Intervju: Prof.dr Dragan Delić, predsednik Zdravstvenog saveta Srbije

Vlada Republike Srbije usvojila je krajem decembra predloženi Plan razvoja zdravstvene zaštite Srbije za period od 2010. do 2015. godine

Pomenuti dokument u skladu je sa republičkim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i predstavlja strateški dokument koji definiše osnovne ciljeve i pravce razvoja zdravstvene zaštite u našoj zemlji u narednih pet godina. Tačnije, Plan razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije predstavlja instrument za dalji razvoj zdravstvenog sistema, kaže prof.dr Dragan Delić,

predsednik Zdravstvenog saveta Srbije, i zasniva se na analizi zdravstvenog stanja i potrebama stanovništva za zdravstvenom zaštitom, kao i raspoloživim kadrovskim, finansijskim i drugim mogućnostima.

Pri izradi pomenutog dokumenta uvažavane su okolnosti vezane za društvena kretanja, demografske promene, nivo obrazovnih i kulturoloških dostignuća stanovništva, kao i niz drugih faktora koji mogu uticati na održivi razvoj zdravstvene zaštite. U procesu izrade Plana, Ministarstvo zdravlja organizovalo je niz javnih debata po gradovima Srbije, uz učešće najznačajnijih partnera. Zdravstveni savet Srbije je karika u zdravstvenom sistemu Srbije, kako u odlučivanju, tako i u koncipiranju razvoja, kaže prof. Delić, i dodaje da Savet mora kontinuirano sarađivati sa ostalim strukturama u ovoj delatnosti, a pre svega resornim ministarstvom, Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje, komorama zdravstvenih radnika, Odborom za zdravlje i porodicu Skupštine Srbije. Saveti ovog tela nisu obavezujući, odnosno, Savet se neće ponašati kao „savet mudraca“ koji će govoriti šta valja, a šta ne valja, ali neće biti ni „vatrogasna brigada“ koja će požare u zdravstvenom sistemu gasiti, niti njegov „ukras“.

Tokom narednih pet godina, Zdravstveni savet Srbije će pokrenuti više od dvadeset pitanja ključnih za razvoj sistema zdravstva u Srbiji i to potpuno neopterećeno partijski i ideološki. Deo tih pitanja je već pokrenut tokom prošle i ove godine, kaže dr Delić, a odnosi se na upisnu politiku na fakultetima medicinske struke – medicinske, stomatološke i farmaceutske fakultete, kao i upis u medicinske škole – srednje i više. Zaključci posebne radne grupe su već napravljeni i oni su ušli u plan razvoja zdravstvenog sistema. Upisna politika u obrazovne ustanove medicinske struke sada nije u funkciji razvoja zdravstvenog sistema, već je u funkciji rešavanja tekućih problema – socijalnih, ličnih, partijskih obećanja pred izbore, pritisaka roditelja... Na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje sada ima blizu 1.700 lekara, stomatologa nešto manje, ali i sedam hiljada medicinskih sestara (opšteg smera, pedijatrijskih, ginekološko-akušerskih sestara). Nije razumno za Srbiju da se uspešni učenici iz gimnazije, koji mogu da upišu i završe i druge fakultete, upisuju na medicinski fakultet, završe ga, a potom dugi niz godina čekaju na birou za zapošljavanje. To nije dobro za državu, ali ni za pojedinca, kaže dr Delić. Država mora formirati zajedničko radno telo sastavljeno od predstavnika Ministarstva zdravlja, Ministarstva prosvete i Zdravstvenog saveta Srbije, koje će predložiti kadrovsku politiku i smanjivanje upisne kvote za studente pomenutih fakulteta. Potrebno je izračunati koliko će u narednih pet godina lekara otići u penziju i prevremenu penziju pa u zavisnosti od toga i upisivati studente na fakultete. Ukoliko zaposlenje dobije 300 lekara godišnje, a samo se na Medicinskom fakultetu u Beogradu upiše godišnje i završi fakultet 500 studenata, onda se tu iskazuje diskrepancija, a postoje i medicinski fakulteti u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu i Kosovskoj Mitrovici. Tokom 2009. godine upisano je na studije medicine preko 1.140 studenata, što je neplanski. Najracionalniju politiku upisa za sada ima Medicinski fakultet u Novom Sadu i to je za pohvalu.

