Sindrom suvog oka može biti hiposkretorno (suze se manje luče) ili evaporativno (brzo isparavaju). Uloga suza je u zaštiti oka od spoljnih uticaja, infekcije kao i u prelamanju svetlosti i omogućavanju dobre vidne oštrine.
Simptomi suvog oka su u vidu grebanja, suzenja, bockanja, bolne senzacije i osetljivosti oka između treptaja (često treptanje kao posledica), pa do oštećenja rožnjače u vidu meltinga i perforacije. Svakodnevne aktivnosti kod ovih pacijenata su da teže mogu da čitaju, gledaju televiziju, voze kola ili rade na računaru. Terapija kao zlatni standard su veštačke suze u vidu kapi ili gelova, obavezno bez konzervansa koji je najopasniji faktor narušavanja epitelnih ćelija rožnjače i konjunktive – kaže ASS. DR TANJA KALEZIĆ, oftalmolog iz Klinike za očne bolesti KCS i dodaje da su, pored prirodnog procesa starenja (preko 45. godine) češće ugrožene žene, bolest se javlja i kod pacijenata na supstitucionoj hormonskoj terapiji, kod dijabetičara, Sjőgren-ovog sindroma i drugih autoimunih bolesti.
Uzimanje različitih sistemskih lekova, od lekova za hipertenziju, antidepresiva do antihistaminika, predstavlja značajan faktor rizika za nastanak sindroma suvog oka.
Šta je suvo oko i u kojem životnom dobu može da se javi?
Suvo oko je multifaktorijalna bolest suza prednje površine oka i jedna od najčešćih bolesti u oftalmologiji. Predstavlja skup simptoma koji ukazuju na manjak suza ili njihovu brzu evaporaciju, a neophodne su za odbranu oka od spoljašnjih uticaja. Procenjuje se da 60 miliona ljudi ima suvo oko, jedan do dva miliona pati od teških hroničnih simptoma, dok je 33 miliona ljudi bez dijagnoze a ima svakodnevne tegobe. Javlja se kod 20 odsto ljudi iznad 45. godine starosti (oko 54. godine najčešće) i pretežno su ugrožene žene.
Problem je veći i teži ukoliko ženska populacija u periodu pre 45. godine koristi hormonsku supstitucionu terapiju poput oralnih kontraceptiva, ali se suvo oko može javiti i kod mladih žena koje nisu na supstitucionoj terapiji. To je bolest koja je veoma rasprostranjena u celom svetu pa i kod nas, i predstavlja veliki javno-zdravstveni
oftalmološki problem.
Kako se bolest manifestuje, na koje simptome treba obratiti pažnju i da li je zanemarivanje tegoba opasno?
Simptomi su različiti počev od grebanja, suzenja, bockanja, malog bola i veće osetljivosti do ozbiljnijih tegoba kada pacijenti imaju narušen vid i ne mogu da čitaju, gledaju televiziju, niti da obavljaju svakodnevne
aktivnosti. Zbog toga je važno da se blagovremeno obrate lekaru kako bi se zaustavio negativan tok bolesti. Ukoliko se na vreme počne sa primenom veštačkih suza bez konzervansa, zaštitićemo površinu oka, poboljšati kvalitet suza i sprečiti nove tegobe koje, u velikom procentu, može da uzrokuje i sam konzervans u kapima za oči.
Savremeni dijagnostički testovi
Kako se bolest suvog oka dijagnostikuje?
Nije teško detektovati bolest. Primenjujemo testove koji su veoma pouzdani.
Jedan od njih je svetski priznat OSDI (ocular surface disease index test) u stvari je upitnik koji jednostavno, brzo i lako pokazuje težinu kliničke slike pacijenta. Zahvaljujući tome mogu se i bez uključivanja oftalmologa
primeniti veštačke suze uz konsultaciju sa farmaceutom a nakon sagledavanja skora ovog upitnika. Dok pacijent
stigne do oftalmologa može da dođe do većih tegoba i kliničke slike koja je znatno kompleksnija i teža. Preporuka je da se veštačke suze uključe i kod neznatnih tegoba poput osećaja peckanja ili grebanja oka dok se gleda televizija. Sindrom suvog oka bi mogli da nazovemo simptomom manjeg treptaja kod početnih i blagih formi. Danas
je u svakodnevnom životu gotovo svako od nas „kandidat“ za veštačke suze. Suze su neophodne oku jer suzni film vlaži prednju površinu oka i čini da kapci klize po oku. One čuvaju vlažnost oka, snabdevaju rožnjaču kiseonikom, čiste prašinu i druge nečistoće koje mogu da upadnu u oko. Suze sadrže enzime koji štite od bakterija i virusa
i održavaju površinu oka glatkom.
