Antianemici su lekovi za lečenje anemija. Reč anemija dolazi iz grčkog jezika sto znači nedostatak krvi, ali anemije su zapravo nedostatak eritrocita ili hemoglobina.

Anemija je prisutna kada je koncentracija hemoglobina u krvi manja od 130g/l u muškaraca i 120 g/l u žena. Da bi se jasno dijagnosticirala anemija i odredila vrsta anemije potrebno je analizirati sadržaj hemoglobina, broj eritrocita i hematokrit. Uzroci anemije mogu biti:
– nedovoljna ili pogrešna sinteza hemoglobina (nedostatak gvožđa)
– loše formiranje eritrocita (megaloblastna anemija i aplastične anemija)
– pojačano propadanje eritrocita (hemolitička anemija)
– akutno ili hronično krvarenje

Opšti simptomi svih oblika anemija jesu isti – bledilo kože i sluznice, izraziti kardiovaskularni odgovor na fizički stres, slabost, kratki dah, iscrpljenost i vrtoglavica.

Sideroblastična anemija (nedostatak gvožđa)\

Iako su dnevne potrebe za gvožđem zbog vrlo efikasnog sistema recikliranja gvožđa obično vrlo male (<2 mg dnevno) anemije zbog nedostatka gvožđa su najčešče anemije. Kada koncentracija hemoglobina padne ispod broja eritrocita, koncentracija hemoglobina u eritrocitu je smanjena. Razlozi za ovu vrstu anemije jesu: – povećana potreba za gvožđem (tokom rasta ili trudnoće) – smanjeni gubitak gvožđa (slab unos hranom ili loša apsorpcija zbog bolesti) U organizmu ima otprilike 3,5-5 g gvožđa. 65-70% tog gvožđa se nalazi u hemoglobinu, 4% u mioglobinu, 2,5% u koštanoj srži, 0,1% u enzimima koji sadrže gvožđe (npr. citohromi), a 25% preostalog gvožđa nalazi se u rezervi u jetri u obliku feritina i hemosiderina. Dnevne potrebe za gvožđem iznose 1 mg dnevno za muškarce i 2 mg za žene (žene imaju veće potrebe za gvožđem tokom plodnog razdoblja života zbog gubitka gvožđa putem menstruacije). Gvožđe se u gastrointestinalnom traktu apsorbuje u postotku od 10 do 15 %. Gvožđe iz biljnih izvora (voće, povrće, žitarice) slabije se apsorbuje nego gvožđe iz životinjskih izvora (meso, mleko, jaja). Treba istaći da se gvožđe apsorbuje uglavnom u obliku Fe²⁺ jona, dok je apsorpcija gvožđa u obliku Fe³⁺ jona mnogo slabija.
Gvožđe u organizmu se reciklira – hemoglobin iz starih, istrošenih eritrocita se razgrađuje, hem se razgrađuje u bilirubin i izlučuje preko žuči, dok se gvožđe ili skladišti u jetri ili ponovno ugrađuje u nove eritrocite.

Megaloblastna anemija
Megaloblastična anemija podrazumeva nekvalitetno formiranje eritrocita zbog manjka vitamina B12 ili folne kiseline. Oba vitamina su uključena u sintezu DNA u nezrelim ćelijama koštane srži i utiču na ćelijsku deobu. Nedostatak tih vitamina uzrokuje usporavanje dozrevanja eritrocitnih matičnih ćelija u koštanoj srži. Ćelije ne dozrevaju u normalne eritrocite nego nastaju megalociti, gde su neki koraci sazrevanja preskočeni pa se stoga u krv otpušta manje eritrocita. Megalociti sadrže relativni višak hemoglobina.

