U lečenju prehlada tradicionalno se koriste prirodni ekspektoransi koji potiču od lekovitog bilja. Nalazimo dve grupe takvih biljaka:
1. biljke koje sadrže saponine (bršljan, sladić, jaglac, senega, sapunika, sapunovac, divizma)
2. biljke koje sadrže ekspektorantna etarska ulja (anis, komorač, timijan, majčina dušica, eukaliptus, beli bor, klekovina, ariš)
Od ovih biljaka obično se izrađuju ekstrakti od kojih se uzrađuju razni sirupi za iskašljavanje. Takođe, brojne čajne mešavine za pomoć kod disajnih tegoba sadrže upravo biljke i jedne i druge grupe.

Saponini su grupa prirodnih glikozida steroida, steroidnih alkaloida i triterpena. Nalaze se u brojnim biljkama, pogotovo u kutikuli gde čine voštani zaštitni film.

U hemijskoj strukturi saponina razlikujemo dva dela – prvi je “aglikon” koji je sličan hormonskim steroidima, ali je ipak drugačiji od njih jer sadrži dodatni ciklički prsten, a drugi deo je vezan na aglikon i sastoji se od oligosaharida. Saponini su rastvorljivi u vodi u kojoj forniraju penu, po kojoj su i dobili ime (smatralo se da su saponini vrsta sapuna). U biljnom svetu nalazimo celi spektar saponina, vrlo često jedna biljna vrsta sadrži više raznih saponina. Saponini mogu imati različita farmakološka svojstva, neki su i otrovni (otrovne saponine nazivamo sapotoksini), a saponini bršljana, sladića, jagorčevine, senege, sapunike, sapunovca i divizme imaju ekspektorantna svojstva. Naime, oni su sekretolitici i smanjuju površinski napon bronhijalne sluzi. Saponini nadražuju želudačnu sluznicu, što reflektorno putem nerava izaziva povećanu sekreciju u bronhima i olakšava iskašljavanje ređeg bronhijalnog sekreta. Saponini se zbog svoje površinske aktivnosti u obliku monomolekularnog filma šire iz ždrela na okolnu sluznicu respiratornog trakta i tako deluju lokalno na razređivanje i izlučivanje guste bronhijalne sluzi.
Etarska ulja anisa, komorača, timijana, majčine dušice, eukaliptusa, belog bora, klekovine (terpentinsko ulje) i ariša sadrže isparljive ugljovodonične ili fenolne sastojke (timol, karvakrol, pinen, anetol, eukaliptol, felandren) koji deluju sekretolitički, sekretomotorički, antiseptički i spazmolitički olakšavajući iskašljavanje bronhijalne sluzi.

Bršljan
Bršljan (Hedera helix L.) spada u porodicu Araliaceae. Raste u šumama Evrope i jugozapadne Azije kao biljka puzavica koja se može videti na brojnim stablima visokog drveća. Lekovitost bršljana poznata je bila još Druidima. Listovi bršljana sadrže 5-8% saponina (pre svega alfa-hederin i hederakozid C), sterole, flavonoide, polialkine (falkarinon and falkarinol). Sva ta jedinjenja, a pogotovo alfa-hederin, nose farmakološka svojstva bršljana. Zanimljivo da je pokazano kako sastojak falkarinol ima antibakterijsko, analgetsko i sedativno delovanje. I falkarinon i falkarinol se smatraju antimikoticima (Wichtl i Bisset, 1994). U in vitro studijama zaključeno je da natrijumove soli monodezmozida imaju toksično delovanje na amebe, Trichomonas, and lišmaniju (Bruneton, 1995). Standardizovani preparati na bazi ekstrakta bršljana, da bi bili delotvorni, moraju sadržati 25 mg saponina po tableti odnosno, sirupi sa ekstraktom bršljana moraju sadržati 700 mg saponina na 100 ml sirupa.
Ekstrakt bršljana deluje ekspektorantno, spazmolitički i umirujuće na kožu i sluznicu. Sirupi i tablete na bazi ekstrakta bršljana koriste se za iskašljavanje tj. ublažavanje simptoma prehlade i upale bronha. Osim toga, ekstrakt bršljanja koristi se u losionima i kremama protiv celulita, jer se smatra da esktrakt bršljanja pozitivno utiče na uklanjanje celulita. Preparati sa ekstraktom bršljana pokazali su se sigurnim, mada se kod trudnica smeju korititi uz oprez.
Registrovani : Prospan (ENGELHARD)