Osim hormonske supstitucione terapije, koji su još faktori rizika za nastanak suvog oka i koje bolesti mogu da ga uzrokuju?
Javlja se kao posledica prirodnog procesa starenja. Jedan od vodećih faktora rizika je dijabetes melitus zbog loše senzitivnosti rožnjače kod takvih bolesnika. Oni uglavnom ne osećaju prve tegobe, a kada dođe do određenih znakova koje sam pacijent primeti već je bolest uznapredovala.
Zato je uvek dobro da se obolelom od dijabetesa, uz osnovnu terapiju, uključe i veštačke suze kao profilaksa.
Veštačke suze najbolji lek I osnovne sistemske bolesti koje podrazumevaju hormonsku supstitucionu terapiju,
teška stanja koja uključuju hemioterapiju i zračenja, hirurgija prednjeg segmenta oka (Excimer laser za skidanje dioptrije u refraktivnoj hirurgiji) i sve druge oftalmološke operacije, mogu da budu faktori koji narušavaju suzni film oka. Ove intervencije su danas u porastu te treba uključiti i veštačke suze kao faktor bezbednosti
oka zbog uspostavljanja ponovnog balansa suznog filma.
Koliko dugo mogu da se koriste veštačke suze?
Tokom dana se primenjuju zavisno od težine kliničke slike. Meru vremenskih intervala bi trebalo da odredi očni lekar. S obzirom da u sakus oka staje jedna suza to olakšava ukapavanje. A koliko dugo – neograničeno,
ukoliko nemaju konzervansa.
Napominjem i preventivno davanje ne može da bude štetno.
Da li zanemarivanje bolesti suvog oka može da ugrozi vid?
Vid može da bude veoma ugrožen, do faktičkog gubitka vida koji se može svesti na nekoliko metara ili na osećaj svetla. Načelno, to su najteži i zapušteni slučajevi. Čak i dobro tretirani pacijenti mogu da imaju negativan tok. Naravno, ne možemo sve da predupredimo, ali jedan od mogućih uzročnika za gubitak i značajni pad kvaliteta vida jeste i suvo oko..
Zašto je važno da se odlazi na preventivne očne preglede?
Preporuka je da se barem jednom godišnje ode na oftalmološki pregled. To je posebno važno za osobe starije od 45 godina.
Ne zaboravimo da takvi pregledi mogu da preveniraju i druge teške bolesti oka, poput glaukoma. Takvi pregledi su
dragoceni i za rano otkrivanje promena na očnom dnu. Oftalmolozi imaju značajnu ulogu u dijagnostici hipertenzije i neuroloških, hematoloških i kardioloških pacijenata upravo kroz praćenje i detekciju promena na prednjem i zadnjem segmentu oka. (M.St.)
Glaukom »vreba« iz potaje
Glaukom je bolest koja nastaje oštećenjem očnog živca i gubitkom nervnih vlakana se gubi i funkcija vida. To počinje sa periferije i osoba ne primeti prve ispade. Dok stigne do očnog lekara već bude mnogo kasno. Očni pritisak je jedan od pokazatelja i prvi znak da je glaukom “na putu”. Ali, događa se da osoba oboli od
glaukoma, a da nije imala porast očnog pritiska. Zato je veoma važno otići oftalmologu kako bi se sveobuhvatno sagledalo stanje očnog sistema. Napomenula bih da su u riziku da obole i pacijenti sa porodičnom anamnezom glaukoma, jer imaju veću predispoziciju. Što se simptoma tiče, pacijent teško registruje te suptilne
prve promene. Na prve znake, eventualno, može da ukaže razlivanje svetlosti u vidu duginih boja, ali ako na to neko posebno obrati pažnju. Trebalo bi proveriti vidno polje, pa u odnosu na to uključiti snimanje očnog živca ili HRT koji se primenjuje u većim zdravstvenim centrima i na Klinici za očne bolesti KCS. Važno je da oftalmolog izmeri pritisak, pogleda očni živac i da tako na vreme bude detektovana promena.
Zašto oko postaje suvo?
Suv vazduh, boravak u prostorijama sa klima-uređajima ili višečasovan rad i sedenje ispred računara ili TV ekrana, kada se manje trepće, izaziva suvoću u oku, peckanje, grebanje, bol… . Neke osobe imaju osećaj da im je nešto upalo u oko ili oko počne da suzi. Sindrom suvog oka češće prati stariju populaciju i žene u menopauzi.