Aktuelizovano je i pitanje državnih ispita, jer je njihovo dosadašnje polaganje prevaziđeno. U predlogu je da svi svršeni studenti medicinskog, stomatološkog i farmaceutskog fakulteta u Srbiji, gde postoje fakulteti medicinske struke, polažu istovetne testove u istom danu, u isto vreme, kako bi se proverio kvalitet znanja studenta i kvalitet nastave na fakultetu. Izrazitih problema ima na medicinskim i stomatološkim fakultetima, dok su oni manje uočljivi kod farmaceutskih i biohemijskih, a problema ima i u srednjim školama medicine struke, pa se zato u njihovo rešavanje mora uključiti, što pre, i Ministarstvo prosvete. Fakulteti su sada plaćeni po broju upisanih studenata, pa je njihov interes da upišu veliki broj studenata. To znači da država sada plaća kvantitet, a ne kvalitet studija, kaže dr Delić, pa je zato neophodno napraviti kriterijume kako bi država plaćala kvalitet studija, a ne kvantitet. To znači manji broj studenata, ali osposobljavanje završenih lekara za samostalni rad. To zahteva i krupnu promenu u finansiranju, kako fakulteti ne bi bili oštećeni i njihov opstanak ugrožen.

Zdravstveni savet Srbije je pokrenuo i pitanje Instituta za virusologiju i imunologiju „Torlak“, jer je on od nacionalnog značaja, kaže Delić, s obzirom da stanovništvu daje bezbednost i po pitanju dijagnostike i po pitanju vakcina. Država koja nema svog proizvođača vakcina u zavisnosti je od drugog, a pogotovo siromašne države koje, po pravilu, nemaju prioritet pri nabavci vakcina. „Torlak“ treba ojačati kadrovski, tehnološki i finansijski kako bi mogao da zadovolji potrebe Srbije, ali i stvori mogućnost za plasman svojih farmaceutskih proizvoda na strano tržište. U tom smislu se može očekivati i zauzimanje zajedničkog stava Ministarstva zdravlja, Zdravstvenog saveta i „Torlaka“. Slično je i sa farmaceutskom kompanijom „Galenika“ – treba biti oprezan prilikom davanja smernica za njenu budućnost. Tačno je da Srbija ne može da prati savremeni tehnološki razvoj u potpunosti, ali ono što može treba razvijati.

Nesporno je da je zdravstveni sistem u Srbiji poslednjih godina stabilizovan, on funkcioniše i po pitanju organizacije, snabdevanja lekovima, a u skladu je i sa društvenoekonomskim tokovima. Nema deficitarnih lekova, što je dobro, ali će teškoća i u ovoj oblasti biti tokom 2010. godine. Po svemu sudeći, Srbija, kao i mnoge druge države, iz ekonomske krize neće brzo izaći. Sve to odraziće se i na zbivanja u zdravstvu, kaže prof. Delić. Nedoumica je da li ići u radikalne promene u sistemu zdravstva ili ne. Dilema ima i oko toga da li ići u decentralizaciju, odnosno, da li primarnu i sekundarnu zdravstvenu zaštitu spustiti na nivo opština i gradova, kad neke opštine teško opstaju. Decentralizacija je u globalu potrebna, ali je pitanje da li je Srbija u ovom trenutku ekonomski spremna za to. U promene do 2015. godine će se ići, prema planu, korak po korak, oprezno, kaže Delić, jer zdravstveni sistem ne treba shvatiti kao potrošnju, već kao
preduslov za industrijski i proizvodni razvoj, kao i razvoj svih drugih sistema u državi.

Više pažnje posvetiće se i edukaciji medicinskog kadra. U poslednjem kvartalu prošle godine Savetu je stiglo 2.500 programa za kontinuiranu edukaciju. U 2010. godini taj broj bi mogao da dostigne 10.000 programa. Više pažnje posvetiće se i nagrađivanju lekara i ostalog medicinskog osoblja na radu, zatim problemu rukovođenja zdravstvenim ustanovama, jer se sada najstručniji kadrovi stavljaju za direktore ustanova.

Nelogično je i to da u Srbiji, koja je mala država, postoje tri paralelna autonomna zdravstvena sistema: državni, privatni i vojni. Oni će morati da se spoje. Privatna praksa mora da preuzme deo kolača, ali i deo „vrućeg krompira“, kaže Delić, a to znači da ne mogu biti selektivni pri odabiru patologije, tačnije ne mogu se opredeljivati samo za profitabilne i lakše oblasti medicine.

