Inkretinska terapija – novi terapijski pristup u lečenju dijabetesa
Pred savremenu terapiju dijabetesa su postavljeni vrlo oštri ciljevi koji se tiču nivoa glikemije, lipida i arterijskog pritiska koje treba kod svakog pacijenta postaviti u određene granice. Da bi se oni postigli, tragalo se za novim terapijskim pristupima i za usavršavanjem postojećih.
– Kada su razrađene sve preporuke za terapiju dijabetesa, a posebno tipa 2, videlo se da i pored toga što su pacijenti disciplinovani,
i pored toga što se postigne dobra regulacija, bolest posle izvesnog vremena počinje da izmiče kontroli – raste nivo glikoziliranog hemoglobina, koji je pokazatelj dobre (odnosno loše) regulacije šećerne bolesti. Uopšte, stalno mora da se menja bilo način lečenja, bilo doza leka. To je ukazalo da bi bilo dobro da se traga i dalje za novim terapijskim pristupima, značajno drugačijim načinima lečenja. Istraživanja u tom pravcu su dovela do saznanja da jedan hormon iz creva, dakle izvan pankreasa, ima efekta kako na lučenje insulina tako i na život same ćelije koja luči insulin. Taj hormon je GLP-1 (glukagonu sličan peptid-1). On ne samo da podstiče lučenje insulina nego i omogućava život beta ćelije – izgleda da ga produžava i produžava njenu funkciju, kaže prof. dr Nebojša Lalić, načelnik Centra za metaboličke poremećaje, intenzivni tretman i ćelijsku terapiju Instituta za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma Kliničkog centra Srbije.
– Pokazalo se da kod obolelih od dijabetesa tipa 2 postoji deficit GLP-1 – on je nizak ili ga nema uopšte. To je dovelo do razmišljanja da bi nadoknada ovog hormona spolja ili produžavanje njegovog života sprečavanjem njegove razgradnje mogla imati povoljne efekte na lečenje tipa 2 dijabetesa. Tako su se rodila dva nova pristupa lečenju dijabetesa, koja se još uvek razrađuju. Prvi pristup su lekovi koji se daju parenteralno i oni nadoknađuju nedostatak ovog crevnog hormona, čime omogućavaju bolju regulaciju šećera u krvi. S druge strane, doprinose i snižavanju telesne težine. Ti lekovi kod nas još uvek nisu u terapijskoj primeni, ali se to uskoro očekuje. Drugi terapijski pristup usporava razgradnju hormona GLP-1 koji postoji u manjim količinama i na taj način produžava njegovo delovanje. Lekovi u obliku tableta takođe snižavaju nivo šećera u krvi, ali nemaju efekta na telesnu težinu. Ovi lekovi su odnedavno registrovani i kod nas. Od lekova koji predstavljaju sintetsku zamenu hormona GLP-1, najpoznatiji su liraglutid i exenatid, dok je od druge grupe lekova, koji usporavaju razgradnju tog hormona, najpoznatiji sitagliptin. Ova terapija se, dakle, uvodi pacijentima sa dijabetesom tipa 2, koji još nisu na insulinu, u ranijim fazama bolesti, jer je za njeno delovanje potrebno da beta ćelije ostanu očuvane, ističe prof. dr Lalić.
Kakva su svetska iskustva sa upotrebom ove terapije?
– Iskustva u svetu govore da su postignuta značajna sniženja nivoa glikemije korišćenjem obe grupe lekova i da je postignuto značajno smanjenje telesne mase ovom prvom grupom lekova. Tamo gde su registrovane, obe grupe lekova se dosta široko upotrebljavaju. Postoje razmišljanja o tome da bi se ovi lekovi mogli koristiti u predijabetesnim stanjima, kako bi se sačuvala sposobnost lučenja beta ćelija i time usporio razvoj dijabetesa, ali ovakva upotreba tek treba da se dokaže. Postoje u eksperimentalnom modelu i neke naznake da ovaj hormon može čak dovesti i do ponovnog umnožavanja beta ćelija, mada to nije pokazano u ljudi. U prvoj grupi lekova se razvijaju i oblici, još uvek u fazi ispitivanja, koji bi se mogli davati i jednom nedeljno. To bi predstavljalo dosta povoljan način davanja za pacijente, a opet vrlo efikasan.
Da li ima novina u insulinskoj terapiji?
– Danas se intenzivno radi na usavršavanju insulinskih analoga i to u dva pravca – jedan je da analozi brzog dejstva treba da deluju vrlo brzo, da savladaju jedan obrok i da nakon njega prestanu da deluju kako bi odgovorili individualnim potrebama pacijenta. Dok analozi dugog dejstva, nasuprot tome, treba da deluju što sporije i ravnomernije i na taj način omoguće osnovnu insulinizaciju, jedan plato nivoa insulina tokom celog dana. Na tome se dosta radi, kao i na usavršavanju insulinskih pumpi, koje dolaze kao sledeća faza u lečenju pacijenata na insulinskoj terapiji, kada terapija humanim insulinima i insulinskim analozima ne funkcioniše. Istovremeno se dosta radi i na usavršavanju senzora za glukozu, pa kao što postoji 24-časovno merenje arterijskog pritiska, tako postoji i 24-časovno merenje glikemije (holter za glukozu), što primenjujemo i u okviru našeg Centra na Institutu. U svetu su u toku istraživanja koja pokušavaju da iskombinuju pumpu i kontinuirano merenje glukoze u krvi. Prve takve pumpe su izašle u rutinsku upotrebu i to bi dalje moglo da omogući stvaranje veštačkog pankreasa, praktično smo samo na korak od toga, ističe prof. dr Lalić.
Magazin WHITE / April 2008. godine