Mr ph. Nada Davidovac, diplomirani farmaceut i homeopata, vlasnica „Zelene
apoteke“ u Novom Sadu, govori za naščasopis o prirodnim načinima lečenja i o tome kako efikasno pomoći pacijentu sa najmanje neželjenih dejstava

Sam naziv „Zelena apoteka“ izražava našu nameru da izađemo u susret potrebi pacijenata da se zdravo leče. „Zelena apoteka“ pored klasičnih, alopatskih lekova, svojim pacijentima nudi i širok asortiman homeopatskih lekova, brojne čajeve, ajurvedske preparate i aromaterapiju. Dakle, sve ono što pacijentu može da pomogne, a što je od 2005. godine po Zakonu o lekovima uvršteno u tradicionalne metode lečenja.

Već krajem prošlog veka uočena je visoka incidenca jatrogenih bolesti – i do 36% pacijenata ima novu tegobu uzrokovanu lekovima koje koristi i za te tegobe uzima nove lekove… Kao odgovor na ovu pojavu, u visokorazvijenim zemljama zapadne Evrope dolazi do renesanse tradicionalnih metoda lečenja.

Tradicionalne metode su korisne i zdrave. Mogu da budu metode izbora u lečenju pacijenata ili značajno pomoćno sredstvo.

Čime se sve bavi „Zelena apoteka“?
Osnovna delatnost Zdravstvene ustanove „Zelena apoteka“ je izdavanje klasičnih alopatskih lekova. Trudimo se da naši pacijenti dobiju odgovarajući lek i informaciju kako se lek koristi, kako bi se dobio pun efekat leka. Registrovani smo za izradu magistralnih i galenskih preparata, tj. specifičnih lekova koje lekar prepisuje da se za individualne potrebe pacijenta izrade u apoteci, ili lekove koji se izrađuju po važećim propisima. To posebno dobro dođe u slučaju kada na tržištu nema nekog leka, a za koji postoje propisi za izradu. Trenutno ni jedan proizvođač ne radi lekove za šugu, pa smo nabavili supstancu i pravimo benzil benzoat emulziju.

Pored toga, „Zelena apoteka“ je prva apoteka u Srbiji koja ima odobrenje Ministarstva zdravlja za magistralnu i galensku izradu homeopatskih lekova. Krajem prošle godine, zakonodavac je definisao homeopatiju kao metodu tradicionalne medicine, kao jedan od vidova lečenja. Definisano je ko može da primenjuje homeopatiju za lečenje pacijenata, pojam homeopatskog leka i kako se vrši promet ovih lekova. Po zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima (Sl. gl. RS br. 84 ), homeopatski lek je lek izrađen od proizvoda, supstanci ili jedinjenja koji čine homeopatske sirovine u skladu sa homeopatskim postupkom izrade, po metodama evropske farmakopeje ili farmakopeja važećih u nekoj od zemalja Evropske unije. Takođe, zakon kaže da se tradicionalni, homeopatski lekovi prodaju u apotekama. Homeopatske lekove u „Zelenoj apoteci“ izrađujemo ručno, po propisima nemačke farmakopeje. Pošto se u homeopatiji lekovi često određuju za svakog pacijenta posebno, mi izrađujemo homeopatske lekove za individualne potrebe pacijenata. Nedavno smo homeopatsku izradu proširili na izradu polaznih supstanci za homeopatske lekove. To su takozvane matične tinkture, koje se prave od svežih biljaka po strogim propisima čistoće biološkog materijala. Iz tog razloga, mi već drugu godinu za redom sejemo neven i pravimo tinkturu iz sveže biljke. Berbu smo završili pre par nedelja. Neven ima široku primenu kao antiseptik i kod zarastanja rana, a takođe je i veliki lek u homeopatiji. Homeopatske lekove za potrebe pacijenta šaljemo pacijentima i poštom, pošiljka stigne za dandva u bilo koji kraj Srbije. U slučaju nekog specifičnog leka, potrebno je ponekad i više dana da se on napravi.