Od suvog oka mogu da pate i mlađe osobe koje mnogo vremena provode pred računarom, televizorom i nad knjigom, koje dugo borave u klimatizovanim, zagrejanim ili zadimljenim prostorijama. Uticaj imaju i spoljna zagađenja i
neki lekovi poput antidepresiva, tableta za kontracepciju, za regulaciju krvnog pritiska kao i antidepresivi. Zapaljenske bolesti zglobova i nošenje kontaktnih sočiva takođe mogu razviti sindrom suvog oka.
PIŠU:
MR PH OLGA BOGOJEVIĆ
MR PH MIRJANA SAVIĆEVIĆ
Sa dolaskom zimskog perioda godine, u apotekama se javlja veći broj pacijenata sa problemom akutne i hronične upale sinusa.
Frontalni sinusi se nalaze iznad očiju, u području obrva, maksilarni se nalaze unutar svake jagodične kosti,
etmoidni su smešteni iza korena nosa i između očiju, a sfenoidni u gornjoj regiji nosa i iza očiju. Sastoje
se iz otvora spojenih s nosnim prolazima i nosnicama, a obloženi su sluznicom koja se dalje nastavlja na nosne
prolaze. Zbog toga faktori koji uzrokuju upalu i otečenost sluznice nosa, kao što se dešava u slučaju
alergija ili prehlade, direktno utiču na funkciju i prohodnost sinusa.
Njihovu upalu najčešće uzrokuju virusi i bakterije, alergeni, aero zagađenja, nadražujuće hemikalije, a najređe gljivice.
Ređe je razlog hroničnog sinusita funkcijska abnormalnost mukocilijarnog aparata, a kod dece zapaljenje trećeg krajnika.
Budući da u početnoj fazi simpotmi rinosinuzita podsećaju na simptome obične prehlade, mogu lako da
zavaraju pacijente. Međutim, za razliku od prehlade, koja prolazi za sedam dana, upala sinusa ponekad traje do tri nedelje, a hronična mesecima, pa i godinama. Hronična upala je, uglavnom, posledica nelečenih akutnih
upala. Zato je neophodno što pre potražiti savet i pomoć odabranog farmaceuta ili lekara.
Najčešće preporuke u terapiji su ispiranje nosa rastvorom morske soli, inhaliranje biljnim etarskim uljima (bosiljak, eukaliptus, majoran, žalfija…), kapi za nos sa vazokonstriktorima dva do tri puta dnevno
uglavnom uveče da bi pacijenti lakše spavali (ograničena upotreba na 3-5 dana), analgoantipiretici ukoliko
je prisutna glavobolja i temperatura, u nekim slučajevima sprejevi sa kortikosteroidima i antibiotici.
Ako tegobe ne prođu nakon sedam dana ili temperatura pređe 38 stepeni, javite se lekaru. Nipošto ne uzimajte
antibiotike na svoju ruku, jer akutni sinusitis često izazivaju virusi, a ovi lekovi pomažu samo kod bakterijskih
upala. Samo lekar može da ustanovi da li se nadovezala bakterijska infekcija usled prisustva sekreta
u sinusnim šupljinama (bakterijsku infekciju prati sekret žuto-zelene boje).
Ukoliko vam lekar prepiše antibiotike, veoma je važno da terapiju ne prekidate čim osetite poboljšanje,
već treba da popijte sve tablete. Terapija antibioticima preporučuje se astmatičarima i pacijentima s hroničnom opstruktivnom bolešću pluća kako bi se predupredilo komplikovanje primarne bolesti.
Lečenje je uglavnom simptomatsko, ali bi bilo dobro uvesti i pridržavati se higijenskog režima, koji onemogućava
zadržavanje alergena i infektiva različitog porekla na površini sluzokože nosa. Za to je najbolje
koristiti rastvore morske vode. Po potrebi se u terapiju uvode kortikosteroidi i analgoantipiretici.
KAKO DA PROČISTITE NOSNE KANALE?
Kad su najmlađi u pitanju, kod pojave sekreta iz nosića, pažljivo i nežno uklanjati sekret, može biti prisutna
i zapušenost nosa, koristiti sterilni, fiziološki rastvor u ampulama za higijenu te regije. Ukoliko simptomi kod
dece traju duže od pet dana potražiti savet pedijatra.
Ukoliko su prisutni simptomi rinosinuzitisa i uz sve preduzete preventive, prva preporuka odraslima i deci iznad 3 godine je Sinusol Majoran sprej, rastvor za nos na bazi hipertoničnog rastvora morske soli sa dodatkom etarskih ulja majorana i bosiljka, N-acetilcisteina i propolisa.
