Istorija opijata ne počinje sa heroinom krajem 19. veka, već hiljadama godina pre Hrista, kada se u Mesopotamiji, Egiptu, a kasnije i u staroj Grčkoj uzgaja opijumski mak, iz kojeg se zarezivanjem nezrelih čaura skuplja belkasta tečnost – opijum.

Trgovina opijumom bila je vrlo razvijena, a “opijumska zavisnost” socijalno prihvaćena. Opijum se konzumirao uglavnom pušenjem, a koristio se i za medicinske svrhe: “otac medicine”, Hipokrat, ga priznaje kao narkotik i lek za razne bolesti. Nakon osude, Sokrat je za pogubljenje dobio rastvor koji je sadržao mešavinu kukute i opijuma (simbola večnog sna), koja se tada koristila u svrhu eutanazije i samoubistva.

U Evropi opijum nestaje sve do 16. veka, kada se kroz trgovinu sa dalekoistočnim zemljama dolazi u kontakt s njim i otkriva njegovo delovanje, i potencijalne koristi kao leka. Opijum u narednim vekovima pokreće veliki deo svetskih ekonomskih i političkih događaja, a polovinom 19. veka počinje i prvi od dva ‘opijumska rata’, u kojima Engleska, a kasnije i Francuska, napadaju Kinu koja zabranjuje uvoz opijuma. Posledica poraza Kine je, osim ogromnih ratnih odšteta, i predaja teritorija Hong Konga Velikoj Britaniji.
1803. otkriva se aktivni sastojak opijuma: morfin (poznat još i pod nazivom morfijum), za koji se veruje da predstavlja usavršeni opijum sa svim njegovim efektima, a bez stvaranja zavisnosti, pa se smatra da je pouzdan, dugotrajan i siguran lek. U istoj će se zabludi biti i uskoro, nakon otkrivanja heroina.
Diacetilmorfin prvi je sintetisao engleski hemičar C. R. Wright 1874-e, a 1895. taj novi molekul u prostorijama Bayera dobija više pažnje kao koristan molekul bez negativnih efekata morfina. Tada se Heinrich Dresser, hemičar zadužen za testiranje efikasnosti i sigurnosti novih lekova, odlučio da da prednost istraživanju diacetilmorfina, a ne acetilsalicilnoj kiselini, danas poznatijoj kao aspirin. Smatrao ga je dobrom alternativom za morfin – sigurnim lekom protiv bolova i za lečenje raznih respiratornih bolesti, a bez problema zavisnosti. Osim testiranja na životinjama, navodno ga je testirao i na sebi i svojim kolegama u Bayeru, koji su tom novom jedinjenju dali ime heroin, po nemačkom terminu ‘heroisch”.
Heroin svoj uspeh duguje tadašnjoj velikoj potrebi, ne toliko za lekom protiv bolova, nego za lekom protiv kašlja (tuberkuloza i upala pluća bile su tada smrtonosne bolesti, a i obične prehlade smatrale su se opasnim), a pogotovo su ga srećno dočekali tadašnji zavisnici od morfina. Ali uskoro je istina počela izlaziti na videlo: prvo je primećeno brzo razvijanje tolerancije, a onda i brojni slučajevi zavisnosti. Bayer je počeo gubiti zaradu od heroina, pa je počeo razvijati lek, pod komercijalnim imenom Aspirin, koji će mu vratiti vodeću poziciju na tržištu lekovima.
1913. Bayer potpuno prestaje sa proizvodnjom heroina, a istovremeno se počinje zabranjivati njegovo nemedicinsko korišćenje. U SAD-u se 1924. potpuno zabranjuje korišćenje i proizvodnja heroina, a ne dopušta se ni korišćenje u medicinske svrhe, koje je još i danas dopušteno npr. u Velikoj Britaniji.
Posledica otkrića heroina bila je da su ga hiljade zavisnika od morfina prihvatile kao 3-4 puta jaču zamenu. Heroin je bio i jeftiniji, brži i lakši za upotrebu, a nakon njegovog zabranjivanja razvilo se ogromno ilegalno tržište koje je povezalo njegove korisnike sa kriminalom.
Upotreba heroina raste u svetu svake godine, skupa sa brojem smrti od predoziranja ili na drugi načih povezanih sa heroinskom zavisnošću.

Hemija
Opijum je sasušeni sok dobijen iz posebne vrste vrtnog maka, a između ostalog sadrži opijate: morfin i kodein. Morfin deluje tako što se veže na opijatne receptore, na koje se inače vežu endogeni opioidi koje organizam sam proizvodi. Jedan od njih je endorfin, odgovoran za regulaciju bola, mučnine, disanja, hormonalne aktivnosti, a aktivira i osećaje raspoloženosti, sreće i opuštenosti. Istraživanjima je pokazano da postoji čak i endogena varijanta morfina, što potvrđuje važnost uloge opijata u organizmu.
Heroin (diacetilmorfin) je sintetski derivat morfina, a brzina i jačina njegovog delovanja posledica su njegove dobre rastvorljivosti u mastima koja mu omogućuje brži prolaz krvno-moždane barijere. U mozgu se pre vezivanja na opijatne receptore metaboliše natrag u morfin.
Metadon je sintetski opioid, često se koristi za lečenje heroinskih zavisnika, ali i sam izaziva jaku zavisnost. Za razliku od heroina uzima se oralno, a delovanje mu je nešto slabije ali dugotrajnije.
Potpuno čisti heroin bele je boje i gorkog ukusa, i rastvorljiv je u vodi. Međutim, ulični “heroin” (hors, žuto) najčešće je smeđkaste boje, a sadrži samo oko 7-10% diacetilmorfina, dok su ostatak druge materije: šećer, skrob, kakao, brašno, zemlja, mleko u prahu, dečji puder, ponekad i vapno ili otrovi poput strihnina i kinina. Ovakav heroin nije rastvorljiv u vodi, pa se zato za rastvaranje koristi kiselina – obično limunska. Čistoća heroina jako varira, što je često uzrok mnogih smrti od predoziranja.