Perniciozna anemija

Klinički najznačajniji oblik megaloblastne anemije jeste perniciozna anemija. U pitanju je urođena bolest, ali može se i javiti tokom života u slučaju bolesti želuca. Njen uzrok jeste hronični nedostatak vitamina B12 zbog nedostatka unutrašnjeg faktora – proteina koga luči sluzokoža želuca. U pitanju je mukoprotein za koji se vitamin B12 veže i samo u takvom obliku se apsorbuje u krvotok. To znači da u nedostatku tog proteina nije moguća apsorpcija vitamina B12 čak i kad ga u hrani ima u vrlo velikim količinama. To znači i da je apsorpcija vitamina B12 strogo limitirana količinom unutrašnjeg faktora koga luči mukoza želuca. S obzirom da je dnevna potreba za vitaminom B12 samo 1 mikrogram, a u jetri je uskladišteno 100 do 2000 mikrograma vitamina B12, potrebno je 2-5 godina za razvoj perniciozne anemije. Ova bolest je smrtonosna ukoliko se ne leči. Javlja se kao posledica oštećenja želuca. Osim toga vegeterijanci koji se hrane isključivo i samo biljnom hranom tokom dužeg vremena dobijaju simptome perniciozne anemije. Kod njih je u pitanju čisti nedostatak vitamina B12 u hrani. Naime, biljna hrana uglavnom ima jako malo vitamina B12. Klinička slika ove bolesti jeste bledo-žučkasta koža, dijareja, a u težim slučajevima javlja se oštećenje nerava. Perniciozna anemija leči se doživotnom suplementacijom sa vitaminom B12.

Gvožđe
U slučaju anemije zbog nedostatka gvožđa primenjuju se preparati sa gvožđem. Oni brzo i potpuno ispravljaju deficit gvožđa pod uslovom da je apsorpcija gvožđa iz gastrointestinalnog sistema normalna. U oralnim preparatima se koriste jedninjenja dvovalentnog gvožđa – gvožđe (II) glicin sulfat, gvožđe (II) fumarat i gvožđe (II) sulfat ili jedinjenja trovalentnog gvožđa kao što su gvožđe (III) proteinsukcinilat i gvožđe (III) hidroksipolimaltizni kompleks. Lečenje oralnim gvožđem treba da traje najmanje 3 do 6 meseci. To neće samo korigovati anemiju nego će i popuniti depoe gvožđem. Prvi merljivi odgovor na uspešnost lečenja gvožđem može se videti za manje od nedelju dana, kada oživi retikulocitoza, kada novooblikovani hemoglobinom ispunjeni eritrociti iz koštane srži ulaze u krvotok. Nivo hemoglobina može značajno porasti u 2 do 4 nedelje, a za 1 do 3 meseca će dostići normalne vrednosti. Preparati dvovalentnog gvožđa obično se štite dodatkom askorbinske kiseline kako bi ostali u dvovalentnom stanju što osigurava ostanak gvožđa u dvovalentnom stanju. Dvovalentni oblici gvožđa obično mogu izazvati nuspojave. Te nuspojave su obično bol u želucu, abdominalni grčevi, zatvor ili proliv. Takođe, takvi preparati mogu izazvati krvarenje u želucu. Boja stolice kod osoba koji uzimaju preparate gvožđa najčešče je crne boje ali to nije opasno.
Trovalentno gvožđe u obliku kompleksnog jedinjenja gvožđa i proteinsukcinilata nije rastvorljivo u kiselom medijumu (pH ispod 5), i lagano se rastvara u neutralnom i alkalnom medijumu (pH iznad 6,5). Usled ovog svojstva gvožđe se iz kompleksnog spoja ne oslobađa u želucu već u donjem delu digestivnog sistema. Ova osobina doprinosi vrlo dobroj podnošljivosti ovog preparata koji ne nadražuje sluznicu želuca. Takođe, gvožđe je u obliku gvožđe (III) hidroksipolimaltoznog kompleksa nije jonizirano. Zato ne uzrokuje nuspojave, kao što su nadraživanje sluznice digestivnih organa, obojenost zubi, metalni ukus i smanjenje apsorpcije zbog istovremenog uticaja sastojaka hrane i lekovitih sastojaka sa fenolnim grupama, kao što su tetraciklini.
Preparati gvožđa se koriste za sprečavanje i lečenje anemija uzrokovanih nedostatkom gvožđa, dodatno unošenje gvožđa u trudnoći, dojenju, usled operativnih zahvata, gubitka krvi, neodgovarajuće prehrane, povećane potrebe kod dece i dr.
Preparati gvožđa nisu bezazleni i njihovom prečestom upotrebom (predoziranjem) može se javiti i toksičnost, pogotovo kod male dece koje progutaju tablete gvožđa. Čak štoviše, doze gvožđa u količini većoj od 1 g mogu biti smrtonosne za malu decu. Velike doze oralnog gvožđa mogu uzrokovati nekrotizirajući gastroenteritis sa povraćanjem, prolivima, abdominalnim bolom, krvavim prolivima, letargijom i dispnejom. U slučaju trovanja gvožđem mora se primeniti ispiranje želuca fosfatnim ili karbonatnim rastvorima koje sa solima gvožđa stvaraju nerastvorljive soli. Desferoksamin je jedinjenje koje sa gvožđem stvara nerastvorljive helatne komplekse, a u želucu može vezati ostatke slobodnog gvožđa.