Hipertonični rastvor morske soli (2,3%) pomaže dekongestiju zapušenih nosnih šupljina putem prirodnog mehanizma osmoze, uspostavljajući na taj način ponovnu prohodnost disajnih puteva, pravilno nosno disanje i ublažavajući sve simptome koji se javljaju kao posledica nazalne kongestije (peckanje, svrab, kašalj, kijanje, pritisak i bol
u predelu sinusa i uha, gubitak čula mirisa, otežano disanje i poremećaj sna). Majoran (lat. Origanum majorana)
sadrži oko 3% etarskog ulja bogatog flavonoidima, polisaharidima i triterpenima koji deluju kao antiseptici,
antivirotici, spazmolitici, antiinflamatori.
Bosiljak (lat. Ocimum basilicum) sadrži veliki procenat etarskih ulja čiji su osnovni sastojci linalool i eugenol,
koji omogućavaju da bosiljak deluje na taj način što unistava bakterije (baktericidno dejstvo), gljivice (fungicidno dejstvo), viruse (antivirusno dejstvo). N-acetilcistein (NAC) deluje direktno i razlaže gustu sluz, redukcijom disulfidnih veza mukoproteina, i na taj način olakšava eliminaciju sekreta iz nosne sluznice i sinusnih
šupljina.
Propolis predstavlja smešu od preko 150 jedinjenja, a osnovna jedinjenja su flavonoidi, fenoli i terpeni. Sinergija ovih komponenti u sastavu omogućava sve pozitivne efekte koje propolis ostvaruje na čovekov organizam. To su pre svega: antibakterijsko, antivirusno, antimikotično, imunomodulatorno, antioksidativno i reparativno svojstvo.
Može se zaključiti da sinusitis značajno utiče na kvalitet života obolelog i njegove okoline, lako se leči,
uglavnom je bezopasan i uz savete farmaceuta se skraćuje vreme bolesti i sprečava učestalost ponovne pojave
istih, neprijatnih simptoma. Trebalo bi naglasiti ponovo da nelečena akutna stanja dovode do hronične
bolesti čak i do ozbiljnih komplikacija.
KLINIČKA SLIKA SINUSITISA JE:
• otečena sluznica nosa, koja sprečava pravilnu ventilaciju u nosu i sinusima
• bol u predelu lica i čela, izražen na pritisak, pojačava se pri naginjanju unapred
• veoma snažan osećaj bola i nelagodnog pritiska u vratu i uhu, neugodna zubobolja
• neprohodan i konstantno zapušen nos, pojačan i gust sekret
• povremen gubitak čula mirisa
• pojačano suzenje očiju
• prisutna povišena temperatura
• opšti umor, iznurenost i malaksalost.
HIGIJENA I ODRŽAVANJE PROHODNOSTI NOSA KOD NAJMLAĐIH
U prvim mesecima svoga života, novorođenčad još uvek ne mogu da dišu na usta, već isključivo na nos-do
navršenih 6 meseci života. Održavanje prohodnosti disajnih puteva kod novorođenčadi, u ovom osetljivom
periodu je od najvećeg značaja za održavanje njihovog zdravlja. Ukoliko je duži vremenski period kompromitovan
protok vazduha, posledice mogu biti ozbiljnije. Deca sa zapušenim nosem često imaju bolove u uhu
bez zapaljenja srednjeg uva. Uzrok tome je formiranje pritiska (naročito tokom gutanja, duvanja nosa ili brze
promene nadmorske visine) na bubne opne. Bubne opne imaju veliki broj nervnih završetaka koji prenose
bol, pa je ovaj fenomen veoma bolan (tu se krije i odgovor na pitanje „zašto bebe plaču u avionu?“). Čim je
nosić dugo zapušen, dolazi i do zapušenja Eustahijevih tuba (izvodnih kanala srednjeg uha). A kad se one zatvore,
prestaje i normalno isticanje sekreta koji, fiziološki gledano, iz šupljine srednjeg uha odlazi u grlo. Ovaj
sekret se nakuplja u srednjem uhu i stvaraju se idealni uslovi za razvoj bakterijske infekcije. Kada se to desi,
nastaje zapaljenje srednjeg uha – otitis media. Dete je plačljivo, uznemireno, loše jede i sve ovo može loše
da se odrazi na rast i razvoj deteta.