Treba razbiti i iluziju kod građana da je zdravstveni sistem besplatan. On je u osnovi skup, jer je skupa dijagnostika, terapije, ljudi koji rade. Nema jeftinog zdravstvenog sistema u svetu. U Srbiju ulazi skupa savremena medicinska tehnologija, proizvodi farmaceutske industrije, a država mora da finansira zdravstveno zbrinjavanje i za one koji sami to nisu u stanju. Sve učestalije se čuje da primarnu zdravstvenu zaštitu treba prepustiti privatnicima, a ja lično sam protiv toga. Sistem domova zdravlja je dobar, dobro funkcioniše i treba ga samo dograđivati, a zaposlene u domovima zdravlja kontinuirano edukovati. Primarna zdravstvena zaštita kroz domove zdravlja daje sigurnost ovom sistemu. Zato ne bi trebalo eksperimentisati, ne bi to trebalo prodavati i dati privatnicima. Bolja varijanta je kombinacija, ali domove zdravlja treba očuvati i ponovo uvesti savetovališta za dijabetes.

Mortalitet odojčadi sve manji

U Srbiji, prema proceni za 2008. godinu, živi 7.350.222 stanovnika, a tendencija smanjenja broja i starenje stanovnika su glavna obeležja demografskih prilika u našoj zemlji. Stopa živorođenja je u 2008. godini iznosila 9,4 na 1.000 stanovnika, a stopa smrtnosti 14 na 1.000 stanovnika, što je uslovilo negativnu stopu prirodnog priraštaja – od 4,6 na 1.000 stanovnika. Procenat starih 65 i više godina (17,2 odsto) u ukupnoj populaciji je iznad proseka u evropskom regionu (15,1 odsto), dok je procenat mladih uzrasta do 14 godina (15,5 odsto) ispod proseka (17 odsto). U 2008, prosečan životni vek (očekivano trajanje života na rođenju) za muškarce je iznosio 71,1 godinu, a za žene 76,2 godine, što je za oko šest godina kraće od proseka za zemlje EU. Prema projekciji stanovništva Republičkog zavoda za statistiku Srbije, do 2022. godine očekuje se kontinuirano smanjenje broja stanovnika. Važan demografski, a ujedno i pokazatelj socijalnoekonomskih uslova i funkcionisanja zdravstvene službe jedne države je smrtnost dece do navršene prve godine života. U Srbiji je mortalitet odojčadi smanjen sa 11,6 na 1.000 živorođenih (1998) na 6,7 na 1.000 živorođenih (2008). Vrednost ovog pokazatelja je još uvek iznad vrednosti koje se beleže u zemljama EU (4,6 na 1.000 živorođenih) i Evro A-grupe (3,9 na 1.000 živorođenih).

Hronične nezarazne bolesti vodeći uzrok smrtnosti
Hronične nezarazne bolesti su vodeći uzroci obolevanja, invalidnosti i prevremenog (pre 65 godina) umiranja stanovnika Srbije. Ishemijske bolesti srca, cerebrovaskularne bolesti, rak pluća, afektivni poremećaji (unipolarna depresija) i dijabetes predstavljaju hronične nezarazne bolesti koje su u 2008. godini činile preko 85 odsto svih uzroka smrti. U strukturi mortaliteta, bolesti srca i krvnih sudova činile su više od polovine svih smrtnih ishoda (55,8 odsto), a svaka peta umrla osoba (20 odsto) bila je žrtva malignog tumora. Od ukupnog broja umrlih, za 3,6 odsto su razlog umiranja bile povrede i trovanja, za 3 odsto hronična opstruktivna bolest pluća ili astma, a za 2,6 odsto komplikacije dijabetesa. Zarazne bolesti već šest poslednjih godina nisu među prvih deset grupa bolesti – neposrednih uzroka smrti. Od posledica zaraznih bolesti u 2008. godini umrlo je 212 lica, sa stopom mortaliteta od 2,87 na 100.000 stanovnika. Trend rasta, koji se nastavio i u 2008. godini, beleži se jedino kod incidencije određenih respiratornih bolesti.

Kapaciteti
Prema planu mreže, ukupan broj državnih zdravstvenih ustanova koje su pravna lica (samostalne zdravstvene ustanove) je 346, i to 157 domova zdravlja, 40 opštih bolnica, 37 specijalnih bolnica, 36 apoteka, 23 zavoda za javno zdravlje, 4 kliničko-bolnička centra, 4 klinička centra, 22 zavoda, 16 instituta, 6 klinika i Vojnomedicinska akademija. U pomenutim ustanovama je 2008. godine bilo zaposleno oko 114.300 radnika, dok je ukupan broj postelja definisan Planom mreže iznosio oko 38.600.

Magazine White – broj 35