U apoteci izrađujemo i izopatske lekove, vrstu homeopatskih lekova, koji podstiču organizam na reakciju na način kao što to čini vakcina. Rade po principu isto sa istim, a homeopatija slično sa sličnim. Tako npr. homeopatska ambrozija podstiče organizam da se izbori sa alergijom na ambroziju, kao i homeopatska kandida koja deluje na kandidu. Ti lekovi su veoma, veoma razblaženi i prenose „poruku“ da se podstakne organizam da se izbori sa alergijom ili kandidom.
Važan segment homeopatskog asortimana čine svakako Bahove kapi i Šuslerove soli, koje pripremamo za pacijente.

Sve više raste svest populacije o tome da je važno zdravo da se hranimo, zdravo da se lečimo, ali i negujemo. Stoga smo se orijentisali da u našoj laboratoriji, pored ovih medicinskih preparata, izrađujemo i preparate za negu kože na prirodnoj bazi. Sve više je pacijenata sa preosetljivom, suvom kožom i sa alergijama, a ti prirodni preparati su bliži našoj koži i ona ih bolje podnosi nego veštačke, hemijske preparate.

Šta vas je privuklo homeopatiji?

Svi mi osećamo da postoji neko jedinstvo, u svemu, pa i u tome da je naše mentalno – emotivno stanje povezano sa našim zdravstvenim tegobama. Takođe, tegobe koje imamo su najčešće isprepletane među sobom. Danas se i sami lekari žale da se medicina suviše isparčala na specijalnosti pa se često lekovi propisuju da reše samo jedan problem, izleče samo jedan organ ili jedan organski sistem. A mi po nekom unutrašnjem osećaju znamo da je sve u životu povezano i da postoji to „Jedno“. Homeopatija je holistička metoda, što znači da čoveka posmatra kao celinu, a lekovi su tako razblaženi da nema toksičnosti već samo podstiču organizam – genijalno!

Pre otvaranja „Zelene apoteke“ radila sam jedanaest godina u Apotekarskoj ustanovi Novi Sad, gde sam bila šef u dve apoteke, a zatim u veleprodaji lekova kao rukovodilac odseka humanih lekova. Pored toga, predavala sam farmakognoziju farmaceutskim tehničarima u srednjoj medicinskoj školi u Novom Sadu. Londonski koledž klasične homeopatije u Novom Sadu upisala sam 2000. godine, kao đak druge generacije. Posle završene dve godine, nastavila sam školovanje homeopatije na Belgijskom fakultetu klasične homeopatije, a na kraju sam prošla i Nemačku školu klasične homeopatije u Beogradu na Medicinskom fakultetu u okviru kontinuirane edukacije. U Beču sam 2002. godine provela izvesno vreme na homeopatskoj praksi u apoteci koja se intenzivno bavi
izradom homeopatskih lekova.

Homeopatiju je kao medicinski sistem ustanovio dr Samuel Haneman početkom 19. veka. Početkom 20. veka, homeopatija je bila rame uz rame sa alopatskom medicinom, da bi kasnije alopatska medicina odnela prevagu i postala dominantni medicinski sistem. Međutim, suočavanje sa tim da lekovi, pored svog pozitivnog, pomažućeg efekta, imaju i neke neželjene efekte, vodilo je traženju alternativa. Sredinom 20. veka je došlo do tragedije usled upotrebe novog analgetika Thalidomida, kada je tokom pet godina rođeno više od 8000 deformisane dece u majki koje su koristile ovaj lek tokom trudnoće. Posle toga, sve je više pitanja o nuspojavama alopatskih lekova i sve je veći interes pacijenata za komplementarne ili alternativne metode lečenja, među njima i za homeopatske lekove koji su po svojoj prirodi veoma razblaženi i praktično netoksični.