Kako bi izbegli sve ove posledice, važno je edukovati roditelje kako da na pravilan način sprovode higijenu
nosa kod svojih najmlađih, održavajući ga čistim i prohodnim. Ispiranje nosa obaviti obavezno pre spavanja,
po potrebi i pre svakog obroka, a nikada posle. Najadekvatniji i najbezbedniji način je koristiti rastvore
koji su izotonični, odnosno 0,9%-tni rastvor natrijum hlorida. On ima fiziološku toničnost, vlaži nazalnu
sluznicu, i tako uspostavlja fiziološku funkciju cilija. Kada cilije obavljaju svoju funkciju, one osiguravaju odstranjivanje nečistoća koje vazduhom ulaze u nosni hodnik, a među kojima su i potencijalni infektivi. Preporučuje
se primena sterilnog fiziološkog rastvora u pojedinačnim dozama, koje su dizajnirane tako da
se jednostavno mogu upotrebiti čak i na bebinim malim nozdrvama. Kada je nosić čist, beba pravilno diše,
lepo se hrani, mirno spava, dobro napreduje, i raste u zdravo i srećno dete.
Tokom životnog veka naš organizam izložen je brojnim izazovima iz spoljašnje sredine koje imunski sistem mora uspešno da prevaziđe, održi homeostazu i spreči pojavu bolesti .
PIŠE: MAG.FARM. ALEN RELJIĆ
β-glukani su poslednjih godina u fokusu naučnih istraživanja i zahvaljujući tome dobijaju sve više na značaju nakon što je utvrđeno da doprinose optimizaciji, oporavku i jačanju mnogih imunoloških funkcija. β-glukani, spadaju u najznačajnije komponente za proizvodnju novel food i funkcionalne hrane, a hemijski predstavljaju polisaharide koje sačinjavaju jedinice lančano povezane glukoze različitim vezama. Imunomodulatorno dejstvo imaju samo oni molekuli kod kojih su jedinice glukoze povezane β-1,3 i 1,6-vezom. Istraživanja su takođe pokazala da nerastvorni oblik
(1,3/1,6) β-glukana ima daleko veću biološku aktivnost u poređenju sa rastvornim oblikom (1,3/1,4).
Koji su izvori β-glukana?
Među najznačajnije izvore ubrajaju se ćelije kvasca koje predstavljaju dobar izvor β-(1,3/1,6)-D glukana. Osim kvasca, β-glukan se može izolovati i iz ječma, zobi, različitih vrsta medicinskih gljiva: reishi, maitak, bukovače.
Kvalitativne razlike među izvorima dobijanja upravo potiču od koncentracije i predominacije određenog oblika β-glukana u sastavu.
Bukovača se smatra jednim od najboljih izvora jer sadrži najaktivniju formu tzv. nerastvornog β-glukana.
Koji su mehanizmi dejstva β-glukana?
Ciljne ćelije dejstva β-glukana sadrže specifične receptore za β-glukan, a to su, uglavnom, ćelije urođenog imuniteta: makrofazi, neutrofili, monociti, NK ćelije i dendritske ćelije. Glavni receptor za koji se vezuju β-glukani je Dectin-1 receptor.
Dectin-1 se sastoji od dva liganda-adhezina koji su povezani. Jedan od njih prepoznaje β-1,3 i/ili 1,6 -D glukan i pokreće imunološku reakciju koja rezultuje aktivacijom ciljnih ćelija uz fagocitozu, respiratorni prasak i sekreciju citokina koji eliminišu patogene.
Koji su benefiti primene β-glukana?
β-glukani i infekcije
U vremenu neracionalne i prekomerne upotrebe antibiotika i sve izraženije rezistencije bakterija jasno je da je jedini način da se ovo predupredi adekvatna profilaksa. Naučna istraživanja su pokazala da β-glukani povećavaju otpornost organizma prema bakterijama i virusima, uključujući i virus influence, a osim toga značajno skraćuju period oporavka od infekcije. Smatra se da β-glukani inhibiraju replikaciju virusa u početnom stadijumu same infekcije te se njihova primena preporučuje pri pojavi prvih simptoma infekcije, ali i preventivno,
na početku sezonskih epidemija virusa.
β-glukani i alergijske reakcije
U skladu sa klasičnom higijenskom teorijom o nastanku alergija zbog poremećaja TH1/ TH2 odnosa limfocita pokazano
je da β-glukani stimulišu povećanje TH1 subpopulacije i posledično simptomi alergijskih reakcija znatno su slabiji.
Istraživanja koja su sprovedena na pacijentima koji su tokom više nedelja unosili beta-glukan utvrdila su smanjenje
TH2 citokina, kao i broja eozinofila koji su izvršne ćelije inflamatornog procesa.
Rezultati istraživanja dovode do zaključka da β-glukan može imati važnu ulogu u dodatnoj terapiji uz konvencionalnu
terapiju alergijskih stanja.
