Mada metastatski karcinom dojke još uvek nije moguće sasvim izlečiti, veliki broj pacijentkinja godinama živi sa ovom bolešću.
Za rak dojke kažemo da je heterogena bolest, što znači da se ispoljava u mnogo kliničkih oblika, sa veoma različitim kliničkim tokom i teško predvidivim ishodom, kaže prof.dr Ljubomir Muzikravić, upravnik Klinike za internu onkologiju Instituta za onkologiju Vojvodine. Ishod lečenja raka se nikada ne može apsolutno tačno predvideti, međutim, na sreću, kod ranog raka dojke vrlo često se postiže potpuno izlečenje, bez obnavljanja bolesti tokom celog životnog veka.
Postoje dva osnovna vida lečenja. Metode lokalnog delovanja na bolest su hirurško lečenje i radioterapija, dok metode sistemskog lečenja podrazumevaju hemioterapiju, delovanje na hormonske mehanizme koji mogu biti od uticaja na podsticanje rasta tumorskog tkiva, te nove metode ciljanog lečenja, podseća prof. Muzikravić. Lečenje raka dojke bitno je unapređeno u zadnjoj trećini XX veka, ne samo zahvaljujući otkrivanju novih citostatika, nego i prepoznavanju mehanizama koji utiču na rast tumora (steroidni receptori, faktori rasta, prenošenje signala kroz ćeliju) i razvoju specifičnih lekova koji blokiraju ove mehanizme.
Hirurgija je veoma značajna u terapiji ranog raka dojke, te ukoliko je tumor malih dimenzija i dovoljno rano otkriven, već sâmo odstranjenje malignog tkiva operacijom može dovesti do trajnog izlečenja. Ranijih decenija uglavnom je vršena mastektomija, dok se danas kada god je to za pacijentkinju bezbedno, vrše poštedne operacije – uklanjanje tumora i malog dela okolnog zdravog tkiva. Prilikom hirurške intervencije uklanjaju se i pazušni limfni čvorovi. Danas se sve više insistira da se prilikom operacije najpre odstrani stražarski limfni čvor, kroz koji najpre prolazi limfa koja dolazi iz dojke: ukoliko se u njemu ne nađu tumorske ćelije, nije potrebno odstranjivati ostale čvorove, čime se izbegava razvoj mogućih komplikacija kao što je otok ruke, napominje prof. Muzikravić.
Nakon poštednih operacija potrebno je i ozračivanje operisane dojke, dok se nakon mastektomije potreba za ozračivanjem procenjuje na osnovu faktora rizika. Naime, nakon operacije i laboratorijskih analiza karakteristika odstranjenog tumorskog tkiva, stručni konzilijumi procenjuju značaj svih pojedinačnih prognostičkih faktora: na osnovu veličine tumora, stepena njegove diferentovanosti, eventualne zahvaćenosti pazušnih limfnih žlezda, kao i broja zahvaćenih žlezda, te još nekih karakteristika tumorskog tkiva, posebno prisustva steroidnih i HER2 receptora, procenjuje se rizik relapsa i predlažu dodatne mere lečenja kako bi se ovaj rizik umanjio (zračenje i medikamenti, kao adjuvantno lečenje). Ukoliko se rak dojke dijagnostifikuje u ranim stadijumima, 70 do 80 odsto pacijentkinja ima šanse za trajno izlečenje.
Da bi se sprečio razvoj relapsa, neophodno je uništiti zloćudne ćelije zaostale u organizmu. Kako nije moguće utvrditi da li u organizmu postoje zaostale pojedinačne tumorske ćelije, adjuvantno lečenje preporučuje se svim pacijentkinjama sa povišenim rizikom, uprkos neprijatnostima koje će ono uzrokovati (većina žena najviše je uznemirena zbog privremenog gubitka kose). Procenat pojave relapsa znatno je manji kod ovako lečenih žena, tako da se zahvaljujući adjuvantnom lečenju raka samo u našoj zemlji svake godine spasu stotine života, ističe prof. Muzikravić.
Ukoliko je rak lokalno uznapredovao, neophodna je biopsija da bi se iz uzorka tkiva odredilo da li se zaista radi o raku, te kakve su njegove specifične karakteristike. Na osnovu toga stručni konzilijum odabira kombinacije citostatika, ali i ostalih medikamenata od kojih se može očekivati najbolji efekat lečenja. Vrlo često se uz ovakvo lečenje (eventualno i zračenje) tumor smanji na dimenzije kada ga je moguće operativno odstraniti.
Rak dojke kao hronična bolest
I u slučajevima kada postoji metastatska bolest danas je moguće efikasno lečenje, zahvaljujući čemu se kod znatnog broja pacijenata postiže kontrola bolesti, napominje prof. Muzikravić. Najsavremeniji citostatici primenjuju se kao pojedinačni lekovi ili u kombinacijama. Neprijatni efekti do kojih citostatici mogu dovesti suzbijaju se odgovarajućim lekovima. U lečenju tumora čije ćelije imaju na svojoj površini previše HER2 receptora, uspešno deluju specifična antitela koja blokiraju stimulanse za umnožavanje ćelija. Posebno treba istaći da je kod raka dojke uspešno lečenje često moguće i uticajem na određene hormonske mehanizme, pošto primena lekova koji deluju antihormonski uglavnom ne uzrokuje neprijatnosti kakve su vezane uz primenu citostatika.
Mada metastatsku bolest dojke još uvek nije moguće sasvim izlečiti, veliki broj pacijentkinja godinama živi sa ovom bolešću. Uz eventualno zračenje promena na kostima, te korigovanje komplikacija kao što su hiperkalcemija i malokrvnost, zahvaljujući savremenim lekovima rak dojke postao je hronična bolest, kao što su povišen krvni pritisak, astma ili šećerna bolest, sa kojima oboleli uz odgovarajuće lekove mogu kvalitetno živeti dugi niz godina, zaključuje prof.dr Ljubomir Muzikravić.
D. Pejić