Cijanokobalamin
Cijanokobalamin ili vitamin B12 preko je potreban za sintezu DNA. Pripada grupi jedinjenja koje nazivamo koroidi, a sadrže element kobalt u obliku jona vezanog u poseban kompleksni spoj – korin. Korin je sličan hemu, ali se od njega razlikuje u tome što nema metilenski most između A i D prstena. Još jedna važna strukturna karakteristika cijanokobalamina jeste nukleotid koji sadrži 5,6-dimetilbenzimidazol umesto uobičajene purinske ili pirimidinske baze.
Cijanokobalamin, je zapravo kompleksno jedinjenje i cijanid koji se nalazi na šestom veznom mestu zapravo ostaje zbog načina proizvodnje. Dakako, nema dokaza da cijanokobalamin, čak i u visokim dozama uzrokuje trovanje cijanidima.
Osim cijanida, na kobaltni ion mogu biti vezani različite grupe, oblikujuči različite kobalamine. Jedna od varijanti terapijskog vitamina B12 jeste hidroksikobalamin, koji umesto cijanidne grupe sadrži hidroksilnu grupu.
Aktivne fiziološke forme cijanokobalamina jesu deoksiadenozilkobalamin i metilkobalamin. Cijanokobalamin i hidroksikobalamin, koji se mogu terapijski upotrebiti, kao i ostali kobalamini koji se nalaze u hrani, najpre se moraju pretvoriti u spomenute aktivne forme.
Vitamin B12 sintetišu mikroorganizmi, a ne mogu ga sintetisati ni biljke ni životinje. U čovekovom debelom crevu mikroorganizmi sintetišu vitamin B12, ali on se tamo ne apsorbuje, već ga u organizam unosimo hranom. Hrana bogata vitaminom B12 jesu iznutrice, sardine, manje je bogato meso, a u malim ga količinama sadrže mlečni proizvodi.
Metaboličke funkcije vitamina B12 su mnogostruke. Što direktno, što posredno, uključen je u gotovo sve metaboličke sisteme. Kobalamini su esencijalni za normalni rast i ishranu svih ćelija, za normalnu eritropoezu, za regeneraciju epitelnih ćelija i za održavanje funkcije nervnih mijelinskih omotača. gde god se ćelije množe, tu je potreban vitamin B12. Potreban je za biosintezu purinskih i pirimidinskih baza, redukciju ribonukleotid trifosfata u 2-dezoksiribonukleotid trifosfat, modifikaciju metilmalonil-koenzima A u sukcinil-koenzim A te sintezu metionina iz homocisteina. Bez vitamina B12 nije moguća ni funkcija folne kiseline koja je neophodna za sintezu DNA. Naime, vitamin B12 je neophodan za pretvaranje folata u prekursor folatnog kofaktora H4folat koji je nužan za sintezu DNA. To je tačka gde se susreću funkcije vitamina B12 i folne kiseline.
Cijanokobalamin dolazi u formi intramuskularnih injekcija. U nedostatku unutrašnjeg faktora jedini mogući put unosa cijanokobalamina jeste upravo putem injekcija. Cijanokobalamin koristimo samo za lečenje i sprečavanje hematoloških i neuroloških poremećaja izazvanih nedostatkom toga vitamina:
– poremećaji njegove apsorpcije, npr. pri pernicioznoj anemiji,
– pri totalnoj ili suptotalnoj gastrektomiji,
– pri Crohnovoj bolesti, celijakiji i idiopatskoj steatoreji,
– pri poremećajima crevne flore zbog tropske sprue,
– pri multiplim divertikulima tankog creva ili sindromu “blind loop”,
– pri infestaciji pantljičarom Diphyllobothrium latum,
– pri metilmalonskoj aciduriji i
– kod strogih vegetarijanaca i dece koju doje vegetarijanke.
Bez obzira na to što je delotvornost cijanokobalamina klinički dokazana samo kod spomenutih bolesti i bolesnih stanja, neki lekari preporučuju injekcijsko uzimanje cijanokobalamina u stanjima iscrpljenosti i nakon operacija. Takođe, neki sportisti uzimaju cijanokobalamin. Naime, postoji nedovoljno dokazana hipoteza da cijanokobalamin deluje blago anabolički i povećava izdržljivost sportista. Čak je i Ben Johnson dobijao injekcije vitamina B12. S obzirom da cijanokobalamin ne može štetiti čak ni u velikim dozama, njegovo uzimanje neće štetiti, ali moguća korist nije dokazana.