U savremenoj Evropi homeopatija je veoma zastupljena. U Francuskoj je čak rame uz rame sa alopatskom medicinom i često će vam u apoteci prvo preporučitihomeopatski lek za neku tegobu, pa tek onda alopatski. Razlog za to mogao bi biti u činjenici da je dr Haneman poslednje godine svog života proveo radeći u Francuskoj. U zimu 1813. godine, među Napoleonovim vojnicima koji su se borili u Rusiji, posle bitke kod Lajpciga, izbio je tifus. Haneman je lečio 180 slučajeva homeopatski i izgubio samo jednog pacijenta. Vesti o tome proširile su se Evropom. Francuzima je to ostalo u kolektivnom sećanju i do dan-danas. Ista je priča i u Engleskoj, koju je 1853. pogodila kolera. Među pacijentima lečenim homeopatski mortalitet je bio skoro tri puta manji. Danas se čak i engleska kraljevska porodica leči homeopatski, što pokazuje da oni koji mogu da biraju koriste bez predrasuda sve moguće načine lečenja. U Engleskoj, inače, postoje brojne homeopatske klinike.

Iako je homeopatija ušla u programe kontinuirane medicinske edukacije, kod nas, čini se, jošuvek postoji skepsa prema njoj i drugim načinima alternativnog lečenja. Kako Vi gledate na to?
Nije ni čudo da postoji skepsa i nepoverenje. Homeopatija nije prisutna u našoj tradiciji, kao što je u zemljama zapadne Evrope. Za nas koji se tradicionalno lečimo čajevima, ona je nešto novo. Prošli smo petnaest veoma burnih i kriznih godina, svašta nam se nudilo, kojekakvi šarlatani su nudili nove, čarobne recepte za sve i svašta, a u stvari samo sa namerom da pacijentu uzmu novac.
Ljudi su nekada skloni da kažu – to je placebo, to je zato što je pacijentu neko posvetio pažnju pa mu je bolje… Međutim, kroz praksu se zaista vide rezultati. Nekada su i same homeopate fascinirane kako homeopatski lek duboko deluje na pacijenta rešavajući mnoge njegove tegobe. Naravno, ne postoji čarobni štapić. Bolest koja traje predugo i stvori ozbiljna oštećenja i degenerativne promene, ne leči se preko noći.

Sa druge strane, homeopatija je sasvim nova paradigma. Svi mi smo materijalistički nastrojeni, tako smo vaspitani i školovani, i ceo našsistem je materijalistički. Kada kažemo da je neki lek beta blokator, mi onda tačno znamo kako se ponaša u organizmu, na koji način deluje, gde se vezuje, na koje receptore… To možemo da zamislimo. Međutim, homeopatski princip je sasvim drugačiji, lek podstiče organizam na samoizlečenje, ali mi ne znamo kako lek deluje i to nas zbunjuje. A ako ne znamo kako deluje, onda teško prihvatamo da on zaista deluje. Posmatrajmo to ovako – ljudi su nekada mislili da je Zemlja ravna ploča i bili su čak u stanju da spale one koji su tvrdili da je okrugla i da se okreće. Zemlja je i onda bila okrugla i okretala se, jedino što to nije bilo očigledno, jer nisu postojale metode da se to dokaže. Isto tako, iako metode koje bi pokazale kako homeopatski lek deluje jošuvek nisu razvijene, ne može se osporiti da ovi lekovi deluju.

Homeopatski lekovi su interesantni s više aspekata. Jedan od bazičnih principa homeopatije je dokazivanjelekova na zdravim pojedincima. Zdrav pojedinac koji uzima homeopatski lek razvija simptome bolesti koju taj lek leči. Haneman je vršio eksperimente sa kininom (Cinchona radix) koji se koristi za lečenje malarije. Iako zdrav, uzimao je kinin dva puta dnevno u toku nekoliko dana. I šta se desilo? Razvio je simptome malarije – periodične groznice, sa hladnoćom ekstremiteta, preznojavanjem, drhtanjem, iscrpljenošću, pulsiranjem u glavi, žeđi. Kod zdrave osobe, dakle, homeopatski lek izaziva ono što kod bolesne leči.