β-glukani i metabolizam
β-glukani omogućavaju adekvatan metabolizam ugljenih hidrata tako što redukuju postprandijalnu hiperglikemiju,
zatim snižavaju LDL i ukupni holesterol što ukazuje na to da predstavljaju značajan agens u prevenciji hroničnih
nezaraznih oboljenja, diabetes mellitus-a i hipertenzije.
β-glukani i kancerogena oboljenja
Neka istraživanja su pokazala da kombinovanje antineoplastične terapije sa β-glukanima povećava efekat terapije
i stopu preživljavanja, ali i smanjuje brzinu i stepen nastajanja metastaza.
Takođe, smatra se da β-glukani smanjuju neželjene efekte hemioterapije i štetne posledice zračenja.
Neki od efekata koji se pripisuju β-glukanima su i ubrzanje zarastanja rana, smanjenje bola kod pacijenata koji boluju od sistemskog lupusa i reumatoidnog artitisa, detoksikaciona i hepatoprotektivna funkcija, ali i izražen antioksidativni kapacitet. Iz svega što je navedeno jasno se može zaključiti da je ciljna grupa za primenu β-glukana široka. Ona obuhvata celokupnu populaciju.
PIŠE: DOC DR JASNA ZIDVERC-TRAJKOVIĆ KLINIKA ZA NEUROLOGIJU, KLINIČKI CENTAR SRBIJE
Glavobolja je jedna od najčešćih tegoba u opštoj populaciji.
Procenjuje sa da je godišnja prevalencija glavobolja u populaciji odraslih oko 50%, odnosno da svaka druga osoba tokom godinu dana ima najmanje jednom glavobolju koja nije izazavana povredom glave, povišenom telesnom temperaturom ili prehladom. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, zbog visoke prevalencije, glavobolje se nalaze među prvih deset na Listi bolesti koje onesposobljavaju, kod žena čak među prvih pet.
Uticaj glavobolje na svakodnevno funkcionisanje obolelog je sličan uticaju artritisa, šećerne bolesti i veći od uticija astme. Zbog glavobolja se bolesnici često obraćaju za pomoć lekaru ili farmaceutu.
Danas se prepoznaje više od 200 različitih tipova glavobolja koje se prema Međunarodnoj klasifikaciji glavobolja iz 2013. dele u dve osnovne grupe – primarne i simptomatske (sekundarne) gde je glavobolja simptom neke druge bolesti. Još pre dva veka, operacije mozga sa otvorenom lobanjom su pokazale da nisu sve intrakranijalne strukture osetljive na bol, a naročito nervne ćelije. Generisani nociceptivni impulsi putuju aferentnim vlaknima trigeminalnog i prva dva cervikalna živca do Gaserovog gangliona i dorzalnih cervikalnih ganglija, a zatim, aksonima do ponsa i dalje ka subkorteksu i korteksu. Mnogobrojni ascedentni i descedentni modulatorni sistemi vrše senzitizaciju i inhibiciju ove nocicepcije, i atraktivna su meta delovanja lekova koji su efikasni u terapiji primarnih glavobolja.
Čini se da je mehanizam bola u sekundarnim (simptomatskim) glavoboljama jasan, pošto bol nastaje usled kompresije,
trakcije, ili inflamacije meninga, neuralnih i vaskularnih struktura koje poseduju receptore za bol. Mehanizam
bola u primarnim glavoboljama, međutim, nije dovoljno poznat. Prema savremenom konceptu patofiziologije primarnih
glavobolja smatra se da je u osnovi bolest receptora, nervnih vlakana, centara ili modulatornih sistema nocicepcije.
Dakle, radi se o primarnoj bolesti nociceptivnog sistema. Primarne glavobolje se, verovatno, međusobno razlikuju prema segmentima nocicepcije koji su disfunkcionalni. Od svih glavobolja, najviše je proučavan patofiziološki mehanizam migrene koja se smatra biološkim modelom za istraživanje bola glave.
U odrasloj populaciji najčešće su glavobolja tenzionog tipa sa procenjenom prevalencijom od oko 40%, zatim
migrena koja se javlja kod oko 11% i glavobolja prekomerne upotrebe medikamenata čija se prevalencija procenjuje
na više od 1%.