Sladić
Sladić (Glycyrrhyza glabra) spada u porodicu Fabaceae. Postojbina mu je istočni deo Sredozemlja i jugozapadna Azija, a danas se uzgaja i raširena je po celom svetu. Sladić je jedna od najistraženijih biljaka na svetu. Koren sladića (Liquiritiae radix) je karakteristično žute boje, ima sladak ukus (po tome je i dobio ime), a sadrži brojne sastojke od kojih je najvažniji triterpenoidni saponin glicirizin (još poznat kao glicirizinska kiselina, 5-9% težine korena). Glicirizin je nositelj slatkog ukusa, 50 puta je slađi od saharoze. Komercijalni ekstrakt obično sadrži glicirizin u formi amonijumove soli (amonijum glicirizinat). Osim glicirizina u korenu sladića nalazimo flavonoide likviritin, izolikviritigenin i dr.
Glicirizin ima dobro ekspektorantno i sekretolitičko delovanje koje je dokazano i u ogledima na životinjama. Osim toga potvrđeno je da glicirizin ubrzava zaceljivanje želudačnog čira. Zbog svog slatkog ukusa glicirizin se čak koristio u prehrambene svrhe kao zaslađivač. Međutim, glicirizin je pokazao vrlo zanimljivu i opasnu nuspojavu.
Glicirizin ima pseudoaldosteronsko delovanje. Naime, glicirizin se u telu metaboliše između ostalog u glicireteničnu kiselinu. Ona se veže za mineralokortikoidne receptore i blokira efekat 11-beta-hidroksisteroid dehidrogenaze. Ovaj enzim ima ulogu da spreči glukokortikosteroide da deluju poput aldosterona. Ukoliko je on blokiran tada dolazi do intenzivne stimulacije mineralokortikoidnih receptora od strane glukokortikoida pa se dobija efekat kao da aldosterona ima previše. Tada dolazi do pojačanog zadržavanja natrijuma u krvi (manje se izlučuje u bubrezima), i dolazi do hipertenzije. Tako su u stručnoj literaturi opisani slučajevi hipertenzivnih kriza zbog konzumacije prehrambenih proizvoda koji su sadržali glicirizin kao zaslađivač.
Sladić i ekstrakt sladića koriste se kao ekspektoransi za lakše iskašljavanje kod bolesti disajnih puteva, a takođe se može koristiti kao pomoćna terapija u želudačnom ili/i duodenalnom ulkusu. Najčešće dolazi u sirupima ili čajnim mešavinama, a takođe i u obliku tinktura. Delotvorna dnevna doza za odrasle osobe je količina ekstrakta koja sadrži 200-600 mg glicirizina. Međutim, zbog pseudoaldosteronskog neželjenog dejstva, sladić i ekstrakt sladića sve se manje koriste.
Preparati sa sladićem ne smeju se koristiti u slučaju žučnih bolesti, ciroze jetre, hipertenzije, hipokalemije i lošeg rada bubrega. Takođe, trudnice bi trebale izbegavati preparate na bazi sladića. Moguća neželjena dejstva (pogotovo u slučaju dužeg korišćenja ili velikih doza) jesu hipertenzija, hipokalemija te u retkim slučajevima i mioglobinurija.

