Zračenja u prirodi i medicini
Intervju: dipl. fizičar Stevan Sekulić

Zračenje oko nas je naša realnost i potpuno ga eliminisati nije ni teoretski moguće. Štete se standardi koji su rezultat ispitivanja na milionima slučajeva. Tako se određuju dopustive granice koje smanjuju rizike za pojedince, ali i za populaciju, na minimalnu meru. Uvek se vodi računa da bilo koja izazvana šteta bude daleko manja nego korist koju pojedinac koji je izložen zračenju, ali i populacija, dobijaju

Život na zemlji se ne bi razvio da nije bilo zračenja i to onog najopasnijeg, jonizujućeg. Zračenje u prirodi je sastavni deo našeg okruženja. Sva materija oko nas sastavljena je od mešavine raznih vrsta atoma, od kojih je samo stotinak vrsta stabilno, a više stotina je nestabilno, tj. radioaktivno. Znamo da i naše telo, kao i sve što nas okružuje, poseduje atome koji zrače. Sem toga, iz kosmosa do nas dolazi zračenje poreklom sa Sunca ili sa drugih zvezda, jer u svemiru nema prepreka, da ga spreče, da dopre do nas.

Strah od zračenja je postao skoro svakodnevna tema. Koliko ima osnove za strah –razgovaramo sa dipl. fizičarom Stevanom Sekulićem, samostalnim zdravstvenim saradnikom za zaštitu od jonizirajućeg zračenja Kliničkog centra Vojvodine, stručnjakom koji još od 1974. godine radi
u nuklearnoj medicini (NM), a zadužen je za brigu o zaštiti od zračenja, opremi i merenjima u Odeljenju za nuklearnu medicinu, kao i za edukaciju kadrova. Učestvuje u delu edukacije u specijalističkim studijama u NM, svakodnevno radi sa pacijentima, a sa svojim stručnim radovima učestvovao je na brojnim kongresima i stručnim sastancima.

Da bismo razjasnili neke dileme koje se mogu pojaviti pri čitanju ovog teksta, potrebno je da se podsetimo nekih činjenica. Svaka ćelija je osposobljena da „proverava i popravlja” štete koje nastaju spoljašnjim uticajima. Na nivou celog tela nam je to očigledno – čim vidimo kako lako
zarastaju povrede, čak i većeg obima, koje se nanesu telu. Stanja u kojima dolazi do poremećaja takvih mehanizama su u stvari razne bolesti, sa kojima se organizam bori sam ili iz pomoć medicine, podseća g. Sekulić. Istim mehanizmima se koristi telo i kad popravlja posledice ozračenja.

Kakvih sve zračenja ima?

Zračenja ima takvih koja jonizuju materiju, tj. izbijaju elektron iz atoma i on postaje jon, a elektron ide na svoju stranu. Tada se i molekul, u kome je taj atom, menja i sve može da se dalje zakomplikuje u ćeliji. Takva zračenja su jonizujuća i u običnom životu ljudi se sa njima sreću, u značajnijem intenzitetu skoro isključivo kod lekara (RTG, NM, CT, PET i slično), ili, pak, na plažama i u solarijumima (UV zračenje – ako ne pazimo na UV indeks ili ako nisu dobro podešeni ili kontrolisani solarijumi). Kada govorimo o doprinosu raznih vrsta zračenja, na ozračenje pojedinca ali i celu populaciju, moramo da naglasimo da udeo medicinskih ozračenja na ukupno ozračenje pojedinaca i populacije daleko prevazilazi, po obimu, značaju ali i posledicama, sve ostale izvore zračenja, kako prisutnih u prirodi tako i onih nastalih zbog raznih industrijskih i vojnih potreba!

Zračenja ima i nejonizujućih. Ta nemaju sposobnost da izbace elektron i tako onesposobe molekul, ali mogu da ga „uzbude” ili uzdrmaju toliko da se, u najmanju ruku, tkivo malo zagreje. Takva su UZ, magnetna rezonanca i razne talasne terapije u medicini. U tu vrstu zračenja spadaju i radio talasi raznih vrsta, od mobilne telefonije do radio stanica (od Kine ili Paragvaja do Radija 021), trafo stanica iz komšiluka i dalekovod ispod koga prolazimo kad idemo na posao ili pak motor iz naše veš mašine. U takve ubrajamo i izvore buke.