Migrena se odlikuje napadima jake, pulsirajuće, često jednostrane glavobolje koja je praćena osećajem da smeta
svetlost (fotofobija) i buka (fonofobija), mučninom i povraćanjem. Tokom napada migrene koji nelečen ili nedovoljno
efikasno lečen traje 24-72 sata. Obolela osoba ima potrebu da miruje i izbegava fizičku aktivnost, pošto svaki pokret glave pojačava bol. Migrena se može javiti u bilo kom životnom dobu, međutim, najčešća je tokom generativnog doba kada je češća tri puta kod žena nego kod muškaraca. Napadi migene se često generišu perimenstrualno, a nestaju tokom trudnoće. Više od četvrtine obolelih od migrene neposredno pre ili tokom glavobolje doživljava auru, odnosno neurološke smetnje koje traju do 60 minuta i koje se kod najvećeg broja obolelih ispoljavaju kao vizuelne smetnje, od svetlećih tačkica i cik-cak linija do kompleksne vizuelne fenomenologije. Nešto manji broj obolelih tokom aure oseća trnjenje ili utrnulost ruke i lica sa iste strane ili poremećaj govora, pažnje ili koncentracije.
Osobe koje pate od migrene sa aurom, često imaju i napade migrene bez aure. Oboleli od migrene često navode
da satima pre početka aure ili glavobolje doživljavaju promene koje mogu da najave predstojeći napad migrene.
Najčešće se javljaju malaksalost, iritabilnost, otežana koncentracija, promene raspoloženja, zevanje, osećaj ukočenog vrata, promene apetita, želju za određenom vrstom hrane, nadimanje, piloerekciju, promene izraza lica ili telesne percepcije. Tradicionalno se smatra da postoje “okidači” migrene kao što su pojedine namirnice, izlaganje jakoj svetlosti, mirisima ili buci. Verovatnije je, međutim, da su promene apetita i preosetljivost na spoljašnje stimulanse ova prodromna faza migrenskog napada, čemu u prilog govori i činjenica da izbegavanje “okidača” nije dovoljno efikasno u sprečavanju napada. Istraživanja ukazuju na ulogu dopamina i hipotalamusa u ovoj početnoj fazi napada migrene.
Većina bolesnika prijavljue umor, opštu telesnu slabost, kognitivne teškoće i promene raspoloženja. Mogući su i
rezidualna glavobolja, nesvestica i gastrointestinalni simptomi. Ponekad bolesnik, ove simptome koji se javljaju tokom terapije ataka migrene, smatra neželjenim efektom terapije, dok su oni u stvari delovi samog ataka migrene.
Za razliku od migrene, glavobolja tenzionog tipa se odlikuje napadima obostranog bola umerenog intenziteta, kvaliteta stezanja ili pritiska. Fizička aktivnost ne pojačava bol u ovoj glavobolji, nema fotofobije, niti fonofobije, a mučnina se retko javlja. Vrh prevalencije ove glavobolje je u čevttoj dekadi života sa nešto više obolelih žena u odnosu na muškarce. Ovo je najprevalentnija glavobolja u opštoj populaciji, međutim,
kod mnogih se napadi javljaju retko.
Pa ipak, oko 40% obolelih doživljava ovu glavobolju više puta tokom jednog meseca što zahteva specifičnu terapiju.
Studije longitudinalnog praćenja pokazuju da se više od polovine obolelih tokom godina doživljava povećanje učestalosti glavobolje, pa čak i transformaciju epizodične forme bolesti u hroničnu. Kao faktori provokacije za nastanak glavobolje tenzionog tipa se navode loše opšte zdravstveno stanje prema samoproceni bolesnika, nedostatak sna i nesposobnost relaksacije posle posla, a kao faktori hronitizacije udruženost ove glavobolje sa migrenom, samački život i poremećaj spavanja.
Lečenje migrene obuhvata terapiju napada migrene i profilaktičku (preventivnu) terapiju koja se uvodi za bolesnike
sa čestim atacima migrene. Cilj terapije napada migrene je da bolesnik tokom dva sata uspostavi normalno funkcionisanje brzim i postojanim olakšanjem bola i udruženih simptoma mučnine i povraćanja, a bez ponovne pojave
glavobolje unutar naredna 24 sata, sa minimalnim ili bez neželjenih efekata leka.
Postoji velika raznolikost napada migrene, zbog čega je neophodno da terapija ataka bude prilagođena individualnim
potrebama svakog bolesnika. Ponekad je čak potrebno da se odabir terapije prilagodi potrebama različitih napada migrene, na primer kod bolesnica koje imaju menstrualne i nemenstrualne napade migrene. Zbog toga preporuke Evropske federacije neuroloških društava za terapiju napada migrene služe kao osnova za kreiranje terapijskog plana za svakog bolesnika pojedinačno. Prema ovim preporukama lekovi prvog izbora za terapiju napada migrene su nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL) i triptani. Prema preporukama Evropske federacije, lekovi prvog izbora u terapiji glavobolje tenzionog tipa su NSAIL, a efikasne doze lekova su manje od onih koje se primenjuju kod migrene.