Jagorčevina
Jagorečevina (Primula veris) spada u porodicu Primulaceae. Može se videti u šumama i na livadama cele srednje Evrope. Jagorčevina je zeljasta, niska prolećna biljka i cveta karakterističnim žutim cvetovima tokom ranog proleća. U lečenju se koriste cvet i koren jagorčevine. Cvet jagorčevine sadrži saponine i flavonoida, dok koren jagorčevine (Primulae radix) samo saponine. Srodna vrsta je Primula elatior, koja se takođe koristi kao i Primula veris. Od saponina u jagorčevini nalazimo 5-10% triterpenoidnog saponina primula kiselina A. U biljci Primula veris aglikon primula kiseline A jest priverogenin A, a u P. elatior aglikon jest protoprimulagenin A. Osim tih saponina u jagorčevini nalazimo fenolne glikozide primverin (primverozid, 4-metoksisalicilat) i primulaverin (primulaverozid, 5-metoksisalicilat) koji enzimskom razgradnom tokom sušenja daje biljnoj drogi karakterističnu aromu.
Glavni saponin, primula kiselina A je i jedini delotvorni sastojak korena i cveta jagorčevine. On deluje kao ekspektorans iritirajući želudačnu sluznicu, što refleksno uzrokuje lučenje tečnosti u bronhijalni sekret i dolazi do smanjenja viskoznosti bronhijalne sluzi. Takođe, pojačava se motorika cilija bronhijalnog epitela, pa je ekstrakt jagorčevine ujedno i sekretomotorik.
Ekstrakt jagorčevine koristi se kao sekretomotorički i sekretolitički ekspektorans pri bronhitisu, kašlju, prehladi za lakše iskašljavanje obilne sluzi u respiratornom sistemu. Zbog iritacije sluznice preparate na bazi jagorčevine ne bi trebalo da koriste osobe koje pate od želudačnih tegoba.

Senega
Za senegu (Polygala senega) ne postoji adekvatan naziv na srpskom. Naime, senega ne raste u našim krajevima, nego u istočnom i središnjem delu Severne Amerike. Međutim u Evropi rastu biljke srodne senegi, a to su Polygala amara i Polygala vulgaris. I ove dve biljke se koriste za lečenje disajnih tegoba, ali je senega mnogo poznatija i cenjenija. U lekovite svrhe koristi se koren i korenske glavice senege (Polygalae radix).
Koren senege, stare lekovite biljke severnoameričkih Indijanaca, u farmaciju je ušao kao sredstvo protiv bolesti pluća. On sadrži saponine senegin i poligalična kiselina. Kao i ostali saponini senegin i poligalična kiselina deluju nadražajno na želudačnu sluznicu i refleksno uzrokuju pojačano lučenje tečnosti u bronhijalnu sluz, što ima sekretolitično delovanje i smanjuje viskoznost bronhijalne sluzi.
Senega se koristi kao ekspektorans u raznim oblicima respiratornih bolesti koje uzrokuju pojačanu produkciju viskozne žilave sluzi. Kod duže primene preparata na bazi senege može doći do nadraženosti želudaane sluznice. Takođe, u slučajevima predoziranja može doći do povraćanja i proliva. Koristi se najčešće u obliku suvog ekstrakat (u obliku kapsula), a dolazi i u obliku sirupa.

Sapunika
Sapunjača (Saponaria officinalis) prototip je biljke sa saponinima. Saponini su dobili naziv upravo po ovoj biljci, koja sadrži velike količine saponina, a ona sama dobila je ima jer je oduvek bilo poznato da vodeni ekstrakt te biljke jako peni (poput vodenog rastvora sapuna), do te mere da se može koristiti kao deterdžent. Tako su u davna vremena pralje sapuniku koristile za pranje vune, a prepoznata je i kao lekovita biljka. Čak i danas u nekim zemljama postoje specijalni deterdženti za osetljive tkanine koje sadrže ekstrakte sapunike. Zbog svog prirodnog porekla, takvi su deterdženti sve popularniji. Rasprostanjena je po celoj Evropi i zapadnoj Aziji, a preneta je u Severnu Ameriku i Japan. Od sapunike koriste se sasušeni koren, podanak i ogranci.
Aktivne materije u sapunjači su saponini. Ekstrakt sapunike deluje ekspektorantno, a u većim dozama i citotoksično.
Mehanizam delovanja je isti kao i kod drugih biljaka sa saponinina – nadražaj želuca izaziva refleksno lučenje tečnosti u bronhijalnu sluz dolazi do smanjenja viskoznosti bronhijalne sluzi. Isto tako, u retkim slučajevima i sapunika može izazvati neugodan i štetan nadražaj želuca.