Šta je za sva ta zračenja zajedničko?

Svi se kreću strogo pravolinijski (nikako ne idu „iza ćoška”) i nikako ne mogu da se uspavaju, zaostanu ili da se „predomisle”. Efekte mogu da izazivaju jedino ako se zaustave baš u našem telu, i to u baš jednoj određenoj ćeliji, i to u baš onom delu koji je najosetljiviji. Za većinu zračenja naše telo je providno, tj. kao da za njih naše telo ni ne postoji (zamislite koliko je zidova i raznih drugih prepreka prošlo zračenje radio talasa mobilnog telefona da bi nam on zazvonio u džepu u liftu robne kuće). Štete nastaju u zavisnosti od vrste zračenja, energija zračenja, ali i od dužine delovanja na telo. U prevodu na običan jezik, efekti zračenja koji se dobiju snimanjem jednog zuba su veći nego od sveg zračenja koje telo dobije korišćenjem mobilnog telefona za ceo život. CT abdomena može dati i 400 puta veću dozu od običnog RTG snimka pluća, koji je opet mnogostruko veći od snimka zuba.

Koliko su zračenja u medicini opasna i mogu li se držati pod kontrolom?

Svako zračenje koje može da izazove štetu u organizmu je, razume se, opasno. Ali i šteta ima raznih. Ogromna je razlika kada jače ogrebete jagodicu prsta ili istim predmetom na isti način ogrebete jabučicu oka, ali i ako povredu izazovete čačkalicom ili, sa druge strane sekirom! Postoje razne vrste zračenja, kao i različite vrste tkiva u organizmu, te se i posledice mogu porediti upravo u razmeri da vam na palac noge stane muva ili da isti palac nagazi buldožer! Na ovom mestu, tj. u proceni mogućih posledica, vlada najveća konfuzija i ima najviše najbesmislenijih tvrdnji. Pri proceni efekata, do punog izražaja dolaze razlike, izazvane neverovatno velikim rasponima u kojima se mogu javljati intenziteti izvora zračenja.

Kada su medicinska ozračivanja opasna?

Svaki put kada su nepotrebna! Na pretragu sa jonizujućim zračenjem se upućuje kada lekar proceni da će ona biti korisnija u izboru pravca lečenja nego šteta koja nastane takvom pretragom. Svaki pregled za koji se oceni da neće dati rezultat koji se može kvalitetno tumačiti, morao bi biti odbijen, u interesu zaštite zdravlja pacijenta, ali i populacije u celini. Svaka takva pojedinačna pretraga je opterećenje zračenjem za pojedinca i on se zbog nje neće razboleti, ali sve promene, koje kod svakog ispitivanja ipak mogu da nastanu, se skupljaju u toku života. Višestruka ponavljanja raznih ispitivanja, uz pomoć zračenja, moguće je, a i verovatno je, da mogu da izazovu i nepopravljive štete, koje mogu da se pojave kroz deset, dvadeset ili čak više godina. Sem toga, mnoge od štetnih promena mogu da se pojave tek u nekoj od sledećih generacija, rođenih od roditelja koji su mnogo puta ispitivani pre rođenja svojih potomaka.

Sve radiološke i nuklearno-medicinske pretrage treba uvek smatrati za agresivne preglede! Sem toga, neophodno je da pacijenti čuvaju i uvek nose kod lekara sve prethodne rezultate i nalaze. Na taj je način moguće pratiti nastale promene, a i mnogo puta izbeći nepotrebne preglede.

Koji se sad zaključci mogu izvesti?

Danas daleko najveće opterećenje populacije zračenjem je posledica medicinskih ispitivanja. Ona učestvuju sa desetinama puta većim uticajem nego sva ostala zračenja zajedno! Izuzetno je važno da se medicinska ispitivanja uz pomoć zračenja (RTG, CT, PET, NM i sl) izvode uz stroge indikacije kvalifikovanih i odgovornih lekara. Pacijent sâm nikako ne bi smeo da ima uticaj da li, ili ne, izvršiti neku pretragu.