Od čega se prave homeopatski lekovi?
Homeopatski lekovi se prave od biljnih, mineralnih i životinjskih supstanci. Od bilo koje biljke može da se dobije tinktura koja je polazna supstanca za homeopatski postupak razblaživanja i potenciranja, kojim se dobijaju lekovi različite potencije.
Homeopatski lekovi se prave i od minerala, recimo jedan veliki homeopatski lek je Natrijum muriaticum (kuhinjska so), spektar tegoba na koje deluje je zaista
veliki.

Homeopatski lekovi se čuvaju u staklenoj ambalaži. Ne smeju se kontaminirati, dirati rukom. Samo osoba koja uzima lek sme uzeti u ruku svoj lek. Vrlo jednostavno se koriste – otope se u ustima. Resorbuju se preko sluzokože usta i važno je da su usta prazna pre i posle uzimanja leka. Polazne supstance za izradu homeopatskih lekova podležu strogim propisima ispitivanja. Materijal mora da bude izuzetno čist. Prave se po propisima za izradu homeopatskih lekova.

Kako se bira lek za određenog pacijenta?
Konstitucionalno homeopatsko lečenje je zasnovano na tome da se za svakog pacijenta odredi odgovarajući homeopatski lek. To podrazumeva da homeopata
ima veliko znanje o homeopatskim lekovima, da dobro poznaje veliki broj homeopatskih lekova.

Homeopataće pogledati izveštaje lekara kao i rezultate analiza koje je pacijent uradio. Sa druge strane, on mora dobro da upozna pacijenta kroz homeopatsku anamnezu, tzv. intervju sa pacijentom. Tokom intervjua homeopata treba da upozna temperament pacijenta i tegobe koje on oseća. Često se na taj način otkrije mnoštvo malih simptoma koji nisu tipični ni za jednu bolest. Dešava se npr. da vam pacijent kaže da ima nesnosno kijanje čim otvori oči. Ne možete da kažete da je to alergija jer on cele noći nije imao kijanje, već se ono javlja samo kad otvori oči. Ili kad vam pacijent kaže da mu prija kiša ili da ima šetajuće bolove. To je teško shvatiti sa medicinske tačke gledišta, ali za homeopatu to nešto znači, odmah ga usmerava na neke tipične lekove.

Kada se stvori slika pacijenta, treba naći jedan lek koji najviše odgovara toj slici, što nije lak zadatak jer zahteva veliko znanje i pravi je izazov čak i za velike homeopate. Za razliku od alopatskih lekova, nema receptora, ugrađivanja, inhibicije, blokade i sl, gde treba svakog dana vršiti akciju da bi efekat leka bio postojan. Ovde samo jednom data doza leka svojom sličnošću vrši poticaj organizma da se sam izbori sa određenim tegobama, na fizičkom, mentalnom i emotivnom planu. Čak i kada nije moguće izlečiti neku bolest, jer nemaju sve bolesti, kao što znamo, reverzibilan tok, pacijent se nakon
terapije homeopatskim lekom lakše nosi sa svojom tegobom, raspoloženiji je, opušteniji. Kod dece i mladih pacijenata, kada odredimo lek koji podstiče njihov imunitet, stvaramo zdravu jedinku, podstičemo njen zdrav razvoj uz minimalno korišćenje raznih lekova,
naročito antibiotika. To je razlog za sve širu upotrebu homeopatije na Zapadu.

Ako nije u pitanju hronična, ponavljajuća tegoba ili nekoliko istovremenih tegoba koje traže konstitucionalno lečenje, već neki akutni, lakši problem kome znamo etiologiju, pacijent se može obratitiapotekaru koji će mu preporučiti homeopatski lek. Zna se da je, na primer, arnika dobra kod povreda sa hematomom, gde postoji šok trauma, modrica. Ona može biti odlična prva pomoć, da podstakne organizam da razreši traumu kako ona ne bi rezultirala dubljim oboljenjem. Dešavalo se čak da pacijent posle neke traume, npr. pada, od šoka razvije vitiligo, pošto je šok bio preveliki da bi ga sam organizam amortizovao. Tada lek prve pomoći može biti od neprocenjive pomoći.
Ako osoba pojede neku hranu koja joj nije prijala, pa „stane stomak“, ne mora ići kod homeopate da razgovara s njim sat ili dva, već može uzeti neki lek prve pomoći koji će podstaći organizam da savlada ovu tegobu. Nije obavezno da svako bude veliki stručnjak za homeopatiju. Nekada je dovoljno da lekar ili farmaceut poznaju svega par homeopatskih lekova koji mogu značajno olakšati patnju kod pacijenta.