Delovanje

Heroin se konzumira ušmrkavanjem (brzo se apsorbuje preko sluznice nosa), pušenjem (zagrevanje heroina na staniolu i udisanje njegovih para) ili injekcijom (intravenozno ili potkožno). Pušenjem heroin stiže do mozga za svega 7 sekundi, a najjači, euforični efekt oseća se nakon 10-tak minuta, dok se kod intravenskog uzimanja to dešava za 10-20 sekundi. Doza zavisi od načina uzimanja i tolerancije (intravenozno bez tolerancije 5-10 mg, pušenje 15-25 mg), a isto tako i jačina delovanja i trajanje (obično 3-5 sati).
Inicijalni efekt odmah nakon uzimanja je ogroman, euforičan talas kojeg prate osećaji opuštenosti i topline, sigurnosti, nestajanja bola, teskobe i napetosti. Ljutnja, frustracije i agresivnost nestaju, a javljaju se sigurnost i ljubav prema sebi. Nakon prolaska početne euforije javlja se ugodan, opušten osećaj zadovoljstva i smirenosti. Ponekad, posebno kod prvih uzimanja, moguća je mučnina i povraćanje.
Heroin je depresor centralnog nervnog sistema: usporava srce, disanje, smanjuje krvni pritisak, uzrokuje širenje krvnih sudova i smanjenu aktivnost creva, što uzrokuje zatvor. Osim prevelike doze, velik je rizik kod istovremenog uzimanja heroina nakon alkohola ili tableta za smirenje, ili prilikom velikog umora, takva kombinacija višestruko usporava disanje i otkucaje srca, i usled nedostatka kiseonika dovodi do nesvestice i smrti.

Delovanje nakon dugoročnog uzimanja: tolerancija i zavisnost

Heroin izaziva vrlo jaku fizičku i psihičku zavisnost! Fizička zavisnost je stanje poremećenog funkcionisanja organizma nakon prestanka unošenja droge. Karakteriše je pojava apstinencijalne krize 24-48 sati nakon zadnjeg uzimanja heroina. Simptomi uključuju nemir, bol u mišićima i kostima, nesanicu, proliv, znojenje, groznicu i povraćanje. Traju obično 7-10 dana, ali ponekad i duže.
Psihičku zavisnost teže je nadvladati, a karakterisana je izrazitom željom za svakodnevnim uzimanjem droge koju je potpuno nemoguće kontrolisati, negiranjem problema i promenjenim shvatanjem stvarnosti. Ne razmišljajući racionalno, osoba je pod uticajem ogromne želje za drogom nesvesna bilo kakvih rizika i posledica njenog uzimanja, heroin postaje jedina svrha koja dovodi do prekida skoro svih ostalih aktivnosti, a ukoliko ga ne uzme, oseća se nervozno, razdražljivo i napeto.
Dugoročna upotreba stvara toleranciju: potrebne su sve veće količine za postizanje euforičnog efekta, koji nakon nekog vremena potpuno nestaje pa se heroin uzima samo zbog olakšanja i da se izbegnu neugodni fizički i psihički simptomi. Apstinencija smanjuje nivo tolerancije, pa je česti uzrok smrti uzimanje smrtonosne količine na koju je telo pre bilo naviknuto.

Posledice dugoročnog uzimanja

Dugotrajna upotreba heroina uzrokuje mnoge štete, koje ne moraju nužno biti povezane sa drogom. Često dolazi do velikih socijalnih problema, koji su posledica trošenja ogromnih suma novca za zadovoljavanje potreba o drogi zavisnog organizma (korisnici koji su stekli zavisnost injiciraju svoju dozu 2-4 puta dnevno), a i do zanemarivanja ishrane i ostalih uslova života, što može biti uzrok mnogim bolestima. Opšte posledice dugotrajne zavisnosti su emotivno, fizičko, psihičko i socijalno propadanje i gubitak interesa za bilo kakvu komunikaciju ili aktivnost osim nabavljanja droge. Osim korišćenja nečistih igala i ostalog pribora za injiciranje, i seksualni odnosi bez zaštite pridonose prenošenju zaraznih bolesti: hepatitisa B i C, AIDS-a, tetanusa i drugih. Ušmrkavanje uzrokuje oštećenja nosne sluznice. Velik je rizik od nečistoća koje heroin neizbežno sadrži: npr. otrovanje (strihnin), problem sa zgrušavanjem krvi , ili začepljenje sitnih kapilara ako čestice nisu potpuno rastvorljive u vodi (uzrokuje odumiranje ćelija na manjim površinama srca, pluća, jetre, bubrega ili mozga).Ostale fizičke posledice uključuju ožiljke, propadanje vena, bakterijske infekcije krvosudnog sistema, čireve i druge infekcije i razne tipove upale pluća i tuberkulozu.

Napomena: veći deo informacija preuzet s www.spica-info.hr

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com