Za kraj, najvažnije pitanje: Da li ima nekih sredstava da se čovek sam obezbedi i zaštiti od zračenja?
Jedina prava i moguća zaštita je poznavanje stepena opasnosti i izbegavanje rizika da do nje dođe. Ako je većina ljudi uspela da uoči razliku u bolestima kao što su kijavica i karcinom pluća, treba očekivati, ali i potruditi se, da se uoči i razlika u opasnostima koje nose sa jedne strane zračenje iz pegle, a sa druge želja da se „slika stomak na CT-u”. Savremeni LCD televizor zrači hiljadama puta manje nego stari kolor televizor od pre dvadeset godina. Nepotrebni RTG snimak daje desetine hiljada puta veću dozu od uticaja dalekovoda ili veš mašine.

Moderna tehnologija, propisi i svetski standardi koji su u njoj primenjeni vode danas računa i o takvim strahovima. Razne „bajalice” i visuljci koji se prodaju kao sredstva zaštite od zračenja samo udaljavaju ljude od potrebe da stvarno vode računa o mogućim i jednostavnim postupcima zaštite, zavaravajući ih da su bezbedni uz njihovo korišćenje.
Dragan Pejić

Lekari nisu dovoljno upozoreni

Postupci i pravila primene jonizujućeg zračenja u medicini su veoma detaljno regulisani zakonom i odgovarajućim pravilnicima. Međutim, problem je što se oni ne primenjuju dosledno, a i mnogi za njih i ne znaju. Poseban je problem što, po mom mišljenju, lekari u svojoj edukaciji nisu dovoljno upozoreni i informisani o svim aspektima štetnog dejstva zračenja i ispravnoj proceni korisnosti i opravdanosti takvih pretraga, naročito u graničnim slučajevima. Potrebno je više insistirati na defanzivnijem i opreznijem prilazu nego na efikasnosti, brzini ili, u najgorem slučaju, modernosti nekog postupka.

Osim ozračenja pacijenta, mora se spomenuti i ozračenje osoblja. Savremeni uređaji i mere zaštite, predviđene za zaštitu osoblja, svele su, u mnogim slučajevima, doze za osoblje na tako nizak nivo da se skoro i ne može govoriti o rizicima za osoblje! U onim slučajevima kada se intervencije rade, dok se koriste RTG aparati, rizici su prisutni ali i tada pacijent dobija od 10.000 do 100.000 puta veću dozu od prisutnog osoblja! Poštovanje pravila, ispravna i savremena oprema obezbeđuju najbolju zaštitu.

Elektromagnetna zračenja
Prof.dr Bogosav Lažetić, penzionisani profesor sa Katedre za fiziologiju Medicinskog fakulteta Novi Sad i akademik Međunarodne akademije nauka, nedavno je objavio knjigu „Osnovi magnetobiologije” i u njoj upozorio:
– Više nema nikakve sumnje u to da elektromagnetska povezanost u lancu „čovek-okruženje” utiče na životnu aktivnost. Pojavio se pravac u savremenoj prirodnoj nauci nazvan magnetobiologija, koji široko koristi elektromagnetska polja za dijagnostiku i lečenje, a isto tako sagledava nepovoljne uticaje na biološke objekte. Terapija magnetima može dati pozitivne rezultate u smanjivanju bolova izazvanih različitim upalama zglobova ili mišića, takođe pomaže kod teških upala vena, postoperativnih edema i proširenih vena. Magnetoterapija se pojavljuje i u dermatologiji kod lečenja psorijaze i zapaljenja rana, posebno onih nastalih od dugog ležanja (dekubit). Međutim, mogu se istovremeno naći brojni primeri o negativnom uticaju terapije magnetima na centralni nervni sistem, mozak, koji je i najosetljiviji, pa zatim poremećaji od strane žlezda sa unutrašnjim lučenjem, nepovoljni uticaji na kardiovaskularni sistem i da ne nabrajam, sve do ukazivanja na vezu između elektromagnetskih zračenja i malignih oboljenja…

Magazine White – broj 39