Kako reaguju pacijenti koji dođu u „Zelenu apoteku“ ne znajući šta ona sve nudi, a Vi im preporučite, na primer, homeopatski lek?
Reakcije pacijenata su različite. Neki se oduševe kad im predložite homeopatski lek, neki dolaze iz cele zemlje jer su već o tome čitali, tražili su, a nisu mogli da nađu. I zahvalni su što mi to radimo. Međutim, neki su rezervisani i odmah nam stave do znanja da njih to ne interesuje. I mi to poštujemo, njihovo je pravo da se leče kako žele. Svuda u svetu koegzistiraju i sarađuju razni medicinski sistemi. Upotrebljava se sve što pacijentu može da koristi. Jer, pacijentu je jedino važno da bude izlečen, nije važno na koji način ćete mu
pomoći. A naše je da nađemo najbolje i najefikasnije za njega, sa najmanje toksičnih efekata.

Da li postoje kontraindikacije za upotrebu homeopatskih lekova?
Ne postoje kontraindikacije, postoji samo nesmotrena i nestručna upotreba. Moraju da se poštuju principi koji su jednostavni – lek ne treba ponavljati često, ne davati ponavljajuće visoke potencije pacijentu za banalne tegobe, traži se sličnost slike pacijenta sa slikom leka, jer se lek ne bira samo po tegobi. Za određenu tegobupostoji nekoliko lekova i bitno je da li je, recimo, dijareja nastala od šoka ili od loše hrane. Homeopata mora da bude dobar posmatrač, da gleda i sluša. Inače, i trudnice i bebe, pa čak i životinje koriste homeopatiju.

Šta se dešava ako se ne odredi pravi lek?
Ništa. Nema štetnih efekata. Kod alopatske medicine se često daje lek za koji se teorijski pretpostavlja da bi trebalo da deluje, ali ga veoma često zamenjujemo drugim, pa trećim, sve dok ne dođemo do optimalne terapije. Isto je i kod homeopatije. Kod konstitucionog lečenja postoji intervju i kontrola. Na intervjuu će homeopata zabeležiti svaku izgovorenu reč, da bi omogućio poređenje intenziteta tegobe pre i posle leka. Za mesec i po dana, kada se obično vrši kontrola, ako je lek dao dobre rezultate pacijent se često neće ni sećati da je imao neku tegobu, jer je oporavak postepen, a promene neprimetne. Nakon mesec i po dana pacijentu ili nestane tegoba, ili je prisutna ali je njen intenzitet smanjen. Onda znamo da lek radi, da ga možda treba ponoviti, dati jači lek ili ne dirati dokle god se ne „potroši“. Ukoliko je intenzitet tegobe isti, homeopata na kontroli menja lek, ili menja potenciju. U prvoj pomoći, ako je davanje leka ponovljeno 6 puta i ako ne daje efekte, mi ga više ne ponavljamo već uzimamo drugi lek.

Da li se može reći da su homeopatski lekovi jeftiniji od alopatskih?
Sami homeopatski lekovi nisu skupi. Može se reći da su daleko jeftiniji od alopatskih jer podstiču imunitet i ne zahtevaju kontinuiranu upotrebu. Pacijentu se kaže da uzme lek i čim oseti poboljšanje treba da prestane sa korišćenjem, jer nema potrebe za nastavkom terapije, čak nije ni poželjno.

Homeopatija kao medicinski sistem podstiče naš imunitet, našu „vitalnu silu“ da se izbori sa tegobama i gradi zdravog pojedinca. Takav pojedinac preuzima odgovornost za svoje zdravlje, uglavnom je zdraviji, a samim tim manje košta zdravstveni sistem.

Magazin WHITE / Jul-avgust 2008. godine