Penicilini su antibiotici koji se dobijaju iz filtrata kulture plesni Penicillium notatum i Penicillium chrysogenum. Hemijska osnova svih penicilina je 6-aminopenicilanska kiselina. Menjanjem supstituenta na amino grupi dobijamo sve ostale peniciline.
Penicilin je slaba organska kiselina, nerastvorljiva u vodi. Ali njegova natrijumova so jeste rastvorljiva u vodi.
Penicilini se proizvode mikrobiološkim putem.
U velikim reaktorima se uzgaja kultura plesni na kukuruznoj krupici kao podlozi. Nakon toga se ekstrahuje penicilin i tako dobijeni ekstrakt tretira amidazom koja odcepljuje 6-aminopenicilansku kiselinu. Ta kiselina se zatim ekstrahuje i koristi u daljnjim postupcima sinteze pri čemu se na amino grupu vežu razni supstituenti koji menjaju/poboljšavaju farmakokinetska i farmakodinamska svojstva penicilina.
Mehanizam delovanja penicilina zasniva se na inhibiciji sinteze ćelijskog zida bakterija.
Natrijumove ili kalijumove soli penicilina su dobro rastvorljive u vodi, dok organske soli penicilina nisu rastvorljive u vodi a primenjuju se kao intramuskularni depo-preparati koji postupno otpuštaju aktivni penicilin. Korist depo-preparata je ta što se preparat ređe primenjuje, a i ulaz penicilina u krvotok je ujednačen. Često se kombinuje depo-preparat sa natrijumovom soli penicilina čime se dobijaju preparati koji imaju brzi nastup ali i dugotrajno delovanje. Takve preparate nazivamo bipenicilini.
Penicilini su jako nestabilni u vodenom rastvoru jer se hidrolizuju. Stoga se svi preparati moraju primeniti u obliku injekcije ili sirupa izrađuju u suvom praškastom obliku koji sadrži sve potrebne komponente osim vode. Voda se dodaje neposredno pre primene u bolnici ili apoteci.
Peniciline delimo na:
1. penicilini sa klasičnim užim spektrom delovanja: penicilin G, penicilin V
2. penicilini sa proširenim spektrom delovanja:
3. aminopenicilini: ampicilin, amoksicilin
4. penicilini sa delovanjem na pseudomonas: piperacilin, tikarcilin, karbencilin
5. penicilini otporni na penicilinazu: kloksacilin, dikloksacilin, oksacilin itd.
Neki sojevi bakterija postaju rezistentni na peniciline na način da steknu/razviju enzim penicilinazu koja spolja oblaže ćelijski zid, razgrađuje peniciline i tako sprečavaju delovanje penicilina. Uprkos penicilinazi penicilini su još uvek jedna od najvažnijih grupa antibiotika, snažne efikasnosti i vrlo male otrovnosti.
Penicilin G
Penicilin G ili benzilpenicilin je prirodni penicilin i jedan je od prvih penicilina koji se primenjivao.
Njegovu natrijumovu so nazivamo kristalni penicilin. Iako nema široki spektar i vrlo je osetljiv na beta laktamazu, na osetljive mikroorganizme deluje bolje nego bilo koji drugi antibiotik, te predstavlja lek izbora za sve infekcije uzrokovane sa Streptococcus pyogenes grupe A i Streptococcus pneumoniae. Zbog razgradnje u digestivnom sistemu može se primenjivati samo parenteralno i to najčešće intramuskularno. Aktivan je prema brojnim G+ i G- bakterijama ali na neke spirohete i aktinomicete.
Penicilin V
Penicilin V, generičkim imenom fenoksimetilpenicilin, klasični je penicilin za peroralnu primenu. Za razliku od penicilina G otporan je na želudačnu kiselinu stoga se primenjuje oralno. Sprečava sintezu ćelijskog zida bakterija, efekat mu je baktericidan.
Ampicilin predstavlja izuzetno važnu grupu penicilina jer dobro deluje protiv enterobakterija te na brojne druge vrste na koje ne deluju obični penicilini. Nastao je sasvim slučajno, na način da se tokom uzgoja u petrijevoj šolji dodala aminobenzilna kiselina. Plesni su je ugradili u penicilin i nastao je novi antibiotik ampicilin. Danas se ampicilin proizvodi spajanjem čiste 6-aminopenicilanske kiseline i aminobenzilne kiseline. Važno je istaći da se ampicilin sve manje koristi jer se jako sporo i slabo resorbuje iz digestivnog sistema te su učestale nuspojave poput proliva.
Koristi se kod infekcija gornjeg respiratornog trakta, urinarnog trakta, kod bakterijskog meningitisa, infekcija salmonelom i dr.
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Ampicillin, Pamecil, Pentrexyl
Amoksicilin
Amoksicilin je modifikovana verzija ampicilina dodatkom jedne hidroksilne grupe na benzensku jezgru supstituenta. Time je dobijen izuzetno efikasan penicilinski antibiotik za oralnu primenu. Koristi se kod istih infekcija kao i ampicilin, a za razliku od ampicilina daleko brže se resorbuje iz digestivnog sistema i nema nezgodnih nuspojava kao ampicilin. Karakteristično je da se koristi kod trojne terapije za eradikaciju Helicobacter pylori iz želuca (ta bakterija uzrokuje peptički ulkus).
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Amoksicilin, Amoxicillin, Ospamox, Sinacillin
Amoksicilin + klavulanska kiselina
S obzirom da ampicilin i amoksicilin imaju jako širok spektar delovanja i dobru efikasnost otpornost nekih sojeva na te antibiotike (posedovanje penicilinaze) postao je veliki problem. Rešenje je došlo kombinovanjem amoksicilina i klavulanske kiseline. Klavulanska kiselina samostalno gledajući je slab antibiotik loše efikasnosti, ali ima neobično svojstvo da se veže za aktivno mesto na penicilinazi i onesposobljuje je. Bakterije koje posedujući penicilinazu imaju otpornost na amoksicilin primenom klavulanske kiselina uz amoksicilin postaju osetljive na amoksicilin. Time je rezistencija bakterija uspešno nadmudrena.
Lekovi registrovani u Republici Srbiji 2012.god :Amoksiklav Lek, Augmentin, Enhacin, Panklav
Kloksacilin
Zbog posebne građe bočnog lanca kloksacilin nije supstrat za penicilinazu i stoga je delotvoran i protiv brojnih bakterija na koje ostali penicilini ne mogu delovati. Može se davati peroralno. Koristi se isključivo za lečenje infekcija rezistentnim stafilokokama.
Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com