Od svih NSAIL, ibuprofen se najčešće primenjuje i propisuje u migreni. Ibuprofen je derivat propionske kiseline koji je sintetisan kao alternativa aspirinu 1969. godine. Ovaj lek neselektivnom inhibicijome enzima ciklooksigenaze tip 1 i 2 ostvaruje antiinflamatorno, analgetičko i antipiretičko delovanje. Smatra se
da analgetičkom efektu ibuprofena doprinosi i sinergističko delovanje sa endokanabinoidom – anandemidom. Bazi-
čna istraživanja pokazuju da su, u terapiji glavobolja, značajni centralni efekti leka kao što su inhibicija sinteze prostaglandina u neuronima, produžavanje metaboličkog obrta kateholamina i serotonina i inhibicija oslobađanja serotonina pri bolnoj stimulaciji; dok su periferni efekti leka kao što su inhibicija prostaglandina
i agregacije trombocita bez značaja. Ibuprofen se dobro oralno resorbuje i postiže pik koncentracije u
plazmi 1-2 sata posle ingestije. Zatim prolazi brz metabolizam u jetri i eliminiše se u potpunosti tokom 24 sata, u obliku metabolita ili konjugata urinom.
Neželjeni efekti ibuprofena, kao i efekti zbog kojih se lek primenjuje, potiču od osnovnog mehanizma delovanja,
a to je inhibicija sinteze prostaglandina i tromboksana. Ovim mehanizmom dolazi do izmene funkcije trombocita, oštećenja mukoze gastrointestinalnog sistema, disbalansa tečnosti i elektrolita, potenciranja bronhijalne astme, produženja gestacije i porođaja, prevremenog zatvaranja ductus arteriosus.
Meta-analiza devet randomizovanih placebo – kontrolisanih studija koje su obuhvatile više od 4000 bolesnika sa preko 5000 napada migrene pokazuje da je efikasnost ibuprofena značajno veća od placeba, kao i da je dozno zavisna. Zbog toga se u napadu migrene preporučuju doze leka 800-1200 mg. Ova analiza je pokazala i da je brzo rastvorljiva formulacija ibuprofena bolja od strandardne za parametar olakšanja bola posle prvog sata od primene leka. Savremena istraživanja ukazuju da se tokom napada migrene odigravaju poremećaji vegetativnog nervog sistema, od kojih je gastropareza najuočljivija. Gastropareza je, pored gubitka apetita, mučnine i povraćanja tokom napada migrene, odgovorna i za smanjenu gastričnu resorpciju leka. Formulacije lekova koje omogućavaju resorpciju izvan želuca su, zbog toga, značajno efikasnije. Koristan savet za bolesnika je i da primeni lek na samom početku napada, dok je glavobolja još uvek blažeg ili umerenog intenziteta, i na taj način, izbegne gastroparezu.
Meta-analiza 40 studija sa više od 12000 obolelih od glavobolje tenzionog tipa pokazuje da je ibuprofen u dozi od
400 mg efikasniji za parametar olakšanja bola dva sata od primene leka od paracetamola u dozi od 1000 mg i ketoprofena u dozi od 25 mg. Poređenje različitih NSAIL u terapiji napada glavobolje tenzionog tipa ne pokazuje značajnu razliku u efikasnosti lekova, ali je ibuprofen izazvao manje kratkotrajnih neželjenih efekata u poređenju sa ostalim NSAIL.
Pored mogućih neželjenih efekata ibuprofena koji su karakteristični za čitavu klasu NSAIL-a, kod obolelih od primarnih glavobolja, kao što su migrena i glavobolja tenzionog tipa, može su javiti i komplikacija specifična za ove bolesnike – glavobolja prekomerne upotrebe medikamenata. Ova glavobolja se odlikuje napadima koji su prisutni 15 i više dana u mesecu u kojima analgetici koji su prethodno bili efikasni, ne dovode do olakšanja bola. Česte glavobolje drastično smanjuju kvalitet života obolelog, a gubitak efikasnosti lekova oteževa lečenje. Najznačajnija mera u terapiji ove komplikacije je prevencija, odnosno savet bolesniku sa migrenom ili glavoboljom tenzionog tipa da ograniči primenu analgetika na dva dana u nedelji.
Zbog toga se smatra da je „Dnevnik glavobolja“, nabolji drug bolesnika i njegovog lekara, pošto pored učestalosti
i osobina glavobolja, pomaže da se prati i mesečna potrošnja analgetika.