2015. godine Beograd domaćin 10. Evropskog kongresa o menopauzi

U maju ove godine u Londonu je održan Evropski kongres o menopauzi i andropauzi, na kome je Beograd kandidovan i izabran za domaćina narednog kongresa, koji treba da se održi 2015. godine.
– Posle uspešne prezentacije i, kažu, jedinstvenog nastupa, pobedili smo Stokholm i Lisabon, pa će Beograd za šest godina ugostiti oko tri hiljade lekara iz Evrope i celog sveta koji se bave ovom, u poslednje vreme sve značajnijom oblašću, najavljuje prof. Svetlana Vujović, načelnik Odeljenja za endokrinologiju gonada Instituta za endokrinologiju KCS, čija je zasluga što je Beograd prvo kandidovan, a zatim u velikoj konkurenciji pobedio u trci za organizaciju ovog kongresa.

– Srpsku delegaciju u Londonu je činilo 15 lekara, učesnika. Pored predavanja koje sam održala po pozivu, imala sam veliku čast da organizujem srpski simpozijum pri Kongresu, na šta inače nemaju prava sve zemlje. Mislim da su time organizatori pokazali koliko uvažavaju naš rad u Srbiji. Nakon Kongresa, na redovnom sastanku Srpskog udruženja za menopauzu, održanom 19. juna, naše kolege su upoznate sa dešavanjima na Kongresu, kao i sa predavanjima sa srpskog simpozijuma, kaže prof. Vujović, inače članica Evropskog borda za menopauzu, osnovanog s ciljem da se ujednače mišljenja u domenu menopauze. U Bordu se nalazi samo deset osoba koje se sastaju dva puta
godišnje kako bi se usaglasili najnoviji stavovi o hormonima u menopauzi.

Prof. Vujović nam je ispričala kako je izgledao izbor za domaćina kongresa.
– Kandidovanje Beograda za domaćina evropskog kongresa 2015. godine bila je odluka pojedinca koji želi dobro svojoj zemlji, koji želi da pokaže šta je srpska medicina i da malo promeni mišljenje o Srbiji u Evropi. Trebalo je prvo pripremiti knjigu o Beogradu, o njegovim potencijalima. Pošto mi je bio potreban promotivni materijal ispred koga ću stajati, pronašla sam neke lepe slike Beograda i povezala ih kao slajdove u jedan film, a za muzičku podlogu sam izabrala “Svilen konac”, kao nešto što je autentično naše. Želela sam da se Beograd barem pojavi u trci za organizaciju kongresa, jer su nam protivkandidati bili moćni gradovi, u kojima postoji razvijen kongresni turizam. Prezentacija gradova je održana u okviru samog Kongresa, nakon čega su glasali svi učesnici. Izašla sam na binu i odlučila da sa puno topline pozovem te ljude, kao prijatelje, da dođu u naš grad, i dok su išli film i muzika, objašnjavala sam im zašto treba da dođu u Beograd: da vide nešto novo, da osete neke prelepe mirise i ukuse, da vide jedan grad za koji su mislili da je srušen u bombardovanju; da upoznaju i taj naš čuveni noćni život… To sam govorila sa toliko emocija da su u publici svi bili ozareni, imala sam utisak da bi rekli – idemo odmah tamo, šta čekamo!
Poželela sam da ljudi barem razmisle o Beogradu, jer su prethodni komentari kolega severnih zemalja bili negativni – mislili su da smo mi još uvek u ruševinama od
bombardovanja! Eto, takvo mišljenje o nama vlada u Evropi, maja 2009. godine! Zbog toga sam još veću želju dobila da pobedimo. Pokazalo se da nekada nije neophodno previše novca da bi se postigli ciljevi – svako od nas može da pruži mali doprinos da ova zemlja krene neki lepšim putevima.
Pripreme za predstojeći kongres u Beogradu su, inače, već počele. U toku je izrada informativnog materijala, sa kojim Beograd treba da se predstavi u Atini 2012. godine.

Nova pomeranja

Kongres u Londonu je doneo nova pomeranja u svetu menopauze i nove stavove vezane za hormone, pošto i danas postoje brojne dogme koje treba razbijati. S tim u vezi interesantno je da su neke zemlje odlučile da novinari koji pišu o menopauzi moraju da prođu poseban kurs, kako bi znali od koga treba da traže informacije, da se ne bi desilo
da senzacionalistička, netačna vest bude na naslovnoj strani kako bi novine bile prodate.