Divizma
Pod pojmom divizma kriju se dve biljke – Verbascum densiflorum i Verbascum phlomoides. Rastu na livadama pored šuma u Evropi i zapadnim delovima Azije. Karakteristična je po tome da je dlakava biljka koja može narasti dosta visoko, čak do 2 metra, a leti cveta karakterističnim žutim cvetovima. Upravo se ti žuti cvetovi skupljaju i suše i koriste u lečenju raznih respiratornih tegoba.
Cvetovi divizme sadrže flavonoide (apignein, luteolin kamferol i rutin), iridoidne monoterpene (aukubin, 6-beta-ksilosilaukubin, metilkatalpol, izokatalpol) i triterpenske saponine (verbaskosaponin) i mukopolisaharidne sluzi. Zbog tih sluzi, cvetovi divizme se mogu koristiti i za lečenje suvog kašlja.
Cvetovi i ekstrakt divizme korisne su komponenta preparata i čajeva za simptomatsko lečenje upale grla i kašlja. Takođe, cvetovi divizme se koriste u lečenju prehlada, suvog kašlja, i za iskašljavanje zbog blagog ekspektorantnog delovanja saponina. Za razliku od ostalih saponinskih biljaka cvetovi divizme nemaju ograničenja za korišćenje.

Timijan
Timijan (Thymus vulgaris), za razliku od prethodnih biljaka ne sadrži saponine – temelj njegovog ekspektorantnog delovanja je njegovo etarsko ulje bogato timololom i karvakrolom, terpenskim fenolnim jedinjenjima. Timijan prirodno raste u južnoj Evropi i na Mediteranu, a drugde se uzgaja zbog ekstrakcije etarskih ulje. Spada u porodicu Lamiaceae. Biljka srodna timijanu je majčina dušica (Thymus serpylum), koja takođe sadrži etarsko ulje s timolom i karvakrolom, a takođe se koristi u čajevima i sirupima za lečenje bolesti respiratornih puteva. Listovi i stabljika timijana (Thymi herba) sadrže etarsko ulje sa terpenskim fenolima timolom i karvakrolom.

Timol i karvakrol jesu jaki i vrlo moćni antiseptici. Timol po hemijskoj strukturi nalikuje mentolu, ali je od mentola neuporedivo bolji i jači antiseptik. Osim njih etarsko ulje sadrži i terpenoide, eugenol, alifatske alkohole. Međutim, ono što etarsko ulje timijana ne sadrži, ali vodeni ekstrakt timijana sadrži jesu flavonoidi timonin, cirsilineol i 8-metoksicirsilineol, a tu su i bifenilni monoterpenoidni jedinjenja i ruzmarinska kiselina. Takođe, tu su i brojni drugi korisna jedinjenja.
Ekstrakt timijana ima dokazano bronhospazmolitičko, ekspektorantno i antibakterjsko delovanje. In vitro eksperimenti pokazali su da su flavonoidi timonin, cirsilineol i 8-metoksicirsilineol verovatno odgovorni za bronhospazmolitičko delovanje timijana.
Etarsko ulje timijana i ekstrakt timijana dolazi u brojnim sirupima za lečenje kašlja, a osušeni listići timijana nalaze se skoro u svim čajevima za disajne puteve, protiv kašlja, bronhitisa i prehlade. Zbog svog jakog antiseptičkog svojstva timol se nalazi u pastilama za lečenje bolesti grla, u tečnostima za ispiranje grla, u tečnostima za dezinfekciju usta (koriste se u slučajevima gingivitisa i stomatitisa), a smeša etanola, vode i etarskog ulja timijana vrlo je moćno sredstvo za dezinfekciju.