Folna kiselina
Folna kiselina je po hemijskoj strukturi pteroilmonoglutaminska kiselina. Još se naziva folacin i vitamin B9. U prirodi postoji čitav niz različitih derivata folne kiseline u biljnim i životinjskim tkivima koji se nazivaju folati. Najviše ih ima u kvascu, jetri, bubregu i u zelenom povrću (po zelenom povrću je i dobila ime: lat. folium = list) Dnevna potreba je do 50 mikrograma. Hranom dnevno unesemo oko 500 do 700 mikrograma folata, od kojih se apsorbuje 50 do 200 mikrograma, zavisno od metaboličkih potreba (trudnice mogu apsorbovati 300 do 400 mikrograma folne kiseline na dan). Obično je 5 do 20 miligrama folata uskladišteno u jetri i ostalim organima. Budući da je rezerva folne kiseline u organizmu relativno mala, a dnevne potrebe su velike, deficit folne kiseline i megaloblastna anemija mogu se razviti 1 do 6 meseci nakon prestanka uzimanja folne kiseline.
Folna kiselina nije aktivna sama po sebi, nego se u organizmu redukuje u tetrahidrofolnu kiselinu, uz sudelovanje askorbinske kiseline. Osnovna je uloga folata formiranje folatnog kofaktora nužnog za metaboličke procese u kojima se zbiva prenos funkcionalnih grupa sa jednim C atomom, potrebnim za sintezu DNA. Folati učestvuju u sintezi timina iz uracila te u razgradnji histidina u glutaminski kiselinu. Učestvuju i u procesima pretvaranja serina u glicin i u sintezi metionina iz homocisteina. Neophodna je kod rasta eritrocita i njen nedostatak može izazvati megaloblastnu anemiju.
Kod alkoholičara i bolesnika sa jetrenim bolestima može nastati deficit folne kiseline zbog siromašne ishrane i smanjenja jetrenog depoa folata, ako i interferencija sa apsorpcijom i metabolizmom folata. Folna kiselina se najčešče primenjuje u obliku tableta.
Koristi se za prevenciju i terapiju megaloblastne anemije izazvane deficitom folata kod nedovoljnog unosa hranom, malapsorpcijskog sindroma povezana s jetrenim bolestima, bolestima tankoga creva, dugotrajnim stresom ili infekcijama i povećanim izlučivanjem. Takođe, folnu kiselinu treba davati i kad postoji povećana potreba tokom trudnoće i dojenja, dugotrajnog lečenja antagonistima folne kiseline (metotreksat), antikonvulzivima, adrenokortikoidima, analgeticima, androgenom, sulfasalazinom te kod hronične hemolitičke anemije.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji u 2012.god: Folacin, Folnak