Na kongresu je bilo govora i o genskoj terapiji – šta će biti u budućnosti i kako će se ona primenjivati, kao i da li može i kako da ostane u drugom stanju žena koja je ušla u menopauzu. Govorilo se i o osteoporozi i njenom lečenju. Prva linija lečenja osteoporoze kod žena u menopauzi su polni hormoni, a onda se uključuju druge vrste terapija ako je to potrebno, jer promene na kostima se leče zavisno od uzroka.

Posebna predavanja su se bavila povećanim pritiskom kod žena koje uđu u menopauzu a nikad ga ranije nisu imale. One se obraćaju kardiologu zbog pritiska, on propiše terapiju, koja, međutim, nikad nije dovoljno dobra, jer je pravi uzrok u nedostatku estradiola. Na kraju, govorilo se i o promenama u seksualnom životu, jer je pad ženskih polnih hormona u direktnoj korelaciji sa padom seksualnosti kod žena, što još više smanjenje kvaliteta njihovih života.

Profesorka Vujović naglašava da se ova oblast menja iz dana u dan, pa je neophodno svakodnevno praćenje. Za razliku od perioda do 2002. godine, kada su nas kolege iz Evropa posmatrale kao crnu rupu jer nije bilo nikakvih podataka iz oblasti menopauze s naše strane, danas je Srbija zemlja sa najviše članova udruženja za menopauzu po broju stanovnika u Evropi, što govori o izuzetnom interesovanju za ovu oblast.

Najnoviji stavovi o menopauzi
– Sa terapijom u menopauzi treba početi onda kada menstruacije koje su bile uredne postanu neuredne. Ne treba, dakle, čekati da pacijentkinja razvije sve tegobe.
– Trebalo bi uvesti sistematski pregled žena koje ulaze u menopauzu – snimiti njihovo zdravstveno stanje i odlučiti da li su za terapiju ili nisu.
– Pre započinjanja terapije treba isključiti apsolutne kontraindikacije za hormonsku terapiju: trudnoća, karcinom bilo kog organa, otkazivanje u radu jetre ili bubrega, tromboflebitis, porfirija i meningeom. Sva ostala oboljenja nisu kontraindikacije, ali nije svejedno koja terapija se daje.
– Pre započinjanja terapije, žena mora da uradi osnovne analize krvi, UZ dojki i mamografiju, UZ trbuha, ginekološki pregled, UZ male karlice i snimanje gustine kostiju. Na osnovu ovih pregleda donosi se odluka da li je za terapiju ili ne, i ako jeste, za koju. Zatim se određuje potrebna doza i, u dogovoru sa ženom, oblik terapije. Kad se počne sa terapijom, obavezne kontrole su na šest meseci, napominje prof. Vujović.
Sa terapijom se ide do 55. godine života, nakon čega se pravi prekid od tri meseca da bi se videlo kako se žena oseća bez terapije, zatim se urade testovi i odlučuje se da li da se nastavi do 60. godine ili ne, ali tada uvek s manjom dozom.

Prednjačimo po broju žena koje prerano ulaze u menopauzu
Posebnu pažnju lekara su zaslužile žene koje pre 40. godine uđu u menopauzu. Nažalost, Srbija je zemlja u kojoj ih ima najviše u Evropi, zbog čega smo, u saradnji sa kolegama iz Engleske, pokrenuli studiju čiji je cilj utvrđivanje tačnih uzroka ove pojave.
Ako žena pre 40. godine izgubi menstruaciju, ona mora da dobije nadoknadu hormona, jer bez njih ne može normalno da funkcioniše Ako se ne dâ terapija takvoj pacijentkinji, ona je osuđena na brojne komplikacije i ne može da vodi normalan život, upozorava prof. Vujović. Na kraju krajeva, imala bi bolesti koje mnogo koštaju društvo. Ogromna je stručna greška ne dati takvim ženama terapiju – u Evropi, recimo, lekar koji vidi takvu ženu a ne dâ joj terapiju gubi licencu za rad, jer je osuđuje na patnju i pored postojeće sigurne terapije.
Prva linija pomoći ovim ženama su lekari opšte medicine, oni moraju imati informacije o tome. Zatim dolaze ginekolozi, internisti, endokrinolozi i svi oni kojima se takve žene obrate za pomoć. Kod takvih pacijentkinja terapija traje koliko je potrebno, a najmanje do 55. godine.

Magazine White – broj 30