Gljivične infekcije su neobično teške i uporne, teško se i dugo leče, izuzetno su neugodne i ometaju socijalni život pacijenta. Javljaju se vrlo često na naborima i zatvorenim delovima kože kao što su stopala ili područje pazuha. Često zahvataju nokte nogu i ruku, kožu trupa, ali i kosu.

Gljivice su biljkama slični mikroorganizmi (ali bez mogućnosti fotosinteze), koje žive na organskom materijalu, a u prirodi su rasprostranjene kao saprofiti. Od ukupno 100 000 gljivica samo ih je oko 100 patogeno za čoveka. Pojedine gljivice mogu biti deo stalne normalne flore kod ljudi (npr. Candida albicans u usnoj šupljini, gastrointestiinalnom traktu). Većina gljivičnih infekcija se prenose od čoveka, životinja ili biljaka.
Hronične kožne promene mogu biti naseljene gljivicma, a da značajno ne utiču na klinički izgled promene (Candida albicans na ulceracijama, dermatofiti u noktima poremećenog rasta). Glavne patogene gljivice su dermatofiti, kvasnice i plesni – “D-K-P-grupa”). Kožne mikoze mogu zahvatiti različite delove kože:
– površinske mikoze (epidermis, nokti, kosa)
– duboke kožne mikoze (dermis odnosno supkutis)
Dermatofiti mogu izazvati samo površinske dermatomikoze, dok kvasnice i plesni mogu dovesti do površinskih, dubokih i sistemskih mikoza. Dijagnoza se postavlja na temelju kliničke slike, mikroskopskim pregledom (nativni preparat), laboratorijskom dijagnostikom (kultura gljivica: morfološki i biohemijski kriterijumi).
Lečenje se provodi antimikoticima s različitim spektrom delovanja, koji se mogu primenjivati lokalno i /ili sistemski. Naravno jako je bitna dijagnostika gljivične infekcije, jer često puta lekari, a i sami pacijenti na svoju ruku krenu mazati promenjenu kožu verujući da se radi o gljivicama, što u dosta slučajeva niti nisu gljivice, a i ako jesu u potpunosti kamufliraju kliničku sliku kod pacijenta. Zato kod svake sumnje na gljivičnu infekciju ipak treba konsultovati lekara dermatovenerologa.

Tinea cutis

Tinea cutis je primer epidermalne infekcije dermatofitima (dermatofitoza). Dermatofiti su keratinofili te zato zahvataju epidermalni keratin (epidermomikoza), keratin nokta (onihomikoza) i keratin vlasi (trihomikoza). O onihomikozama i trihomikozama koje su dosta učestale, nešto kasnije će biti više reči.
Kod tinee cutis radi se o epidermomikozi uzrokovanoj dermatofitima, ograničenoj na kožu, a upala je uglavnom slaba. Većinom se bolest prenosi s čoveka na čoveka (ali i indirektno putem kontakta s vlažnim predmetima na kojima se nalaze uzročnici), retko je prenošenje sa životinje na čoveka (npr. govedo, zamorac). Česti uzročnici su: Trichophyton rubrum, Trichophyton mentagrophytes, Epidermophyton floccosum.
Tinea cutis je česta bolest, pre svega uz postojeće dispozicijske faktore (vlažno-toplo, makroklima i mikroklima, terapija lokalnim kortikosteroidima, HIV infekcija).
Postoji nekoliko varijeteta tinee kutis, zavisno od toga gde je došlo do infekcije:
Tinea corporis: promene su najčešće lokalizovane na trupu, gde su oštro ograničene od zdrave kože, različito velika žarišta, s crvenilom, ljuštenjem kože te sitnim papulama uz rub promena.
Palmoplantarna tinea javlja se na koži ruku i tabana u dva oblika: suvi (neoštro ograničene promene na dlanovima ili tabanima, ljuštenje kože uz kraste, često asimetrična promena, jednostrano), vlažni (stvaranje mjehurića uz popratni svrbež). Tinea na stopalima još se naziva i “atletsko stopalo”.
Interdigitalna tinea: promene prisutne između prstiju, belkaste, vlažne, uz delimično ljuštenje kože
Tinea ingvinalis – Nalazi se u području prepona, te u području skrotuma. Žarišta su oštro ograničena, naglašenog ruba, ljuskava, centralno crvena, vlažna.
Postoji još i tinea capitis i tinea unguium.
Kod tinee cutis moguće su komplikacije npr. bakterijske infekcije, lokalna infekcija stafilokokima, streptokokima, lokalna infekcija gram negativnim bakterijama, erizipel.
Terapija je lokalnim antimikoticima (mikonazol, klotrimazol, ekonazol, bifonazol, oksikonazol, fenikonazol), a u teškim slučajevima često se koristi kombinacija sa sistemskim antimikoticima (grizeofulvin, flukonazol, itrakonazol, terbinafin, ketokonazol).

