Sve češće se susrećem sa pitanjem roditelja šta mislim i da li preporučujem vakcinaciju protiv pneumokoka (streptococcus pneumoniae).

Prvo bih vas upoznala sa pneumokokom.
Pneumoccocus (streptococcus pneumoniae) je bakterija koja naseljava gornje partije disajnih puteva i čini deo normalne (fiziološke) flore nosa i ždrela.

Znači, često se može naći u brisu nosa i ždrela a da dete nije bolesno! Ovo naglašavam, jer se često već samo zbog pozitivnog nalaza u brisu, a bez znakova bolesti, savetuje da dete pije antibiotike. Upravo zbog toga, česte, nekontrolisane, nepotrebne primene antibiotika, neki lekovi koji su bili vrlo moćni u borbi sa ovom bakterijom (kao penicillin) gube bitku. Citiraću mog učitelja: “Ne leče se laboratorijski nalazi, leči se dete!”
Postoji oko 90 podtipova ove bakterije, ali samo neki su česti uzročnici ozbiljnih bolesti sa teškim posledicama ili lošim ishodom (kod odojčadi, male dece i osoba sa hroničnim bolestima, bez obzira na uzrast). Upravo od tih podtipova pneumokoka se spravljaju vakcine. To su takozvani invazivni serotipovi.
Oboljevanje je češće zimi ili u proleće (od novembra do marta) i u kolektivima.
Pneumokok može izazvati više bolesti kao što su: upala srednjeg uha, sinusa, pluća, bronhija, meningitis, sepsu, upalu srčanog mišića i srčane ovojnice, osteomijelitis.
Jedini rezervoar te bakterije je čovek. Ponavljam – često može biti prisutna duže vremena u disajnim putevima bez znakova bolesti.
Prenosi se kapljično – direktnim kontaktom sa pljuvačkom ili posredno, preko sveže zagađenih predmeta sekretom iz nosa ili pljuvačkom. Period od prenošenja bakterije do oboljevanja (inkubacija) nije tačno utvrđen; može biti i veoma kratak (jedan do tri dana).
Zaraženost prestaje 24–48 sati nakon početka terapije odgovarajućim antibioticima, naglašavam – koje treba koristiti kada postoji bolest.
Osetljivost na infekciju povećava oštećenje sluznice i nagomilavanje i zadržavanje sekreta, čime se pružaju “bolji” uslovi za razvoj bakterija i prodiranje u krvotok. Takva stanja su kod malokrvnosti,
slabije uhranjenosti, gripa, udisanja materija koje deluju nadražajno na sluznice; kod udisanja povraćenih masa. Takođe, u najvećem riziku su deca kod kojih je već prisutan neki hronični poremećaj zdravlja kao što su: srpasta anemija, oštećenje slezine; šećerna bolest; maligne bolesti krvi; HIV infekcija; ako imaju ugrađen kohlearni implant; urođenu ili stečenu slabost imuniteta; hroničnu bolest pluća, srca, bubrega (koji se dijaliziraju); ako dobijaju imunosupresivnu ili terapiju zračenjem. Za sva ova stanja je obavezna i besplatna vakcinacija – polisaharidnom vakcinom Pneumo 23.
U umerenom riziku za oboljevanje od teških kliničkih oblika invazivnog pneumokoka su sva deca do 35 meseci života, posebno ako su pothranjena ili žive u nepovoljnim sanitarno-higijenskim uslovima i deca u kolektivnom smeštaju mlađa od 5 godina.
Osnovna mera prevencije je vakcinacija. Postoje dve vrste vakcina: polisaharidna i konjugovana.
Polisaharidna vakcina se u SAD primenjuje od 1983. godine. Sadrži kapsulirani antigen sa više serotipova (kod nas je to vakcina Pneumo 23 sa 23 serotipa). Polisaharidna vakcina nije efikasna kod dece mlađe od 2 godine i kod njih se preporučuje konjugovana vakcina.
Konjugovana pneumokokna vakcina se primenjuje u SAD od 2000. godine kao 7-valentna, 9-valentna i 11-valentna. Kod nas postoje 7-valentna (Prevenar) i 10-valentna ( Synflorix).
U mnogim zemljama zapada, a i istoka (Turska), ova vakcina je u okviru obaveznog vakcinalnog programa – znači, obavezna je i besplatna.
Nadam se da će Ministarstvo zdravlja i Fond za zdravstvo uskoro usvojiti preporuke i zahtev pedijatara naše zemlje da se i kod nas uvede u obavezan vakcinalni program.
Roditelji su ih sami do sada kupovali.
Cena nije mala (iznad 7.000 dinara i iznad 5.000 dinara), a najskuplje je lečenje bolesti i posledica koje ova bakterija može izazvati.
Vakcina se daje u mišić – 0,5 ml kod novorođenčadi u prednjebočni deo butine, a kod dece u rameni mišić. Do davanja, vakcina se mora čuvati na temperaturi od 2-8°C. Nikad se ne sme zamrzavati.
Treba ispoštovati zvanične preporuke kao kod vakcinacije protiv drugih bolesti.
Kalendar vakcinacije je sledeći: ako se vakcinacija započne od 6. meseca života (odnosno 2 meseca) ili u uzrastu do 6. meseca života, daje se u 3 doze sa razmakom od najmanje mesec dana i davanjem još jedne doze najmanje 6 meseci od 3. doze vakcine (poželjno u uzrastu od 12-15. meseca života).
Kod odojčadi starosti od 7-11 meseci života vakcina se sprovodi po šemi od 2 doze vakcine (sa razmakom od najmanje mesec dana). Preporučuje se i primena treće doze u 2. godini života.
Kod dece starosti od 12-23 meseca vakcinacija se sprovodi po šemi: od 2 doze vakcine s najmanjim razmakom od 2 meseca. Revakcinacija nije potrebna.
Izuzetno kod dece sa visokim rizikom (koja boluju od već navedenih bolesti) treba primeniti 23-valentnu pneumokoknu polisaharidnu vakcinu.
O potrebi revakcinacije odlučiće lekar koji vodi dete.
Deca koja su u uzrastu do 2 godine vakcinisana konjugovanom vakcinom, mogu se revakcinisati polisaharidnom vakcinom.
Vakcinacija trudnica sa hroničnim oboljenjima pruža zaštitu i detetu u prvih 6 meseci života.
Vakcina se može dati istovremeno sa drugim vakcinama (na primer Pentaxim, Infanrix, Di Te Per, Hep B, MMR), ali u različita injekciona mesta (leva – desna ruka, leva – desna noga).
Nakon vakcinacije se mogu javiti neželjena dejstva. Najčešća su: crvenilo, bol, otok na mestima davanja. Većina ovih reakcija su blage do umerene po intenzitetu i nisu dugotrajne.
I na kraju, daću svoj odgovor: Da, dete treba da dobije vakcinu protiv pneumokoka!
Najskuplji su dečiji životi, lečenje bolesti i teških posledica.

Autor: Dr Ljiljana Koljaja,
specijalista pedijatrije,
ordinacija “Dečiji lekar”,
Dubrovačka 6, Zemun
063/844 1909
011/2191 287

Izvor: Bebin izbor