Anis
Anis (Pimpinella anisum) je biljka iz porodice Apiaceae. Biljke srodne anisu su komorač (Foeniculum vulgare), bedrenika (Pimpinella saxifraga) i kim(Carum carvi). Prvobitna postojbina anisa je na istoku, ali danas se u celom svetu uzgaja zbog vrlo aromatičnopg etarskog ulja. Malogde je samonikla.
Od anisa se iskorišćava njegov plod (Anisi fructus). On sadrži 2% etarskog ulja. Etarsko ulje se dobija destilacijom sa vodenom parom a sadrži čak do 90% anetola. Osim anetola, etarsko ulje anisa sadrži metilkavikol, anisni aldehid, anisnu kiselinu i terpene. Još je jedna biljka bogata anetolom, a to je kineski zvezdasti anis (Illicium verum), međutim, filogenetski anis i zvezdasti anis nisu nikako povezane.
Anetol (tačnije trans-anetol) je vrlo aromatičan molekul zbog kojeg anis ima karakterističan sladunjavi miris. Hemijski gledano to je aromatični, nezasićeni etar, tačnog hemijskog imena trans-1-metoksi-4-(prop-1-enil)-benzen. Hemijski čist anetol javlja se u obliku belih kristala, a tope se na samo 21°C. Anetol ima sladak ukus – izmereno je da je 13 puta slađi od saharoze. Međutim, u velikim količinama anetol je toksičan i iritantan. Zanimljivo je da se u ilegalnim krugovima anetol koristi kao sirovina za sintezu parametoksiamfetamina – na crnom tržištu kriminalci ga prodaju tvrdeći da je to MDMA (ecsytasy), a rezulat takve tvorevine su brojni smrtni slučajevi mladih ljudi.
Anis (ekstrakt i etarsko ulje) imaju ekspektorantno, blago spazmolitičko i antibakterijsko delovanje. Koristi se u čajevima i sirupima za ublažavanje kašlja i za iskašljavanje u raznim bolestima respiratornih puteva. Takođe, anis ima karminativno i aperitivno delovanje pa se koristi kod dispeptičnih tegoba i nadutosti. Mnoga alkoholna pića i likeri sadrže ekstrakt anisa. Npr, čuvena makedonska rakija, mastika, sadrži puno anetola iz anisa.

Četinari
Razne vrste četinara sadrže etarsko ulje karakterističnog mirisa. U četinare spadaju, npr, klekovina (Pinus mugo), beli bor (Pinus sylvestris), smreka (Picea abies) crni bor (Pinus nigra), ariš (Larix decidua), primorski bor (Pinus pinaster), jela (Abies alba), molika (Pinus peuce) i dr. Nepregledne šume četinara pokrivaju Sibir, Kanadu, Norvešku, a rastu na višim nadmorskim visinama na brojnim planinama. Takođe, četinari naseljavaju primorske i mediteranske krajeve.
U medicinske svrhe koriste se etarska ulja klekovina (Pinus mugo) i belog bora (Pinus sylvestris). Etarsko ulje belog bora naziva se terpentinsko ulje, a klekovine Pini pumilionis aeteroleum. U pitanju su smese raznih terpentinskih ugljovodonika, a terpentinsko ulje i ulje klekovine se razlikuju po udelu komponenata. Tako u tim uljima možemo naći najviše alfa-pinena, a takođe nalazimo i felandren, 3-karen, dipenten, beta-pinen, limonen, alfa-terpinen, gama-terpinen, cis-beta-ocimen, mircen, kamfen, sabinen i terpinolen. Osim toga, tu su i ostali satojci kao što su bornil acetat, borneol, 1,8-cineol, kadinol, muurolol, alfa-kadinol, kajofilen, kamazulen, maslačna, kaproična i izokaproična kiselina.
Etarska ulja klekovine i belog bora imaju sekretolitička, hiperemička, i lagano antiseptička svojstva. Sekretolitičko svojstvo etarskih ulja četinara je bilo poznato oduvek – npr. pacijenti koji boluju od hroničnog bronhitisa često se šalju u banje u krajevima gde raste dosta takvog drveća. Etarsko ulje obogađuje tamošnji vazduh, što blagotvorno deluje na stanje pacijenata. Antiviralna i antibakterijska svojstva proizilaze iz sastojaka kao što su limonen, dipenten i bornil acetat. Koriste se za inhaliranje zbog poboljšavanja iskašljavanja suvišne bronhijalne sluzi, a spolja se koriste zbog antireumatskog i analgetskog delovanja. Takođe, deluju kao nazalni dekongestivi zbog stimulacije vazokonstrikcije. Ne smeju se koristiti u slučajevima bronhijalne astme ili suvog kašlja. Pri inhaliranju mogu se kao nuspojave javiti pojačani bronhijalni spazam i iritacije sluznice, a pri primeni na koži može doći do iritacije kože.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com