Kandidijaza
Kožna kandidomikoza (kandidijaza) primer je mikoze uzrokovane kvasnicima. Najčešće patogene kvasnice su vrsta Candida albicans, druge su vrlo retke.
Candida albicans može uzrokovati površinske kožne infekcije sa zahvatanjem noktiju i sluznica, kao i sistemsku mikozu. Lečenje se provodi antimikotskom terapijom ( u pravilu lokalno nistatinom, imidazolom u obliku krema odnosno pasta). Kod rezistentnih oblika bolesti dolazi u obzir sistemska, peroralna terapija (npr. ketokonazol), a kod posebnih oblika i intravenska terapija ide amfotericinom B, flucitozinom, flukonazolom. Za lečenje kandidijaze u usnoj duplji koristi se suspenzija nistatina.

Saprofitije
Kod saprofita uzročnik vegetira na površini sloja kože ili dlaka, nikad ne prodire u dubinu. Nema spontanog izlečenja. U centru žarišta ne dolazi do izlečenja. Ne razvija se upalna reakcija, a nema ni specifičnog imunološkog odgovora. Neke saprofitije su uzrokovane simbiozom gljiva i bakterija.

Pityriasis versicolor
Specifični uzročnik je kvasnica Pityrosporum sp. (Malassezia furfur), čest je sastavni deo normalne kožne flore. Neki faktori, kao npr. u tropskim krajevima, vlažno- vruća radna klima, pojačano znojenje, smanjeno isušivanje kože. Lokacija promena je najčešće na prsima, sredina leđa, odakle se dalje širi i može se međusobno spajati. Promene su žuto smeđe, lagano se ljušte, leti žarišta ne potamne, već ostaju svetlija od zdrave kože. Kod terapije se uglavnom kreće sa lokalnim antimikoticima (rastvori, kreme), uključujući i stalnu floru na vlasištu (antimikotički šamponi), ali mora se računati na čest rizik od recidiva. Kod recidiva ili rezistencije na lokalnu terapiju kreće se sa itrakonazolom 2 puta 100 mg/nedeljno.

Mikoze noktiju
Mikotično zahvatanje noktiju mogu uzrokovati dermatofiti, kvasnice i plesni.

Onihomikoze uzrokovane dermatofitima
Najčešće mikoze noktiju (oko 94%), uzrokuje uglavnom Trichophyton rubrum, a širi se od ležišta nokta i nokatne ploče prema korenu nokta. Nokat postaje žut, distrofičan i slojevito se ljušte.

Onihomikoze uzrokovane kvasnicama
Ređe se javljaju (oko 5%). Uzročnik uglavnom različite vrste kandide. Uglavnom završavaju kao kandidske paronihije prstiju (upala kože i potkožja uz sami rub nokta). Nokat delimično postaje zelenkasto-crn, te se javlja takođe deformitet nokta.

Onihomikoze uzrokovane plesnima
Redak oblik (oko 1%). Uzročnik uglavnom Scopulariopsis brev. Klinički se ne može sa sigurnošću razlikovati od onihomikoza uzrokovanih dermatofitima, ali postoje i mešane infekcije dermatofita i plesni.
Naime, postoji celi niz promena na noktima koje su vrlo nalik gljivičnoj infekciji, a radi se zapravo o sasvim nekoj drugoj problematici. Zato je potrebna dijagnostika da se bez razloga ne koristi antimikotska terapija.

Postoji dosta naslednih bolesti noktiju kao što su: pachyonychia congenita, trahionihija, nokatno-patelarni sindrom, displazija i hipoplazija noktiju, promene noktiju kod psorijaze, kod Darierove bolesti, promene nokta kod Koenenonog tumora (fibrom ispod nokatne ploče ili uz nju), melanom ležišta nokta. Promene i gubitak noktiju kod Epidermolysis bullosa dystrophica, pa čak i kod običnih virusnih bradavica mogu deformisati nokat.

Bilo bi dobro uz probleme s noktima još navesti Paronihiju. Radi se o akutnoj ili hroničnoj recidivirajućoj, gnojnoj upali, najčešće uzrokovanoj infekcijom bakterijama (stafilokoke, streptokoke, pseudomonas). Hronične, recidivirajuće paronihije su uglavnom gljivične infekcije uzrokovane kvasnicama. Čest uzrok paronihiji je ozleda nokta, urasli nokat, oslabljena odbrana (dijabetes melitus)

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com