Eritropoetin (EPO)
Eritropoetin je hematopoezni faktor rasta kojeg proizvode ponajviše ćelije bubrega, a u manjoj meri i makrofagi. Prirodni eritropoetin je veliki glikozidni polipeptid sa 165 aminokiselina i molekulskom težinom od 30 400. U terapijske svrhe se koristi rekombinantni humani eritropoetin (rHuEpo), koji se proizvodi iz ćelija sisara rekombinantnom DNA tehnologijom. Takav eritropoetin proizvodi se u dve forme: alfa i beta, ali one imaju isti klinički efekat pa je u terapijskoj primeni jedinstveni epoetin ili kako se još naziva – EPO. Eritropoetin stimuliše razmnožavanje eritrocita i njihovo dozrevanje u koštanoj srži.
Prirodni eritropoetin se luči kao odgovor na tkivnu hipoksiju (nedostatak kiseonika). U prisutnosti anemije proizvodi se više eritropoetina, koji signalizira koštanoj srži da proizvodi više eritrocita. Takva korekcije anemije pretpostavlja da koštana srž nije oštećena lekovima ili hroničnim bolestima, da ima dovoljno gvožđa i drugih nužnih faktora. Pri anemiji ili hipoksemiji renalna sinteza i sekrecija eritropoetina mogu porasti za 100 i više puta. Npr, zdrave osobe imaju vrednost eritropoetina od 20 i.j./L, bolesnici sa srednje teškom anemijom od 100 do 500 i.j/L, a bolesnici sa teškom anemijom i do 1000 i.j./l.
Međutim, u slučaju hroničnih bubrežnih bolesti, insuficijencije bubrega, kada pacijent mora ići na dijalizu, sekrecija eritropoetina znatno je oštećena i pacijent zapada u anemiju. Pre dolaska sintetskog eritropoetina takvi pacijenti morali su primati transfuzije krvi. Ali, davanjem eritropoetina kod takvih pacijenata se krvna slika vrlo brzo popravlja i anemija nestaje. Nažalost, pacijenti moraju živeti sa stalnom suplementacijom eritropoetina.
Eritropoetin može biti koristan u lečenju anemija kod oštećenja koštane srži i sekundarnih anemija zbog zloćudnih bolesti, hroničnih upala i AIDS-a. Takođe, eritropoetin je koristan kod anemija uzrokovanih terapijom zidovudinom kod pacijenata sa HIV-om, za lečenje anemije kod bolesnika sa multiplim mijelomom, non-Hodgkin limfomom i mijelodisplastičnim sindromom, za prevenciju i lečenje anemije kod bolesnika obolelih od karcinoma lečenih hemoterapijom na bazi platine.
Zbog određenih verskih uverenja neki pacijenti odbijaju transfuziju. U slučaju da pacijentov život nije neposredno ugrožen, takvim pacijentima se može izaći u susret terapijom sa eritropoetinom. Takvim osobama se eritropoetin može davati i preventivno, ukoliko se tokom operacija očekuje moguće masovnije krvarenje.
Pored medicinski opravdanih indikacija za korišćenje eritropoetina, on se i zloupotrebljava. Naime, eritropoetin je jedan od najčeščih oblika dopinga u sportu. Pre dolaska sintetskog eritropoetina sportisti u sportovima izdržljivosti – trčanje na duge staze, biciklizam, triatlon, veslanje, itd – koristili su visinske pripreme i krvni doping. Naime, rezultati u takvim sportovima jako zavise od aerobnog kapaciteta, tj. sposobnosti tela da u što većoj meri koristi kiseonik za proizvodnju energije. Povećani broj eritrocita, tj. visoki hematokrit, osigurava da se u mišiće može preneti veća količina kiseonika, što rezultuje manjim zamorom za vreme kontinuiranog napora. Najjednostavniji princip povećanja hematokrita sastojao se od visinskih priprema – sportisti bi jedno vreme, tik pre takmičenja boravili na visokim nadmorskim visinama gde je kiseonik razređeniji. To bi vodilo većoj proizvodnji vlastitog eritropoetina i povećanju broja eritrocita. Nakon spuštanja na atletske staze u nizije takav sportista bio je u prednosti pred ostalim sportistima. Nakon toga, 1972. godine izmišljen je krvni doping. Krvni doping se sastojao od centrifugiranja krvi sportiste i odvajanja eritrocita. Ti eritrociti bi se čuvali u hladnjaku i pre takmičenja su vraćani u krvotok sportiste. Ispitivanja aerobnog kapaciteta takvih sportista su pokazala da je njihova izdržljivost bila povećana 25%.
Dolaskom rekombinantnog eritropoetina takva praksa je postala nepotrebna – davanjem eritropoetina sportisti njegova izdržljivost bila je daleko veća. Hematokrit sportista dopingovanih eritropoetinom dramatično je rastao do neslućenih razmera (iznad 55), krv je imala 40% više eritrocita.
Uzimanje eritropoetina je najraširenije u biciklizmu. Međutim, nakon što je EPO postao sastavni deo biciklističkih priprema, velik broj biciklista je na cesti jednostavno “padao” uz trenutnu smrt. Biciklisti su tokom trke doživljavali kardiotonični i moždane udare, srca su im otkazivala. Naime, krv sa hematokritom iznad 55 menja hemodinamska svojstva, postaje gušća zbog prevelike količine eritrocita koju “zgušnjavaju” krv. Takva krv postaje viskozna poput nekakvog ulja. Npr, to je kao da pumpu za vodu (srce) počnete koristiti za pumpanje ulja – jasno je da će takva pumpa pregoreti jer jednostavno nema snage povlačiti gušću i viskozniju tečnost. Osim toga, većina takmičenja se dešava u letno doba. Maratonci i biciklisti na velikim vrućinama znojenjem užurbano gube velike količine vode, pa njihova krv postaje jako, jako gusta. Jasno je da neki sportisti to nisu mogli izdržati i doslovno su umirali tokom trka.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji u 2012.god: Eprex

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com