su venlafaksin i njegov aktivni metabolit o-desmetilvenlafaksin inhibitori ponovnog preuzimanja noradrenalina i serotonina te slab inhibitor ponovnog preuzimanja dopamina Ne poseduju inhibitornu aktivnost na monoaminoksidazu. Nemaju afinitet za muskarinske, holinergičke, H1-histaminske i alfa-1-adrenergičke receptore. Dolazi u obliku tableta i kapsula s postupnim oslobađanjem, a obično se primenjuje jednom dnevno, kako bi se ublažili simptomi depresije. Uočeno je i smanjenje anksioznosti.
U terapiji se treba držati propisa, u smislu u određenoj dozi, intervalima i vremena trajanja primene. Venlafaksin može izazvati neke alergijske reakcije, dovesti do promena u ponašanju, pa i suicidalnih misli. Važno je obratiti pažnju i na reakcije poput pospanosti, zamućenog vida, zbog opasnosti u vožnji i u radu sa mašinama. Moguće su i vrtoglavice i nesvestice. Ne koristi se kod bipolarnih poremećaja, bolesti ili povreda mozga, manije, bolesti srca, jetre, bubrega.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Alventa, Efectin ER, Efexiva, Tudor, Velafax, Velahibin, Venlax, Venlor XR 75

Mirtazapin
Mirtazapin je noviji antidepresiv. Koristi se za ublažavanje simptoma depresije, poput osećaja manije vrednosti, krivice, tuge, gubitka volje i interesa za svakodnevne aktivnosti. Mehanizam delovanja nije tačno poznat. Neki rezultati pretkliničkih ispitivanja sugerišu da mirtazapin povećava centralnu noradrenergičku i serotonergičku aktivnost. Prema tome, ponaša se kao antagonist centralnih presinaptičkih alfa-2-adrenergičkih inhibitornih receptora. Sedativni efekti se objašnjavaju svojstvom potencijalnog antagonista H1-histaminskih receptora, a kao umereni antagonist alfa1-adrenergičkih receptora nosi mogućnost izazivanja hipotenzije. Antagonist je i muskarinskih receptora. Tokom terapije upozorava se na pojavu promena u ponašanju, kao anksioznost, impulzivnost, agresivnost, poremećaj spavanja. Ovo može biti povezano sa pogoršanjem simptoma depresije i suicidalnih misli, pa je važno obratiti se lekaru. Kod terapije je bitna dobra procena doze i učestalosti primene. Kad se primeti poboljšanje, to ne znači ujedno i brzi prekid terapije.
Rizično je uzimati ga kod manično-depresivnih poremećaja, epilepsije, bolesti jetre, bubrega, srca. Moguće nuspojave su alergijska reakcija, nepravilan rad srca, blagi tremor, temperatura, vrtoglavica, pospanost, povećana podložnost infekcijama. Nema dejstva ni sigurnosti za upotrebu kod dece.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Calixta, Mirtazapin, Mirtazapin ODT Sandoz, Mirzaten, Remeron, Remirta, Tifona

Hipericin
Kako su svi antidepresivi manje-više imaju relativo jake nuspojave i relativno su toksični, a delovanje im je dvojako tako se danas sve više zbog na tome da se lagani simptomi depresije i depresivni poremećaj tretira lekovima biljnog porekla.
Hipericin je glavni sastojak ekstrakta biljke gospina trava – kantarion (Hypericum perforatum). Deluje dvojako – s jedne strane lagano blokira monoaminoksidazu (poput MAO-inhibitora), a s druge strane lagano blokira ponovno preuzimanje serotonina (poput SSRI antidepresiva).
Hipericin poboljšava raspoloženje otklanjajući potištenost, osećaj tuge, melanholije i teskobe, nervozu, razdražljivost, malodušnost i bezvoljnost (nezainteresovanost za događaje i osobe iz svakodnevnog života) kao i prateće pojave: nesanicu, česte krize plača, umor, pojačan ili smanjen apetit i slično. S obzirom da deluje i sedativno dobar je izbor kod laganih depresivnih poremećaja koje karakteriše (uz depresiju) i nemir i teskoba.
Uprkos činjenici da je hipericin najčešće deklarisan kao “prirodni lek” ne treba se zavaravati i smatrati ga bezazlenim. Naime, hipericin čini kožu jako osetljivom na UV zračenje sunce stoga je povećana opasnost od jakih opekotina tokom izlaganja suncu. Dalje, postoje izveštaji o pojavi serotoninskog sindroma kod osoba koje su uzimale preparate na bazi kantariona. Takođe, primećeno je da preparati na bazi hipericina mogu izazvati gubitak kose, a postoje brojni izveštaji o opasnim interakcijama hipericina sa ostalim lekovima.
Stoga hipericin treba favorizovati u odnosu na klasične antidepresive, ali se treba striktno pridržavati lekarskih i apotekarskih uputstava.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com